Биографија

СХИАРХИЕПИСКОП ЛАЗАР (ЖУРБЕНКО)

Кратка биографија

Високопреосвећени Лазар (у свету Теодор Јосифович Журбенко), архиепископ одески и тамбовски, председник Архијерејског Синода Руске Истински Православне (катакомбне) Цркве. Родио се 1931. године у време вештачки изазваног, од стране совјетске власти, великог помора од глади 30-их година. Осиротео је: Мајка му је умрла од глади, а деда и баба били су послани у Сибир, где су и погинули. Духовно је васпитан од стране стараца Истински Православне Цркве (ИПЦ) на Кубану. 4/17 септембра 1947. године, са шеснаест година, бива тајно пострижен у монаштво са именом Теодосије, од стране старца Теодосија (Кашињина) кавкаског. 8/21 марта 1950. године као деветнаестогодишњак бива ухапшен од стране совјетских власти због припадности ИПЦ и осуђен на 10 година стаљинових концлогора. Казну је издржавао у Карагандиском концлогору радећи исцрпљујуће послове у бакарним рудницима, каменоломима, сечи шума ит. с. У логору је не једном мучен и понижаван ради вере. У логору је био у тајном контакту са катакомбним исповедницима. 1955. године, после смрти Стаљина и објављивања амнестије, изможден тешким физичким пословима, глађу и болестима због лошег здравственог стања је ослобођен.

После логора, населио се по благослову катакомбних стараца у манастир Глинска пустиња. Духовно језгро манастира састављали су подвижници који су у њему живели још пре 1922. године, а крајем 20-их припадали су Катакомбној Цркви. 1958 таквих монаха у манастиру је било једна петина. Настојатељ манастира се саосећао са истински православнима и бранио их од напада неких монаха зато што они нису примали тајинства МП. Када су власти затвориле манастир он се вратио на Кубан, тамо се духовно хранио код катакомбних стараца Тимотеја и Герасима. Скривао се од власти, странствовао је и занимао се пчеларством.
Почетком 60-их година посредством светогорских стараца успоставио је тајну преписку са епископом РПЦЗ Леонтијем (Филиповичем) Чилеанским. Та преписка монаха Теодосија је удовствујућoј ИПЦ, свештенству и верном народу омогућила тајну везу са истинским епископом. Они су архиепископа Леонтија почели да сматрају својим епископом. На такав начин успостављено је духовно општење између ИПЦ у Русији и РПЦЗ. Тада је ИПЦ могла да отпочне званично помињање првојерараха РПЦЗ. Пошто је сам примљен под омофор архиепископа Леонтија, монах Теодосије је проследио Молбе у вези регулисања канонског положаја и примања под његов епископски омофор јеромонаха Илариона (Андрејевског), о. Амвросија (Капинуса) и о. Игњатија (Скљарова) из Вороњежа, о. Михаила (Рождественског) из Петрограда и о. Никите (Лехана) из Харкова и као и многих других катакомбних свештенослужитеља. 

На фотографији архијереји РЗЦ Архиепископ Леонтије (Филипович) Чилеански, архиепископ Јован (Максимович) Западно-Амерички и епископ Нектарије (Концевич) Сијетелски

1971. године по писменом благослову и препоруци архиеп. Леонтија, за потребе Катакомбне Цркве монаха Теодосија тајно је рукоположио у чин свештеника архиепископ Вењамин (Новицки), који је одлежао 12-о годишњи затвор у стаљиновим концлогорима на Колими и који је нешто раније (за време рата) рукоположио и самог епископа Леонтија. То рукоположење се може сматрати крајњом икономијом на коју се одлучио архиеп. Леонтије невидећи други начин како да рукоположи о. Теодосија у чин свештенослужитеља. Био је приморан да то препусти епископу МП-а, којега је добро познавао као часног али у исто време слабог да издржи тортуре совјетске власти епископа. Јеромонаха Теодосија је одмах примио под свој омофор, кроз чин покајања, онако како се примају свештенослужитељи из МП. 1975. године је од стране ученика св. старца Амвросија оптинског - схиархимандрита Амвросија (Иванова) био тајно пострижен у малу схиму са именом Лазар. Ново име је такође писмено благословио архиеп. Леонтије. Јеромонах Лазар је покушавао да емигрира из СССР али му то није пошло за руком.

Средином 70-их јеромонах Лазар је основао неколико катакомбних манастира на Кубану. Постригао је у схиму са именом Серафим познатог катакомбног старца- исповедника о. Висариона (Маркова) из Тамбова, који је завештао својој пастви да се по његовој смрти духовно напасају код о. Лазара. Пред своју смрт својој пастви је завештао да пређу под духовно руководство о. Лазара и катакомбни старац- исповедник о. Тимотеј (Несговоров), таквих примера је било још. На тај начин крајем 70-их година, под духовно руководство о. Лазара прешле су многобројне катакомбне обудовевше заједнице од Сибира и Казахстана до Кубана и Украјине. Нико од њих није признавао новојављене катакомбне самосвјатске групе «поздјејевце», «секачевце», «алтејевце» и друге, оријентисали су се искључиво на духовно јединство са РПЦЗ. 
1981. године 11. јануара, у Женеви архиепископ РПЦЗ Антоније (Бартошевич) западно-европски на очиглед свих узводи јеромонаха Лазара у чин архимандрита. 1982. године 27/10 маја, по благослову првојерарха РПЦЗ митрополита Филарета (Вознесенског) архимандрит Лазар бива тајно узведен у чин епископа Катакомбне Цркве руком тајног епископа РПЦЗ Варнаве, допутовавшег ради тога у Русију, који је такође тајно рукоположен у епископа ради хиротоније епископа Лазара. Кандидатуру епископа Лазара лично је потврдио митрополит Филарет (Вознесенски).

Архијерејска грамата, потврда о канонској хиротонији
 еп. Лазара Журбенка издата Синодом Руске Заграничне Цркве

Епископ Лазар је одмах започео подвиг служења Катакомбној Цркви, непрестано се скривајући од власти, прелазио је са места на место, тајно је служио по кућама и рукополагао за обудовљене парохије ИПЦ нове свештенике.
Крајем 80-их и почетком 90-их после објављивања «перестројке» и увођења какве такве слободе, почео је да прима под омофор РИПЦ-РПЦЗ вернике и свештенике МП, почевши са оснивањем легалних, јавних парохија РИПЦ-РПЦЗ. 1990. године катакомбни епископ Лазар члан Архијерејског Сабора РПЦЗ, узведен је у чин архиепископа. 1994. године Архијерејским Сабором РПЦЗ, под председавањем митрополита Виталија, постављен је за председника Архијерејског Савета РИПЦ.