Богословски огледи - Епископ и његова Црква

јерођакон Теофан
ЕПИСКОП И ЊЕГОВА ЦРКВА


Верни не могу да се спасавају одвојено од свога епископа, као што тело не може да живи одвојено од главе – то је основ православне еклисиологије!
атање природе Цркве Христове.  
Суштина свештене јерархије

 Епископска служба представља највишу јерархијску службу у Цркви Христовој. Црква као богочовечански организам, као "Тело Логоса", има своју структуру. Из Светог Писма нам је познато да јерархија у Цркви као телу Христовом не представља људску, него Божанску установу.

Св. апостол Павле пише: "И Он постави једне као апостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље, за усавршавање светих у делу служења, за сазидање Тела Христова; док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божијега, у човека савршена, у меру раста пуноће Христове; да не будемо више мала деца коју љуља и заноси сваки ветар учења" (Еф. 4, 11-14). Из овога постаје јасно одакле у Цркви јерархија. Она је потребна ради освећења верних, узвођење нижих међу више, и ради присаједињења пуноћи Тела Христовог, тј. Цркви, оних који су изван (тј. незнабожаца и јеретика). Циљ јерархијске службе дакле представља јединство читаве Цркве, јерархије и верних, у вери и познању Сина Божијег. Јединство вере представља главни и темељни принцип живота, јер је вера у Христа, коју је открио Сам Бог – темељ Цркве.
Парафразирајући св. Григорија Синаита можемо рећи да је вера – "Бог, Који дела све у свима", односно дар Духа Светога. Зато када људи долазе у Цркву они треба да пред њеним прагом оставе сва своја ранија веровања ( није важно да ли су истинита или лажна) и схватања свога ума, и да приме "богонаучену" веру Цркве, "једном предану светима" од Самога Бога. Другим речима, У Цркви Христовој не може бити никакве разнообразности мишљења и веровања, јер је, према учењу св. Отаца, тајна јединства Цркве – тајна јединства Свете Тројице, у Којој не може бити никаквих " личних мишљења" и несугласица међу Лицима. Ево речи св. Кипријана Картагенског: "Господ каже: Ја и Отац једно смо (Јн. 10, 30) и Ова Тројица једно су (Јн. 5,7). Ко би помислио да то јединство, које се заснива на божанској непроменљивости и сједињено је са небеским Тајнама, може бити нарушено у Цркви и раздробљено разногласјем супротстављених жеља? Не, онај ко не чува такво јединство – не чува Закон Божији, не чува веру у Оца и Сина, не држи се живота и спасења". То значи да је за св. Кипријана јединство Цркве – јединство Свете Тројице, које се не може нарушавати у Цркви. "Нека се јеретици растргну, али Света Тројица се неће растргнути" – рећи ће касније св. Василије Велики (Против Евномија, V). У Цркви је једна вера управо зато што је у њој један Бог. "Једно Тело, један Дух, један Господ, једна вера, једно крштење, један Бог и Отац свих, Који је над свима, кроз све, и у свима нама" (Еф. 4,4-6). Ипак, овде на земљи, због несавршености хришћана, могуће су погрешке у вери и животу код чланова Цркве. Због тога и постоји јерархија, да би те погрешке исправљала, и то је једна од њених главних функција. У будућем веку, "када дође савршено, престаће што је делимично" (1 Кор. 13,10), тј. у Царству Небеском више неће бити јерархије у оном облику у коме она данас постоји у Цркви, "јерархије по чину Ароновом", него ће бити јерархија "по чину Мелхиседекову" – јерархија славе.
 Највиша јерархија у Цркви је епископ. У преводу са грчког (епископос) буквално значи "надзиратељ, надгледник" над стадом. Епископ је призван да пажљиво надгледа православност вере своје пастве. Он је првенствено чувар чистоте вере. Епископа бира Бог кроз избор у Цркви Својој и даје му дар Духа Светога: Бог Отац излива (на епископа) од силе Своје – од владалачког Духа Који је кроз љубљеног Сина Његовог Исуса Христа дарован светим Апостолима када су оснивали Цркву – да напаса свето стадо и беспрекорно чува првосвештенство, да приноси дарове св. Цркве и, благодаћу Духа који га је удостојио првосвештенства, да има власт отпуштати грехе и давати наслеђе..." (Св. Иполит Римски, Апостолско Предање, III). На тај начин управо епископ представља јерарха Божијега и управо кроз њега Бог Отац даје дарове Духа Светога – дарове свештенства и служења – "отачком наслеђу" (клирос), тј. нижим степенима клира: презвитерима и ђаконима. Овај "за клир заједнички и сличан дух" клирици имају право само да примају, али не и да га дају. Дакле, све Тајне у Цркви савршава само епископ, или лично или преко презвитера.
