Реч отаца

Архиепископ Аверкије (Таушев)
ЗНАЧАЈ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА
Седам Васељенских Сабора, после Јеванђеља Христовог, јесу основ и потврда наше Православно-хришћанске Вере, јер наша вера није само Апостолска, она коју су проповедали Свети Апостоли, ученици Самога Господа Исуса Христа, него је и Отачка, пошто су је растумачили и објаснили Свети Оци, као законити благодатни прејемници Светих Апостола. Дух Свети, који је сишао на Свете Апостоле у дан Педесетнице, који их је просветио и умудрио, почивао је и на Светим Богоносним Оцима, просвећујући и умудрујући и њих.

Осим тога, у нашој Православној Цркви нема безбожног учења о нечијој личној непогрешивости, јер непогрешивост припада само целокупној саборној свести Цркве као целине, (свести) која је свој спољашњи израз налазила на Васељенским Саборима. Они су смело понављали апостолске речи произнесене у одлукама Првог Апостолског Сабора у Јерусалиму 51. године, прототипа за све будуће Саборе: јер угодно би Светоме Духу и нама (Дап. 15,28).
Треба при томе подсетити да никако није сваки Сабор непогрешив, него само онај који изражава и потврђује васељенску свест Цркве и кога цела Црква прихвата као васељенски.
Иако су у спорним питањима на Саборима понекад приступали гласању како би била установљена "већина" која треба да "превлада" – демократски принцип "већине гласова" никада у Цркви није имао апсолутан значај. Нама је познато мноштво случајева када истина није била на страни већине, него напротив – на страни мањине, па чак и да се усредоточавала на само једно лице. С друге стране, у историји Цркве било је Сабора са великим бројем учесника који су претендовали на назив "васељенски", али су ипак од стране васељенске свести Цркве били одбачени. Један од њих добио је чак и сликовит и изражајан назив "разбојнички" (449. године).
Шта је то што за нас представља мерило несумњиве, непогрешиве истине?
Одговор на ово питање од прворазредне важности налазимо у учењу које ужива велик углед и прихваћено је у нашој светој Цркви, а припада светом Викентију Лиринском, авви Лиринског манастира на југу Галије, једном од најзнаменитијих Отаца Западне Цркве из V века (упокојио се око 450. године).
Свети Викентије се у историји богословља нарочито прославио својим "златним" догматско-апологетским делом, познатим под општим насловом "Commonitoium" или "Подсетник". Ово дело, које се сматра једним од најважнијих старих црквених споменика, свети Викентије је написао око 443. године, три године после Трећег Васељенског Сабора одржаног у Ефесу, у монашкој усамљености, у манастиру Светог Хонората архиепископа Арелатског, где се све до упокојења подвизавао заједно са својим братом Лупом, епископом Тројским.
О томе делу увек су се веома похвално изражавали како западни (римокатолички, чак и протестантски) тако и православни богослови. Приметно је како у целој хришћанској старини тешко да има таквог светоотачког дела које би више од овога заслуживало све могуће похвале.
Догматско-историјски значај тога дела састоји се у дивном закључивању и у дубоко надахнутом тумачењу целокупног православног хришћанског учења о изворима и основама хришћанског откривења и вере. Оно не представља излагање догмата вере, већ теорију: којим начелима треба да се руководи богослов-догматичар при истраживању, изношењу и доказивању истина хришћанске вере. Ову теорију одликује ауторов строго црквени, јасан и прецизан поглед на предмет и карактеристично сугестиван начин на који је он поставио ствар.
Главни задатак који је пред себе поставио свети Викентије у овом делу, јесте – како са што већом тачношћу одредити прави, научан и разумљив метод помоћу кога би се лако и несумњиво могла разликовати истина васељенске православно-хришћанске вере од лажи јеретичких заблуда.
