среда, 08. април 2009.

Житије Светога Филарета Њујоршког - новог исповедника


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГА
ФИЛАРЕТА НОВОГ ИСПОВЕДНИКА


Првојерарха Руске Заграничне Цркве (+1985.)


Оставите да дечак служи


 Светитељ Филарет, у свету Георгије Николајевич Вознесенски, потицао је из благочестиве Руске православне породице. Родио се 22. марта 1903. год. у граду Курску. Његов отац био је свештеник и касније Архиепископ Руске Заграничне Цркве, Димитрије Хајларски. Године 1909. породица Владике Филарета преселила се на Далеки Исток, и до 1920 будући светитељ живео је у Благовештенском, где је завршио гимназију.


млади првојерарх

Ево шта је сам владика причао о свом детињству у беседи приликом наречања за епископа Брисбенског: „У моме животу, у годинама детињства и младости, једва да има нечега што би завређивало пажњу, осим, можда, ове успомене из најранијег детињства, када сам као дечак од шест или седам година, онако дечачки наивно, волео да се играм „службе“ – направио бих себи одећу као црквену и тако „служио“. А кад су родитељи стали то да ми бране, Владика Евгеније, епископ Благовештенски, наишавши код куће на такву „службу“, на запрепашћење мојих родитеља тврдо их је зауставио: „Оставите, нека дечак „служи“ по своме. Добро је да воли службу Божију.“ Из ове епизоде се види да будућа висока црквена служба Владики као да је била тајновито предсказана још у његовом детињству.



 По окончању гимназијског школовања будући Архипастир је прешао у Харбин, где је завршио Политехнички институт и звање инжињера електромеханике. Ни касније, када је већ био првојерарх Руске Заграничне Цркве, он није заборављао своје другове из института. Сви који су га познавали, и у школи и у институту, сећају га се као срдачног и доброг друга. Одликовао се великим талентом и увек је био спреман да помогне другим ученицима, извлачећи их из неугодних ситуација. После студија био је предавач, познат као добар, вешт педагог; ученици су га волели и поштовали. Његова предавања превазилазила су оквире школског програма и проницала у све области људског живота. Многи његови бивши ученици и колеге и доцније су читавог живота високо ценили Владикин ауторитет.
 Одрастајући у свештеничкој породици и гледајући живот и труд свога оца, строгог и побожног пастира Цркве, будући Владика се, природно, од малена навикао на храм и Богослужења. Но, како је сам после говорио, то је у почетку била само спољашња, спонтано настала свикнутост на атмосферу црквености, у којој није било „готово ничег дубоког, унутарње освешћеног и свесно прихваћеног.“ Заиста, за човека је веома важно да постане унутарње свестан неопходности вере и живота по вери, пошто без тога – ако је црквеност прихваћена само на спољашњи начин, прост кроз атмосферу у којој неко живи – на послетку, у измењеним околностима, он може у потпуности да изгуби веру у Бога.

 „Но, Господ уме да се дотакне људске душе – сећао се Владика Филарет – и тако додир Његове брижне Очинске деснице ја несумњиво видим у томе како су ме још у студентским годинама у Харбину буквално као удар грома поразиле речи светитеља Игњатија Брјанчанинова које сам прочитао у његовим делима: „Гробе мој! Зашто те заборављам? Ти ме чекаш, чекаш, и ја ћу се сигурно настанити у теби; зашто те заборављам и понашам се као да је гроб судбина само других људи, а не и моја?“


младић
Георгије Николајевич као студент
у Харбину (Кина)
Само онај ко је и сам преживео сличан, ако се тако може рећи, „духовни удар“ – у стању је сада да ме схвати! Заиста ослепљујућа светлост – светлост истинског, стварног хришћанског схватања живота и смрти, смисла живота и значења смрти, засијала је пред младим студентом – и тако је отпочео нови, духовни живот. Све светско, све „мирско“ изгубило је значај у мојим очима, нестало је негде, било замењено другим садржајем живота. И коначан резултат ове унутрашње промене било је примање монаштва...“.


Монах Филарет


 Светитељ је био пострижен у монаштво 1931. године. У то време он је већ имао свештенички чин – био је јереј Георгије. За ђакона био је рукоположен 5./18. маја 1930., а за свештеника 22. децембра / 4. јануара 1931. године. Исте године завршио је и Пастирско-Богословске курсеве у Харбину. У монаштву је добио име Филарет – у част св. Филарета Милостивог. Године 1937. о. Филарет је био узведен у чин архимандрита.


јеромонах
У средини млади јеромонах Филарет
 „Човек много размишља, о много чему машта и тежи много чему – говорио је у једној проповеди светитељ Филарет – но врло често у његовом животу се ништа од тога не оствари. Међутим, Страшни Христов суд нико неће избећи. Није узалуд говорио Премудри: Сећај се краја свога, и нећеш сагрешити до века! Ако будемо имали на уму то како ће се завршити наш земаљски живот и шта ће са нама бити даље, живећемо онако како хришћанин треба да живи. Ученик или ученица пред којима је тежак и важан испит, не заборављају на њега, него га се све време сећају и труде се да се за њега припреме. Али овај ће испит бити страшан јер ће то бити испит за читав наш живот, спољашњи и унутрашњи. Осим тога, после овога испита нема више поправног. То је онај страшни одговор који ће одредити удео човека за целу безграничну вечност. Господ Исус Христос јесте многомилостив, али је и праведан. Коначно, Дух Христов испуњен је љубављу која је сишла на земљу и цела се предала за спасење човека. Но, страшно ће на Суду бити оним људима који увиде да ту Велику Жртву оваплоћене Љубави нису искористили како ваља, него су је одбацили. Сећај се краја свога, човече, и нећеш сагрешити.“
 Прве године монаштва будућег светитиеља пролазиле су уз уобичајена искушења која се сусрећу на таквом животном путу. У почетку му је својим саветима много помогао тадашњи Првојерарх Руске Заграничне Цркве, Митрополит Антоније (+ 1936),


Храповицки
Митрополит Антоније Храповицки

са којима се о. Филарет дописивао дуги низ година. И коначно, о. Филарет се трудио да одговоре на своје недоумице и питања добије у делима св. отаца, који су га од самог почетка повели путем духовног живота и који су му били незамењиво руководство у одсуству живих наставника. Да је о. Филарет био васпитан у истински православном духу управо од стране св. отаца, види се из тога што је он касније готово увек усамљен устајао у заштиту правде Божије и црквене истине. Свети су га научили да се не боји да остане сам у борби за истину, јер Ако је Бог с нама, ко ће против нас? (Рим. 8,31). Љубав о. Филарета према Речи Божијој била је таква да је он наизуст научио сва четири Јеванђеља, и после се кроз читав живот трудио да своје проповеди заснује на тумачењу речи Господњих, јеванђелских прича и историје.


Харбински пастир

 У Харбину је о. Филарет водио велику црквену и пастирско-проповедничку делатност. Већ првих година свога служења у свештеном чину он је привукао мноштво људи који су тражили духовни пут. Богослужења која је савршавао са пламеном вером и његове надахнуте проповеди чинили су да храмови буду пуни оних који се моле. Људи су у великом броју ишли у храм у коме је служио о. Филарет. Њега су волели сви становници Харбина; његово име прочуло се и ван граница Харбинске епархије. Био је добар, стајао је на располагању свакоме ко би му се обратио. Пред вратима његове скромне келије стајао је ред оних који су били жедни духовног разговора са њим; одлазећи к њему, људи су знали да ће добити правилан савет, утеху и помоћ.
 Светитељ Филарет је волео и жалио људе. Господ му је дао нарочит дар – умео је да пронађе прави приступ свакоме. Својом осетљивом и састрадалном душом Владика је одмах схватао душевно стање човека, па је дајући савете тешио оне који страдају, храбрио оне који су падали у униније, а оне који су очајавали ободрио би невином шалом. Он је волео да каже: „Не падај у униније, душо хришћанска! Нема места унинију код онога ко верује! Гледај напред – тамо је милост Божија!“ Људи су одлазили од њега умирени, оснажени његовом чврстом вером.