 Свети Игњатије Богоносац ставља епископе у такав однос према Христу, у каквом Христос стоји према Богу Оцу: "Јер и Исус Христос јесте воља (мисао) Очева, као што и епископи, који су постављени по крајевима земље, јесу у вољи Исуса Христа" (Ефесцима, III). Са друге стране, верни су "сједињени да епископом исто као Црква са Христом и Исус Христос са оцем, како би све било сагласно кроз јединство". Ово епископство, исто као и очинство на небесима и на земљи (Еф. 3, 15), долази не од људи, "не од жеље телесне, ни од жеље мужевљеве" (Јн. 1,13), него "од Оца Исуса Христа, епископа свих"(Магнежанима, III). На тај начин, према светом Игњатију, епископ је – слика Исуса Христа, и сједињен је са својом паством исто као Христос са Оцем и Христос са Црвком, тј. "у једно тело" (Еф. 5,29-32). То је тајна јединства епископа и његове Цркве!
  Дакле, као што је Христос једно са Оцем по природи и енергији (благодати), тако је и епископ једно са Црквом по вери и по делима. Не може у Цркви бити различита вера код епископа и код верних, као што не може бити различита природа Христа и Оца! Вера епископа је за светог Игњатија – критеријум Православља, и сви по вери треба да буду сагласни са епископом. "Због тога треба да следите вољи (= мисли) епископовој". Апостол Павле због тога моли хришћане: "да сви исто говорите, и да не буду међу вама раздори, него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли" (1 Кор. 1,10).
 Ипак, епископи су понекад падали у јерес. Како су верни поступали у том случају? Црква, која заједно са јерархијом чува веру, зна да "јеретици нису садница Очева" (Тралијанцима, XI), него су "зли паразитски изданци, који рађају смртоносни плод, којега чим неко окуси одмах умире". Ако су чланови Цркве били дужни да прекину свако општење са јеретиком да не би умрли заједно са њима, онда тим пре ово треба да учине ако је јеретик – епископ. Правило апостола Павла да се јеретика после првог и другог саветовања треба клонити (Тит. 3,10), примењује се једнако на све. Православни не треба да се оскврњују општењем са јеретицима, него то општење треба да избегавају "као змијски отров, који не повређује тело, него помрачује дубину душе" (св. Григорије Богослов).
Одговорност епископа и народа за чување православне вере је обострана: епископ је дужан да одговара за православност своје пастве, а паства – за православност свога епископа. Епископ када постане јеретик аутоматски престаје да буде епископ, тј. чувар истинске вере. Он отпада од свецрквеног православног епископата и од јединства Цркве. И више, ако верни наставе да га сматрају за епископа, тј. да посећују његова "богослужења", да примају од њега тајне, да примају благослове итд., они заједно са њим отпадају од Цркве. Епископ, будући да је јеретик, много је опаснији него обичан мирјанин, јер ће он одједном оскврнути читаву своју Цркву , зато што је Цркве управо кроз епископа сједињена у Христу са Богом Оцем, од Кога епископ добија благодат Светих Тајни којом освећује своју Цркву. Верни не могу да се спасавају одвојено од свога епископа, као што тело не може да живи одвојено од главе – то је основ православне еклисиологије. "Светиљка телу је око (Мт. 6,22) ..., а светиљка Цркви – епископ. Као што је неопходно да око буде чисто да би се тело кретало правилно – а када оно није чисто и тело се креће неправилно – тако је и са предстојатељем Цркве: у зависности од тога какав је он, и Црква се или подвргава опасности, или спасава" – каже Григорије Богослов.

