БОРБА СРПСКЕ ЦРКВЕ ПРОТИВ ПАПОКОНКОРДАТА
Подсећање на не тако давну славну прошлост Српске Православне Цркве
први део
Епископ Николај жички
У уједињеној Краљевини Југославији није могло да се реши националне питање Хрвата католика. Као предуслов за решење тог кризног питања требао је да буде Конкордат, који је и постао једна од главних тачки програма новог премијера Стојадиновића. Коначном споразуму Конкордата потписаном у Риму 25. јула 1935, предходила су три нацрта: први је израђен 1923, други 1925, а трећи 1931. године, као пројекат Споразума између Владе Краљевине Југославије и Ватикана. Стојадиновић је доведен на државно кормило Краљевске владе од стране кнеза Намесника Павла Карађорђевића. За ту одлуку кнез Павле се био определио са знањем и сагасношћу британских владајућих кругова. За њега се веровало да ће успети да нађе заједнички језик са Мачековом Хрватском сељачком странком, као и то да ће водити политику приближавања Југославије фашистичкој Немачкој и Италији, пошто је британска политика у Европи у то време имала изразито антикомунистичку и антисовјетску оријентацију. Стојадиновић је, како су га неки оценили, као берзијанац и хазардер, одмах прорачунао да ће усвајањем Конкордата постићи своја два циља придобити католичку цркву као предводника пет милиона Хрвата католика и побољшати односе са фашистиком Италијом ради приближавања силама Осовине. Уз то је био уверен да ће се уговор са Ватиканом закључити без икаквих сметњи. И како наводи у својим мемоарима објављеним после рата у Аргентини , његова сигурност темељила се на обимним припремама у које је укључио цео државни апарат. На првом месту се постарао да знатан број новинара и листова стави под своју контролу. Побринуо се чак и да у саставу Одбора за конкордат буду његови људи. Доушници су све време будно пратили шта се о Конкордату говори у круговима Српске Православне Цркве и о томе га редовно обавештавали. У борби за Конкордат није се ништа препуштало случају. Наизглед сигуран у позитиван исход ствари, није могао да наговести буру која ће касније доћи.
У прво време Конкордату се није супростављао нико, чак је и сам патријарх Варнава био уверен да је са конкордатом све у реду, пошто је рађен према идеји краља Александра и као такав не може бити у супротности са интересима Српске Православне Цркве. Када је каснијим анализама утвђено да би се многим одредбама уговора са Ватиканом нарушила Уставом загарантована верска равноправност, патријарх Варнава је изменио став и постао огорчен противник Конкордата. Потписивањем Конкордата Католичка црква је требала да добије од државе веће привилегије него што их има Православна Црква. Према оцени професора Сергија Троицког, који је у посебној брошури анализирао предложени пројекат Конкордата, одредбе члана 7 и неке друге, обавезивале су југословенску државу да усвоји римокатолички Code turis canonici који би, ако би се усвојио, добио својство другог устава. Најоштрија примедба односила се на члан по коме би католичка црква имала „пуно право да слободно и јавно врши своју мисију у Краљевини Југославији.“ У формулацији овог члана употребљен је црквеном слуху неприхватљив термин „мисија“. У конкордатима који су донети у другим европским земљама то питање се решавало констатацијом да ће се католичка вероисповест моћи слободно и јавно исповедати... Краљевина Југославија се термином „мисија“ карактерише као непросвећена. Тог становишта се држао и професор Троицки: пројект Конкордата даје католичкој цркви мисионарски карактер, као да је Југославија непросвећена незнабожачка земља. Признавање повлашћеног положаја католичке цркве уочен је и у другим члановима Конкордата. Например, члан о склапању брака у католичкој цркви, говори о томе да се таквом браку дају грађанска дејства. Тим чланом се за све грађане који се венчавају у католичкој цркви укида обавеза завођења грађанског брака. У истом члану налазила се још једна спорна одредба која је обавезивала грађанске власти да се заузму, у случају мешовитих бракова, на захтев увређене католичке стране, да супротна страна испоштује обећање да ће сви синови и кћери, без изузетка, бити одгојени у католичкој вери. Таквим и њему сличним члановима, католичкој цркви дата су велика преимућства над осталим вероисповестима у држави, како је то окарактерисао патријарх Варнава: „дајући римокатоличкој цркви положај владајуће доминирајуће државне цркве и услед тога све остале вероисповести, а нарочито Цркву релативне већине становништва у држави, Цркву православну, ставља на положај толерисаних“ , чиме је нарушено начело верске равноправности, загарантоване државним уставом.
Све критичке публикације по питању Конкордата, биле су цензурисане или забрањиване. Оно што је промицало државној цензури није било довољно да представи јавности озбиљност Конкордатске кризе и оштрину сукоба у који су почели да улазе највише личности из Српске Православне Цркве и тадашњег државног врха. Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је, на свом ванредном заседању, 24. новембра 1936. разматрао положај Српске Цркве после донетих закона о државно признатим конфесијама. Српска Православна Црква више није могла равнодушно гледати да се католичкој цркви у Краљевини Југославији дају права и повластице које она нема нигде у Европи и које ни она сама није имала као државна Црква у Србији .
