ДА ЛИ ЈЕ У ОДНОСУ НА ГРКЕ СИПЦ РАСКОЛНИЧКА?

Владимир Мос

Да ли је Српска Истинита Православна Црква расколничка?

(Анализа Окружне посланице Грчке ИПЦ, од 9/22. августа 2011)

Догађаји у вези са хиротонијом српског владике Акакија од стране руских истински православних епископа у августу 2011. године су комплексни, а њихова канонска процена компликована. Разлог за ово је једноставан: корпус православних канона и закона, који је садржан у Крмчији и као такав састављен још пре дванаест векова, није предвидео стварање нових аутокефалних Цркава, а још мање обнављање и васкрсавање аутокефалних Цркава након њиховог пада у јерес. Ипак, верујем да се у светим канонима, у делима светих Отаца и у Црквеној историји, могу наћи  ваљани докази који потврђују да је хиротонија епископа Акакија пуноважна, а осуда њега као „расколника“ од стране Грчке Истински Православне Цркве – незаконита. Међутим, пошто још увек има доста оних који верују да је владика Акакије расколник, сврха овог чланка је да поново размотри тај спор, сад када се, барем се надамо, слегла прашина после сукоба 2011. године. Као оквир ове расправе предлажем анализу Енциклике објављене 9/22. августа 2011. и потписану од стране архијереја Грчке Истински Православне Цркве, предвођене архиепископом Калиником Атинским.

Посланица је насловљена: „Свештеном клиру и пуноти верних Цркве  Истинитих Православних Хришћана Србије...“ Овај податак је сам по себи од највећег значаја, због тога што се цела дебата која се последњих година водила између оца Акакија и његових присталица са једне стране, и архиепископа Калиника и његових присталица са друге, све време управо и вртела око питања: да ли Српска Истински Православна Црква заиста постоји, паралелно и независно од других Истински Православних Цркава као што су Руска и Грчка? Или српски Истински Православни Хришћани припадају Грчкој Истински Православној Цркви, само што живе на територији Србије? Чињеница да се посланица обраћа „свештеном клиру и пуноти верних Цркве Истинитих Православних Хришћана Србије“ може да значи само то да потписници прихватају да Српска Истински Православна Црква заиста постоји независно од  Грчке Цркве. Наравно, потписници се нису обраћали епископу Акакију и његовим следбеницима (неколико стотина људи), него малој групи (око педесетак људи) његових опонената и непријатеља у Србији, али верујућима сабраним око владике Акакија признато је основно начело: да независна, аутокефална Српска Црква постоји таква у Истинском Православљу, једино је препирка око тога која група верника чини ту Цркву...
Да ли потписници ове Енциклике искрено верују у то? Скоро сигурно – не. Јер и пре и после хиротоније, архиепископ Калиник и његове присталице тврдили су управо супротно. Недавно је један од водећих Грка рекао да пре 1995. године, када је отац Акакије дошао у Србију са Свете Горе, у Србији није било ни једног Истински Православног Хришћанина, тако да ни аутокефалност Српске Цркве није више постојала. Србија је сада „мисионарска територија“ тврдио је он, баш као мисионарска подручја западне Европе и северне Америке...
На тврдњу да је Србија сада „мисионарска територија“ коју Грци морају поново да просвете светлошћу Јеванђеља, владика Акакије је одговорио: „Ми се питамо с којим правом они то тврде, чак и да прихватимо апсурд да су Грци изнова просветили Српски народ? Који се то грчки мисионар трудио на винограду Српске Цркве последњих 15 година? Ко је од Грка међу Србима и за Србе направио и један корак? Ко је трпео понижења од стране Београдске патријаршије? Знамо да једанаест година нико од стране Синода Грчке ИПЦ није посетио страдајући верни народ у Србији! Економска помоћ из Грчке – о којој се такође на сав глас прича и која се наводи као један од аргумената зашто смо ми Срби зависни од Грка и немамо право да изађемо испод њихове административне управе – у контексту услова у којима живи Српска ИПЦ заиста није била велика. У том обиму она је стизала и из других јурисдикција, па чак и од појединаца из Светског Православља. И невољно се поставља питање: зар су Грци Српску Цркву помагали само зато да би била под њиховом влашћу? Државна новокалендарска Грчка црква непрестано финансијски помаже Београдску патријаршију, па патријаршија није потчињена Грчкој архиепископији. Зар је то мерило да ли нека црква треба да се помаже или не?“