Ради тога свети Викентије, пре свега, установљава гносеолошки метод који представља некакав пробни камен при одређењу изворне истине Христовог и апостолског учења. Ево како расуђује тај велики и надахнути Отац Цркве:
"Често сам се врло ревносно и са највећом пажњом обраћао многим људима украшеним светошћу и даром поучавања питањем: на који начин је најлакше мени, који идем исправним, царским путем, да разликујем истину васељенске вере од лажљивости јеретичких учења, и увек су ми сви давали готово од речи до речи овакав одговор: ако неко – ја, или други, или било ко – хоће да избегне јеретичку лаж и да здрав и неповређен пребива у здравој вери, онда треба, уз помоћ Божију, двоструко да огради своју веру – као прво, ауторитетом Светог Писма, а као друго, Предањем Васељенске Католичанске Цркве. Но, питаће можда неко – ако је писана Реч Божија света, свесавршена и, када се упореде једна њена места са другима, увек у потпуности разумљива, зашто је потребно да јој се дода још и ауторитет њеног црквеног схватања? Потребно је, јер Свето Писмо услед његове узвишености не схватају сви на исти начин, него један тумачи његове изреке овако, а други онако; тако се из њега може извући готово онолико значења колико је и оних који га тумаче. Зато је неопходно да се нит тумачења пророчких и апостолских дела у таквом мноштву безбројних различитих скретања у заблуде усмери по норми њиховог црквеног и васељенског разумевања. У самој васељенској Цркви свим средствима ваља се држати онога у шта су веровали свуда, у шта су веровали увек, у шта су веровали сви: јер васељенско је, као што показује и само значење те речи, стварно и нарочито само оно што, колико је год то могуће, обухвата све уопште. А тога правила ћемо се држати само онда ако будемо следили свеопштост (Univesitas), старину (Antiquitas) и сагласност (Consensio). Следити свеопштост значи признавати за истиниту само ону веру коју исповеда цела Црква широм света; следити старину – значи ни у ком случају не одступати од оног учења кога су се држали наши Свети Оци и преци; и на крају, следити сагласност – значи из старине прихватати само она одређења вере и тумачења којих су се држали сви, или, у крајњој линији, готово сви пастири и учитељи.
О Тимотеје – вели Апостол – предање чувај (1. Тим. 6,20).
Шта је то предање?
Предање је оно што је теби поверено, а не оно што си пронашао; оно што си примио, а не оно што си измислио; предање је ствар учења, а не умовања; оно се даје народу у целини, а није посед појединца; то је ствар која је дошла до тебе, а не коју си ти открио; према њему треба да се односиш не као онај који је то пронашао, него као онај ко то чува, не као утемељивач, него као следбеник, не као вођа, него као вођени.
Предање чувај – то значи заштити таланат васељенске вере тако да остане читав и неоштећен. Што ти је поверено, то нека и остане код тебе, то и ти предај. Добио си злато – злато и дај. Нећу да ми подмећеш нешто друго; нећу да уместо злата безобразно подмећеш олово, или обману – бронзу; нећу привидно, него право злато.
О Тимотеје – пастиру, пишче, учитељу! Ако те је дар Божији учинио способним по уму, образовању, учености, онда буди Веселеил духовне скиније: глачај драгоцено камење божанског догмата, тачно га постављај и распоређуј мудро, дајући му сјај, лепоту, заносност. Труди се да због твог што јаснијег излагања, људи јасније разумеју оно у шта раније нису веровали тако јасно. Труди се да потомство свесно прославља оно што је старина раније поштовала не схватајући. Поучавај ономе чему су тебе научили и, говорећи ново, не реци ништа што би било ново! Дакле, рећи ће можда неко, у Цркви Христовој не треба да буде никаквог напретка у усвајању вере? Свакако да треба, и то највећег. Ко је тако завидљив према људима и прожет мржњом према Богу, да би одлучио ово да одбаци? Само, напредак треба да буде заиста напредак, а не измена вере. Напредак се састоји у томе да се неки предмет усавршава онакав какав јесте; а издаја је када нешто престаје да буде оно што јесте и претвара се у друго. Дакле, нека се током година и векова развија и нека у највећој мери напредује поимање, разумевање, мудрост, како сваког појединачног хришћанина, тако и свих заједно – како једног човека, тако и Цркве у целини, али само на тај начин, тј. у једном истом догмату, у једном истом смислу, у једном истом предмету сазнања. Нека се вера, као ствар душе, у том погледу угледа на тела. Са доласком лета, тела се откривају и ослобађају своје удове, но ипак остају оно што су била и пре. Цветајуће доба детињства и зрели узраст старости међусобно се веома разликују: ипак, исти они који су раније били деца, сада постају старци; заправо, мењају се узраст и спољашњи изглед једног истог човека, али тиме се не мења његова природа, његова личност остаје једна иста. Такав закон напредовања нужно треба да