ПОМЕСНОСТ ЦРКВЕ

Владимир МОС

ШТА ЈЕ ТО ПОМЕСНА ЦРКВА?

Руски црквени писац Лав Регелсон недавно је изјавио: "Концепт помесне Цркве одавно је изгубио своје изворно значење. Нико више није изненађен тиме што у Африци постоје заједнице Руске Цркве које се састоје од домородачког становништва. Тако да би данас било правилније да се говори Аутокефалној Руској Цркви као историјском наследнику Православне Цркве Руског Царства, која је превазишла оквире територијалног, државног или националног принципа". Заправо, није изгубљен само концепт Помесне Цркве: још од рушења и распада Руског и Аустро-Угарског царства 1917-1918. године администрација Православне Цркве налази се у стању нарастајућег безвлашћа. Услед огромних политичких промена, као и формирања значајних православних мањина различитих националности у неправославним земљама на Западу, настали су велики проблеми у вези са управљањем, који су сам концепт Помесне Цркве затегли готово до тачке пуцања. Ако ти проблеми оптерећују чак и јеретичке али мање или више добро организоване цркве "светског православља", они прете да у потпуности поцепају правоверне али подељене Истински Православне Цркве.


1. Темељни принципи

Први принцип црквене организације, према канонском праву и раним патристичким изворима (нпр. Игњатије Антиохијски), јесте да је основни елемент Помесне Цркве епископ са хришћанима на територији којом он управља. За сваку дату територијалну јединицу може постојати само један епископ. Сви хришћани који живе унутар такве територије, без обзира на њихову националност, морају се потчинити епископу дотичне области. Забрањено је стварати подјединице унутар поменуте територијалне јединице на бази етничке припадности, класе или другог критеријума, осим уколико за то не постоји благослов епископа, и под његовим врховним надзором. Без пристанка обласног епископа забрањено је делити територијалну јединицу на мање подјединице, од којих свака има свог епископа.
Мада је власт епископа унутар његове епархије углавном неприкосновена све док правилно управља речју истине, он је обавезан да заједно са епископима суседних области образује синод којим председава најстарији међу њима – митрополит или архиепископ. Овај чин не представља четврти ниво јерахије, изнад епископа, свештеника и ђакона, и митрополит или архиепископ не може да намеће своју вољу другим члановима синода. Истовремено, епископи синода не могу да донесу ни једну одлуку у синоду без пристанка митрополита или архиепископа.
Архијерејски синод има право да истражи притужбе против понашања појединог епископа унутар његове епархије, да га казни или чак свргне уколико пронађе да се огрешио о црквене догмате или каноне. Штавише, архијереји синода, и само они, имају право да поставе наследнике епископа који је свргнут или који је умро, и да створе нову епархију. То је тај колективни, колегијални карактер епископата, који се изражава кроз саборе и доношење одлука од стране сабраних епископа, чиме се осигурава и апостолско прејемство унутар поједине епархије, и организационо јединство Православне Цркве у целини.
У суштини, та два нивоа црквене организације – поједине епархије и митрополитске или архиепископске области – јесу једини нивои црквене организације који су потребни како би Црква могла да обавља све своје основне функције...


2. Патријаршијски систем

Трећи ниво црквене организације који нам је данас познат, онај патријаршијски, формално говорећи није се појавио пре четвртог века, мада су неке његове назнаке постојале већ у другом веку. Он несумњиво представља плод природног развоја и зато је био брзо прихваћен од стране Цркве. Успостављање патријаршијског система састојало се у томе да су главни центри политичке моћи и културног живота Римског царства постали уједно главни центри црквеног живота и црквене власти. Реч је о пет центара – најпре Риму, Антиохији и Александрији, а касније и Константинопољу и Јерусалиму (Јерусалим није био значајан у политичком смислу, него духовно и историјски, као "Мајка свих Цркава").