Идеја „мисионарског подручја“ важи за паганске територије које још нису просвећене светлошћу  Јеванђеља. Ово се ни у ком случају не може применити на територију Србије, која је под именом „Илирик“ просвећена још од стране апостола Павла, која има своје локалне светитеље, и на чијој су се територији још у првом миленијуму одржавали помесни Црквени Сабори, а која је од 1219. године опште призната као независна, аутокефална Црква са својом домаћом јерархијом.

У двадесетом веку озлоглашени  Цариградски патријарх Мелетије Метаксакис одвојио је од Руске и Српске патријаршије велике територије као што су Мађарска, Чехословачка, Пољска, Балтичке државе итд. и начинио их „аутономним“ црквама које су под цариградском управом. Ови незаконити поступци никада нису признати од стране истинских Цркава Русије и Србије. Заиста, било би тужно када би се данашња Грчка Црква, са центром у Атини (која у сваком случају није Цариград), угледала на еклисиолошки империјализам озлоглашеног јеретика Метаксакиса... Чињеница да је Српска Црква 1960-тих пала у јерес, није изговор да јој се пориче давнашњи статус аутокефалне Цркве. Стари Рим је отпао од вере 1054. године, и после око 1100-те године на његовој територији више није било истинских Хришћана, но источне Патријарси му нису порицали статус Патријаршије (мада пале) све до Сабора у Фиренци 1438-39. године. Да се Рим у том периоду званично покајао за своју јерес, постоје сви разлози да се верује како би му звање Православне патријаршије аутоматски било обновљено. Или, зар ћемо рећи да Цариград више није аутокефална патријаршија зато што у Граду није остао ни један истински Хришћанин?..

Посланица даље наставља: „То што су пожелели (присталице владике Акакија) је добро, али начин који су изабрали да би то постигли је лош. У Православљу циљ не оправдава средство. То је била парола језуита. А у Православљу важи изрека светога Јована Златоустог: 'Добро није добро, ако не бива на добар начин'. Добра је намера обновљења самоуправе Српске Цркве. Лош је начин – да се то деси након једностране одлуке једне 'елите' (групе изабраних) клирика и световњака, који не представљају никог осим самих себе. И у старијим епохама једностране и самовољне одлуке проузроковале су расколе, анатемисања и друге патње у Телу Цркве Христове. Подсетимо се само на два примера од многих: самовољно проглашавање Архиепископа Српског за Патријарха 1346. године и самовољно проглашавање аутокефалности Цркве Грчке 1833. У првом случају последица је била да је Црква Србије стављена под анатему током двадесет година. У другом, Црква Грчке објављена је за расколничку током 17 година. Али оба случаја последица су притисака политичких вођа који су употребили Цркву за постизање својих циљева. Данас смо ми истински православни одрешени од локалних политичких власти и црквене вође који проузрокују слична стања нису присиљавани од стране политичких вођа, у којем случају би и имали олакшавајућу околност...“
Хајде сад да одвојимо жито од кукоља у овом пасусу. Као прво, потписници посланице, тврде да су епископ Акакије и његове присталице покушали да остваре свој добар циљ „након једностране одлуке једне 'елите' (групе изабраних) клирика и световњака, који не представљају никог осим самих себе...“ Елита је по дефиницији мања група која садржи најбољи или у неком смислу виши део једне  веће групе. Такав је случај, на пример, ако говоримо о „аристократској елити“  насупрот плебејцима, где Грчка реч „аристократска“ означава „владавину бољих“. Владика Акакије и његове присталице, иако у целини можда и јесу били „бољи“, никако нису били мањина, па ни елита. Они су свакако представљали  једино себе саме – то јест већину Истински Православних Хришћана Србије. А кога је другог требало да представљају? И кога су другог могли да представљају?
Окренимо се сад историјским примерима. Свакако је истина да је то што је Српски Архиепископ 1346. године дао себи титулу  „патријарха“ било произвољно, јер давање ове титуле морају да потврде други патријарси. Ипак, пошто је Српска Црква тада  већ била аутокефална (од 1219), ово није суштински утицало на Њен статус. Са догматске или еклисиолошке тачке гледишта то је много мање значајно него када је, на пример, Константинопољски патријарх у шестом веку доделио себи титулу „Васељенски“. Овом кораку се на најснажнији начин супротставио свети Григорије Велики, папа Римски, јер је то подразумевало да његова јурисдикција покрива цео „настањени свет“ (oikoumene)... Опет, то што је Грчка Црква 1833. себе прогласила аутокефалном у односу на Цариградску патријаршију, заиста је било произвољно и лоше, али погрешно је то поредити са ситуацијом у Србији 2011, јер је неспорно да је Грчка 1833. била део канонске територије  Васељенске патријаршије, док Србија никада није била канонска територија Грчке Цркве!