Значај литургијског помињања епископа

 Као што смо већ видели, јединство Цркве је укорењено у јединству Свете Тројице. Црква је једна у вери и љубави, а они који то јединство поричу - поричу и оваплоћење Господње, јер, по св. Игњатију, вера је тело Господње, а љубав је Крв Његова. Са друге стране, вера је, по светом Игњатију, непрестана молитва, која је незамислива без љубави. Узајамна молитва хришћана у Цркви Оцу, представља љубав Христову према Оцу. другим речима, молитва је унутартројични акт, вечно општење Сина са Оцем и Духом. У молитви хришћанина не треба да буде ни капи лажи, јер она се узноси Богу – Оцу Истине, а Син Божији не може да лаже. Најмања примеса лажи оскврњује молитву и претвара је у богохуљење: "Ако се неко ко је тешкосрдан и тражи лаж (Пс. 4,3) осмели да произнесе речи молитве, такав нека зна да не призива оца небескога, него преисподњег, који је сам лажац и отац лажи, у коме год да се она појављује" (св. Григорије Ниски, О молитви). Зато су свети Оци молитву јеретика увек називали богохуљењем.
 Сама Евхаристија у Цркви представља јединство Божије. Као што је познато, најстарије анафоре (Дидахи, 1. Послан. Климентова, Мучеништво Поликарпово) садрже молитву да Бог овде, на земљи, покаже плодове Евхаристије – јединство своје Цкрве првородних, записаних на небесима" (Јевр. 12,23). Ово васељенско и вечно јединство Цркве треба да се пројави у конкретној заједници верних, која са епископом не челу добија дар Духа Светога и постаје судеоник Једнога Тела Христовог. Другим речима, као што у крштењу Дух Свети присаједињује конкретног човека Телу Христовом, тако и у Евхаристији Дух Свети показује (актулизује) конкретну заједницу верних као Цркву Бога и Христа његовог. Услов за савршавање и прве и друге Тајне јесте јединство заједнице у православној вери са Црквом Апостола, пророка, мученика и св. Отаца.
Јединство Цркве са епископом такође се изражава гласним помињањем његовог имена на Литургији, тако да чује сав присутан народ, и читањем диптиха. У старини читава локална Црква савршавала је Литургију на једном месту, у епископској градској саборној цркви и сви су се причешћивали из једне чаше. Јединство Евхаристије дуго времена подражавано је праксом fermentum – слањем честица Тела и Крви Христове са катедралне Литургије локалним општинама као знак њиховог општења у једној Евхаристији са епископом. На тај начин сви верни су учествовали у катедралној Литургији. При томе ђакони су возглашавали имена оних који су чинили принос на Литургији, или оних за које је принос извршен, а помињали су такође по списковима (диптисима) све живе чланове локалне цркве, а затим (од IV века) и упокојене , а такође и спискове мученика и исповедника . У диптисима су такође била истакнута имена локалних епископа који су признати као православни и као законити наследници апостола. Такви диптиси представљали су најважнији еклисиолошки документ, а укључивање овог или оног имена у њих подлегао је строгој канонској контроли.
Усложавање структуре црквене организације после Миланског едикта 313. године, било је изражено кроз појаву јасно дефинисане административне јерархије – митрополита, архиепископа, а после IV Васељенског Сабора – патријараха. Јереси и расколи IV века довели су до неопходности оштре централизације и уношења у диптихе највише црквене јерархије, што је сведочило о општењу и јединству Цркве . С друге стране, у епохи аријанских смутњи, истицање имена епископа значило је да их дата општина сматра за православне и има општење са њима. Осим тога, општење између Цркава са истоветном вером изражавано је и кроз уношење имена глава Цркава у диптихе. Током времена диптиси добијају обележја символа вере или конфесионалне припадности, тј. постају својеврсни синодици Православља: у њих се уносе имена светих отаца и учитеља Православне Цркве и Светих Сабора.