13. јануара1937, уочи православне Нове године, о Конкордату је коначно јавно свој суд изрекао и патријарх Варнава. Цензура се постарала да јавност не сазна какву поруку је поглавар Српске Цркве у својој традиционалној новогодишњој беседи упутио верницима. Из цензурисаног текста објављеног у „Политици“ могло се закључити да је патријарх без великог узбуђења очекивао реализацију Конкордата. Шта је патријарх Варнава рекао у новогодишњој поруци, део јавности је тих дана сазнао из илегалног летка у коме је под насловом: „Оно што је новинарима било забрањено да објаве“, штампан његов целокупан говор за нову 1937. годину. Свакоме ко је прочитао бар један пасус из те беседе, било је јасно зашто је Стојадиновић забранио објављивање новогодишњег патријарховог говора.“...Из сасвим непознатих разлога и ником недокучивих узрока, они су направили уговор са црним поглаваром црне интернационале (патријарх мисли на папу). Тим уговором они хоће да доведу до тријумфа тога поглавара на балкану, за којим они теже хиљадама година. Против тога црног поглавара и његове језуитске војске борили су се најпре византијски патријарси и цареви. Када је њихово оружије малаксало, борбу су прихватили наши главни Немањићи на челу са св. Савом. Када је српско царство пало на косову, и сами турци су се борили против латинске најезде на балкан. Знали су турци лажни карактер те интернационале, па јој нису дали на балкан. Знали су Турци разорно дејство њено унутра у држави, знали су да та интернационала непреза ни од каквих средстава, ни од каквих сплетака и интрига, па нису улазили ни укакав компромис са њом. Православну веру Османлије су понекад и гониле, али су је сматрале за веру и поштовале као веру. Међутим, на ону црну интернационалу гледали су не као на веру, него као на политику. И ето, браћо моја, тој нескрупулозној политичкој организацији данас наши властодршци широм отварају капије и пуштају је да стане чврстом ногом на балкан. И то ко и икад? Не какви туђинци, но крштени синови Светосавске Цркве...Нека је част турцима и нека је срам таквим православцима и таквим Србима.“ Правдајући се што на стање, против кога диже свој глас, није раније указао, патријарх Варнава је наставио да излива свој духовни гнев:“...Пребацују нам што уводимо политику у Цркву! Не уносимо ми политику у Цркву, него уносе отров у цео организам народни они који су изгубили и памет и родољубље и поштење... Ко ће казати народу истину ако не народна света Црква? Одакле ће се чути глас Божији и глас пригушене народне свести, ако не из Светосавске Цркве? Ја се небојим овога што сада говорим. Ја се бојим да нисам одоцнио да ово јавим народу. Можда сам ово требао раније рећи. Бојим се одговараћу зато пред судом Божијим. Али све сам рачунао, као и сви савесни људи у овој земљи, да ће се зло прекратити...“ Стојадиновић је након тога што се побринуо да та патријархова порука нестигне до шире јавности, настојао да умекша ставове црквених великодостојника убеђујући их да у Конкордату нема апсолутно ничега што би ма на који начин могло нашкодити Српској Цркви и православној вери. Из разговора са Архијерејима убрзо му је било јасно, како је касније писао у својим мемоарима, да је сваки труд био узалудан. Никаква аргументација ту није помагала. Конкордат је већ био „осуђен“. Од тада се борба за Конкордат претворила у рат између Православне Цркве и њене духовне војске, с једне стране, и државе и њеног снажног апарата, с друге стране. Користећи разне верске скупове, празничне свечаности ,свештеници и епископи су са амвона, са крстом у руци, изрицали најтеже осуде онима који су се залагали за Конкордат. Од стране државе је уследила строга цензура, забрањујући штампање сваког текста упереног против Конкордата. Министарство унутраших послова, одељење за заштиту државе, маја 1937. је дало инструкције свим среским начелницима, жандармеријским испоставама комесарима полиције и управе полиције да спрече агитацију за слање депутација у Београд које би на високим местима молиле да се Конкордат са Ватиканом не прими. У скупштини је требала да отпочне главна дебата за прихватање Конкордата. Истог дана почело је ванредно заседање светог Архијерејског сабора, највишег органа Српске Православне Цркве. Напету атмосферу још више је повећавало стање здравља патријарха Варнаве, о чему је свакодневно објављиван билтен који су потписивали тројица тада познатих специјалиста. Патријарх се разболео почетком јуна, за време редовног заседања Архијерејског сабора. Пошто се знало да је патријарх велики противник Конкордата, у народу је почело да се прича да је поглавар Српске Православне Цркве отрован. Једна група народних посланика је од министра унутрашњих послова тражила да поведе истрагу, поводом основане сумње да је Патријарха отровао његов лични момак по наговору неких лица изван патријашије. У патријаршији се чврсто веровало да је лични патријархов момак извршио његово тровање, те је због тога смењен са своје дужности и неко време, док није без трага нестао, држан под присмотром . Сама патријашија у том правцу повела истрагу. Дакле 8. јула, готово у исто време заседала су два тела- Одбор за Конкордат и ванредни Архијерејски Сабор. У свим београдским храмовима су у то време организована молепствија за оздрављење патријарха, која су у београдске богомоље довела огроман број верника. Ова окупљања су допринела да се страсти још више распале, полиција је тада појачала контролу сваке верске акције. Конкордат је на гласању тесним резултатом прескочио прву ратификациону препону, али одлучна битка је тек предстојала.
Нема коментара:
Постави коментар