Писмо светог Филарета о. Григорију Грабеу

Протојереју Георгију (Грабеу)

12/25. јул 1975.

Уважени Баћушка, о. Георгије!

Одавно се спремам да Вам пишем, али некако ми није полазило за руком. Но, ево – сада сам сео за машину и куцам.

Ви свакако знате да сам мислио мало да скратим предвиђено време свог боравка у Европи. Зато смо покушали да померимо повратак са 7. августа на 26. јул (сутра). Али није нам пошло за руком да добијемо бродску карту на тој линији (покушали смо и у Паризу и у Лондону, где су на крају љутито рекли да ако би нам чак и пошло за руком да добијемо карту, изгубили бисмо попуст, па би путовање коштало 800 долара више, а то је превелика сума да бисмо је занемарили).

ДА ЛИ ЈЕ У ОДНОСУ НА ГРКЕ СИПЦ РАСКОЛНИЧКА?

Владимир Мос

Да ли је Српска Истинита Православна Црква расколничка?

(Анализа Окружне посланице Грчке ИПЦ, од 9/22. августа 2011)

Догађаји у вези са хиротонијом српског владике Акакија од стране руских истински православних епископа у августу 2011. године су комплексни, а њихова канонска процена компликована. Разлог за ово је једноставан: корпус православних канона и закона, који је садржан у Крмчији и као такав састављен још пре дванаест векова, није предвидео стварање нових аутокефалних Цркава, а још мање обнављање и васкрсавање аутокефалних Цркава након њиховог пада у јерес. Ипак, верујем да се у светим канонима, у делима светих Отаца и у Црквеној историји, могу наћи  ваљани докази који потврђују да је хиротонија епископа Акакија пуноважна, а осуда њега као „расколника“ од стране Грчке Истински Православне Цркве – незаконита. Међутим, пошто још увек има доста оних који верују да је владика Акакије расколник, сврха овог чланка је да поново размотри тај спор, сад када се, барем се надамо, слегла прашина после сукоба 2011. године. Као оквир ове расправе предлажем анализу Енциклике објављене 9/22. августа 2011. и потписану од стране архијереја Грчке Истински Православне Цркве, предвођене архиепископом Калиником Атинским.

Посланица је насловљена: „Свештеном клиру и пуноти верних Цркве  Истинитих Православних Хришћана Србије...“ Овај податак је сам по себи од највећег значаја, због тога што се цела дебата која се последњих година водила између оца Акакија и његових присталица са једне стране, и архиепископа Калиника и његових присталица са друге, све време управо и вртела око питања: да ли Српска Истински Православна Црква заиста постоји, паралелно и независно од других Истински Православних Цркава као што су Руска и Грчка? Или српски Истински Православни Хришћани припадају Грчкој Истински Православној Цркви, само што живе на територији Србије? Чињеница да се посланица обраћа „свештеном клиру и пуноти верних Цркве Истинитих Православних Хришћана Србије“ може да значи само то да потписници прихватају да Српска Истински Православна Црква заиста постоји независно од  Грчке Цркве. Наравно, потписници се нису обраћали епископу Акакију и његовим следбеницима (неколико стотина људи), него малој групи (око педесетак људи) његових опонената и непријатеља у Србији, али верујућима сабраним око владике Акакија признато је основно начело: да независна, аутокефална Српска Црква постоји таква у Истинском Православљу, једино је препирка око тога која група верника чини ту Цркву...
Да ли потписници ове Енциклике искрено верују у то? Скоро сигурно – не. Јер и пре и после хиротоније, архиепископ Калиник и његове присталице тврдили су управо супротно. Недавно је један од водећих Грка рекао да пре 1995. године, када је отац Акакије дошао у Србију са Свете Горе, у Србији није било ни једног Истински Православног Хришћанина, тако да ни аутокефалност Српске Цркве није више постојала. Србија је сада „мисионарска територија“ тврдио је он, баш као мисионарска подручја западне Европе и северне Америке...
На тврдњу да је Србија сада „мисионарска територија“ коју Грци морају поново да просвете светлошћу Јеванђеља, владика Акакије је одговорио: „Ми се питамо с којим правом они то тврде, чак и да прихватимо апсурд да су Грци изнова просветили Српски народ? Који се то грчки мисионар трудио на винограду Српске Цркве последњих 15 година? Ко је од Грка међу Србима и за Србе направио и један корак? Ко је трпео понижења од стране Београдске патријаршије? Знамо да једанаест година нико од стране Синода Грчке ИПЦ није посетио страдајући верни народ у Србији! Економска помоћ из Грчке – о којој се такође на сав глас прича и која се наводи као један од аргумената зашто смо ми Срби зависни од Грка и немамо право да изађемо испод њихове административне управе – у контексту услова у којима живи Српска ИПЦ заиста није била велика. У том обиму она је стизала и из других јурисдикција, па чак и од појединаца из Светског Православља. И невољно се поставља питање: зар су Грци Српску Цркву помагали само зато да би била под њиховом влашћу? Државна новокалендарска Грчка црква непрестано финансијски помаже Београдску патријаршију, па патријаршија није потчињена Грчкој архиепископији. Зар је то мерило да ли нека црква треба да се помаже или не?“

