ИСТОРИЈА

Јеромонах Акакије

ПАД ЈЕРАРХИЈЕ СРПСКЕ ЦРКВЕ У СРАМОТНО СЛУЖЕЊЕ КОМУНИСТИМА

Неки епископи Српске Православне Цркве, предвођени митрополитом Јосифом Скопљанским, по завршетку рата, већ и онако десетковани и измучени ратним вихором, нису поклекнули под притисцима нове комунистичке, безбожне власти. Првомученик - епископ Српске Православне Цркве од комуниста убијен, био је митрополит Јоаникије Црногорско – Приморски, кога су Титови комунисти месецима у затвору мучили. Партизански мајор Чиле Ковачевић донео му је црквени путир пун свеже крви од убијених четника (како је он то рекао) и терао митрополита да се „причести“ том крвљу. Непоколебивог митрополита убијају и спаљују у Аранђеловцу, у ноћи између 8. и 9. септембра 1945. године. Комунисти су у овом периоду утврђивања њихове револуционарне власти, потпомагани од савезника енглеза и совјета, између 1944. и 1945. стрељали без суђења, све оне свештенике за које су веровали, да их никаквим средствима неће моћи придобити за сарадњу. Према непотпуним подацима комунисти су тих година убили 98 српских свештеника.

Прве две године, (од октобра 1944 до повратка Патријарха Гаврила – новембра 1946.) митрополит Јосиф Скопљански предводио је Српску Цркву под комунистичком диктатуром. Налазио се у врло тешкој ситуацији. Више пута су нове власти организовале „спонтане“ демонстрације са црвеним барјацима, транспарентима и повицима „доле Јосифа!“. Приликом једне такве антирелигиозне манифестације када се мноштво демонстраната зауставило испред патријаршиског двора и тамо почели да вичу већ познати слоган: „Доле Јосифа! доле Јосифа!“ Уопште се не уплашивши, Митрополит је изашао на патријаршиски балкон и својим продорним гласом, каквим је обично проповедао пред скуповима од више хиљада верника, је узвикнуо, као да је у недоумици, о коме се заправо говори: „Доле Јосифа? – Којег Јосифа: Броза или Стаљина?“ Нису га уплашиле бројне претње смрћу, походи па чак и покушај спаљивања патријаршије, да би учинио и најмањи уступак комунистима. Храбро је бранио Српску Цркву кроз две најтеже године крваве комунистичке револуције. Непоследно по завршетку рата одбио је захтев савезног министра Унутрашњих послова Владе Зечевића да изда проглас свештенству, да се више не помиње Краљево име на богослужењима. Одбијајући рекао му је: „да ће се Краљево име спомињати све дотле док се не реши облик државног уређења“. Видевши чврст став митрополита Јосифа комунисти су променили тактику претњи. У име Тита почели су, 1946 године да га посећују званичне делегације преносећи му поруку да „Тито изражава жаљење, што још није имао част да упозна претставника Српске Цркве и да изражава искрену жељу да до тога чим пре дође“. Исте године Митрополит Јосиф је у патријаршијској капели одржао беседу у којој је рекао: “Овакву срамоту и покор Српски народ није доживео ни од Турака. Нека знају сви, да су многи поломили зубе када су насртали на Цркву, па ће и комунистичка неман поломити. Трпи Србине и не бој се“. Совјетски патријарх Алексеј I приликом посете Бугарској (јуна 1946.), изразио је жељу да посети Српску Цркву. Ту поруку послао је преко епископа Иринеја Ћирића који се налазио у Бугарској поводом прославе хиљадугодишњице представљења преподобног. Јована Рилског чудотворца. Митрополит Јосиф није одговорио патријарху Алексеју, на ту његову понуду. Шаљући, после рата, једног свог свештеника на парохију у неко село, дао му је на поклон крст и упитао га: „Сећаш ли се како је Спартанка мајка испраћала сина у бој, дајући му копље? Ја теби дајем крст Христов и шаљем те у страшан бој са безбожницима. Ево ти синко крст и аманет: Са њиме или на њему!“. По повратку Патријарха Гаврила, Митрополит Јосиф је природно постао његов најближи сарадник при управљању Српском Православном Црквом. Са необичном чврстином и непоколебивошћу и, у исто време, великим искуством бранио је права и слободу Српске Православне Цркве. После смрти Патријарха Гаврила свим верним чедима је било јасно, да једини природни и његов заиста достојан наследник треба да постане Митрополит Јосиф. Наравно, војујућа са Црквом безбожна власт није допустила да Митрополита Јосифа изаберу за Српског Патријарха. Пред самим избором за патријарха јула месеца 1950. УДБ-а уз батинање хапси Митрополита Јосифа у Београду, одводећи га на принудни боравак у манастир Љубостињу, да би спречили његов утицај на Архијереје. Више пута хапшен и протериван из Београда склањао се час у манастир Жичу, час у Љубостињу. Приликом сваког хапшења и протеривања био је и батинан. Пошто је године `1953 већ тешко оболео, био му је дозвољен повратак у Београд, у манастир Ваведење, али без слободе кретања. Ту се као политички затвореник, напуштен од браће Архијереја и упокојио 3. јула 1957.