архимендрит
Млади архимандрит Филарет
 Подражавајући своме покровитељу – праведном Филарету, Владика је био дарежљив не само са духовном, већ и са материјалном милостињом. Многи су тек после светитељевог упокојења сазнали колико је он добра учинио онима којима је било потребно. Мноштво сиромаха обраћало му се и он никоме није ускраћивао помоћ, осим у случајевима када му буквално ништа не би преостало; тада би уз осмех кривице рекао: „Ништа више немам, мили мој.“ Но, чак и ту би нашао излаз – давао је одећу коју је имао на себи.
 Владика се у потпуности посветио служењу Богу и ближњима. Читајући Св. Писмо и дела светих отаца он их је доживљавао не као нешто далеко од стварности, него као истинске речи вечног живота, које неопходно у своме животу треба да следи сваки хришћанин који жели да се спасе. Једно од његових омиљених места из Св. Писма, које је често цитирао, биле су речи Господње из Апокалипсе које разобличују „млаке“ хришћане. Владика је не једном истицао, да је онај ко није ни врућ ни хладан, који је равнодушан према истини, много гори од онога ко се отворено противи Христу. Ево примера из беседе светитеља у недељу Свих светих:
 „Црква Православна данас прославља све угоднике Божије, све свете..., који су свету реч Христову прихватили не као да је написана негде и за некога, него као да је написана управо за њих – примили су је и узели за руководство кроз читав свој живот у извршавању заповести Христових.
 ...Њихов живот и подвиг нам је за наук, њих треба да узимамо за пример, јер ви и сами знате какве нам све примере пружа савремени живот! Имамо ли сада много добрих примера хришћанског живота?... Кад видиш то што се ради у свету помислиш и невољно да човек који је заиста хришћански и православно настројен, иако окружен мноштвом, живи као да је у пустињи.. Размишљају ли људи о томе шта их чека? Размишљају ли о томе да нам је Христос дао заповести не зато да бисмо их ми игнорисали, него да бисмо се трудили да живимо онако како учи Црква.
 Наводили смо овде место из апокалипсе, где Господ једноме служитељу Цркве каже: Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Ми не само да треба да будемо врући, него би требало да следимо заповести душе у испуњавању закона Божијег.
 Али има и оних који иду против закона Божијег... Међутим, ако човек не спава духовно, ако ипак некако нешто духовно проживљава, ако не верује у то што се сада у животу ради, ако је због тога тужан, ако страда, дакле, у сваком случају, ако не дрема, не спава – онда постоји нада да ће он прићи Цркви. Зар је мало примера да се богоборци и порицатељи обраћају на пут истине. Почев од апостола Павла...
 Господ у Апокалипси каже: О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих... Тако Господ говори о онима који су равнодушни према Његовом светом делу. Они сада фактички о томе и не размишљају. То их сада не интересује, у њиховим главама за тако нешто нема места, заборавили су закон Божији. Понекад говоре дивне рече. Али шта могу те речи, када долазе из мрске лажи?
...Треба молити Господа Бога да нас научи Своме светоме закону и како да за пример узимамо људе који су тај закон прихватили, извршили и овде прославили Свемогућег Бога.“


Глас Вапијућег у пустињи

 Следујући примеру светих отаца, светитељ Филарет није друге учио ономе што сам није чинио. Попут светих, на које је указивао као на узор, и сам је прихватао све што је написано у Светом Писму и у делима светих отаца, „не као да је написано негде, за некога“, него као истинско руководство у животу.
 Владика је био необично строг према себи и водио је заиста аскетски живот. Имао је способност памћења каква се ретко среће, држао је у глави не само речи Јеванђеља и светих отаца, него и патње и невоље своје пастве. Приликом сусрета са људима светитељ је показивао велико интересовање за све области њиховог живота, њега није требало подсећати на невоље и потешкоће – он би сам заподенуо са човеком разговор на тему која би овога занимала, пружајући готове одговоре на најтеже недоумице.

 Године 1931. Манџурију је окупирала јапанска војска. После четрнаест година јапанце су заменили комунисти – 1945. године совјетска војска поразила је јапанску армију; одмах за совјетским, на власт су дошли кинески комунисти. Првих година „црвеног преврата“ совјетска управа је стала да предлаже руским емигрантима да узимају совјетске пасоше. Агитација је вођена веома умешно, суптилно и спретно, тако да су преварени Руси, уморни од тешких година јапанске окупације за време које је гушено све руско, поверовали у то да је у СССР-у сада настала „потпуна слобода за религије“, па су масовно почели да узимају пасоше.


Харбински храм
Саборни храм у Харбину
У то време о. Филарет је био настојатељ Свето - Иверске цркве у Харбину. Једном му је дошао неки сарадник харбинских новина и питао га за мишљење о „милости“ совјетске управе која је емигрантима понудила да узму совјетске пасоше, претпостављајући да ће и од о. Филарета чути захвалности и дивљења. „Но, ја сам му одговорио – причао је владика Филарет – да се категорички одричем узимања пасоша, зато што ми нису познате никакве „идејне“ промене у Совјетском Савезу и да не знам у детаље како се тамо одвија црквени живот, али да зато много знам о рушењу храмова, о прогону свештенства и верног народа. Новинар је пожурио да прекине разговор и оде...“
 Ускоро је о. Филарет у „Журналу Московске Патријаршије“ прочитао да је Љењин највећи геније и добротвор човечанства. Не издржавши такву лаж, са амвона храма, у проповеди, указао је вернима на сву неистину такве гнусне тврдње у црквеном гласилу, истакнувши да је за ту лаж одговоран патријарх Алексеј (Симански), као редактор ЖМП. Глас о. Филарета остао је усамљен: нико од свештенства није га подржао, а од стране епархијске власти дошла му је забрана да проповеда са црквеног амвона под којом је доста дуго остао. Тако је Владика, још као свештеник, не наилазећи на разумевање међу својим саслужитељима, био принуђен да се за црквену истину бори сасвим сам.
 Практично читав далекоисточни епископат Руске Заграничне Цркве у то је време признавао Московску патријаршију, тако се о. Филарет и без своје воље нашао у јурисдикцији Московске патријаршије, као клирик Харбинске епархије. Ово је њему необично тешко падало. За време Богослужења никада није допуштао помињање безбожних власти, у којој год епархији да је служио, и никада није савршавао молебане и парастосе на захтев совјетске власти или да би јој угодио. Али чак и уз тако упорно ограђивање од лажне црквености, канонска везаност за Московску патријаршију представљала је тешко бреме за душу о. Филарета.


Мученик за веру

 Кад је у СССР-у била објављена позната кампања насељавања великих пространстава необрађеног земљишта које би се претворило у пољопривредно, бившим емигрантима понуђено је да се доселе у Совјетски Савез. На жалост о. Филарета, и његов отац, Архиепископ Димитрије Хајларски, заједно са још неким епископима, вратио се у СССР. Отац Филарет је наставио, сам као и пре, да у својим ватреним проповедима непрестано тврди да је у Московској патријаршији завладала лаж, баш као и у целој „земљи совјета“. Не само у обичним разговорима, него и са црквеног амвона, он је објашњавао да добровољни одлазак на рад у земљу у којој влада комунизам и где се Црква прогони, представља издају Бога и Цркве. Одлучно је одбио да служи молебан пред пут онима који су одлазили у СССР, јер у основи таковог молебана лежи молитва за благослов добре намере; намеру да се оде у Совјетски Савез, о. Филарет није сматрао за добру, а није могао да обмањује и Бога и људе. Тако је говорио и радио за време свога боравка у Кини.
 Такав тврд и непомирљив однос према Московској патријаршији и совјетским властима није остао непримећен. Оца Филарета су много пута позивали на испитивање, да би га једном приликом чак и претукли. На крају су и покушали и да га убију: запалили су кућу у којој је живео, закључавши претходно врата и прозоре у приземљу. Пожар је био страшан, и о. Филарет је једва успео да се спасе; искочио је кроз прозор са спрата, задобивши при томе тешке опекотине. Као последица претрпљених полицијских ислеђивања и задобијања тешких опекотина, остала му је за читав живот блага нагнутост главе у страну, као и извесна искривљеност доњег дела лица; такође, страдале си му гласне жице. Тако се светитељ Филарет удостојио удела исповедника и мученика за веру.
 Архимандрит Филарет је напустио Кину тек након што је његова паства отишла из Харбина.
 „Трудећи се да заштитим своју паству од совјетске обмане и лажи – причао је светитиељ –осећао сам се понекад веома тешко, толико, да сам неколико пута долазио до решења да одем и оставим своје служење. Заустављала ме је само помисао на моју паству: а како да оставим ову децу? Ако одем, ако оставим служење – значи да ће они морати да иду на совјетску „службу“ и да слушају молитве за претече антихриста – „Господе, сачувај их на многе године“ итд. То ме је заустављало и терало да носим свој дуг до краја.
 И када ми је на крају, с Божијом помоћу, пошло за руком да се ишчупам из црвене Кине, прво што сам урадио било је обраћање Просветитељу Руске Заграничне Цркве, Митрополиту Анастасију, са молбом да ме поново сматра за клирика у јурисдикцији Руске Заграничне Цркве. Владика Митрополит је одговорио милостиво и са љубављу, благословивши одмах да служим у Хон Конгу, већ као презвитер Синодалне јурисдикције, и упутивши ме да, као и сваки свештенослужитељ који прелази из Московске јурисдикције, морам да доставим посебну покајану изјаву о томе да ми је жао због (макар и невољног) пребивања у јурисдикцији Москве. Ово сам истога тренутка и учинио.“


Владика – Првојерарх


 Убрзо је о. Филарет допутовао у Аустралију и стигао у Сиднеј. Архиепископ Аустралијски га је примио радосно и са љубављу, да би већ првих недеља његовог боравка у Аустралији почео да говори о могућности његове хиротоније за Епископа. У души архимандрита Филарета су се појавила колебања и сумње. Из свог дубоког смирења он је себе сматрао слабим и недостојним тако узвишене службе. Ипак, опит монашког послушања није му дозвољавао да се уклони са пута на који га је позивала црквена власт. Године 1963. био је хиротонисан за епископа Брисбенског, викара Аустралијске епархије. У беседи приликом наречења за Епископа, архимандрит Филарет је присутним Архипастирима рекао: „Светитељи Божији! Много сам се премишљао и много сам шта у себи проживљавао ових дана, размотрио сам и проверио свој живот, и... видим, са једне стране, бесконачни низ доброчинстава Божијих, а са друге – неизбројиво мноштво мојих сагрешења...