следи и догматско учење хришћанске вере. Нека оно са годинама јача, нека се временом шири а вековима узвисује, али нека остаје необориво и неповређено, цело и савршено у свим својим деловима, у свим, да тако кажемо, чулима и удовима својим, дакле без и најмање измене преко тога, без икаквог губитка у своме садржају, без икаквог мењања својих одредаба. Тако древне догмате небеске философије временом ваља ојачавати, глачати, чистити; али не треба их мењати, одсецати, кварити. Нека добијају очигледност, сјај, јасноћу – то може; али њихова пуноћа и целовитост, њихова својства, морају да буду задржани – то је неопходно. Црква Христова, брижљива и опрезна чуварка догмата који су јој поверени на бригу, никада у њима ништа не мења, не умањује нити додаје – оно што је потребно не одбацује, оно што је сувишно не додаје. Са потпуном преданошћу, расуђујући исправно и мудро, она се стара само о томе да, ако је у старини нешто преднацртано и утемељено –то допуни и доврши, ако је нешто већ појашњено и протумачено – да то ојача и потврди, ако је нешто већ потврђено и одређено – да то чува. Треба уосталом приметити како смо ми обавезни да са највећом усрдношћу истражујемо сагласна мишљења древних Светих Отаца, и да их следимо не када су у питању свакојака мање важна питања везана за Свето Писмо, него, пре свега, када се ради о правилу вере. С друге стране, не треба увек и не треба све јереси разобличавати на тај начин, него само нове и недавне, тј. оне које су се први пут појавиле. Што се тиче давних и застарелих јереси или раскола, нема ни најмање потребе да им прилазимо тим путем. Колико год да су старе бестидности таквих јереси и раскола, ми треба, када је потребно, да их побеђујемо никако другачије него ауторитетом Светог Писма, или пак да без колебања бежимо од њих, као од давно поражених и осуђених на Васељенским саборима православних пастира Цркве".
"То су та руководећа начела која су, према схватању светог Викентија, сваком православном богослову безусловно неопходна приликом утврђивања и доказивања истина хришћанске вере" (Еп. Силвестар, Догм. Бог. т. I, стр. 112).
Ова начела, која је тако јасно и надахнуто саопштио свети Викентије, и која несумњиво изражавају васељенску свест Цркве, надахњивала су и Свете Богоносне Оце, учеснике Васељенских сабора, представљајући основ за сва решења и одредбе тих Сабора.
Као што видимо, ту нема и не може бити места за "демократију", толико модерну у наше време. Суштина ствари није у демократији, није у случајно добијеној "већини гласова", него у истини, која у крајњем исходу увек побеђује, иако је на неким веома многољудним саборима привремено била гажена и одбацивана.
Одатле природно произилази закључак да ни један нови сабор нема право и не може да уведе ништа ново, ништа што би противречило одлукама седам Васељенских сабора, ма колико то желели модернисти који намеравају да сазову осми Васељенски сабор ради некаквих обновљенских "реформи" у Цркви. Сваки такав сабор, који би се дрзнуо да дирне у одлуке седам Васељенских сабора, да их стави ван снаге или преиначи у сагласности са "духом времена", биће не "васељенски", него нови "разбојнички сабор", који неће обавезивати ни једног православног хришћанина.
Ово се не односи само на догматска одређења вере Васељенских сабора, него у извесној мери и на канонска правила установљена на саборима, или, у крајњој линији, на она од њих која немају пролазни, чисто формални значај, већ се тичу самих основа административног устројства Цркве и њене управе, као и верско-моралног живота свештенослужитеља и верних.
Осим догматских одређења вере, готово сви Васељенски сабори оставили су иза себе тзв. каноне, или канонска правила по којима је обавезна да се руководи како сва црквена јерархија, тако и појединачни верни у свом личном и црквеном животу.
Први Васељенски сабор у Никеји из 325. године оставио нам је 20 правила, од којих:
Прво правило забрањује да се у клир примају лица која су сама себе кастрирала;
Друго правило забрањује да се новокрштени рукополажу у свештене чинове;
Треће правило забрањује свештенику да у кући има жену која му није блиска рођака;
Четврто правило каже да епископа треба да постављају епископи дате области и да то треба да потврди митрополит;
Пето правило забрањује епископу да прима у општење лица која су одлучена од стране другог епископа и наређује да се два пута годишње сазивају сабори епископа;
Шесто правило потврђује вишу власт неких епископа над другим епископима и забрањује постављање епископа без одобрења митрополита и општег избора;
Седмо правило уздиже Јерусалимског епископа на степен митрополита;
Осмо правило регулише присаједињење јеретика Цркви и забрањује постојање два епископа у једном граду;
Девето правило забрањује примање порочних лица у свештенички чин;
Десето правило заповеда свргавање палих са свештеничког чина.