Посланица наставља: „ Постоје добри примери за подражавање, као што је стицање аутокефалности српске Цркве на канонски начин, у време светога Саве, првога архиепископа Српског“.

Објава аутокефалности Српске  Цркве 1219. од стране светог Саве заиста је интересантна и поучна, али уопште не доказује оно што би Грци желели да докажу. Шта је заправо свети Сава урадио? Пошто  је знао да његов владика и канонски предстојатељ Димитрије Хоматијан, архиепископ аутономне Охридске Цркве, никад неће даровати Српској Цркви аутокефалност, свети Сава је „променио јурисдикцију“, како би ми данас рекли (Грчка Црква је била подељена на четири главне  „јурисдикције“ у то доба), па је аутокефалност добио од друге „јурисдикције“: од Никејског патријарха и цара. Ако пратимо гвоздену логику еклисиологије из Посланице, онда поступак светог Саве не само да није „добар пример за подражавање“, него је и дрско расколнички! Јер, на крају крајева, он је био непослушан своме епископу и чак је прекинуо општење са њиме – са епископом који се и данас међу Грцима сматра (са Валсамоном и Аристидом) за једног од три највећа стручњака канонског  права у средњевековном периоду!

Поступак оца Акакија је у суштини врло сличан ономе што је урадио свети Сава, само мање смео. Док је свети Сава био приморан да „промени јурисдикцију“ како би постигао аутокефалност за Српску Цркву, поступак оца Акакија био је усмерен на враћање и реактивирање те аутокефалности, што је сасвим другачија и много мање амбициозна замисао.

Када је реч о Истински Православним Србима, њихов „грех“ је био то што су веровали да је најбољи кандидат за епископа васкрсле Српске Цркве, не Грчки епископ који живи хиљаду километара далеко – који не борави у Србији, нити говори српски, нити познаје српске проблеме – него човек који је подигао Цркву Истинских Православних Хришћана Србије ни из чега, сопственим знојем, крвљу и сузама, и који је био духовни отац већини клира и монаштва (па и онима који су руководили опозицију против њега). Јесу ли Истински Православни Срби имали права да изразе своје мишљење? Несумњиво. У ствари, према светим Оцима, они су имали право да одлуче о овом питању сами, без „вета“ било које стране црквене власти. Баш као што је рекао свети Никифор Патријарх Цариградски: „Знајте, чак и ако само неколико њих остане у Православљу и побожности, онда су управо они Црква и власт и руковођење Црквеним институцијама остаје на њима“. Највише што је страни епископ или Синод могао да уради у Србији је: или да се сложи да помогне Србима у њиховом избору, или да одбије да помогне (у случају да нађу да је кандидат недостојан). Оно што није требало да ураде је да се понашају „као да господаре наследством Божијим“ (1 Петр. 5,3) и да намећу Србима своју вољу и своје кандидате (тј. себе саме).

Ово веома важно начело је у ствари садржано у осмом канону Трећег Васељенског Сабора: „...А ово исто нека важи и за друге области, и за све епархије, да никакав од најбогољубазнијих епископа не заузимље другу епархију, која није била одавна и од самога почетка под његовом или његових предшественика руком; а ако је који заузео другу епархију и насилно је себи присвојио, нека је поврати, да се не вријеђају правила отаца, да се под изликом свештене службе не поткрађује гордост свјетске власти, и да нерасудно не изгубимо по мало ону слободу, коју нам је даровао својом крвљу Господ наш Исус Христос, ослободилац свију људи“.

