обредословље

АКО НЕКО НЕ ЗНА 
ДА ЛИ ЈЕ КРШТЕН?

Учења Васељенских Сабора 
И њихова тумачења


 Исто се так установљава у погледу деце: сваки пут, када се не нађу поуздани сведоци, који могу доказати, да су одиста крштена, а она сама због своје доби нису кадра тачно одговорити, да ли им је тајна дарована била, треба их без сваког колебања крстити да их таква неизвесност не лиши очишћења толиком светињом.

72. правило Картагенског Сабора
(стр. 180. Зборник правила, еп. Никодим
Милаш, Н. Сад 1886.г.)


 Следујући канонским одредбама отаца одређујемо и за младенце (тј. децу): сваки пут када се не могу наћи поуздани сведоци који би не сумњиво потврдили да су крштени, и када они сами због малолетства не могу дати потребан одговор о Светој Тајни која им је дата, треба их без сваке недоумице крстити: да их такво незнање не лиши очишћења толиком светињом.

84.правило Трулског (Пето-Шестог) Сабора
из 691. године
(стр. 97. Зборнк правила, еп. Никодим
 Милаш, Н. Сад 1886.г.)

Тумачења

 Звонара. У божанском символу вере научени смо да исповедамо једно крштење. Пошто је Господ рекао: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божје( Јн. 3,5), свети оци су, следујући одредбама најстаријих отаца, зато одредили, да ако постоји сумња по питању крштења неких лица, када они сами не знају да ли су крштени, због малолетства или потпуног несавршенства свога узраста, и не може се наћи нико ко би знао и посведочио да су крштени – да се без сваке сумње крсте, то јест без препреке која потиче одатле што се не зна јесу ли крштени. А ово одређујемо, кажу, са тим циљем, да због незнања или сумње у то јесу ли крштени или нису, не би бил лишени толиког очишћења овом светињом и да не би остали, по речима Госодњим, ван Царства Божијег.
 Аристин. Они који не знају или немају сведочанство о томе да су крштени треба да буду крштени.
 Сви они који не знају да ли су крштени у своме детињем узрасту, и за које се не налазе никакви поуздани сведоци који тврде да су они несумњиво крштени, треба да буду крштени без икакве недоумице.
 Валсамон. Оци који су се сабрали у Картагини, које помиње ово правило, исповедајући једно крштење, према мисли светог Символа, одредили су у 72-ом (83) правилу, да за оне који кажу да су крштени као деца, а можда и нису, буду крштени, ако нема поузданих сведока који потврђују да су крштени. Дакле, следујући њима, оци су у овом правилу одредли исто то што су заповедили оци који су се састали у Картагини, то јест – да се крсте они за које постоји сумња да су крштени, ако ни они сами не могу да потврде, јер не знају шта је било са њима док су били деца, нити постоје сведоци који би потврдили о њиховом крштењу; јер треба се чувати да услед такве недоумице деца некако не буду лишена божанског крштења и Царства Небеског које се кроз крштење дарује, по речи Господа који вели: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије (Јн. 3,5). А ово је узакоњено стога што неки нису дозовљавали да се такви крсте, да не буду они који прекрштавају већ крштене. О томе су много пута биле расправе у Синоду. Јер се појављивала сумња треба ли крштавати купљену децу, коју су из хришћанске земље у ропство одвели скити или агарени, да би их потом продали грцима. Неки су говорили да су они пошто су узети у ропство из хришћанске земље можда тамо били крштени у детињству и зато их не би требало изнова крштавати. Али већином су се држали мишљења да их треба крстити, јер они сами не знају јесу ли крштени у детињству и нема никога ко би посведочио о њиховом крштењу. За оне пак који су узети у ропство из неверничких земаља одређено је: такви да се крсте без одлагања, ако не покажу сведоке да су крштени након узимања у ропство. У дане најсветијег петријарха кир-Луке дошли су на Синод агарени и када су од њих затражили да приме крштење рекли су да су раније већ били крштени у својим земљама; а кда су их упитали како је то могло да се догоди, они су одговорили да постој обичај да се сва агаренска деца крсте код православних свештеника. Али ово није било прихваћено, јер су морали да чују да се крштење које траже неверници од хришћана не тражи искрено и са православном намером, него ради телесног лечења. Јер код агарена постоји веровање да њихова деца постају бесна и имају задах својствен псима ако не приме хришћанско крштење; не као средство које очишћује душевне прљавштине и даје божанску светлост и освећење, него као лек или као заклињање. Неки од њих су говорили да имају православне мајке и да су по њиховој ревност крштени код правослвних; али ни то није било прихваћено, јер нису понудили сведоке који би то посведочили, а они су чак били осуђени јер лоше говоре о себи тиме што вери прписују неправилно. Зато је и било дозвољено да се такви крсте.
 Словенска крмчија (85). Ако не знају нити имају сведока да су били крштени, нека се крсте. 
 Тумачење: Они који не знају да ли су у детињству били крштени, а нема ни неких поузданих сведока који би им без сумње потврдили да су крштени, без икакве препреке да се крсте. 

(Преузето из књиге Правила Светих
Васељенских Сабора са тумачењима
Издање Москва 1877.)