године. Слично су пролазили и остали српски Архијереје који су пружали отпор комунистичким безбожним властима. Из следећих неколико примера видећемо како је нова безбожна власт сламала отпор архијереја који нису хтели да јој се потчине. Владичански двор у Новом Саду у коме је живео епископ Бачки Иринеј Ћирић је такође био мета „народног“ гнева - комунистичких демонстрација који су засипали двор каменицама уз најпогрдније изразе. Приликом једне празничне литије 1946. године у неком селу, епископа Иринеја који је изашао из храма у пуном одјејанију, организована комунистичка руља је засула каменицама. Погођен у потиљак епископ Иринеј је пао на земљу. Разбеснела гомила се окомила на епископа, а свештеника који је покушао да га одбрани изболи су ножем. Тешко повређен, сав обливен крвљу, почупане браде, истргане мантије, испљуван и извређан епископ Иринеј превезен је ноћу за Нови Сад. Од задобијених тешких повреда већину свог живота провео је у болесничкој постељи. Митрополита Нектарија Круља комунисти су такође линчовали. Августа 1953 у манастир Озрен банула је група од око 150 – 200 комуниста међу којима су биле и жене. На силу су продрли у манастирски конак и уз погрдне узвике дошли до Владикине келије где су почели да га ударају и гурају све док није пао на земљу. Једна од присутних жена му је чупала браду. На запомагање старог епископа (у то време је имао 75 година) нико се није обазирао, већ су продужили да га вуку, да му кидају мантију, гурају и злостављају. Тешко повређен , морао је да напусти Тузлу и оде за Београд, где је у болници лежао неколико месеци. Митрополит Нектарије је био кичма отпора комунистима у Српкој Православној Цркви. Председник социјалитичке републике Босне и Херцеговине Ђуро Пуцар „стари“ рекао је, пред избор Германа за Патријарха, Митрополиту Нектарију и епископу Василију: „Вас двојица претстављате 80% Сабора, и ако Герман не буде изабран, знамо кога ћемо чинити одговорним“. Митрополит Нектарије Патријарха Германа називао је „ Јудиним сином“. Митрополит Арсеније 1954. године осуђен је од „народног“ суда, на десет и по година робије од окружног суда на Цетињу због „антидржавне делатности“ пошто није испуњавао разне захтеве који су комунисти тражили од њега, и да је у својим проповедима говорио да је римокатоличка црква учинила велика зла према православном живљу. Са њиме је било осуђено и седам старих црногорских свештеника. Због тешке болести 1960. је пуштен на слободу у старости од 77 година. Последње дане провео је одбачен од свих код своје ћерке и зета. Упокојио се унижен и прогоњен од патријарха Германа кога је проклињао до последњег даха свог живота. Све до последњег часа одупирао се комунистима и Герману. Чак на самртном одру комунисти су тражили од њега да потпише изјаву којом одобрава званичну политику патријарха Германа. Под присилом комуниста његова сахрана је обављена у тајности. Епископа Василија, комунисти су такође на силу протерали из Бања Луке. На питање епископа Василија, дали постоји некакав писани докуменат државних органа о његовом протеривању, комунисти су одговорили: „Народ не даје писане одлуке и они такве одлуке немају. Народ има право да доноси такве одлуке, јер је изнад власти и свака власт од њега потиче“. После сталних претњи народним линчом, решио је да крене за Београд. На путу за жељезничку станицу за њим су појурила разна мушка и женска лица – вичући: Хоћеш писмено, ево ти писмено, добићеш од народа који те чека, доле брадоње, доле народни непријатељи и сарадници окупатора, један се припио уз кола и почео да псује Бога. Када се једва пробио до станице, тамо га је сачекала још већа гомила људи који су почели да га обасипају парадајзом и каменицама, а када су га потпуно опколили, почели су да га пљују, вуку за браду и ударају по глави и телу. Милиција која је све време била присутна прећутно је одобравала јавно насиље. Један комунистички подофицир стално му се уносио у лице