„Већ из овога правила – пише владика Акакије – јасно се види да Грчка ИПЦ нема ни канонско право да заузме област Српске Цркве, а камоли морално право пред српским народом и Српском Црквом. На основу нашег обраћања за помоћ, Грчка ИПЦ је имала право, како је то било опште прихваћено, само да успостави привремену административну управу над нашом Српском удовом Црквом. Нажалост, то се није десило...“

Противници владике Акакија против овога говоре да је ситуација у Србији другачија, зато што су Истински Православни Хришћани добровољно пристали да буду под омофором архиепископа Калиника. Ово је истина и Срби то признају, али  наводе да су они тражили привремено епископско старање од стране епископа Грче Цркве, само док се њихова сопствена јерархија поново не успостави: они су остали Истински Православна Црква Србије и никад нису постали део неке друге  Помесне Цркве. Није било, нити је могло бити никаквог трајног стапања Српске Цркве са Грчком Црквом. И као што канон каже „ да никакав од најбогољубазнијих  епископа не заузимље другу епархију, која није била одавна и од самога почетка под његовом или његових предшественика руком“ – нема никакве сумње да Србија никада није била под руком ниједног Архиепископа атинског. Границе Атинске архиепископије могле би да се прекроје и да укључе у себе целу Србију само уз сагласност других Помесних Цркава, али пре свега и понајвише уз сагласност самих Срба.

У ствари, „привремена управа“ Грка над Србима продужила се целих 15 година, директно кршећи још једно правило светих канона – 74. правило Картагинског Сабора: „Исто се тако установљује, да никаквоме епископу не буде допуштено заузимати онај престо, при коме је за привременог управитеља  стављен, под изговором или старања о народу или какве поникле распре, него мора настојати, да за годину дана нарочитога му епископа стави; а ако противу овога поступи, пошто година истече, нека се други управитељ изабере.“
После цитата овог правила, епископ Акакије наводи коментар познатог српског каноничара, Епископа далматинског Никодима Милаша који је мученички умро у аустријском затвору: „...Али догађало се да су ти епископи, који су имали да љубав међу народом уздржавају и да поспјеше избор новог епископа, сами ради својих личних интереса подупирали неред и свађе потхрањивали само ради тога, да би дуже црква без свог сталног епископа била, те и они би дуже могли да службу управитеља ту врше. Да се таквој злоупотреби на пут стане, картагенски оци забрањују да један епископ остане управитељем неке удове цркве више од годину дана, и ако за то време он није успио уредити све што треба, да нови епископ постављен буде; правило наређује да се тај епископ има уклонити од управе и нови управитељ да се изабере“. Срби истичу да се страховање картагинских Отаца заправо и остварило у њиховој савременој ситуацији, пошто су грчки властодршци „веома суптилно али постојано умањивали ауторитет првог борца за обнову Истинског Православља у Србији оца Акакија и његових сабораца на попришту препорода Српске Цркве и Њених интереса“.
Енциклика даље наставља: „Чак, када је због политичких разлога укинута аутокефалност Цркве Србије, поново је стечена на нормалан и складан начин прво аутономија 1831., а пуна аутокефалност Цркве Србије 1879., кроз сагласност Кћери-Матере Цркве“.