првојерарх
Неустрашиви борац
за истину Христову
...Узнесите за мене убогог своје светитељске молитве, у овај мени заиста страшни час хиротоније, како ме Господ Пастироначалник, Који ме преко ваше светиње призива на висину овог служења, не би лишио, грешног и убогог, удела изабраних Својих...
 ...Један старац - светитељ, уручујући новопостављеном епископу архијерејски жезал, рекао му је: „Не буди као стуб - путоказ на путу, који другима показује где треба да иду, а сам остаје у месту“...
 ...И за то се помолите, Оци и Архипастири, да проповедајући другима ја сам не бих остао неваљали слуга.“

Коначно, смирени служитељ Цркве у том тренутку није могао ни да помисли да му већ следеће године предстоји да постане Првојерарх целог руског Расејања, и да ће његово име постати познато у свим крајевима света, као име исповедника и борца за Истински Православну веру...

 1946. године дугогодишњи Првојерарх Руске Заграничне Цркве, Митрополит Анастасије, због здравственог стања и старости, поднео је Архијерејском Сабору молбу за одлазак у мировину. Поставило се питање ко ће бити нови Првојерарх. Неки у Руској Заграничној Цркви су желели да им глава постане светитељ Јован (Максимович – св. Јован Шангајски), али су се други томе веома противили. Тада, да би избегао даље заоштравање, могући скандал, па чак и раскол, светитељ Јован се одрекао своје кандидатуре и предложио је да се за Првојерарха изабере најмлађи Архијереј – Епископ Филарет. Овај избор подржао је и Митрополит Анастасије: Владика Филарет био је најмлађи по хиротонији, био је мало познат у Заграничним црквеним круговима и није био уплетен у постојеће поделе.


интронизација
Прво постављање белог митрополитског
клобука - симбола Првојерарха РЗЦ 

Тако је 14/27. маја 1964. године, на дан Преполовљења Педесетнице, Епископ Брисбенски Филарет био изабран од стране Архијерејског Сабора Руске Заграничне Цркве на њен Првосветитељски престол.

Камен спотицања

 Заиста, у томе се видела десница Божија! Владика Филарет је Руском Заграничном Црквом управљао током двадесет једне године. У његово време прослављени су многи угодници Божији: свети праведни Јован Кронштатски (1964), преподобни Герман Аљаски (1971), блажена Ксенија Петербуршка (1978), и коначно, 1981, године – Сабор Руских Новомученика и Исповедника на челу са Царским Мученицима и Патријархом Тихоном. Занимљиво је да све до Митрополита Филарета, у Руској Заграничној Цркви није било ни једног новог прослављања светих. Овај добри подухват, као и целокупна делатност Владике Филарета, сведоче о томе да је он од самога почетка свог просветитељског служења заузео правац чувања и заштите свтоотачког Православља, схватајући да Православне цркве у свету одступају од вере, да се путеви „званичног православља“ и истинских хришћана разилазе, и да стога не треба да чека када ће неко ко седи на древној апостолској катедри – али је, авај, одступио од апостолског исповедања вере – да прослави нове светитеље, које је већ јавно прославио Бог, већ да то треба сам да учини.

 Васпитаван на учењу светих отаца, Владика Филарет је настојао да своју Цркву води свтоотачким путем. На жалост, код своје браће архијереја није наилазио на довољно разумевања; неки од њих су чак у потпуности одбијали да прихвате његова схватања. Светитељ се суочио са тешким задатком, јер је морао, с једне стране, да води Цркву путем одлучног одбацивања одступништва „светског православља“, а са друге – да сачува јединство свога Синода.


икона Бостон
Икона светитеља Филарета
новог исповедника

Међу епископима Руске Заграничне Цркве најдоследнији присталица зближења са „светским православљем“ био је Архиепископ Женевски и Западно-европски Антоније. Неки Архијереји су покушали да искористе преседане ретког и нерегуларног општења са „официјелним црквама“ у периоду између 30-их и 50-их година, како би оправдали своју тежњу да сачувају општења са екуменистима, позивајући се између осталог и на то што Руска Загранична Црква никада није прекинула званичне односе ни са једном од цркава „светског Православља“. Прави циљ делатности ових епископа био је да се постигне да Руска Загранична Црква призна Московску Патријаршију и уђе са њом у некакво општење. Али, Владика Филарет је заиста постао камен спотицања за све љубитеље „светског православља“. Не говоре узалуд данас неки противници његовог курса да Митрополит Филарет „ништа није схватао“ о томе какав треба да буде положај Руске Заграничне Цркве, јер је читав живот провео далеко од „великог света“ – речју, био је неваспитан, није познавао „традицију Заграничне Цркве“ – те се зато, тобоже, његов курс и разликовао тако јако од курса свих осталих „официјелних цркава“; други нагађају да је он пао под нечији „лош утицај“. Но, чини се да би било правилно казати управо обратно: светитељ Филарет је добио најбоље „васпитање“, хранивши се од младости светоотачком мудрошћу, живећи и радећи под њеним утицајем, и управо зато се црквени курс који је он заузео толико разликовао од курса јерараха „Светског православља“, зато што су ови последњи, будући синови овог века, једноставно погазили светоотачко учење и каноне Цркве, као да их није ни било.
кормилар
Светитељ Филарет неустрашиви крманош Цркве Божије у последњим временима апостасије
Са његове леве стране о. Константин Фјодоров

Покровитељ истинског Православља

 Осим тога, Господ је јасно показао да је Њему угодан пут којим је ишао овај светитељ Филарет: године 1982. пројавило се велико чудо милости Божије – чудотворна мироточива икона Мајке Божије Иверске - Монтреалске, која је током петнаест година непрестано точила миро да би чудесно нестала 1997. године.



мироточива Монтреалска
Иверска Мајка Божија - Монтреалска
Дугогодишњим обилним мироточењем
потврдила је исправност курса којим је
св. Филарет водио РЗЦ све време
његовог Првојерарштва
 У време просветитељства Владике Филарета екуменизам је коначно показао своје право лице – образину страшне јереси која је у себи сабрала све пређашње јереси и која тежи томе да потпуно прогута Православље, уништавајући сам појам Цркве Христове и стварајући свесветску „цркву“ антихриста.
 Насупрот одступничким „православним црквама“, Митрополит Филарет је желео да ојача покрет истински православних хришћана у целом свету. Тако је децембра 1969. Синод Руске Заграничне Цркве под његовим руководством званично признао дејственост хиротоније Епископа Акакија (Папаса) и других грчких сатрокалендарских архијереја последоватеља Хризостома Флоринског, што је Митрополит Анастасије до краја живота одбијао да учини.









са Авксентијем
Св. Филарет са Архиепископом
Авксентијем - Првојерархом Грчке
Истински Православне Цркве

Следи текст одлуке Синода Руске Православне Заграничне Цркве:

Архијерејски Синод РПЦЗ
18/31. децембар 1969.
Његовом Блаженству Авксентију,
Архиепископу ИПХ у Грчкој

Ваше Блаженство,
 Братску посланицу Вашег Блаженства од 25. новембра 1969. године прочитали смо на заседању Архијерејског Синода на данашњи дан.
 Многа искушења, каква Православна Црква преживљава од почетка своје историје, нарочито су силна у ово лукаво време и зато је особито потребно јединство међу онима који су истински предани вери Отаца. Са таквим осећањима желимо да Вас обавестимо да Архијерејски Синод РПЦЗ признаје дејственост архијерејске хиротоније Вашег претходника, блаженопочившег архиепископа Акакија, и потоње хиротоније епископа Ваше Свете Цркве. У вези са тим, и узимајући у обзир различите друге околности, наш Архијерејски Синод сматра Вашу Јерархију браћом у Христу која се налазе у пуном општењу са нама.
 Благослов Божији нека почива на целом клиру и вернима Ваше Цркве, особито у наступајуће дане Рождества у плоти Господа и Спаса нашега Исуса Христа.

