историја

БОРБА СРБСКЕ ЦРКВЕ ПРОТИВ ПАПОКОНКОРДАТА

други део

Влада није бирала средства у обрачуну са онима који су покушали да се супротставе Конкордату. Појаве сукоба између представника власти и народа узеле су забрињавајуће размере. Верски фанатизам, који је приписиван противницима Конкордата, распирен је усред двадесетог века и грађански рат је био на помолу. У сукобима са полицијом неки су , како је то потврдио у својој познатој беседи у Ваљеву владика Жички Николај, положили и своје животе: „...Ево имена оних за које се зна да су погинули. То су: Милован Живановић из села Јањила, Љубомир Спасовић из села Кораћице, Ђорђе Тодоровић из Бијељине, Драгица Бостановић из Сарајева. А колико је њих рањено, колико је њих по болницама пријављено, а колико је побегло у кукурузе и шуме, не смејући да се јаве у болницу, да не би били ухапшени и саслушавани. Па колико је њих отпуштено из службе, колико их има пензионисаних, понижених и увређених. Хиљаде и хиљаде синова за ових шездесет дана страдали су и страдају за ову свету Веру народну и свету Православну Цркву“ Услед буре ових догађаја и незадовољства које се ширило из дана у дан, Стојадиновићевој влади се журило да што пре заврши посао око усвајања Конкордата. То је био главни разлог што је већ за 19 јул заказана пленарна седница Скупштине. Занимљиво је да је седница почела питањем посланика Душана Иванчевића да ли су предузете мере безбедности око Народне скупштине. Ово питање илуструје атмосферу у којој је почињала пленарна дебата о Конкордату. Да би се потпуније схватило зашто је тог дана владало такво узбуђење у Народној скупштини, ваља подсетити да је у „Политици“ од 18. јула, значи дан уочи самог заседања скупштине, од стране Патријаршије објављено обавештење да ће се, следећег дана, по жељи народа приредити литија и молепствије за здравље нашега Патријарха. На дан заседања Скупштине, око 4 часа поподне, без обзира на забрану од стране Управе града, из Саборне цркве кренула је са незапамћеним верским заносом и одушевљењем, у литији, огромна маса људи са црквеним барјацима и рипидама, на челу са око 70 свештеника и четири епископа. Пред Кнез Михајловом улицом, око 6 часова увече наишли су на кордон жандармерије. Ево како су по опису догађаји даље текли: ... Жандарми су зауставили поворку позивајући народ да се растури, јер је литија била забрањена: Назад богохулници! Не скрнавите свети крст већ нас пустите да идемо својим путем на миру! Ми не сметамо ником, ми вршимо свој верски обред у својој рођеној земљи – викао је шабачки владика Симеон, стежући чвршће крст запевао је: Спаси Господи људи твоја... и хтео да настави пут. Даље се није могло, литија се сукобила са новим кордоном жандарма, који почињу да туку кога стигну, да отимају и цепају црквене барјаке, заставе, да ломе крстове, да чупају свештенике за браду, хватају за гушу и цепају одежде. Драматична сцена је била када је неки жандарм истрчао из кордона и из све снаге почео да удара тешком гуменом палицом шабачког владику Симеона вичући: Мајку ти српску, хоћеш ли већ једном да се уклониш,иначе ћу ти браду ишчупати! Спаси Господи... продужује владика и креће напред. Спасићу те ја, мајку ти поповску, кад те млатнем, виче један полицајац коме притрчавају још двојица наваливши на владику. Ударци га сустижу, митра пада на земљу, са владичиног лица шиба крв. Он се ипак сагиње, узима митру, ставља је на главу и продужује напред сав рашчупан и крвав. Корачао је тако, бранећи се крстом, док га жандарми нису савладали ударцима кундака, где пада онесвешћен на земљу сав обливен крвљу. Народ га је на рукама пренео у патријаршију. Настала је општа туча. Свештеници су, да би се бранили од кундачења и батинања, употребили рипиде и почели њима ударати по жандармима. Посматрачи ових инцидената тврде да никада жандармерија није тако бездушно и немилосрдно ударала по грађанству. После ових инцидената на патријаршији и на свим црквама у Београду извешане су црне заставе и звона су почела да брује. Постојала је сумња да су сви употребљени жандарми, по наређењу тадашњег министра унутрашњих послова Корошеца (иначе католичког свештеника), били католици. То је додатно усијало ионако узаврелу ситуацију. Руководство Српске Православне Цркве је према онима који су гласали за Конкордат предузело драстичне мере. Свети архијерејски сабор је на седници 19. јула, 1937, дакле истог дана када је полиција брутално растурила литију, одлучио да се из Цркве искључе сви министри и посланици православне вере који су гласали за Конкордат, са појашњењем да ниједно свештено лице, под ма којим изговором и ради ма ког црквеног обреда или приватног посла не може улазити у дом дотичног посланика или сенатора. Уз то је одређено да се ова одлука има јавно прочитати вернима после прве литургије, у свим црквама. У образложењу се, такође, препоручује да не само свештенство избегава додир са кажњеним лицима него и верни треба да заузму исти став према њима. Следећих дана инциденти су се поновили: батинања, јуришање на грађане, чак је употребљено и ватрено оружије. У тим уличним сукобима погинуо је један жандарм и два грађанина. На улици жандарми на сваком кораку. Црквама је приступ забрањен, код сваке цркве стоје жандарми. Свакога сата са црквених торњева су брујала звона. 

