Документ: Првојераршки благослов

Пошто се у последње време појављује, тј. злонамерно објављује некакав документ блаженопочившег митрополита Виталија, последњег канонског Првојерарха Руске Заграничне Цркве који наводно оспорава каноничност хиротонија јерархије Руске Истински Православне Цркве којом данас председава Његово Високопреосвештенство Архиепископ Тихон, сматрамо за корисно да изнесемо појашњење у вези тога. У наставку доносимо факсимил оригиналног документа својеручно написаног и потписаног самим митрополитом Виталијем на званичном меморандуму Руске Заграничне Цркве упућеном Председнику Архијерејског Савета РИПЦ архиепископу Лазару (Журбенко) 26. фебруара/11. марта 2002. године као и превод самог документа на српски језик. Документ је очигледан и недвосмислен Првојераршки благослов за извршење архијерејских хиротонија и стварање Архијерејског Синода у Русији.

Превод:

„Ваше преосвештенство, драги Владико!
Бог да Вам благослови извршење хиротонија нових епископа. На Вама је обавеза да устројите свој Архијерејски Синод, који би био у сагласности са нашим Архијерејским Синодом. Ја ћу на редовном Архијерејском Сабору саопштити свим архијерејима о овом решењу. Бићемо са Русијом у јединомислију и јединодушности, без обзира на раздвојеност црквених администрација. Сам црквени живот нам то диктира. Нека Вас чува Христос и да Вас својим Омофором покрије Његова Пресвета Мајка. Ваш искрени доброжелатељ. +Митрополит Виталије (потпис)“

Треба обратити пажњу да овај историјски документ није откуцан на писаћој машини, нити је одштампан преко компјутера него га је написао својеручно митрополит Виталије. Он за састављање овог документа није тражио ничију помоћ, очигледно претпостављајући да ће се у будућности појавити оптужбе да је документ фалсификован, да потпис није аутентичан, или да је изнуђен путем обмане. У самом почетку је до тога и дошло: мансонвилски епископ Владимир (Целишчев) преко интернета је одмах изјавио да је документ фалсификован, а када је постало јасно да је документ аутентичан назвали су га „личним мишљењем митрополита“, док су самог митрополита цинично оптужили за „прекорачење пуномоћи“. Митрополит Виталије је не једном усмено потврдио аутентичност документа и своје разумевање нужности оснивања засебног Руског Синода и извршења нових хиротонија за потребе Руске пастве, без којих би нормализација црквеног живота у Русији била немогућа.

Уопштено говорећи, проблем питања канонске заснованости самосталности Руске ИПЦ у односу на Загранични Синод, и без његовог жалосног пада у унију са Московском Патријаршијом као и неканонског настајања новог Синода викарних епископа у Мансонвилу, не постоји.
Руска Катакомбна Црква је увек била део Руске Помесне Цркве, настала, као и Загранична Црква, на основу Указа патријарха Тихона бр. 362 из 1920. године.
Интересантно је навести да је на свим богослужењима традиционалне Руске Заграничне Цркве  помињано на првом месту: «Православно Епископство прогоњене Цркве Руске», па тек онда Првојерах и месни епископ. Став РПЦЗ према Руској Истински Православној (Катакомбној) Цркви увек је био недвосмислено одређен као став према прогоњеној Мајци Цркви. И што је посебно важно, горе наведени Указ патријарха Тихона у себи не садржи никакав основ по коме би Загранични Синод имао право да управља Помесном Црквом у Русији.
Архиепископ Лазар (Журбенко) је у свом Обраћању из 1993. године писао: «Ја сматрам за потребно да изјавим, да без обзира на то што се Истински Православна Катакомбна Црква налази у молитвеном и евхаристијском општењу са РПЦЗ, то су ипак и даље два различита дела Помесне Руске Православне Цркве, и сједињење та два дела се до данас није десило. Ја сам испуњавао одлуке Синода РПЦЗ и указе Првојерарха по својој доброј вољи, будући да не постоји никаква званична обавеза усаглашавања наша два дела једне Цркве. Сигурно би такав однос био и настављен, када би наши међусобни односи били засновани на поверењу, уважавању и љубави, и да имају за циљ добробит Цркве. Али услед немилих догађаја у Русији, које сам изложио у овој посланици, код мене, као и код многих других, појавиле су се озбиљне сумње у то да ли је Црквена Управа у заграничју слободна, и да ли је покреће благодат Светог Духа или можда испуњава вољу која је туђа Цркви».
Но, ако занемаримо неспорну чињеницу да Руска Истински Православна (Катакомбна) Црква није никада престала да постоји као Помесна Црква, онда да истакнемо још једном и то, да је архиепископ Лазар са епископом Вењамином, на основу Указа патријарха Тихона био обавезан да се још у време пада Њујоршког Синода и одлучне оставке митрополита Виталија на место Првојерарха РПЦЗ у корист архиепископа Лавра – и услед тога новонастале ситуације нестајања законске, канонске Црквене управе – потпуно самостално организује. Јер, тада је једино у Русији сачуван јединствени у Руској Цркви канонски орган црквеног управљања – Архијерејски Савет РИПЦ под његовим председавањем. Ипак, смирени и ненаметљиви руски архијереји нису инсистирали на спровођењу својих права у дело. Тако су дочекали да им вољени митрополит, последњи истински православни Првојерарх РПЦЗ, призна самосталност и благослови оснивање Синода.