Ове речи се односе се на „укидање“ Српске и Бугарске патријаршије од стране Грчке Цркве 1766-67. године. Ту се једном фразом („политички разлози“) прикрива и покушава да ублажи веома озбиљан историјски грех који је од директног значаја и за савремену ситуацију. „Бугари и Срби – како пише сер Стивен Рансимен, историчар високо поштован код Грка – нису имали намеру да се погрче. Но, њихови протести против постављања Грчког митрополита нису имали много ефекта. За неко време, Српска патријаршија у Пећи поново је успостављена: од 1557. до 1755. године. Но, Фанариоти су захтевали чвршћу контролу. Године 1766. аутономна Пећка митрополија је укинута, а 1767. и Охридска митрополија. И Српска и Бугарска Црква су стављене под егзархе назначене од  патријарха. Ово је било дело патријарха Самуила Ханцериса, који је био члан  скоројевићке Фанариотске породице, чији је брат Константин једно време био Влашки кнез, док није финансијском отимачином  огорчио не само пореске обвезнике, него и своје министре, па је по наређењу султана свргнут и погубљен. Егзарси су давали све од себе да наметну Грчке епископе балканским Црквама, увећавајући тиме гнев и код Срба и код Бугара. Срби су обновили своју верску аутономију почетком деветнаестог века, када су извојевали и политичку аутономију од Турака. Бугарска Црква је морала да сачека до 1870. да би збацила Грчки јарам. Оваква политика је поништила свој сопствени циљ проузрокујући толику озлојеђеност код Срба и Бугара, да они нису хтели да сарађују  ни у каквим покретима за независност које су водили Грци; чак су се и Румуни држали по страни. Нико од њих није нимало желео да Турску политичку владавину замени Грчком, искусивши већ Грчку црквену владавину...“

А ево шта је за Србе у прошлости представљала „Грчка црквена владавина“: убирање финансија, уклањање њихове сопствене јерархије и покушај хеленизације њиховог народа. Упркос свему томе, Срби у двадесет првом веку, надајући се да су се времена променила, затражили су помоћ од Грка и били искрено захвални на ономе што су примили; али тек кад се ова помоћ претворила у разне препреке, и покушај да им се оспори право на сопственог, народног епископа, схватили су: tout ça change, tout c’est la même chosе (колико год се ствари мењале, ипак остају исте)...

Енциклика наставља: „Због чега су одвојени радије изабрали да подражавају примере за избегавање, уместо оне за подражавање? Наводећи као изговор преступе који су се дешавали у прошлости, покушавају да озаконе своја безакоња. Из овог њиховог несрећног покушаја рађа се једноставно питање – да ли један прекршај који се десио у прошлости даје право да се понавља?“

Ово је наопак начин посматрања савремене ситуације! Истина је сасвим супротна: „прекршаји“ у некадашњем Грчком понашању, као што је било укидање Српске Патријаршије 1766. године, понављају се, мада у мањој размери, и данас. Ово је постало очигледно када су у јуну 2011. Срби примили писмо старијег епископа Грчке Цркве у коме се сасвим озбиљно тврди да је архиепископ Калиник „мјестобљуститељ (чувар) српског патријаршијског трона“!

Хајде да сада направимо експеримент – да замислимо да се српски патријарх Иринеј, сви његови епископи, клир и верници, или барем значајан део њих, покају за јерес и објаве да желе да се присаједине Истински Православној Цркви. Шта би Грци тада урадили? Да ли би рекли: „Ви више нисте аутокефална Црква, него морате да се потчините под власт Архиепископа атинског Калиника, који је сад првојерарх или архиепископ (или чак патријаршијски мјестобљуститељ!) и Грчке и  Србије“? Наравно да то не би било тако, али ово је логика која произилази из Грчке позиције! Оваква канонска бесмислица – или да то назовемо мегаломанијом? –  подразумева да је Српска Црква сад анектирана Грчкој Цркви, без икакве саборске одлуке, без знања или сагласности неког од Срба, осим педесеточлане групе „Срба гркофила“!

„Као што смо већ навели – наставља енциклика – аутокефалне Цркве су због политичких разлога често губиле овај статус, док су се друге стварале. Треба да схватимо да је Црква Једна. Епископије, митрополије, патријаршије, аутокефалне, аутономне, полуаутономне Цркве су управни облици који не утичу на суштину Цркве и мењају се одговарајуће политичким условима сваке епохе и промени граница, где се 'црквене границе мењају према политичким'. На пример, када је Руска Монархија укључила у себе Грузију 1801, укинула је и аутокефалност њене Цркве, која је поново успостављена 1917“.

Ради прецизности треба истаћи, да је Грузија на челу са краљем, тражила да буде укључена у Руску империју, како би избегла да је прогутају Персијанци, муслимани. То је био заиста добар политички разлог  за привремено поништавање државне независности, ако не и црквене аутокефалности. Уосталом, то је учињено добровољно – што се не може рећи ни за један случај када су Византинци или Грци лишавали Словене или Арабљане њихове Црквене независности.