Борба против Конкордата није се ограничила само на Београд, већ је у својој завршници захватила већи део земље и народа. Крагујевац, Шабац, Ужице и Младеновац су само неки од градова који су подржали борбу против Конкордата. У Младеновцу се одиграо један од најжешћих сукоба противника Конкордата и жандармерије у којем је погинуло троје, а тешко рањено педесеторо људи. У овој заоштрености односа између световне и духовне власти своје шансе виделе су разне политичке странке и групације, прикључујући се, према својим опредељењима, уз једну или другу страну. Тако су се у молепственој литији за оздрављење патријарха са епископима и свештенством нашли чланови забрањене Комунистичке партије Југославије, који са Црквом и свештенством нису били ни у каквој вези. У међувремену, у поноћ између 23. и 24. јула упокојио се патријарх Варнава. Цензура није могла да забрани писање да је у погребној поворци учествовало више од 350.000 људи који су стигли из разних крајева земље и да је то био најграндиознији скуп који је запамтио тадашњи Београд. Дан пре, Скуштина је усвојила Конкордат, али то ипак није значило његово коначно усвајање. Законски предлог изгласан на Скупштини морао је да прође и кроз Сенат. У јавности се учврстило уверење да је патријарх Варнава, као главни противник Конкордата, отрован и да је тровање извршено са знањем Стојадиновића и његових блиских сарадника. Кулминација народног незадовољства наступила је оног дана када је штампа објавила да је патријарх умро исте ноћи када се скупштинска већина изјаснила за ратификацију Конкордата. Тада се Стојадиновићева влада нашла у врло неугодној ситуацији. Растуће незадовољство, подстицано са црквених амвона, запретило је да се претвори у бујицу коју ништа неби могло зауставити. Да би колико толико неутралисала ту опасност, влада је покушала да полицијским путем прикупи изјаве лекара који су лечили Патријарха и да на тај начин покаже да су приче о намерном тровању Варнаве неосноване. Међутим, тај маневар је био сувише провидан да би било ко у њега поверовао. Професор Игњатовски - лекар који је од почетка до смрти лечио покојног Патријарха тврдио је да је у питању насилно тровање. Такође и професор др. Ксенофон Шаховић је после доста година дословно јавно рекао: “... изјављујем, јер то пре рата нисам смео, да је патријарх Варнава отрован! То знам, јер сам са мојим асистентима обдуковао покојног патријарха Варнаву и, неопозиво утврдио да је патријарх Варнава отрован“. Горе наведену тврдњу донекле демантује сведочење вишег медицинског техничара Мирослава Божовића. Он је тврдио да професор Шаховић није могао обдукцијом утврдити да је патријарх Варнава отрован, јер обдукција није ни вршена због тога што тадашње власти то нису дозволиле. Уместо обдукције „са највишег места“ наређено је балсамовање патријарховог тела. Балсамовање је извршено ноћу „по хитном поступку“ уз присуство полиције. Они који су то иницирали, желели су да балсамовањем (убризгавањем већих количина формалина у вене и стомачну дупљу) онемогуће да се сазна права истина. Резултати судске истраге нису никада објављени, нити је предмет о Варнавиној смрти правосудно окончан. Сама истрага је априла 1938. обустављена. Једно је сигурно, да је Управа града, која је водила истражни поступак, успела да докаже да Патријарх није отрован и да Влада није умешана у тровање, томе свакако дала велики публицитет. Конкордат је у октобру званично повучен. Стојадиновићева влада је донела одлуку да се неће доносити никакав Конкордат, ни стари кориговани, ни нови, нити уопште ма какав Конкордат. Уз то Стојадиновић је, притеран уза зид, с једне стране непопустљивошћу руководства Српске Православне Цркве и с друге категоричким захтевом кнеза Павла да се са Српском Православном Црквом што пре успоставе добри односи, практично прихватио све што су упорни архијереји од његове владе захтевали, например: да се за немиле догађаје пред Саборном црквом у Београду и у другим местима казне они који су били одговорни, без обзира на њихов положај, било да су министри или државни чиновници, и томе слично. За узврат на једној од завршних седница Архијерејски сабор је одлучио да епархијски архијереји изврше одлуку Сабора којом се укидају санкције према министрима и народним посланицима. Тим одлукама су обе стране ставиле тачку на спор који је више од годину дана распламсавао верске и политичке страсти. 
Одбацивање Конкордата са Ватиканом је изазвало јавно незадовољство и гнев Папе Пија XI који је децембра 1937. изјавио:“Доћи ће дан – а волео бих да то неморам казати, али сам дубоко уверен – када неће бити мален број душа, које ће зажалити што нису широкогрудо, великодушно и активно примиле тако велико добро као што је оно, које је заступник Исуса Христа (Папа) нудио њиховој земљи, и то не само ради црквене и верске слоге народа, већ и ради социјалне и политичке слоге , мада одлучно одбијамо да политика буде наша ствар, наш посао“. Ова папина претња се убрзо, током Другог Светског рата у најмонструознијем виду обистинила. Папина одмазда због неприхватања „великог добра“- Конкордата, преко усташке руке, је заиста била стравична.