 Дакле, помињањем имена у диптисима Црква сведочи да је дато лице члана Тела Христовог, да је православна и да се налази у општењу са том Црквом. Овим јавним помињањем "једним устима и једним срцем" на литургијском црквеном сабрању, општина изражава потпуну истоветност своје вере са вером поменутог лица и очекује да добије од Бога исти удео као и то лице.
 Ако је епископ који се помиње у молитви цркве не православан, а верни га не сматрају за таквог, онда таква молитва вређа Бога, Који не може учествовати ни у каквој лажи. Код Бога такав епископ је јеретик, а у локалној општини – православан. У овом случају нарушава се божанско јединство: заједница престаје да буде једна и сагласна са Богом, те сходно томе престаје да буде Црква – Тело Сина, и остаје просто "тело" епископа кога помиње, тј. обични скуп људи на једном месту. По светом Кипријану онај ко јеретике признаје за чланове Тела Христовог или просто за хришћане, сам им се присаједињује и треба да "у потпуности постане њихов саучесник – да се састаје са њима, да се моли са њима и да са њима има заједнички олтар и жртву, јер такви са јеретицима имају једног бога, једног господа, једну цркву, једну веру, један дух и једно тело". Тада ништа не значи то што општина упоредо са јеретиком наставља на Литургији да помиње велике православне Оце и учитеље Цркве. Заиста, јединство са Васељенском Црквом свих времена и народа "постаје Божанско јединство, пошто је Господ који у нама обитава један исти, и пошто Он савезом љубави увек сједињује Своје"(Св. Кипријан Картагински, Писмо 62, магну). А ако је то јединство са Богом нарушено, онда је нарушено и јединство са Васељенском Црквом.
Различите вере, то значи – различити богови и различите цркве. Зато, ако епископ и његова Црква имају различиту веру, могуће су две ситуације:
 1. Епископ је православан, а његова црква – у јереси и расколу;
 2. Епископ је у јереси и расколу, а његова црква – православна. У случају да су и епископи и његова заједница у јереси и расколу, онда то и није Црква. Наравно, ово је "мртва шема", зато што је у стварном животу све много сложеније. Ипак, принцип остаје принцип: јединство Цркве темељи се на јединству вере, јер је "један Господ, једна вера, једна Црква".
Историја показује колико је за хришћане важно питање ко се помиње у диптисима на Литургији. У V и VI веку, у периоду христолошких спорова, када су једне исте катедре у Византији заузимали час православни, час монофизити, сваки јерарх је своје служење започињао тако, што је или свечано и уз анатему искључивао из диптиха имена јеретика, или пак уписивао у њих имена својих претходника на катедри. На пример, име монофизите Диоскора, бившег александријског патријарха, православни патријарх св. Протерије избрисао је из диптиха мртвих, а монофизита Тимотеј Елур, који се потом докопао александријске катедре, поново га је уписао. Важно је да је народ категорички одбијао да општи у вери и евхаристији са јеретицима – живим и мртвим – кроз помињање њихова имена на литургији. Јер шта је помињање епископа, ако не знак да Евхаристију савршава управо он, било лично, било преко свештеника. Зато онај ко се причешћује на литургији на којој се помиње епископ - јеретик, причешћује се код самог епископа - јеретика, чак и ако је свештеник који савршава свештенослужење "формално" православан. Такво "причешће" не остаје без последица. Према учењу светих Отаца, "кривици и казни присаједињују се сви они који безбожно и неразумно буду у општењу са расколницима... Са кривцима се и у казни сједињују сви они који се упрљају њиховим грехом". Овај закључак, који није за утеху многим "православним хришћанима" официјелних православних цркава, директно следи из светоотачког учења о природи Цркве.