Председавајући Архијерејским Синодом,
Митрополит ФИЛАРЕТ

Чланови Синода:
НИКОН, архиепископ вашингтонски и флоридски
СЕРАФИМ, архиепископ чикашки и детроитски
ВИТАЛИЈЕ, архиепископ монтреалски и канадски
АНТОНИЈЕ, архиепископ лосанђелски и тексашки
АВЕРКИЈЕ, архиепископ сиракушки и тројицки
АНТОНИЈЕ, архиепископ западноамерички и санфранцискански
САВА, епископ едмондски
АНДРЕЈ, епископ рокландски
ПАВЛЕ, епископ менхетнски


документ 1969.
Факсимил документа

Наведено признање ојачало је позиције овог дела грчких старокалендараца, после чега су се и старокалендарци „матејевци“ такође обратили Синоду, у вези са исправљањем њихових једноличних хиротонија, које је 1948. године потпуно противканонски обавио сам хорепископ Матеј (Карпатакис).


матејевци
Епископи матејевске фракције (први са десна -
митрополит коринтски Калист)



са Калистом
Св. Филарет са двојицом матејевских епископа Калистом
и Епифанијем над којима су извршене исправке
једноличних хиротоније - хиротесије

Године 1971. најугледнији матејевски Митрополит Калист Коринтски и Епифаније Кипарски дошли су са циљем „да успоставе духовно општење ради јачања Свештене борбе за Православље“ и ради исправљања једноличних хиротонија. После обављених хиротесија општење је било успостављено, иако су га „матејевци“ прекинули већ 1976. године, одричући се хиротесија датих од стране загранчних архијереја и на тај начин опет доводећи под озбиљну сумњу каноничност својих једноличних хиротонија.


Заоштравање односа према официјелном
„Православљу“


 Ово зближење са грчким старокалендарцима ишло је паралелно са заоштравањем односа према „официјелним црквама“. У то време је већ бурна екуменистичка делатност васељенског патријарха Атинагорe довела до узајамног „скидања анатема“ између Православне цркве и римокатолика (децембар 1965.), што је истовремено било објављено у Риму и Константинопољу. Атинагора је католике Прихватио као своју „браћу у Христу“. Такво вапијуће антиправославно деловање Васељенске патријаршије није могло да остави равнодушним Митрополита Филарета. 15. децембра 1965. године он је писао Атинагори, протестујући против његовог поступка:
 „Овај акт ставља знак једнакости између заблуде и истине. Током векова цела Православна Црква оправдано је веровала да она ни у чему није одступила од учења Светих Васељенских Сабора, док је Римска Црква у исто време прихватила у свом догматском учењу више новина које са Православљем нису сагласне. Што су они више новина уносили, то се више продубљивала подела између Истока и Запада. Догматска скретања Рима из XI века нису још садржала све оне заблуде које су додате касније. Зато је одрицање од међусобних претњи могло имати значаја у оно време, али сада оно служи само као сведочанство о пренебрегавању најважнијих и главних нових учења, непознатих древном учењу Цркве, која су уведена и објављена после тога (после 1054. године), а од којих су нека, будући разобличена од стране Светог Марка Ефеског, била разлог за одбацивање Флорентинске Уније од стране Свете Цркве.



са сабраћом архијерејима
Св. Филарет са светим Јованом Шангајским
и Аверкијем Џорданвилским
 Одлучно и категорички изјављујем:
 Никаквог сједињења између нас и Римске цркве не може бити док се она не одрекне својих нових догмата, и никакво молитвенно општење не можемо са њом да успоставимо без одлуке свих Цркава, а таква одлука, с друге стране, не изгледа нам могућа све док Руска црква, која је сада принуђена да живи у катакомбама, не буде ослобођена.
 ...Сматрамо за неопходно да изјавимо да наша Руска Загранична Црква, као несумњиво и Руска црква која се сада налази у „катакомбама“, не пристаје ни на какве „дијалоге“ о догматима са другим вероисповедањима и унапред одбацује сваки договор са њима само у случају да они у потпуности прихвате православно учење, у оном облику у коме се оно све до данас чува у Светој Саборној и Апостолској Цркви.
 ...Црквено предање и пример светих отаца учи нас томе, да са онима који су отпали од Православне Цркве нема дијалога. Њима је увек упућен монолог црквене проповеди, у коме их Црква позива да се врате у њено крило кроз одрицање од сваког учења које није сагласно са њеним учењем. Истински дијалог подразумева размену мишљења, при чему је могућа промена убеђења оних који у дијалогу учествују, како би била постигнута сагласност. Као што се види из енциклике „Ecclesiam suam“, Павле VI дијалог доживљава као план нашег присаједињења Риму, или обновљења општења помоћу некакве „формуле“, која у сваком случају оставља нетакнутим његово догматско учење, а посебно учење о положају Папе у цркви. Но, целокупној историји Православне Цркве и Њеном бићу потпуно је страно свако пристајање на заблуду. Оно би могло да доведе само до варљивог спољашњег уједињења, налик на усаглашавања различитих протестантских заједница у Екуменском покрету, али никако до јединственог исповедања истине.
 Нека се таква издаја Православља никада не увуче међу нас“.



Радуј се Цркве православне велики
поборниче!
Посланице туге


 На сличан начин Митрополит Филарет се обратио и другом вођи екуменистичког покрета, Америчком архиепископу Јакову. Јерарси - одступници православни екуменисти ипак нису прихватили опомене. Екуменистички покрет је наставио да узима маха. Са тугом је Светитељ Филарет гледао на отпадање некад Православних Цркава од истинске вере. Своје посланице, којима се обратио свим архијерејима Православне Цркве, тако је и називао – „Посланице туге“. У Првој Посланици, написаној 1969, године, св. Филарет каже да је одлучио да се обрати свим архијерејима, „од којих неки заузимају најстарије и прослављене катедре“, зато што се, по речима св. Григорија Богослова, „ћутањем издаје истина“, и што не треба ћутати када видиш одступање од чистоте Православља; уосталом, сваки епископ приликом хиротоније даје обећање да ће чувати Веру и правила светих отаца и да ће штитити Православље од јереси. Владика цитира различите екуменистичке декларације Светског савета цркава (ССЦ) и јасно показује, на основу светоотачког учења и канона, да позиције ССЦ немају ништа заједничко са Православљем, и да сходно томе Православне Цркве не треба да учествују у раду тога савета. Такође светитељ Филарет истиче да глас Московске Патријаршије не представља глас Истинске Руске Цркве, која је у отаџбини прогоњена и скрива се у катакомбама. Владика позива све православне јерархе да устану у заштиту чистоте Православља.


икона
Икона светога Филарета

Другу „Посланицу туге“ владика Филарет је написао у Недељу православља 1972. године. У њој он констатује како у протекле две године ни једна Православна Црква није донела одлуку о иступању из ССЦ, иако су архијереји давали изјаве о неправославности екуменистичког покрета. За циљ друге Посланице поставио је да покаже „тај бездан јереси против самог схватања Цркве у који бивају увучени сви учесници екуменистичког покрета.“ Светитељ Филарет подсећа на страшно пророштво Апостола Павла, да ће онима који не примише љубав истине да би се спасли Господ да пошаље силу обмане, да верују лажи; да буду осуђени сви који не вероваше истини, него заволеше неправду (2. Сол. 2, 10-12).


Трећа Посланица св. Филарета написана је 1975. године и посвећена тзв. Тијатирском исповедању Митрополита Атинагоре, егзарха Константинопољске Патријаршије у Европи – документу који је написан у потпуно јеретичком духу, али који није изазвао никакве реакције предстојатеља „официјелних цркава“.


Срамна равнодушност

 Видимо како се владика Филарет у почетку надао да ће неко од епископа „светског православља“ имати слуха за његове речи, зато им се у својим посланицама обраћа као истинским Архипастирима Цркве. Осим тога, покушаји саветовања били су утемељени и на апостолској заповести: Човека јеретика по првом и другом саветовању клони се, знајући да се такав изопачио и греши; самога себе је осудио (Тит. 3,10-11). Пре изрицања анатеме против одступника, ваљало је покушати све не би ли се они вратили из заблуде. Авај, до обраћења није дошло и екуменистичка заблуда наставила је да се шири.
Владика се обраћао не само епископима него и својој пастви, непрестано покушавајући да објасни опасност од нове јереси.


