ИСТОРИЈА

Јеромонах Акакије

КАКО СУ КОМУНИСТИ ПОСТАВИЛИ СВОГ ПАТРИЈАРХА НА ЧЕЛО СПЦ?

(На фотографији црвени "патријарх" Герман)

По упокојењу последњег канонски изабраног Патријарха Гаврила Дожића, безбожна комунистичка власт се потрудила да на чело Српске Цркве поставе према њеним захтевима попустљивијег епископа. Природни и од свих прихваћен наследник покојног патријарха Гаврила био је митрополит Скопљански Јосиф. Поред њега део епископата је био, да за патријарха буде изабран митрополит Дабро – Босански Нектарије Круљ. Избори су заказани 10. јуна 1950. године. Комунистчки режим је за кандидата хтео да наметне епископа Злетовско – Струмичког Викентија Проданова. Пошто режим није успео да сломи Сабор епископа, да у тројни предлог уђе њихов кандидат, против чије кандидатуре је нарочито био против митрополит Јосиф, уз помоћ УДБ-е спречили су долазак највећег броја чланова Изборног сабора, и тако онемогућили његов рад. Идуће заседање Изборног сабора заказано је за 30. јун 1950. У међувремену УДБ-а уклања двојицу најреалнијих кандидата: митрополита Јосифа хапсе и одводе у заточеништво у манастир Жичу, а на митрополита Нектарија извршују притисак да се одрекне своје кандидатуре, на шта овај и пристаје. Застрашени таквом бруталношћу комунистичких власти остали епископи у тројни предлог поред двојице митрополита Загребачког Дамаскина и Црногорско – Приморског Арсенија, стављају и епископа Викентија Проданова. Тако, уз велики притисак УДБ-е Викентије Проданов, са само једним епископским гласом, бива изабран за патријарха. Иако у свему послушан властима, новоизабрани патријарх Викентије се одупирао неким Титовим замислима, као што је на пример стварање македонске цркве. Он се није дуго задржао на патријаршијском престолу, после осам година је умро.

Комунистима је после Викентија требао човек потпуно одан, који ће увести Српску Цркву у службу атеистичког режима. Таквог кандидата су нашли у лику, бившег удовца - свештеника Хранислава Ђорића, који је замонашен са именом Герман и постављен 1951. за Викентијевог викарног епископа. У изборној кампањи за Германа режим није скривао своје активно учешће. Сви чланови Изборног сабора су од стране УДБ-е били детаљно „обрађивани“. Шеф верске УДБ-е за Србију Милан Вилић је отворено говорио члановима Изборног сабора: „Ми желимо да Герман буде изабран и знајте да ће он и бити изабран, без обзира дали ви за њега гласали или не. Ми желимо да у личности Патријарха имамо сигурног и овејаног пријатеља, код Викентија смо мало олако поступили“. Свима су подељене коверте са новцем. Један од примера разних уцена и застршивања је студенички игуман Платон Миливојевић, коме су дошли крвави шеф Београдске УДБ-е Милош Минић са још једним сарадником и саопштили му, да ће га ухапсити због вршења јавног саблажњивог неморала и проневере новца приликом продаје манастирске шуме, у колико не гласа за Германа. Све његове слабости, држање прилежница у манастиру, као и неколико ванбрачне деце итд. имала је УДБ-а у рукама.