Еклисиологија аријанских спорова

 У време ширења јереси по васељени, када су многи епископи свесно или несвесно, услед простоте срца, услед "незнања" или страха пред царском влашћу почели да исповедају јерес, православни епископи и народ су прекидали свако црквено општење са таквима, како не би упрљали своју веру и Цркву. На пример, у време борбеног аријанства, када је већи део епископа на Истоку пао у јерес и када су храмове запосели јеретици, необично је тешко било одредити границе Цркве.

Св. Василије Велики стање тадашње Цркве описује речју (грчки) никтомахија - "ноћна битка, када је немогуће разликовати своје од противника" (Писмо 65, Атанасију, епископу Александријском). По његовим речима, јеретици "који злонамерно искривљују учење, скривају се иза истине и варају простодушне људе; они су већ навикли на јеретичку безбожност. Деца Цркве хране се безбожним учењима. И шта да раде? У власти јеретика је крштење, спровод оних који долазе, посећивање болесних, тешење оних који су у невољама, помагање угњетаванима, сви могући начини, причешћивање... Све ово што они савршавају, постаје за народ чвор јединомислија са јеретицима" (Писмо 235). Нарочито су опасни били епископи - камелеони, који су се, у жељи да дођу до епископства, "присаједињавали непријатељима Христовим, а када би видели да је народ раздражен опет би на себе стављали маску православља". Такве св. Василије назива "христопродавцима, а не хришћанима" и не - епископима: "Не признајем за епископа и не убрајам у јереје Христове онога ко је оскврњеним рукама, на разорење вере, узведен у тај чин. То је моја одлука! (Писмо 231, Никопољским презвитерима).
Уз то, међу православним епископима појавиле су се несугласице и раздори, тако да се и сам православни народ поделио на многе групе идући за својим предстојатељима; Православна Црква "почела је да слаби, делећи се због привржености овом или оном лицу" (Писмо 65). Критеријум православности у то време био је – ко је са ким у општењу. Епископи - јеретици, као и православни, могли су на речима да исповедају православну веру, а да на делу буду у општењу са познатим јеретицима. Свакако, они који су на речима исповедали Православље, а на делу општили са јеретицима (у молитви, евхаристији итд.) сматрани су не за истински православне, него за лажно православне. Кроз општење са православним епископима "здрави у вери" су се разликовали од "храмајућих". При томе, привремено уздржавање неких православних од општења чак и са православним епископима, није представљало прави раскол, него привремено раздвајање: јединство у православној вери дозвољавало је члановима Цркве да моле Бога да им у свему дарује "благодат једномислија" (св. Григорије Богослов).
 Епископи су ступали у општење или тако што су лично и усмено отворено исповедали своју веру, или "по црквеном уставу", тј. кроз писмено исповедање вере ("писма општења" – Писмо 124, Мелетију Антиохијском), обавезно уз анатемисање јереси (Писмо 95) – сабори епископа су то чинили кроз символе вере. Видљиви знак таквог општења епископа и Цркве било је или јавно заједничко слушање, или читање током богослужења из диптиха имена епископа са којима дата црква има општење као са православнима.
 Јасно да је уз такво стање у Цркви многи православни из различитих разлога нису имали општење међу собом. Св. Василије је предузимао огроман труд да би објединио раздвојене православне. Пред крај живота њему не само да је пошло за руком да успостави општење са Александријом, али и да припреми све за општење са православним Римом. За св. Василија најважније је било да постоји општење са истинском Црквом. Чак и ако је вера онога ко се присаједињује у нечему била несавршена, он је допуштао икономију, знајући да ће Господ Који помаже онима који Га љубе, исправити недостатке после присаједињења Цркви (Писмо 109). Главно за хришћанина је - анатемисати јерес и прекинути свако општење са јеретицима (Писмо 109), " да би Црква Божија била чиста и да не би у себи имала кукоља" (Писмо 110, Киријаку). Другим речима, општење са истинском Црквом и не општење са непријатељима вере за св. Василија је важније од теоретске чистоте Православља! (Писмо 123, Евсевију, епископу Самостатском)
 Дакле, у то време је било најважније ко је са ким у општењу. Народ је могао да не схвата догматске финесе, али свако је у цркви могао да чује имена епископа са којима постоји општење, а који су читани са диптиха. На истоку је знак општења са православном Црквом било општење са св. Василијем, са којим су у општењу били епископи Запада, Египта и Мале Азије. Св. Василије је чак говорио: "Ко избегава општење са мном, тај се одваја од читаве Цркве" (Писмо 196, Неокесаријцима). Треба приметити да се св. Василије сасвим удаљио од општења са православним народом и клиром који је као епископе прихватао оне, који су општили са онима који нису били у општењу са св. Василијем (Евстатијевци у Севастији). Дакле по питању општења са неком локалном црквом треба гледати не на "православни" народ, него на јерархију те цркве.
Свети Василије је пазио да ничим не наруши тек успостављено крхко јединство своје пастве, која је била тако осетљива за питања вере. Од оних који су ступали у општење са њим преко епископа које је он већ примио, св. Василије је захтевао да прво, према општем правилу, обавезно прокуну јереси које су одбацивали (Писмо 257, Евлогију, Александру и Арпократину, египатским епископима).
 Из свега горе изложеног види се колику су предострожност испољавали православни приликом примања разних јеретика у општење, чак и када су их примали преко двојице или тројице јерараха - посредника, и како су пазили да се не упрљају чак ни најмањим општењем са јеретицима, чувајући непорочност Цркве Христове.