Свети отац
Описујући ревност св. Николаја Чудотворца, који је ошамарио јеретика Арија јер је овај похулио на Сина Божијег, Владика каже:
 „А како често нама недостаје оваква ревност тамо где се заиста треба заузети за вређану и гажену истину!
 Хоћу да вам испричам о нечему што се догодило сасвим недавно и што би до пре неколико година било тешко чак и замислити, али ето – сада срљамо све ниже и ниже. Један човек, који је допутовао из Париза, прича да се тамо, на неком тзв. екуменском сусрету, збио следећи случај. Ви свакако знате шта је екуменизам: то је јерес свих јереси. Он хоће у потпуности да избрише појам Православне Цркве као чуварке Истине и да створи неку нову, страну цркву. Дакле, дошло је до „екуменског сусрета“. Тамо је био православни протојереј из Париског Богословског (а заправо јеретичког) Института, био је јеврејски рабин, били су пастор и католички свештеник. Они су се тамо најпре помолили, а потом су иступили са беседама. И тада је јеврејски рабин, опростите што са светог амвона говорим такве ствари, но хоћу да вам покажем докле смо дошли, рекао да је Господ Исусу Христос био незаконито рођени син особе лаког морала...
 Али главни ужас није у томе. Јеврејски народ се одавно противи Богу – ту немамо чему да се чудимо; но, страхота је у томе, што су сви присутни ћутањем прешли преко тога што је он рекао. Човек који је чуо ову страшну хулу, упитао је затим „православног“ протојереја: „Како сте могли да оћутите?“, а овај му је одговорио: „Нисам хтео да увредим тог јевреја.“ Јевреј не сме да се увреди, а Пречиста Дјева Марија – може! Ето докле смо дошли! Како често данас ми немамо довољно ревности да, када је потребно; устанемо у одбрану својих светиња!
 Православни свештенослужитељ био је дужан да са ревношћу устане против хуле, као онда када је светитиљ Николај запушио уста јеретику... Но ми смо, на жалост, сада постали, како се каже, „срамно равнодушни и према добру и према злу“.
 Управо на тој равнодушности, на некаквој самоодбрани, јерес екуменизма је и нашла погодно тле, а са њом и апостасија – одступништво које постаје све очигледније и очигледније.
 Памтимо, браћо, да хришћанска љубав обухвата све, да је милосрдна према свима, да хоће да се сви спасу, и да милује, жали и љуби све што је створио Бог; али тамо где види свесни поход против истине, она се претвара у огњену ревност, која не подноси такве хуле... Увек треба да буде тако, јер за Бога треба да ревнује сваки православни хришћанин“.


„Борба изнутра“

 Почетком 70-их година унутар руске Заграничне Цркве појавио се снажан покрет за подршку совјетским дисидентима. Када је 1974. године одржаван Трећи Свезагранични Сабор, значајан део тога Сабра, на челу са Архиепископом Антонијем Женевским, иступио је са тим да Руска Загранична Црква треба да укаже безрезервну подршку дисидентима, без обзира на то што они припадају Московској Патријаршији и без обзира на њихову екуменистичку идеологију, туђу духу и учењу Руске Заграничне Цркве. С друге стране, традиционалисти, иако су одавали дужно поштовање храбрости дисидената, противили су се њиховом признавању, јер би оно могло да доведе у заблуду верне у Русији, обезвредивши сведочење истинских катакомбних исповедника и створивши утисак да се може бити исповедник и унутар јеретичке црквене организације. Знатно касније, 1980. године, након што се један од лидера дисидената, о. Димитрије Дудко, сломио и јавно се, путем телевизије, покајао због своје антисовјетске делатности, Владика Филарет је једном либерално настројеном свештенику Руске Заграничне Цркве написао да другачије није могло да буде, јер се делатност о. Димитрија одвијала унутар Московске Патријаршије, тј, изван истинске цркве, у „цркви лукавих“ – зато он није добио помоћ од Бога. Да је пак отац Димитрије прешао у Истинску Цркву, совјетска власт би жестоко насрнула на њега, али би га благодат Божија укрепила на подвиг истинског мучеништва. Тако је светитељ још у оно време иступио против данас веома распрострањене идеологије „борбе изнутра“ – против борбе за препород Цркве када „борци за Православље“ делују унутар црквених организација које су саме отпале од Православља, и при томе сачувале само спољашњи изглед Истинске Цркве. Владика Филарет је своју паству и свештенике увек упозоравао да се чувају било каквог општења са Московском Патријаршијом, не само молитвеног, него чак и обичног, истичући да је такав захтев садржан и у Завештању Митрополита Анастасија.



светитељ 
Владимир Мос се сећа како се једном, у августу 1977. године, у присуству Митрополита Филарета, више од сат времена спорио о статусу Московске Патријаршије са проекуменистички настројеним Епископом Руске Заграничне Цркве Павлом Штудгартским, у време када је овај управљао и парохијама у Великој Британији. За све време препирке Владика Филарет није прозборио ни речи. Али на крају, када је већ устао да пође, рекао је: „Владимире! Саветујем вам да никада не заборавите анатему коју је против Московске Патријаршије изрекла Катакомбна Црква!“

 На Сабору 1974. године чули су се такође захтеви за уједињење Руске Заграничне Цркве са расколничком Париском и Америчком јурисдикцијом – „у духу љубави“, уз прећуткивање несугласица. Но, ови гласови су били принуђени да замукну када је Митрополит Филарет истакао да љубав која не жели да узнемири ближњег указивањем на његове заблуде и није љубав, него мржња, како је о томе писао преподобни Максим Исповедник: „Ја хоћу и молим вас да будете сасвим оштри и непомирљиви са јеретицима онда када је у питању сарадња са њима или било каква подршка њиховом безумном веровању. Јер сматрам да указивање подршке заблуди представља мржњу према човеку и удаљавање од Божанске љубави, будући да они који су раније били захваћени заблудом тако могу још више да се покваре.“
 После смрти катакомбног Архиепископа Антонија (Галинско - Михаиловског), светитељ Филарет је под свој омофор примио четрнаест јаромонаха Катакомбне Цркве који су остали без архипастирског старања. На иницијативу светог Филарета обновљена је јерархија Руске Катакомбне Цркве. Од стране Архијерејског Сабора РЗЦ, као једини канонски катакомбни епископ био је рукоположен епископ Лазар (Журбенко). Владика је високо ценио подвиг катакомбника. Наводио је пример катакомбних монахиња које су безбожни комунисти оставили на леденом ветру да би их тако убили, али су оне због своје постојаности добиле чудесну помоћ од Бога и нису се смрзле. Када би сав многомилионски руски народ – говорио је – показао такву верност, као те монахиње, и када би одбили да се повинују разбојницима који су притисли руски народ, комунизам би се истога часа стропоштао, јер би народ добио помоћ Божију, исту ону која је на чудесан начин спасила и монахиње од сигурне смрти. А док год народ признаје ту власт и покорава јој се, макар је у души и проклињао, она ће остати на своме месту“.


Анатема екуменизму

 Што је време више пролазило , постојало је све јасније да православни не могу да имају никакво општење ни са једном од „цркава светског православља“, а тим пре – да не могу бити у њима: почетком 80 - тих година прешло се са међухришћанског на међурелигиозни екуменизам. Године 1980. екуменистичка прес - служба (ENI) изјавила је како ССЦ разрађује план обједињења свих хришћанских деноминација у једну нову религију. 1981. године у Лими (Перу) била је састављена међуконфенсионална евхаријстијска служба; на тој конференцији, протестантски и православни представници у ССЦ су се сагласили да су крштење, евхаристија и рукоположење код свих деноминација ваљани и прихватљиви. Но ипак највећи скандал изазвала је Ванкуверска Генерална скупштина ССЦ из 1983. године. На њој су били присутни пердставници свих постојећих религија, а свој рад започела је незнабожачким обредом који су обавили локални индијанци. Православни јерарси су ту учествовали у религиозним церемонијама заједно са представницима свих светских религија.



mitropolitИсте године Архијерејски Сабор Руске Заграничне Цркве прогласио је анатему екуменизма:


„Онима који нападају Цркву Христову и уче да се она поделила на гране које се разликују по своме учењу и начину живота, и тврде да Црква не постоји на видљив начин, него ће настати од грана, раскола и иноверја, њиховим сједињењем у једно тело; онима који не разликују истинско свештенство и Свете Тајне Цркве од јеретичких, него уче да су крштење и евхаристија довољни за спасење; онима који имају општење са поменутим јеретицима, или им помажу, или штите њихову нову јерес екуменизма, умишљајући да је то братска љубав или начин за сједињења раздељених хришћана: АНАТЕМА“.



 Циљ ове анатеме био је очигледан. Јер нема јереси без јересијерарха, јеретика и њихове практичне делатности. Стога сви учесници екуменистичког покрета, који га сматрају за црквени и користан, пребивају у јереси и подлежу осуди оних канона које Црква од давнина примењује против јеретика – тј. одлучењу. Такође они који се налазе у општењу са јеретицима постају судеоници те јереси. Фактички, они су већ отпали од Цркве, а анатема само сведочи о томе да се они налазе изван ње.