Тридесете године двадесетог века, историјски пут Српске Цркве обележио је чврст став да се, не само не прими нови календар него и избегавање саслуживања са новокалендарцима и са сергијанском Совјетском црквом; као и то да је патријарх – мученик Варнава пружио гостопримство и био у најприснијим односима са исповедничком - Руском Заграничном Црквом, такође Српска Црква је у то време незванично са симпатијом подржавала грчке исповеднике за стари календар, шаљући им Свето Миро скоро све до краја педесетих година; и када на све то додамо и ову безкомпромисну борбу против Папоконкордата, не можемо, а да не приметимо колико је будност и спремност на жртву, за одбрану позиција православне Цркве у предратој Србији, у свести клира и народа, била на високом нивоу. 
Имајући пред собом, не тако давну, славну прошлост Српске Цркве, као и срамну садашњост завапимо из дубине душе светоме патријарху – мученику Варнави, са осталим сабором нових свештеномученика, мученика и исповедника српских на челу са мученички убијеним краљем нашим Александром да Господ земљу српску (макар мали остатак верних синова њених) избави од раскола и јереси и да дарује да Истинским ПРАВОслављем и истинским ПРАВОживљем ПРАВО - славимо Пресвету Тројицу љубљеног Бога нашега Оца, Сина и Светога Духа у сву вечност, амин!