Реч отаца

Aрхиепископ Антоније Лос-АнђелскиЗАШТО ЈЕ МОСКОВСКАПАТРИЈАРШИЈА БЕЗБЛАГОДАТНА?
 Чланак блаженопочившег архиепископа Антонија Лос - Анђелског објављујемо ради показивања непоколебивог става исповедничке Руске Заграничне Цркве према „Петој управи КГБ“ – Московској патријаршији, коју је (за разлику од данашње унијатске Лаврове јерархије) до пре само неколико десетина година јерархија Заграничног синода сматрала за безблагодатну, антиканонску, јеретичку установу.
 Стање у коме се налази Србска патријаршија, преко потчињености, раније комунистичкој, данас демо(но)кратској власти (постављање патријарха и епископа од исте), као и активно чланство, делима и идеологијом, у свејеретичком Светском Савету Цркава се по отпадништву много не разликује од њене сестре – Московске патријаршије. Сматрамо за душекорисно да овај чланак архиепископа Антонија представимо нашим читаоцима.

 Иначе, архиепископ Антоније је један од најугледнијих јерараха – исповедника који је још 1994. године демонстративно напустио Архијерејски сабор РПЦЗ са речима: „Ово је крај Руске Заграничне Цркве“. На том сабору је донета одлука о прихватању јеретичке еклисиологије псеудомитрополита Кипријана Куцумбаса, да новокалендарци и екуменисти још увек нису отпали од Тела Цркве и да у потпуности поседују спасавајуће свете Тајне.
 Није прошло много времена, а владика Антоније је преминуо од срчаног удара, уз сумњу да му је код зубара стављено нешто што је изазвало прекид рада срца.