Једанаесто правило говори о начину покајања оних који су одступили од вере;
Дванаесто правило говори такође о начину покајања друге врсте палих;
Тринаесто правило заповеда да се сваки самртник мора припустити Светим Тајнама;
Четрнаесто правило установљава начин покајања за оглашене који су отпали од вере;
Петнаесто правило забрањује епископима и клирицима да својевољно прелазе из града у град;
Шеснаесто правило прописује да се не примају у општење они клирици који се самовољно удаље из сопствене цркве;
Седамнаесто правило забрањује клирицима да узимају камату (лихварење);
Осамнаесто правило забрањује ђаконима да дају Свете Тајне презвитерима, да се причешћују пре епископа и седе међу презвитерима;
Деветнаесто правило говори о "павлијанцима", да они, ако се обрате, морају да буду поново крштени, а клирици поново рукоположени;
Двадесето правило забрањује преклањање колена недељом и у дане Педесетнице.
Други Васељенски сабор у Константинопољу из 381. године оставио је иза себе свега седам правила:
Прво правило потврђује Символ вере састављен на Првом Васељенском сабору и анатемише све јереси;
Друго правило забрањује епископима да простиру своју власт изван граница своје области и да се мешају у ствари туђе епархије, а такође и установљава пет црквених области на Истоку;
Треће правило даје Константинопољском епископу првенство части после Римског епископа;
Четврто правило осуђује Максима Киника и нереде које је он направио;
Пето правило прима оне који исповедају једно Божанство Оца и Сина и Светога Духа;
Шесто правило налаже да се оптужбе против црквених управитеља не примају без истраживања;
Седмо правило указује на поступак примања покајаних јеретика.
Трећи Васељенски сабор у Ефесу из 431. године оставио је осам правила:
Прво, друго, треће, четврто, пето и шесто правило тичу се одлучења од Цркве Несторија и његових присталица;
Седмо правило забрањује састављање било каквог новог Символа вере;
Осмо правило забрањује епископу да простире своју власт на другу епархију, која раније и испрва није била под његовом руком, те ослобађа кипарске епископе од потчињености антиохијском патријарху.
Четврти Васељенски сабор, сазван у Халкидону 451. године, оставио је за собом 30 правила:
Прво правило потврђује да је неопходно да се држи све што је било установљено на претходним саборима;
Друго правило прети свргавањем за симонију, тј. постављање у црквене чинове за новац;
Треће правило забрањује епископима, клирицима и монасима да се баве световним стварима за плату;
Четврто правило забрањује монасима да воде неуредан живот;
Пето правило потврђује забрану епископима или клирицима да прелазе из града у град;
Шесто правило забрањује рукополагање клирика без назначења за одређен храм;
Седмо правило под претњом анатеме забрањује клирицима и монасима да ступају у војничку службу или у световни чин;
Осмо правило наређује клирицима да пребивају под влашћу епископа одређеног града;
Девето правило забрањује клирицима да се суде на световним судовима;
Десето правило забрањује клирику да истовремено буде у две цркве;
Једанаесто правило говори о писмима која се убогима издају за пут;
Дванаесто правило забрањује епископима да се у црквеним стварима обраћају грађанским властима;
Тринаесто правило забрањује клирицима да служе у туђој епархији без писма препоруке од свога епископа;
Четрнаесто правило забрањује чтечевима и појцима да ступају у брак са иноверним женама;
Петнаесто правило говори о постављању ђакониса;
Шеснаесто правило забрањује монасима и девственицама да ступају у брак;
Седамнаесто правило одређује тачне границе епархија;
Осамнаесто правило забрањује прављење завере против епископа или саслужитеља;
Деветнаесто правило понавља обавезу сазивања епископског сабора два пута годишње;
Двадесето правило понавља забрану клирицима да прелазе у другу цркву;
Двадесет прво правило забрањује примање тужбе против епископа просто и без истраживања;
Двадесет друго правило забрањује клирицима да разграбе епископове ствари после његове смрти;
Двадесет треће правило забрањује клирицима и монасима да без потврде епископа долазе у Константинопољ и бораве у њему;
Двадесет четврто правило забрањује да се манастири претварају у световна обитавалишта;
Двадесет пето правило забрањује да епископске катедре остају упражњене више од три месеца;
Двадесет шесто правило наређује епископима да црквеном имовином управљају уз помоћ економа;
Двадесет седмо правило забрањује отмицу жена ради брака;
Двадесет осмо правило одређује круг судске и административне делатности Константинопољског патријарха и изједначује га са Римским папом;
Двадесет девето правило забрањује спуштање епископа у чин презвитера;
Тридесето правило говори о египатским епископима.