и говорио: Ми смо материјалисти, верујемо само у материју, а не у бесмртност душе, како ви попови учите. Признај да је то бесмислица. Ти си сарађивао са окупаторима, а нећеш са данашњим властима. Видиш зато те народ тера. Признај да си погрешио, покај се! Због тешких повреда два пута се нашао на земљи, тада су га вукли по шинама и покидали пелерину и мантију. У возу сви присутни путници су наставили са вређањем, прозор на месту где је сео, са спољашње стране је разбијен. Повод за овакво линчовање био је отпор епископа Василија на компромисе са безбожном влашћу. Ипак, није до краја издржао комунистичку тортуру дајући, на притисак УДБ-е, своју подршку кандидатури епископа Германа за патријарха. Епископ Варнава Настић 1948. осуђен од комунистичког суда на десет година робије због „злочина издаје, слабљења економске и војне моћи државе, помагања терористичких банди, вршења непријатељске пропаганде и вршења шпијунаже у корист англо – американаца“. Казну је издржао у робијашници у Зеници. Сво време био је у најстрожој изолацији, у мрачној и влажној ћелији под најтежим терором духа и тела. Комунисти су га одмах ошишали и обријали, да би га унизили и изложили руглу. Терали су га да ради најтеже послове, јер су знали да је слабе физичке конструкције и нежног здравља. Мучили су га глађу и жеђу, самоћом, без новина и књига, без додира са спољним светом, само да би га деморалисали, сломили и потчинили својим безбожним плановима. На сва та свирепа средства мучења одговарао је певањем црквених песама у својој ћелији. Пошто никакве тортуре нису сломиле дух епископа Варнаве УДБ-а је, при његовом наводном премештању 1949. исценирала саобраћајну несрећу сударом локомотиве са паркираним закључаним вагоном у коме су били везани он и не мали број политичких осуђеника. Од силине ударца, од пуног вагона само су једанаесторица затвореника преживели. Епископ Варнава је излетео кроз прозор скупа везан са католичким жупником, који је на лицу места остао мртав. Епископ Варнава је остао жив, али су му обе ноге и једна рука биле поломљене. Лица из жељезничке станице и других возова, полетела су да пруже помоћ. Међутим милиција је опколила вагон и није дозволила никоме да се приближи рањеницима, а један милиционер чак је на људе уперио пушкомитраљез. После једног сата стигла је УДБ-а и све рањене пренела у оближњу градску болницу где су лекари одмах приступили давању помоћи. Изненада су у болницу опет упали УДБ-аши наређујући да се одмах прекине са давањен лекарске помоћи и да се сви болесници скину са операционих столова. Није ништа вредело протествовање лекара. Епископу Варнави је у том часу била сврдлом пробушена пета, како би му се ставила метална шипка. Сви рањеници су потрпани у војнички камион, на голе даске. Вожени су страшном брзином по џомбастим путевима, те су двојица од њих услед тога издахнули. После неколико премештања из заточеништва у заточеништво, где се тешко разболео, многострадалном епископу Варнави је 1960. истекла условна казна. Тада подноси молбу Синоду Српске Православне Цркве да га, после толико година, поново реактивирају. Патријарх Герман не износи његову молбу пред Синод него му поручује: „потребно је да претходно регулишеш свој однос са властима“ што је практично значило давање изјаве лојалности комунистичком режиму. Од тога времена УДБ-а почиње опет да врши притисак на њега. Шеф верске УДБ-е за Србију Милан Вилић предаје му писмо потписано од десетине Архијереја, који га саветују да да изјаву лојалности властима, а од Св. Синода да тражи пензионисање. Вилић му подноси и готов текст изјаве, врло препредено састављен од епископа Висариона Костића, у коме се између осталог од епископа Варнаве тражи да се похвално изрази о Титовом режиму, да се солидарише са службеним ставом Цркве као и да се огради од рада емиграције. Када је то одлучно одбио, официр УДБ-е му је рекао: „Значи, ви осуђујете Патријарха Германа и друге епископе, који су већ дали такве изјаве“. Епископ Варнава: „Свако ће одговарати пред Страшним Судом за свој рад на земљи“, официр УДБ-е: „Ви сматрате, да ће Патријарх Герман одговарати пред Страшним Судом?“ Епископ Варнава: „Први и најтеже!