Aрхиепископ Антоније Лосанђелоски 

Питање безблагодатности Московске патријаршије толико је очигледно, да не захтева нарочите доказе. То питање је јасно и схватљиво ако се разматра поштено, непристрасно и без предубеђења. Пре свега мора се знати да је после „издаје Цркве“ (речи Блаженог Митрополита Антонија Храповицког) од стране митрополита Сергија Старогородског, Московска патријаршија у своме служењу богоборачкој власти дошла дотле да то данас више није Црква, него органски део атеистичне власти (тачније, део пете управе – КГБ), што је и потврђено саопштењем Президијума Врховног Совјета РСФСР од 6. марта 1992. године. КГБ се бави искорењивањем вере и уништавањем верног народа у Русији. Тај задатак испуњава помоћу насиља, обмана, претњи и поткупљивања. Многи поступци Московске патријаршије исти су онима који ће бити карактеристични за антихриста. То се види из речи апостола Павла и тумачења св. Јована Златоуста.
Свети Апостол Павле вели: „Јер неће доћи (тај дан) док најпре не дође отпадништво и не појави се човек безакоња, син погибли, који се противи и преузноси изнад свега што се зове Бог или светиња, тако да ће сам сести у храм Божији као Бог, тврдећи за себе да је Бог.“ ( 2 Сол. 2,3-4)
Свети Јован Златоуст овако тумачи поменуте речи апостола Павла (ми смо вели словима означили оно у чему греши Московска патријаршија):
„ОДСТУПНИШТВОМ апостол назива самог антихриста, јер ОН ТРЕБА ДА ПОГУБИ МНОГЕ И ДА ИХ ОДВЕДЕ У ОДСТУПНИШТВО.
 Човеком безакоња га назива зато што ће он САВРШИТИ ХИЉАДЕ БЕЗАКОЊА И ПОДСТАЋИ ДРУГЕ ДА ИХ САВРШЕ.
 А сином погибли назива га зато што ће и сам погинути.
 Ко ће он бити? Зар сатана? Не, него неки човек који ће ПРИМИТИ СВУ СИЛУ САТАНЕ.
 Он ће бити БОГОПРОТИВНИК, одбациће све богове и заповедиће да се клањају њему уместо Богу, и СЕШЋЕ У ХРАМ БОЖИЈИ, не само јерусалимски, него СВУДА У ЦРКВАМА.
 Нисам рекао да ће себе називати Богом, него да ће се трудити да се покаже као Бог“ (Јован Златоуст. т. XI, стр. 582).
 Московска патријаршија је савршила БЕЗАКОЊА, на пример, искривљујући и искривљавајући друге богослужбене чинове и узимајући обавезну плату за савршавање светих Тајни, што представља симонију, тј. један од најтежих канонски преступа, а такође нарушавајући основне заповести моралног понашања што повлачи лишење чина.
 Претендујући на спољашње служење Богу Московска патријаршија се у исто време бори са вером и побожношћу, што је, по речи Христовој, немогуће. Истовременим служењем и добру и злу она савршава безаконе поступке антихриста: ОДБАЦИВАЊЕ БОГА, ЛАЖ И САБЛАЗАН.
 Борећи се са Богом Московска патријаршија је ЗАСЕЛА ПОСВУДА У ЦРКВАМА, тј. У ХРАМОВИМА.
 Московска патријаршија је прихватила и четврто се држи јереси екуменизма. Према тумачењу преп. Агатона Египатског (спомен 2. марта), ЈЕРЕС ЈЕ ОТУЂЕЊЕ ОД БОГА. ЈЕРЕТИК СЕ ОДЛУЧУЈЕ ОД ЖИВОГ И ИСТИНИТОГ БОГА И ПРИСАЈЕДИЊУЈЕ СЕ ЂАВОЛУ И АНЂЕЛИМА ЊЕГОВИМ. ОНАЈ КО ЈЕ ОДЛУЧЕН ОД ХРИСТА ВИШЕ НЕМА БОГА КОГА БИ МОГАО УМОЛИТИ ЗА СВОЈЕ ГРЕХЕ (Отачник).
 Одлуком Руске Заграничне Цркве ОНИ КОЈИ СУ ПРИМИЛИ ЈЕРЕС ЕКУМЕНИЗМА ПРЕДАЈУ СЕ АНАТЕМИ.
 Коначно, Московска патријаршија, поставши део богоборне власти није могла да се успротиви и НИЈЕ СЕ УСПРОТИВИЛА ОДБАЦИВАЊУ БОГА ОД СТРАНЕ ТЕ ВЛАСТИ, А ТАКОЂЕ НИ ЗАМЕЊИВАЊУ БОГА ЛЕЊИНОМ И МАТЕРИЈАЛИЗМОМ.
 Још једна потврда безблагодатности богоборачке власти, а заједно са њом и њеног одељења – Московске патријаршије – налазимо у посланици светог Патријарха Тихона од 19. јануара 1918. године, којом је совјетска власт предата анатеми. У тој посланици, описујући крвава гоњења Цркве, Патријарх каже: „ ТО ЈЕ ЗАИСТА САТАНСКО ДЕЛО“. Ову посланицу св. Патријарха примио је Сверуски Сабор 1918. године, што још повећава њен духовни ауторитет.
 Ми видимо да Московска патријаршија врши већину антихристових дела која је набројао св. Јован Златоуст а од којих је најстрашније ОТСТУПАЊЕ ОД ВЕРЕ, ОДСТУПАЊЕ ОД БОГА, СТУПАЊЕ У РЕДОВЕ НЕПРИЈАТЕЉА БОЖИЈИХ, ЗАПОСЕДАЊЕ ЦРКАВА (тј. храмова) и САБЛАЖЊАВАЊЕ МНОШТВА ВЕРНИХ ЛАЖИМА И ОБМАНАМА.
 Човек мора да се запита могу ли имати благодати они који врше дела антихристова – безакоња и обмањивање верних – они који су пали у осуђену јерес, они који су одступили од Бога и који су одлучени од Њега, агенти КГБ. Тј. они који су ступили у редове непријатеља Божијих који сами себе називају „војинствујућим безбожницима“ и тиме показују своју мржњу према Богу, они који су предати анатеми и при томе су свуда запосели цркве, тј. храмове?
 Из историје јереси је познато: када су они који стоје на челу Цркве падали у јерес, тада је читава Црква постајала безблагодатна. Свети Максим Исповедник кога је Црква прославила због непризнавања благодатности у таквом случају, на захтев да прихвати јерес пошто су се и Цар и Патријарх причестили код јеретика, рекао је: „Ако се и сва васељена причести, ја се нећу причестити.“
Када је Митрополиту Евлогију било забрањено да служи, а он је наставио да то чини, Архијерејски Синод Руске Заграничне Цркве под председавањем Митрополита Антонија утврдио је да су све Тајне које савршава Митрополит Евлогије и његово свештенство безблагодатне.
 Као допуну ономе што је речено наводимо изводе из опшириног дела протојереја Лава Лебедева штампаног у органу Заграничне Цркве „Православни Весник“ (бр. 70-71, новембар - децембар 1993).
 „Није ли време да на основу богословских, канонских и историјских чињеница саборно изјавимо да Московска патријаршија уопште није патријаршија, него неделотворна антиканонска установа? Зар није такође време да кажемо да пошто та установа остаје у јереси кроз екуменистичку идеологију и праксу, онда су, по учењу светих Отаца и по црквеним канонима, њене свете тајне неделотворне? Са тачке гледишта канона и светоотачког учења патријаршију у целини треба сматрати за јеретичку установу, а верни народ (то су милиони људи!) за обмануто стадо „ словесних оваца“ које патријаршија води у пропаст.
 Декларација Митрополита Сергија из 1927. године представљала је онај крвљу попрскани крајеугаони камен издајства Цркве на коме и данас стоји Московска патријаршија. Од 1927 године патријаршија се обавезала да ће служити не Христу, него силницима овога света (ко год да су они) и да ће се руководити не Духом Светим, него духом овога света, те да ће пријатељство и братство са антихристовим силама увек претпостављати братству у Христу. Свето Писмо каже да не може бити општења са неверником, светлости са тамом, Христа са Велијаром. Патријаршија се више не може сматрати за део Руске православне Цркве који се налази у ропству богоборачких сила. Патријаршија је сада организација која се добровољно и свесно потчинила „оцу лажи“ и антихристовим силама.
 Преступ патријаршије састоји се у томе што је прешла границе (компромиса са гонитељима вере) и чак теоретски оправдала тај свој „прелазак“, због чега је престала да буде патријаршија, тј. законита власт Руске Православне Цркве.
 Патријаршија је људе често осуђивала на муке. Током репресије 20-тих, а потом и 30-тих година пострадало је доста епископа и свештеника који нису пристали на декларацију из 1927. године.“
Наведеним снажним речима протојереја Лава Лебедева у којима он подсећа да је Московска патријаршија заливена крвљу и да је предавала људе на муке треба додати да није само „пострадало доста епископа и свештеника“ него је побијена већина њих. Као одличан пример служи следећа чињеница: када је Стаљин да би се спасао од Хитлера привремено допустио да гоњења ослабе и када је организовао „изборе“ за патријарха, у Москву је на те изборе из логора било послато око двадесет већ заборављених архијереја (у логоре их је отишло око две стотине), а остали су били доведени до смрти или стрељани. Многи од њих су пострадали зато што их је патријаршија предала на истрагу КГБ-у. Према сведочанству горе поменутог Президијума Врховног Совјета РСФСР, већина архијереја Московске патријаршије су – агенти и „вечите слуге“ КГБ-а.