Из историје Цркве

ДУГО ОЧЕКИВАНИ
ПРЕОКРЕТ
У Руској Заграничнoј Цркви

(На фотографији Митрополит Виталије, последњи канонски изабрани Првојерах РПЦЗ)
Били смо сведоци коначног зближења РПЦЗ са Московском патријаршијом, потврђеном одлукама Архијерејског сабора РПЦЗ из октобра 2000. године, као и писмом србском патријарху Павлу.

После тих одлука у редовима и онако неједномисленог епископата и пастве Руске заграничне цркве појавио се раздор. Уследило је неколико месеци борбе оних који нису прихватили „нови курс“ и кјои су због тога претрпели гоњења од стране модернистички настројених епископа ( нарочито су се у исповедништву истакли клирици француске епархије). У међувремену су многи појединци као и целе парохије, који су изгубили сваку наду у исправљање своје јерархије, прешли у друге истински православне јурисдикције – канонске, неканонске или спорне. Такво расуло пастве навело је вероватно Првојерарха РПЦЗ митрополита Виталија да стварно сагледа ситуацију у којој се нашао брод цркве којим је управљао, те да на радост верних чада Цркве објави Окружну посланицу од 9/22 јуна 2001. у којој је захтевао да се преиспитају све одлуке Сабора из октобра 2000. године. 10. јула 2001. године већина епископа која је кренула новим путем зближавања са светским православљем, на челу са архиепископом Лавром и епископом Марком Берлинским, на силу је уклонила митрополита Виталија са дужности првојерарха (тобоже због старачке немоћи), опуномоћивши архиепископа Лавра да обавља ту дужност до избора новог првојерарха. Старец-првојерарх митрополит Виталије присуствовао је отварању тога сабора, који је формално сазван поводом јубилеја 50-годишњице његовог епископског служења, али је после пола часа демонстративно напустио заседање.
На дрска питања архијереја како је без њиховог знања мога да објави окружну посланицу (од 9/22. јуна 2001), Митрополит је одговорио да међу њима више нема јединомислија и рекао је: „ Ја овде немам више шта да тржим!“ Заседање је настављено без учешћа Митрополита и његовог благослова, што цео даљи рад Сабора као и легитимност свих његових даљих решења ставља под велику сумњу. Готово сви архијереји подржали су уклањање Митрополита под изговором „старачке немоћи“.
Фактичко одстрањивање митрополита Виталија са дужности првојерарха РПЦЗ као и његово избацивање из Синода (архиепископ Лавр и епископ Михајло су буквално тражили да Митрополит „ослободи“ своју собу у згради Синода и то на дан његовог „златног“ јубилеја), показују нам сву величину одступништва овог новог, и за нас потпуно нелегитимног вођства РПЦЗ.
Такође, прошле године је празнована осамдесетогодишњица од оснивања РПЦЗ, тј. јубилеј првог заседања Руског свезаграничног Синода у Сремским Карловцима. Московска патријаршија је митрополита Виталија назвала „последњим непомирљивим карловчанином“, што се на делу и испунило. Велика идеја истинског православља којом су 80 година били вођени оци-оснивачи Загрничне Цркве данас се код већине јерархије РПЦЗ угасила услед сујетног тражења сједињења са светским одступничким православљем. 
23. октобра 2001. на ванредном заседању Архијерејског Сабора РПЦЗ за новог првојерарха изабран је архиепископ Лавр – присталица зближавања са светским православљем. Сам Митрополит и неколицина архијереја нису признали овај сабор ни његове одлуке. Владика Варнава Кански, један од највећих противника „новог курса“, одмах је стао на страну Митрополита Виталија осудивши остале архијереје . Владики Варнави се придружило мноштво клира и верујућих, како из Америке тако и из Западне Европе и Русије, који нису признали нову црквену власт, него су остали верни старом првојерарху, митрополиту Виталију. Увече 1. новембра један од Лаврових епископа, Михајло Торонтски, уз пратњу наоружане канадске полиције ушао је у олтар Мансонвилског преображенског скита, иначе седишта Митрополита, и на силу одвео Митрополита у лудницу града Шербрука, где је без сна провео целу ноћ и дан. Док су га вукли Митрополит је три пута анатемисао епископа Михајла. После прегледа од стране комисије психијатара Митрополит је у славу Божију и на посрамљење одступника пуштен као потпуно психички здрав. Све је ово било наручено од стране новог (незаконитог) Синода РПЦЗ који је наводно хтео да се увери у то какво је психичко стање умировљеног Митрополита.
После овог срамног чина где је прекинуто богоопштење и где је на силу, заједно са Лавровим епископом, у олтар ушла и наоружана жена полицајац, било је јасно да се од новооснованог Лавровог Синода не може очекивати ништа добро.
И већ 3.новембра митрополит Виталије заједно са епископом Канским Варнавом хиротонише архимандрита Сергија у новог Епископа Мансонвилског. После тога било је написано неколико указа и посланица, а обављене су и нове архијерејске хиротоније, што је дефинитивно поделило Руску заграничну цркву на два Синода: Лавров проекуменистички и Виталијев конзервативни. Гоњење се наставило 17. новембра када су у мансонвилски Преображенски скит опет дошли помоћници Лавровог епископа Михајла са полицијом и ухапсили дугогодишњег секратара митрополита Виталија, госпођу Људмилу, а све документе запленили. 22.новембра исти епископ Михајло је са својим помоћницима (овога пута без полиције) покушао да на силу угура Митрополита у аутомобил. У општој тучи која је настала између братије скита и незваних гостију Митрополит је био оборен на земљу. Полиција која је тек дошла ступила је телефоном у контакт са судијом, а овај је стао у одбрану митрополита Виталија, рекавши да га не могу на силу, против његове воље, одвести из манастира. Тек тада су се епископ Михајло и његови помоћници повукли, остављајући Митрополита и братство скита на миру.
Нашим читаоцима као додатак овом до крајњих граница скраћеном обавештењу прилажемо неколико докумената који су, како ћете и сами видети, од историјског значаја за препород истинске Руске Православне Цркве Заграничне (или: „у Изгнанству“), као и за могуће сједињење са нашом Српском ИПЦ и Синодом ИПХ Грчке.
Да пода Господ силу и укрепи старца-митрополита на овоме путу исповедништва, да не поклекну пред ударцима неправославно мислећих, него да устраје на путу истинског Православња, путу његових предшественика Антонија, Анастасија и светитеља Филарета, као и других знаменитих јерараха, светитеља Јована Шангајског, архиеп. Аверкија, еп. Григорија Грабеа и осталих.