ХАНУКЕ: Анти - Божић, Београд 2011.

Среда, 21. дец 2011.

Молитвама и паљењу свећица у синагоги Сукат Шалом у Београду, којима су  Јевреји обележили други дан празника Хануке, присуствовали су врховни Рабин Израела Јона Мецге, председник Србије Борис Тадић и епископ СПЦ Иринеј Буловић.

Врховни Рабин Израела Јона Мецге, који је упалио прву свећицу, честитајући припадницима јеврејске заједнице у Србији Хануку, захвалио се председнику Србије Борису Тадићу на свему што је учинио за "његову нацију"...

Подсетимо се шта је Ханука и шта симболизује молитвено паљење Менора свећњака од стране истакнутих грађанских и црквених личности – представника традиционално хришћанских народа и држава. Тим поводом поново објављујемо филм наше продукције који смо први пут објавили прошле године у исто ово време.

Погледајте наш видео на ову тему:

ПОЖАР ХАНУКЕ

ДУХОВНА ПОНОСИТОСТ

Најочитији пример духовне поноситости налазимо не у Риму (тамо је све  духовно више маска него принцип) него у доцнијих или данашњих Грка. Богу је  било угодно изабрати њихов језик за прослављање његова имена, а њих за  распрострањење вере у свету. Незабораван је спомен њихових мученика,  незаборавна је слава њихових духовних учитеља! Од њих су се просветлили  многи народи; и ми, Словени, од њих смо добили најбоље своје благо, истинито  познање Бога и Спаситеља нашег, чисто од сваке јереси и лажи, којима су  помрачени западни народи. Са захвалношћу и искреним уважењем спомињемо ми  тако велике трудове и заслуге Грка. Али ради тих заслуга они су се понели до  безумности. Славу својих пређашњих бораца за веру преносе они на себе и китећи се њоме узносе се пред другим народима и презиру своју по Христу  браћу. Веру, којој су служили њихови преци, не држе као општу свих који је  исповедају, но као своју, грчку, и себе као једине синове Цркве, а друге као  слуге и посвојчад. Из тог убитачног извора истиче: мржња на све народе, који  не одобравају те њихове неумесне прохтеве, а нарочито на нас Словене; жеља  да нас потчине или држе у турском ропству да би преко Турака над нама  господарили; непријатељство према нашем језику, који би, кад би могли, избацили из храмова Божијих и из употребе у служби црквеној, сасвим противно  ономе што су радили њихови првоучитељи; и, напослетку, така окорелост срца  да је племенима словенским тежи православни Грк него мухамеданац Турчин. То  је познато целом свету. Разуме се да су и друге страсти, као користољубље и  властољубље, узрок овој мржњи грчкој на Словене, али први узрок је духовна  поноситост, због које, као Јевреји у старини, готови су да себе држе  јединственим избраницима Божијим, а све друге народе нечим нижим, и  створеним да служе изабраном племену грчком. То су плодови њихове духовне поноситости: мржња на све народе и умно слепило које им не допушта да увиде  своје властите користи. Нека би Бог дао да се исправе од тог страшног  порока. Ми их и сад волимо као браћу и учитеље наше, али још ревносније  бисмо се ми старали о њихову добру, па и крв бисмо своју проливали за њих,  заборављајући свако зло и сећајући се само њихових заслуга и велике Божије  благодати која је дата њиховим прецима.