 Противници раскида са „светским православљем“ либерали РЗЦ много су говорили и говоре о „ништавости“ ове анатеме, идући све до изјава да архијереји Руске Заграничне Цркве заправо и нису прихватили никакву анатему, него су је једноставно неки „злонамерници“ унели у текст Саборских Одлука. Ипак, такве тврдње не делују веродостојно: нико од архијереја се доцније није одрекао анатеме, нити је изјавио да је није потписао; анатематизам против јереси екуменизма унесен је у Синодик Недеље Православља.
 Владикино животно дело нашло је тако највиши израз у историјском акту од васељнског значаја за сву пуноћу Православља – у званичном анатемисању екуменистичке јереси и одступника нашег века. Очигледно, никакви савети „православним“ екуменистима нису више могли да дају резултате, па је било неопходна најодлучнија реакција како би свеопшта зараза била спречена. О онима који преступају учење Цркве, Владика је говорио у једној од проповеди које објашњавају значење анатеме: „Црква објављује да су они одсекли себе од општења са Црквом, да су престали да слушају њен матерински глас. Ово није само сведочанство за друге, да би они то схватили, него је на корист и самих оних који су одлучени. Црква се нада да ће ово страшно упозорење деловати на њих...“

 Владика Филарет је трпео многе увреде због свога деловања. Долазило је дотле да је неки архимандрит у Владикином присуству рекао другим архијерејима како треба што пре уклонити „тако рђавог архијереја“... Светитељ није обраћао пажњу на такве увреде, свестан тога да му предстоји давање одговора Христу Пастиреначалнику, и да ће њему, као Епископу, пре свега бити постављено питање како је чувао и бранио Православну Веру. Он никога није штедео. Тако, када је настојатељ Светотројичког манастира у Џорданвилу, Архиепископ Аверкије – који је иначе по својим погледима на апостасију савременог света био веома близак светитељу Филарету - из „пастирског снисхођења“ неочекивано допустио јеретицима - монофизитима да служе у манастриском храму.


Са вл. Аверкијем
Свети Филарет у друштву свога верног саборца
Архиепископа Аверкије Џорданвилског

Владика Филарет је, када је за то дознао, наредио да се храм одмах затвори и да се поново освети јер је оскрнављен од стране јеретика; а у писму Владики Аверкију је указао на сву противканоничност таквог поступка, истакавши да се то не може оправдати никаквом икономијом, и изразивши бојазан да би верна чада Руске Заграничне Цркве могла да се окрену од ње ако би се слични случајеви поновили...
 Без обзира на противљење појединих лица из епископата и клира, владика је уживао љубав црквеног народа. Исто као и за живота у Харбину, светитељ ни након што је постао Првојерарх никоме није ускраћивао помоћ. Нарочито се старо о духовном просвећивању омладине, коју је веома волео и којом је увек био окружен.


Са децом
Свети Филарет благосиља девојчицу. Девојчица коју видимо,
 сада је монахиња у манастиру Лесни - мати Ефросинија Молчанова



Дочек
Светитеља су нарочито волела деца и омладина.
Дочек у Бризбену - Аустралија
Учитељ истинског покајања

 Светитељ Филарет је људе учио истинском смирењу и покајању: Понекад људи сами за себе кажу: „Ја сам веома религиозан, ја дубоко верујем“; ово они кажу искрено, мислећи да заиста са пуно основа могу за себе да кажу тако нешто... Из живота Цркве ми видимо, да су они који су заиста имали такву веру, о себи и о својој вери увек мислили веома смирено, да су себе увек сматрали и доживљавали као маловерне... Онај ко истински верује нема поверења у сопствену веру и себе доживљава као маловерног, док онај ко истинску веру заправо нема, мисли за себе да дубоко верује...
 Сличан парадокс видимо и када је у питању морална и духовна процена човека – праведници себе виде као грешне, док грешници виде себе као праведнике.
 У души грешног човека – човека који није просвећен Божијом благодаћу и не размишља о томе како да се поправи, нити о давању одговора пред Богом – све се слило и он ту ништа не може да разабере. Само Свевидећи Господ види јадно стање његове душе. Он сам то не осећа и не примећује, за себе мисли да и није тако лош, а то што Јеванђеље говори о великим грешницима – то се никако не односи на њега: он можда није свет, али то никако не значи да је лош...
 Угодници Божији мислили су о себи сасвим другачије – себе и своје духовно стање они су видели у сасвим другом светлу. Један подвижник је све време плакао; ученик га је упитао: „Оче, зашто плачеш?“ „Због мојих грехова сине“ – одговорио је овај. „Који су твоји греси? И зашто их оплакујеш? „Сине мој – одговорио је подвижник – када бих могао да видим своје грехе како би требало, у свој њиховој ружноћи, ја бих и тебе замолио да оплакујеш моје грехе заједно са мном“. Тако су о себи говорили ти необични људи. Ми пак, обични, не видимо своју греховност и не осећамо њену тежину. Одатле и долази оно чему сам вам малочас говорио – човек дође на исповест и не зна о чему да говори. Једна исповедница тако каже: „Баћушка ја сам све заборавила“. Шта мислите, када човека боли рука, нога или неки унутарњи орган, па пође доктору, хоће ли заборавити шта га боли? Тако је и са душом: ако заиста гори покајним осећањем, онда неће заборавити своје грехе. У крајњој линији, ни један човек не може да се сети сваког свог греха; али истинско покајање захтева да човек постане свестан своје греховности и да буде искрено скрушен због ње.
 ... Ми се током Великог Поста молимо да нам Господ дарује да видимо своја прегрешења – своја, а не туђа. Но, за то треба да се молимо не само у време поста, него увек – молимо се да нас Господ научи да видимо себе како треба и да не помишљамо о својој тобожњој „праведности“. Сетимо се да само милост Господња може човеку да отвори очи за његово духовно стање и постави га на пут истинског покајања.“



Оче наш Филарете

Интересантно је да се Владика угледао на Апостоле Христове не само у своме пастирском деловању и у ревности за веру. Он је такође веома волео и рибарење, и често је ишао у риболов. За ту прилику облачио је нарочит „рибарски подрасник“.



пецање
У ретким тренуцима одмора свети Филарет
је волео да пеца

Борац за истину


 Познати су случајеви исцељења по Владикиним молитвама. Но, ако се други светитељ Руске Заграничне Цркве, Владика Јован (Шангајски), прославио великим мноштвом чудеса, исцељења и сличних знамења, за светитеља Филарета се може рећи да је у том погледу био „неприметнији“. Господ га је удостојио другог великог дара – да устаје за црквену истину, да разобличује безбожност одступника нашег века, и да све верне, који заиста желе да буду православни, и на делима а не само на речима, одвраћа од нове јереси екуменизма и од општења са лажноправославнима. Апостол Павле каже: Но свакоме се даје пројава духа на корист. Јер једноме се даје кроз Духа реч мудрости; а другоме реч знања по истом Духу; а другоме вера истим Духом; а другоме дарови исцељења истим Духом; а другоме чињење чудеса, а другоме пророштво, а другоме разликовање духова, а другоме различни језици, а другоме тумачење језика. И ове постави Бог у Цркви: прво апостоле, друго пророке, треће учитеље, затим чудотворце, онда дарове исцељивања, помагања, управљања, различитих језика (1. Кор. 12,7-10,28). И доиста, Господ је светитељу Филарету даровао пламену веру и реч премудрости и разума за њено утврђивање, поставивши га за апостола и учитеља Цркве Своје.
 Читав живот светитиељ Филарет био је борац за истину, позивајући хришћане да је љубе, да је високо цене, да је бране и да ништа у животу не стављају изнад ње. „Наше време – говорио је – и разликује се по томе што људи постају све више равнодушни према Божанској истини. Много се лепих речи говори, а заправо – људи су према истини потпуно равнодушни. Такву равнодушност својевремено је показао и Пилат, када је Господ стајао пред њим на суду. Пред Пилатом је стајала Сама Истина, а он је ипак скептички упитао: Шта је истина? – тј. постоји ли она? А ако и постоји ми смо далеко од ње. И са потпуном равнодушношћу окренуо се од Онога Који му је објавио Истину, Који и јесте био Сама Истина. Тако су људи постали равнодушни и данас. Ви сте вероватно не једном чули како се много високопарних и лепих хришћанских речи говори данас о томе да сви треба да се уједине у једну веру, у једну религију. Али знајте да иза тога стоји равнодушност према истини. Да је човеку истина драга, он никада не би пристао на тако нешто. Јер они кажу да сви треба да се уједине управо због тога што их истина мало занима и што желе и веру да уреде што једноставније, тј. онако како њима највише одговара...
 Треба, браћо, да се бојимо такве равнодушности према истини. Господ наш Исус Христос у Апокалипси нам јасно указује на то како је страшна равнодушност према истини. Он се тамо обраћа Анђелу, предстојатељу Лаодикијске Цркве речима: Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих! „Избљуваћу те из уста Својих!“ – као што организам избацује оно што му је страно и што му штети.