У сваком случају, начело где се „црквене границе мењају према политичким“, никада није било садржано у Законоправилу, нити је икада признато изван Цариграда, а постало је узрок небројених, врло штетних свађа између Цариграда и других Православних Цркав. Јер аутокефалност се даје, или би требало да се даје, из чисто пастирских, еклисиолошких разлога: да би новопросвећени народ ојачао у вери, потребно је да има свог народног архијереја, који служи на његовом матерњем језику. Зашто би се пастирска потреба мењала из чисто политичких разлога – зато што је неки народ невољно потпао под јарам другог хришћанског народа?

Узмимо за пример Бугарску: пошто је Цариград, иако врло нерадо, дао аутокефалност новохристијанизованом бугарском народу, вера се веома проширила по Бугарској која је ускоро почела да даје и своје народне светитеље: краљеве (св. Борис-Михајло), пустињаке (св. Јован Рилски), архијереје и просветитеље (св. Наум и Климент Охридски). Међутим после смрти цара Петра, око 971. године, Византија је освојила Бугарско Царство, што је за последицу имало да је помесна Бугарска Црква опет била потчињена Васељенској патријаршији. За време цара Самуила, који је основао своју престоницу и патријаршију у Охриду, дошло је до обнове Бугарске моћи, али то није трајало дуго. Године 1014. Бугарска војска је доживела одлучујући пораз од стране цара Василија I „Бугароубице“. Ово је довело до привременог укидања Бугарског Царства и његове апсорпције у Ромејско (Византијско) Царство. Византинци су и даље  признавали аутокефалност Бугарске Цркве с центром у Охриду, али је из патријаршије спуштена у ранг архиепископије, тако да се задирање у Бугарску Црквену независност наставило. Ово је изазвало оштар прекор од  стране светог Теофилакта, архиепископа Охридског, у касном једанаестом веку. Јер иако је био истакнути Грк, он је бранио интересе Цркве која му је дата у надлежност. Тако је спречио једног монаха да оснује ставропигијални манастир који би био потчињен директно Цариграду, пошто то „није у сагласју нити са светим канонима нити са законима царства. Забрањујем му, јер у каквој је вези Црква Бугарске и Цариградска Патријаршија? Ни у каквој. Цариград не поседује право рукополагања нити било која друга права у Бугарској. Бугарска признаје само свог архиепископа за своју главу“.

Цариград је начинио још два покушаја да укине Бугарској Цркви аутокефалност: први у периоду Византијског Царства, а други за време Турског јарма. И ко још може да сумња, да је Бугарска Црква остала суштински неизмењена сво то време? Чак и сада, кад је Бугарска подлегла екуменистичкој јереси, она законски остаје независна Црква...

Посланица даље каже: „Наравно, група одвојених је изјавила да улазећи у општење са Руским Архијерејским Синодом под архиепископом Тихоном, са којим ми немамо општење, жели истовремено да задржи и општење са нама. То је апсурдно [ἄτοπον = апсурдно, бесмислено, неприкладно, неприлично, лудо] и написано из реторичких разлога, да би имали аргумент да нису прекинули општење са нама, већ да смо ми одсекли њих. Још говоре да не желе да њихова побуна проузрокује прекид приближавања Цркве ИПХ Грчке са руским Архијерејским Синодом под архиепископом Тихоном. И то је апсурдно [ἄτοπον], јер знали су од раније да ако архиепископ Тихон благослови њихову побуну, то ће да представља разлог за прекид овога приближавања, што се и десило. Саботери, минирајући мост, говоре да не желе прекид комуникације измећу две обале! Имали су потпуно схватање последица својих поступака, али није их занимало јединство сила Православља разних народности, већ њихов лоше умишљени интерес. Према томе, Свештени Синод се нашао у непријатном положају да констатује да је група, на тај начин одвојених, учинила себе расколничком, као она која преступа 31. канон светих Апостола“.