Пети Васељенски сабор у Константинопољу из 553. године и Шести Васељенски сабор у Константинопољу из 680. године нису оставили правила иза себе, него је уместо тога 691. године сазван "Трулски" сабор, који се понекад назива и "Пето-Шести", који је надокнадио оно што је пропуштено и саставио укупно 102 правила. Од правила тога сабора нарочито су важна следећа:
Тридесет шесто правило, које поново говори о равноправности Константинопољске и Римске патријаршијске катедре и уопште указује на јерархијски поредак патријаршијских катедри; Осмо правило које наређује митрополиту да сваке године сазива сабор епископа; Дванаесто, Тринаесто и Четрдесет осмо правило регулишу питања везана за брак свештенослужитеља; Тридесет треће правило осуђује јерменски обичај да се у клир примају само лица која потичу из свештеничких породица; Шездесет четврто и Седамдесето правило забрањују световњаку и жени да јавно поучавају у храму за време богослужења; Осамдесето правило прети одлучењем ономе ко три недељна дана не дође у храм на богослужење; Педесет четврто правило забрањује ступање у брак блиским сродницима; Педесет треће правило озакоњује духовно сродство кумова на крштењу и таквима забрањује ступање у брак; Седамдесет друго правило забрањује брак са јеретицима; Седамдесет треће правило забрањује да се животворни Крст Господњи изображава на земљи како не би био гажен ногама; Седамдесет пето правило захтева смерно појање у храмовима; Седамдесет четврто и Седамдесет шесто правило забрањују да се у храмовима и црквеним портама приређују гозбе и да ту постоје крчме или да се врши продаја; Седамдесет седмо правило забрањује не само свештенослужитељима и монасима, него и сваком хришћанину световњаку да се у јавним купатилима купа заједно са женама; Осамдесет треће правило забрањује давање причешћа телима умрлих; Осамдесет шесто правило наређује да се одлуче од Цркве они који држе блуднице; Деведесето правило понавља забрану преклањања колена у недељне дане ради слављења Васкрсења Христовог; Деведесет прво правило наређује да се одлуче од Цркве они који одстране плод из утробе; Стото правило подвргава одлучењу оне који шире порнографију; Сто друго правило говори о епитимијама за оне који се кају.
Седми Васељенски сабор у Никеји из 787. године издао је 22 правила, од којих су најважнија: Треће, које забрањује избор чиновника световне власти у свештенички чин; Четврто и Пето правило којима се забрањује симонија; Шесто понавља захтев за сазивањем сабора епископа најмање једном годишње и забрањује митрополитима да траже од епископа који долазе на сабор да им ишта дају; Десето понавља забрану клирицима да остављају своје парохије и заузимају светске дужности; Једанаесто понавља захтев да у свакој цркви и манастиру постоји економ; Дванаесто заповеда епископу и игуману да се старају о свим црквеним стварима и да њима располажу, али да ништа не смеју сами за себе да присвајају, под претњом прогона; Петнаесто, Шеснаесто, Осамнаесто и Двадесет друго правило свештенослужитељима и монасима забрањују користољубље, раскош и близак однос са лицима женског пола; Двадесето правило забрањује стварање "двојних манастира", у којима би жене живеле заједно са мушкарцима, као и блиске односе монаха и монахиња; Двадесет прво забрањује монаху или монахињи да остављају свој манастир и одлазе у други без дозволе игумана.
Васељенски сабори су за вечна времена обавили огроман посао за целу Цркву Христову. И догматска одређења вере тих сабора и њихове канонске одредбе, које регулишу целокупно административно устројство Цркве и прописе за лични живот свештенослужитеља и световњака, треба да остају постојана и ненарушива у Цркви, о чему морају да се старају њени чувари – епископи, који због тога на својој хиротонији и дају страшну заклетву – свечано обећање: "обећавам да ћу чувати и поштовати каноне светих Апостола, седам Васељенских сабора, Благочестивих Помесних сабора и правила светих Отаца: све што су они примили, примам и ја; и све које су они одбацили, одбацујем и ја".
Само по себи је јасно да догматска одређења вере уопште не могу да буду подвргнута никаквим изменама, док од канонских правила могу да буду измењена само она која су била издата с обзиром на неке спољашње околности ондашњег живота, и као таква немају никакав апсолутан значај. Све што проистиче из захтева верско-моралног учења Јеванђеља и аскетског устројства живота хришћана из првих векова хришћанства никако не може да буде замењено. Оно што су установили Васељенски сабори, то је – глас самог Духа Светог Који живи у Цркви, по обећању Господа Исуса Христа које је дао ученицима Својим на Тајној Вечери: Ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива са вама вавек (Јн. 14,16). Ето у чему је велики значај Васељенских сабора за нас хришћане, ако нисмо изгубили осећање своје припадности Цркви – том мистично-благодатном Телу Христовом!