свети Филарет весла
Вожња чамцем на језерцету
манастира Лесна (Француска).
Свети Владика је овај манастир сматрао
својом летњом резиденцијом.

Знајмо да је равнодушност према истини једна од највећих несрећа времена одступништва у коме живимо. Истине се држи, човече! Буди борац за истину... Истину стави изнад свега у животу, и никада не дозволи себи да се уклониш са пута истине.
 ... Данас многи нападају управо Руску Заграничну Цркву. Ни једна Црква не трпи такве насртаје. Служитељи других цркава нису тако вређани као служитељи Руске Заграничне Цркве. Шта то значи? То је најтачнији показатељ да наша Црква стоји у истини – зато је сва лаж и сва неправда повела рат против ње... Она стоји у истини и ту истину проповеда, објављује и брани – одатле сви напади на њу.
 Треба да смо свесни тога и треба да ценимо то што припадамо Светој Цркви која ни у чему не греши против истине, него је чува онако како је заповедио Господ наш Исусу Христос и сви апостоли. Амин.“



Анђео Филаделфијске Цркве



Светитељ Филарет је увек говорио да су хришћани који су равнодушни према истини заправо исти они који су у Апокалипси названи Лаодикијском Црквом, и који овако размишљају. Богат сам и обогатио сам се и ништа ми не треба (Откр. 3,17), а који ће, ако се не покају и ако не буду ревновали за истину, бити избачени из Царства Небеског јер се противе Господу. Самога пак Владику Филарета могли бисмо да упоредимо са Анђелом Филаделфијске Цркве, за кога је у Апокалипси речено следеће: И Анђелу у Филаделфији напиши: Тако говори Свети, Истинити, Који има кључ Давидов, Који отвара и нико неће затворити, и Који затвара и нико неће отворити: Знам дела твоја; ево, отворио сам врата пред тобом која нико не може затворити; јер мало снаге имаш, а одржао си Моју реч, и ниси се одрекао имена Мога. Зато што си одржао моју заповест о трпљењу, и Ја ћу тебе сачувати од часа искушења који ће доћи на васцели свет да искуша оне који живе на земљи. Долазим ускоро; држи што имаш, да нико не узме од венца твога. Онога који победи учинићу стубом у храму Бога Мога, и више неће изаћи напоље; и написаћу на њему име Бога Мога, и име града Бога Мога, новог Јерусалима, који силази с неба од Бога Мога, и ново име Моје (Откр. 3,7-8,10-12). Заиста, Господ је пред Владиком отворио врата за проповед и разобличавање одступника овога века и та врата нико није могао да затвори. Владика је „имао мало снаге“ – он није имао много помоћника и саисповедника. Иако је увек истрајавао на потпуном прекидању саслуживању са клирицима и епископима екуменистичких „православних“ цркава, није имао снаге да то у потпуности постигне; у Западноевропској епархији, на пример, таквих саслуживања и даље није било. Ипак, без двоумљења, непроцењива заслуга Владике Филарета састоји се у томе што није допустио да Црква у целини пође „компромисним путем“ између Православља и екуменизма. За разлику од већине православних јерараха који су отпали у екуменизам, светитиељ Филарет је одржао реч Господњу и није се одрекао имена Његовог и Истински Православног исповедања, што већ само по себи представља задивљујућу постојаност и чврстину, поготово када се зна да су лоши примери заразни; а када у окружењу нема готово никога ко би се заиста борио за Православље, онда истрајавање у истини постаје веома тешко... Владика је „држао што је имао“ – Православље, и није био лишен свога венца: Господ га је учинио једним од стубова у Својој Небеској Цркви и „стубом огњеним“, који указује пут свима православнима на земљи.





Исповеднички пут

 Исповедник Православља, заштитник Цркве Христове од јереси над јересима, Митрополит Филарет, преставио се у Господу 8/21. новембра 1985. године на дан Архистратига Божијег Михаила – борца против прве јереси, од настанка света, која је за последицу имала то, да је део анђела отпао од благодати Божије и претворио се у демоне...
 Од тада је прошло 24 година... Гледајући на пут који је прешла Руска Загранична Црква од дана упокојења светитеља Филарета до дана када су се свету показале његове чесне нетљене мошти (28. октобра/ 10. новембра 1998.), поставља се питање да ли је Руска Загранична Црква остала верна учењу св. Филарета и да ли је наставила да иде његовим исповедничким путем?



 Нажалост, октобарски Архијерејски Сабор РЗЦ 2000 године, званично је изменио историјски исповеднички курс светог Филарета. На Архијерејском Сабора РПЗ у октобру 2001. године све је било завршено монолитно здање РЗЦ се срушило. Главнина, предвођена митрополитом – узурпатором Лавром пала је пред ноге Московске Сергијанске патријаршије. Остао је само мали део РЗЦ веран курсу светитеља Филарета.



архијерејски обиласци пастве
Светитељ је био неуморан у брижном и очинском
обилажењу своје верне пастве
Владика се читав свој живот борио за чистоту Православља и та борба је на Сабору Руске Заграничне Цркве 1983 године крунисана објављивањем анатеме против екуменистичке јереси, под коју потпадају све јерархије „светског православља“, и са којима од тада, према црквеним канонима, не треба више имати никаквог молитвеног општења. Ипак, након 1987. појавило се веома чудно тумачење ове анатеме, према коме она нема васељенски значај, него се тобоже односи само на чланове Руске Заграничне Цркве који се држе екуменистичких ставова. Овакво тумачење подразумева да Помесне цркве које учествују у екуменистичком покрету још не потпадају под ту анатему, и да се сходно томе не могу сматрати безблагодатнима, што значи да постоји могућност спасења и унутар њих и да је дозвољено саслуживање са њиховим клирицима, а такође да су неопходни преговори са њима „у духу љубави“ и слично. Желећи да сачувају верност учењу св. Филарета, многа чада Цркве нису прихватила такво тумачење.
 Ово је имало за последицу трагичну поделу Руске Заграничне Цркве: готово три десетине свештенослужитеља у Америци, као и десетак парохија у Француској, напустили су Руску Заграничну Цркву и прикључили се Грчким старокалендарцима...
 Владика Филарет је подржавао америчке новообраћенике који су тражили истинско Православље (један од њих је и о. Серафим Роуз). Сада се међутим све чешће чују гласови да су новообраћени из редова локалног америчког становништва једноставно екстремисти, којима и није место у Руској Заграничној Цркви – Цркви руских емиграната...



Последњи даниВладика Филарет се са уважавањем односио према архипастирима Катакомбне Цркве и трудио се да на сваки начин укаже помоћ и подршку руским катакомбницима. По благослову митрополита Филарета и владике Антонија Женевског 27/10 маја 1982. године у стану катакомбне монахиње Теодоре у Москви тајно је рукоположен у чин епископа Катакомбне Цркве архимандрит Лазар (Журбенко), са титулом епископ томбовски и моршански. Прелазак парохија Московске Патријаршије под јурисдикцију Архијерејског Синода Руске Заграничне Цркве, који је отпочео 1990. године, уливао је наду ревнитељима Православља да ће се стање ствари исправити, како унутар саме Руске Заграничне Цркве у целини. Са развитком „преговора у духу љубави“ неких либералних јерараха и клирика Руске Заграничне Цркве са јерарсима Московске Патријаршије, код дела истински православних хришћана Русије, а међу њима и чадима Заграничне Цркве, почело је да се појављује неповерење према Јерархији Руске Заграничне Цркве...
 Митрополит Филарет се својски трудио да спречи саслуживање са члановима екуменистичких цркава. Нарочито после проглашења анатеме 1983. године, таква саслуживања више никако нису могла бити допустива. До саслуживања је ипак с времена на време долазило, нарочито са клирицима и архијерејима Српске Патријаршије, и то се изгледа више и није сматрало за саблазан. То је једноставно било утабавање стазе апостасије која се жалосно завршила издајом Истинског Православља и унијом либерала РЗЦ са МП и Светским екуменистичким православљем. Светитељ Филарет је свагда заповедао да се чува истинска вера, да не треба саблажњавати ближње и да не треба гледати на то што веома мало људи остаје верно Цркви. Сада се међутим све чешће чују гласови да треба „изићи из изолације“ и ући у општење са „читавим православним светом“, који је већ одавно изгубио и сам појам о томе шта је истинско светоотачко Православље...