У Москви 1860. године. 

Одломак преузет из: „СРБИМА: ПОСЛАНИЦА ИЗ МОСКВЕ“.  Аутори дела – група аутора: Алексјеј Хомјаков, Михаил Погодин, Александер Кошељев, Иван Бјељајев,  Николај Јелагин, Јуриј Самарин, Петар Бесонов, Константин Аксаков, Петар  Бартењев, Феодор Чижов, Иван Аксаков.

Српски превод: Српска Краљевска академија,  Сремски Карловци, Српска манастирска штампарија, 1925. Године.

ДИМИТРИЈЕ ХОМЈАКОВ: О ЈЕЛИНСКОМ ПРАВОСЛАВЉУ

Грчки национализам историјски је повезан са Православљем и штитио га је сопственим самоочувањем, док је с друге стране у њему пронашао своје духовно утемељење. Православље и Јелинство су узајамно тако блиско повезани, да се прво ближе означава другим. Хришћанско Јелинство ово јединство доживљава и развија управо у националистичком духу. Религиозни аспект био је чинилац у националним настојањима и био им је потчињен. Нису га само Фанариоти (цариградски Грци) потчинили великојелинским сновима. Ови снови су били проткани религиозним, православним елементом који их је обојио, што је Византијском патријарху давало статус и права „етнарха“ за све хришћанске народе Истока, и поштовање као живој и одуховљеној слици Христа (Матија Властар у својој 14. синтагми, 8). Као резултат тога, сва надмоћност духовно-хришћанског елемента припадала је Јелинству, и други су могли да је усвоје једино кроз Јелинизам. У том смислу просвећени Григорије Византинац (митрополит Хиоса 1860. и Хераклиона 1888) категорички је тврдио да је „мисија Јелинства божанска и универзална“. Одатле потичу древни и непрестани захтеви Јелинства за ексклузивним вођством у Православљу, будући да се оно сматра његовим поседником и преносиоцем. 

„Што је јањичарство у држави, то је фанариотство у Цркви.
Једно другом ни у длаку није уступало, а само је разлика била у средствима.“
Светозар Никетић

Према речима првог одговора Тибингенским теолозима (мај 1576) Константинопољског патријарха Јеремије II (+1595), који говори у својству „наследника Христовог“ (у Уводу), Грчка „света Црква Божија је мајка Цркава и благодаћу Божијом заузима прво место у познању. Она се непоколебљиво поноси чистотом својих апостолских и светоотачких одлука, и док се обнавља она је древна у Православљу, и налази се на челу, те због тога свака хришћанска црква мора да прославља Литургију управо на онај начин како то чини она (Грчко-Константинопољска Црква)“ (глава 13). Константинопољ је одувек показивао тенденције ка црквеном апсолутизму у Православљу и никад није био наклоњен развоју аутономних националних Цркава, чак је имао тешкоће да прихвати њихову јерархијску једнакост. Византијско-Константинопољски Јелинизам није учинио ништа да ојача националне особености хришћана у Источним Патријаршијама, него је свим средствима бранио сопствену управно-јерархијску превласт, борећи се против националне независности Дамаска (Антиохије) и Јерусалима. Крајем XVI века Константинопољ нипошто није хтео у потпуности да прихвати независност Руске Цркве, нити се у потпуности помирио са грчком аутокефалношћу (од половине XIX века), док је у односу према Бугарској Цркви своју националистичку нетолеранцију развио до црквеног раскола, проглашавајући је (1872) у свим њеним сегментима за расколничку. Веома је чудно да су најекстремнији националисти у црквеној сфери потом (1872) сматрали да су национално-црквене тежње код других недопустиве, па су их чак оптужили за нову јерес „етнофилетизма“.

Овај одломак преузет из дела Димитрија Алексејевича Хомјакова (1841-1918): „Православље, Самодржавље, Нација“ (Москва, Институт Руске цивилизације, 2011.)