“. Када је још покојни Патријарх Викентије ишао у Москву и положио венац на гроб Лењина, епископ Варнава му под пуним потписом из заточеништва упућује писмо у коме каже: „У чије име сте Ви ишли, кога сте претстављали и ко Вас је овластио да положите венац на гроб Лењинов? Са оног венца који сте положили на Лењинов гроб одкините лист у име српског свештенства, одкините лист у име српских епископа, одкините лист у име српског народа итд. и остаће само шест листова који претстављају само Вас и чланове Ваше делегације“. Поводом тога писма састао се одмах Архијерејски Синод и прогласио га неурачунљивим и неодговорним. Тек тада наступило је његово право душевно мучеништво, јер му постају непријатељи браћа Архијереји. Проводи се против њега систематска акција на челу које стоји злогласни епископ Висарион. Епископ Варнава знао је често рећи: „Слатко ми је било робовање под комунистима, али сада ме не гоне комунисти, него моја браћа епископи“. Усамљен и опасан гвозденим зидом комунистичке полиције, Епископ Варнава умире под неразјашњеним околностима. Приликом његове хиротоније, на преображење 1947. године, у Саборној цркви у Београду, новохиротонисани епископ Варнава је изрекао следеће пророчке речи: „Када је Господ наш Исус Христос послао своје апостоле у свет, Он је поставио жртву као програм и метод њиховог живота. И само спремност на апостолску жртву удостојила је галилејске рибаре апостолске части. Висока част, у Христовој Цркви значи високу жртву. Свети Архијерејски Сабор руковођен Духом Светим, изабрао је моју недостојност за Епископа Цркве Христове. Тим избором осудио ме на жртву голготе Христове. А осудивши ме на ту највећу Жртву, указао ми је највећу част која се смртноме човеку указати може... Све што могу рећи, то је да ћу се радосно успети на своју Голготу, и да ту част никад нећу заменити ни са којом другом под овим Божијим сунцем. Епископска служба голготска је жртва, јер епископска служба апостолска је служба, а апостолима је Господ рекао: Чашу коју ја пијем испићете; и крштењем којим се Ја крстим крстићете се. (Марк. 10, 39). А чаша коју је Господ испио и крштење којим се крстио, шта је друго било него чаша Голготе и крваво крштење Својом сопственом Крвљу?... И ето зато, премда познајем слабости душе, ја се не бојим да ће моја нога задрхтати на трновом путу Голготе, којом сам се данас упутио. Јер кад би она и хтела задрхтати, светлост и топлота безбројних примера Христових хероја повратиће јој сигурност и снагу“. Ова беседа епископа Варнаве се заиста у потпуности испунила, његовим многострадалним архијерејским служењем и борбом за одбрану црквене слободе.

На такав начин је припреман потпуни слом Српске Цркве. Прво уклањањем неподобних, а потом брижљивим избором нових епископа наклоњених режиму, или оних који се барем мире са новонасталом ситуациом. У послератном периоду опстанак Српске Цркве зависио је од држања Патријарха и епископа према Титовом режиму. За време митрополита Јосифа као вршиоца дужности Патријарха, Црква је још увек, без обзира на спољашне погроме, уживала унутрашњу слободу, јер је он својим одлучним ставом ставио до знања да ће се чврсто држати црквених канона. И у томе је успео. Доста умеренији, но и даље чврст и одлучан став, показао је и Патријарх Гаврило. Њих двојица су претстављали последњи бедем одбране Црквене слободе. Прво велико одступање од предратних позиција, у ово послератно време, док је бродом Српске Цркве кормиларио патријарх Гаврило, био је одлазак и присуство српских епископа на Московским лажним саборима 1945. и 1948. године, који су фактички значили, од стране Српске Цркве, признање совјетске- Московске Патријаршије. После смрти ове двојице истакнутих архијереја, прилике у Цркви постају све теже. Комунисти помоћу УДБ-е бирају за патријарха - Викентија, који им у много чему излази у сусрет. 1958 дело уништења Српске Православне Цркве је приведено крају, када за патријарха, на њено чело УДБ-а поставља Германа, који као послушно оруђе пристаје на све захтеве режима. Први велики уступци Титу били су чин формирања македонске самосталне цркве и благосиљање прокомунистичког Удружења свештеника (партизана), чиме је званично отворио могућност потпуног контролисања цркве од стране безбожне власти. Патријарх Герман је Београдском свештенству рекао: „Ко од свештеника увреди Тита, увредио је мене“. Заиста, положај Српске патријаршије био је тежи него икада у њеној вековној историји, јер су се по први пут њен патријарх и епископи удружили са непријатељима Цркве.