PhotobucketГледајући на све те појаве, и невољно поставља се питање: шта би било да је својевремено Првојерарх Руске Заграничне Цркве постао не Владика Филарет, него неки јерарх – либерал „благонаклоно настројен“ према „званичном православљу“? И зар немамо онда и ми, истински православни хришћани, Руски и Загранични, као и Грчки, а преко Грчких и Српски, обавезу према Владики Филарету већ због саме чињенице што постојимо?
 Пред коначни крах монолитности РЗЦ наговештавало је неколико тужних догађаја у њеном животу: нестала је Мироточива икона Мајке Божије која је много година била слава и украс Руске Заграничне Цркве, убијен је чувар иконе брат Јосиф (Муњоз), до темеља је изгорео величанствени монтреалски храм, одузет је Свето - Тројицки храм у Хеврону, јеретицима је препуштен храм св. Николе у Барију... Нису ли представљале ове несреће опомену од Господа народу Његовоме? Све то веома подсећа на Јеванђелску причу о виноградарима. Посади човек виноград и даде га виноградарима и отиде. И када дође време, посла виноградарима слугу да прими од винограда рода виноградског. А они га ухватише избише и послаше празних руку. И опет им посла слугу; и онога нападоше... А он имаше још једнога сина свога вољенога, па им најзад посла и њега говорећи: Постидеће се сина мојега...


Нетрулежне мошти


 28. октобра/10. новембра 1998, године биле су пронађене нетрулежне мошти светитеља Филарета. На постиђење онима који су га сматрали „лошим Митрополитом“, екстремом и фанатиком, показало се да је он свети угодник Божији...

 Одлучено је да земни остаци Владике Филарета буду пренесене из гробнице под олтаром гробљанског Успенског храма при Свето - Тројицком манастиру у Џорданвилу, у нову гробницу поред саборног манастирског храма. У вези са тим, решено је да се гробница ради припремања преноса отвори 10. новембра. Архиепископ Сиракушки и Тројицки Лавр, заједно са свештенством обитељи, савршио је парастос код гробнице; кивот Владике Филарета био је постављен на сред храма и отворен. Показало се да су мошти Владике Филарета потпуно нетљене и да су светле боје; у потпуности се сачувала кожа, брада и коса. Владикина одежда, Јеванђаље, грамата са разрешном молитвом, крст, и воздух који је прекривао лице покојника – били су савршено сачувани.


мошти св. Филарета
Свете нетрулежне мошти новог великог
исповедника вере Православне светога Филарета

Чак и бела тканина којом је од горе било прекривено цело тело, сачувала је заслепљујућу белину, што је веома задивило погребника који је присуствовао отварању кивота – он је рекао да би та тканина требало да буде потпуно црна већ после три године у гробу... Примећено је било да су се металне копче Јеванђеља које се налазило у гробу, при додиру расуле у прах, јер су биле сасвим зарђале; ово сведочи о томе да је у гробници било веома влажно; и поред такве влаге, осим тих копчи ништа није пропало! Заиста, то је било очигледно чудо Божије.


Сакривање моштију


 Вест о нетрулежности моштију Владике Филарета брзо је обишла свет. Ипак, судећи по ономе што се даље догађало, нису се сви томе обрадовали, веома уздржана била је реакција Архиепископа Лавра, будућег узурпатора првојерашијског престола РЗЦ и Јуде у вези предаје РЗЦ под ноге Сергијанске цркве. Кивот са моштима светитеља Филарета опет је био затворен. Дан уочи поновне сахране моштију, 20. новембра, у почетку четвртог часа дана, кивот светитеља је донесен из Успенског храма у Свето - Тројицку саборну цркву. Служење парастоса предводио је Архиепископ Лавр, коме је саслуживало око 20 свештеника и ђакона. Нико од других јерараха Руске Заграничне Цркве није дошао на пренос моштију Владике Филарета. После парастоса кивот са телом Владике Филарета био је постављен код бочног зида храма, а у 19 часова почело је Свеноћно бденије. Следећег дана, 21. новембра, Архиепископ Лавр је предводио служење Свете Литургије. Саслуживало му је 18 свештеника и 11 ђакона, док се у самом храму, међу мирајнима, молило још неколико свештеника који су стигли у Џорданвил. У препуном храму сабрали се око 400 људи. Сви присутни били су веома узнемирени и огорчени због тога што је за време парастоса, а такође за време бденија и Литургије, кивот са моштима остао затворен. Без обзира на многобројне молбе клирика и мирјана, који су у Џорданвил допутовали управо зато да би се поклонили моштима светитеља, Архиепископ Лавр је одбио да отвори кивот. Такође, најстрожије је забранио да се постојеће фотографије Владикиних нетљених моштију умножавају, па чак и да се показују било коме. Ипак, и поред Лаврове забране фотографије моштију су се врло брзо појавиле на интернету.


Нетрулежне свете мошти св. Филарета
Фотографија моштију која је као муња обишла цео свет
Архиепископ Лавр да би смирио незадовољство, позвао је сабране да се моле за упокојење душе почившег Првојерарха, све дотле док не буде указана воља Божија у вези са његовим прибројавањем светима... После Литургије савршен је парастос, а затим је кивот са светим моштима светитеља Филарета у литији обнесен око Свето - Тројицког храма, да би потом био унешен у гробницу на припремљено место, где је Архиепископ Лавр предао земљи часне мошти светитеља.
Гробница
Крипта Џорданвилског Светотројичког храма
где се данас под земљом и даље држи велика светиња
свете нетрулежне мошти Светитеља Филарета 

Очигледно сакривање Светитељевих новопрослављених моштију од стране проекуениситчког либерала - архијереја Руске Заграничне Цркве ни мало нас не чуди. Курс који је завладао већином јерархије Заграничне Цркве – курс ка зближавању са светским „правосалављем“ – тера их на све већа безакоња. Светитељ - Исповедник кога је сам Бог прославио, не може се сакрити ако му се сакрију мошти, баш као што ни Синан - паша ништа није успео спаљивањем моштију Св. Саве Српског. Светитељ Филарет је у слави Божију канонизован од стране неколико истински православних јурисдикција, живописано је мноштво његових икона и написане су му црквене слижбе, молитаве и акатист.


једна од првих икона св. Филарета
Прва икона светога Филарета
нацртана графитном оловком
руком јеромонаха Акакија, поводом
петнаестогодишњице светитељевог
упокојења 1985 - 2000

Међу истински православним хришћанима широм васељене Митрополита Филарета са великим усрђем прослављају као новог великог Светитеља - Исповедника.


Значај светитеља Филарета


 Значај Владике Филарета за препород Истински Православне Цркве тешко је проценити. Управо он је у нашем време свеотпадништва дао Цркви „основни тон“ оне борбе коју сада воде сви ревнитељи истинског Православља широм васељене. Захваљујући њему, прослављени су Новомученици и Исповедници Руски, и други руски свети; он се једини међу православним јерарсима отворено обратио свим епископима на свету како би разобличио одступнике - екуменисте, указавши им тако на опасност од нове, свепрождируће јереси; у време његовог предстојавања јерес екуменизма је саборно анатемисана; он се посвуда трудио да подржи ревнитеље Православља – и грчке старокалендарце, и руске катакомбнике;


Пред упокојење
Једна од последњих
фотографија светога

такође, иступао је против лажне „обнове Православља“ и „борбе изнутра“ која се сада нарочито шири у Московској и Српској Патријаршији, од стране неких назови ревнитеља који и даље дејствују изван истинске Цркве, у „цркви лукавих“, задржавајући тако мноштво благочестивих хришћана у црквеним организацијама које су отпале од Православља и при томе сачувале само спољашњи изглед цркве, и уверавајући их да још треба чекати, да сво то одступништво званичног „Православља“ још није ништа или да је тога увек било кроз историју Цркве.
 Величина личности светога Филарета и његов допринос вековној борби воинствујуће Цркве Христове против јеретика и осталих Њених непријатеља је неизмерива. Он је заиста уједно и један од древних и вероватно један од последњих великих отаца - бораца за очување Истине светог православља. Нека нас увек прате његове свете молитве за мало стадо Христово.

СВЕТИТЕЉУ ОЧЕ ФИЛАРЕТЕ
МОЛИ БОГА ЗА НАС!



4 коментара:

serbiantrueorthodox је рекао...

Садржај текста Житија светог Филарета које смо на нашем блогу поставили, преузет је из књиге "АНЂЕО ФИЛАДЕЛФИЈСКЕ ЦРКВЕ" која је изашла са благословом есфигменског игумана Методија 2000. године. Књига са житијем, иконом и тропаром светога изашла је пре свих баш у овом издању на Српском језику. Тек касније су се појавиле сличне књиге на Руском и Енглеском језику. Књига је изашла у малом тиражу те је данас стварно постала библиофилска реткост.
Веома је важно што је постављена на интернет како би што већем броју људи била доступна.

Nikolaj је рекао...

Knjiga je odlicna.Opisuje kljucne momente u istorii istinskog pravoslavlja.

Анониман је рекао...

Pomaze Bog , gde bi se mogla danas kupiti ova knjiga?

serbiantrueorthodox је рекао...

Бог ти помогао брате!

Први тираж те књиге одавно је распродат, а до сада није прештампавана.

Постоје фотокопије ове књиге које су штампарски укоричене али им је цене доста висока.

Ако вас интересује ова књига обратите се члановима наше редакције у рубрици - контакт.