IS THE STOC SCHISMATIC?

IS THE SERBIAN TRUE ORTHODOX CHURCH SCHISMATIC?

An Analysis of the Greek TOC’s Encyclical of August 9/22, 2011

     The events surrounding the consecration of Bishop Akakije of Serbia by bishops of the Russian True Orthodox Church in August, 2011 are complex, and their canonical evaluation – difficult. The reason for this is simple: the body of Orthodox canon law as contained in The Rudder was completed over twelve centuries ago, and did not envisage the creation of new autocephalous Churches, still less the re-creation or resurrection of autocephalous Churches after their fall into heresy. At the same time, I believe that there is sufficient evidence to be found in the holy canons, the writings of the Holy Fathers and the history of the Church to come to the firm conclusion that the consecration of Bishop Akakije was valid, and his condemnation as a “schismatic” by the True Orthodox Church of Greece – unjust. However, there are still many who believe that Bishop Akakije is a schismatic; so the purpose of this article is to revisit this controversy now that, as we may hope, the dust has settled after the battle of 2011. As a framework for the discussion, I propose to analyse the encyclical of August 9/22, 2011 signed by all the hierarchs of the True Orthodox Church of Greece headed by Archbishop Kallinikos of Athens.[1]

ПОСЛАНИЦА СВЕТОГ ФИЛАРЕТА О РУСКИМ НОВОМУЧЕНИЦИМА

Посланица свим верним чедима

Руске Православне Заграничне Цркве

поводом предстојећег прослављања

Руских Новомученика (1981)[1]

"По целом свету мученици Твоји,

као пурпурном хаљином и дивном тканином,

крвљу су украсили Твоју Цркву.

Зато ти кличемо Христе Боже..."[2]

Велик је подвиг мученика.

У Светом Јеванђељу читамо позив нашег Спаситеља, Господа Исуса Христа, упућен онима који желе да буду Његови следбеници: Борите се да уђете на уска врата (Лк. 13,24). Борите се, идите путем подвига, остварујте хришћански подвиг у вашем животу. Друкчије речено – хришћанин у своме животу треба да буде подвижник.

Погубност екуменистичког пута

Отворено писмо

Његовом Високопреосвештенству Јакову

Грчком Архиепископу Северне и Јужне Америке

Ваше Високопреосвештенство,

У црквеној пракси веома много тога заснива се на преседанима.  При томе, што је на вишем положају лице које такав преседан уводи у живот, то већи значај сам тај преседан може да добије.

Услед тога акти које чине православни јерарси у својим односима са представницима других исповедања и религија имају посебан значај и, у случајевима када нарушавају вековима прихваћени поредак, не могу да нас оставне равнодушнима. Наше ћутање могло би да буде схваћено као пристајање, па би сходно томе водило у заблуду и нашу паству и инославне, који сматрају да се наша дела, а посебно наша богослужења, обављају у складу са догматима и канонима којих се држимо. Када један православни епископ допусти нешто неправилно, то може да се схвати као да је тако нешто допустиво за читаву нашу Цркву, па они који су "изван" могу да стекну лажну представу у вези са самим православним учењем. У време када се код представника различитих исповедања појављује такво интересовање за учење других, ми бисмо им на тај начин уместо хлеба давали камен.