Закључак

 На жалост, векови такозваног "западног ропства" Православне Цркве нису прошли без трага у црквеној свести. Православно схватање јединства црквеног тела са својим епископом као јединства мужа и жене ("у једно тело"), у многоме је било изгубљено. Овом разрушењу силно је допринела пракса преласка епископа са катедре на катедру, која се појавила још у време аријанства . Коначно, почетком XX века се појавила подела, за коју се сада већ може рећи да је до краја остварена: од Православне Цркве одвојило се такозвано "светско" или "екуменистичко православље" – изгубљена је веза са Црквом Светих Отаца, Светих Сабора и Светог Предања, а псевдо - црквену структуру прожеле су упропашћујуће јереси екуменизма, модернизма и сергијанства. Основу "светског православља" у суштини чини јерархију која је одступила од Христа, и која за собом одвлачи људе који се сматрају православнима, али не знају шта је заправо Православље. За те људе, који су светоотачко учење о Цркви заменили римским папизмом или протестантизмом, значај епископа се своди пре свега на функцију црквеног администратора, или на улогу некаквог ауторитета који је недодирљив за било какав људски суд, и у коме је – само у њему (!) – садржана Црква. По светоотачком пак учењу, израженом код св. Максима Исповедника, Црква се састоји "у правом и спасоносном исповедању вере", и сходно томе, у сваком човеку – носиоцу те вере. Ипак, без епископа нема Цркве и зато док постоји Црква на земљи, постојаће и православни епископи. Како поступати ако је Црква услед неких разлога (смрт или отпадање од Цркве) остала без свога епископа, а православних епископа у близини нема, или општење са њима није установљено? У том случају Црква може привремено, до присаједињења конкретном православном епископу, да помиње "сво епископство православних". Тако су на пример у XIII веку приликом смене Константинопољског патријарха све до избора новога монаси и клир патријаршије помињали "сво епископство православних", а у грчкој Италији од X до XVI века Црква је такође помињала само епископство у целини .
 Истинска Православна Црква која се одвојила од одступника, тврдо чува православно учење о Епископу и Цркви које је део Св. Предања. Ми хоћемо да будемо верна чеда наших Св. Отаца, учитеља Православља, и да живимо управо у оној Цркви, у којој живе св. Апостоли, св. Пророци и Мученици и сви Свети, зато нећемо ићи са одступничким " православљем" овога света, које дрско гази црквено учење и исмева се са светима. Нећемо ићи са такозваним "патријарсима", са њиховим јерархијама и "духовим старцима" који их подражавају, са заблуделим пастирима и народом, јер смо научени од светих да постоје два пута – пут живота и пут смрти, пут светлости и пут таме, пут Св. Отаца и пут одступника и јеретика, "прогонитеља добрих, мрзитеља истине и љубитеља лажи". Нека нам Свети Оци буду путовође на царском путу Истинског Православља!