Још једном овде видимо збркану логику и мешавину истине и обмане. Истина је да је епископ Акакије, пре него што је рукоположен, тражио административну независност Српске Цркве од Грка, без икаквог прекидања општења. Зар је то злочин?! Зар је то било непожељно?! Зар се и у самој Посланици не каже: „Епископије, митрополије, патријаршије, аутокефалне, аутономне, полуаутономне Цркве су управни облици који не утичу на суштину Цркве“? Ако административна подела између Српске и Грчке Цркве, која је установљена пре осам векова, није утицала на суштину Цркве, и није створила никакав прави раскол унутар Ње – зашто онда Грци нису прихватили продужетак исте? Зато што би то незнатно умањило величину еклисиолошке империје архиепископа Калиника (која већ обухвата Грчку, Европу, Аустралију, и раштркане парохије по Русији и Грузији!)? Да, скоро је сигурно да је ово један од разлога. Зато што би архиепископ Калиник учинио све да спречи напредовање оца Акакија, за кога је с правом сумњао да не жели да стави интересе Грчке Цркве изнад интереса Српске? Да, ово је био други разлог. Зато што се бојао пораста руског утицаја „на изгубљене територије Византијске империје“ на Балкану – такозваног „свесловенског баука“, кога су се Фанариоти деветнаестог века толико плашили? Да, то је био још један разлог.
Је ли истина да „саботери, минирајући мост, говоре да не желе прекид комуникације измећу две обале“? Јесте, истина је. Али ко су прави саботери? Да  бисмо одговорили на ово питање морамо поближе да се осврнемо на историјски контекст. А да бисмо то урадили, разрадићемо мало ову метафору...

Руска и Грчка Црква су као две супротне обале реке, у којој се налази велико острво – Српска Црква (заиста Срби су у неком смислу посредници између Руса и Грка, јер имају културне, језичке, етничке и историјске повезаности са оба ова народа). Обе стране желе да направе мост од једне обале ка другој. Али Грци хоће да направе дугачак мост директно од једне обале до друге, заобилазећи при том Српско острво у средини, које сматрају својом територијом и до кога су већ направили мањи мост. Малаксавајући под грчком управом Срби су били наклоњени грчко-руском уједињењу, пошто су веровали да ће имати користи од ближег односа са Русима, јер ако буде направљен велики мост од обале до обале, мислили су, и мали мост од Руске обале једном ће сигурно бити саграђен. Руси су се у почетку слагали са овим грчким планом. Иако су имали симпатије за Србе, они нису желели да граде мали мост до Српског острва, како Грци то не би протумачили као инвазију на њихову територију; били су спремни да острво третирају као Грчку територију, зарад општег напретка у договору који је требало да резултира изградњом великог моста.

Међутим, Руси су ипак упали у невоље са Грцима. Године 2009. Грци су одбили да потпишу уговор за велики мост, јер су мислили, погрешно, да их Руси обмањују. Стварни проблем је био што је Грчки управник Српског острва био убеђен, да не само што не треба правити никакав мост између острва и Руске обале, него да такође велики мост који би повезивао Грчку и Руску обалу треба да се направи искључиво по његовој спецификацији и са његовим предузимачима (ово је био покушај Грка предвођених архиеп. Калиником, да наметну Русима своје гледиште како акривија и икономија треба да се примењују у примању обраћеника из Московске патријаршије).

Иако разочарани, Руси су устрајавали, па је напокон 2011. године постигнут споразум о грађењу моста, тј. о томе како да се правилно примењује икономија у Русији приликом примања људи из Московске патријаршије. У међувремену, десила су се два значајна догађаја. Прво, године 2010. упокојио се вођа грчке преговарачке стране, архиепископ Хризостом, а заменио га је управитељ Српског острва архиепископ Калиник. Друго, сукоб између Срба и Грка око поседовања Српског острва се појачавао. Руси су се постепено уверили да су Срби у праву, да је њихова потреба за пастирским старањем велика, па су осетили моралну обавезу да им помогну тако што ће изградити мали мост од Руске обале до острва, и поставити српског вођу за управитеља острва. Било им је јасно да ће то угрозити пројекат великог моста, али понудили су Грцима да саграде оба моста истовремено, и мали и велики, и да током градње поставе новог управитеља острва. Грци су то одбили и повукли су се са острва, минирајући за собом мост који је водио од њихове обале и остављајући малу групу саботера који су наставили да нападају законитог управитеља острва...

Да ли су Срби прекршили 31. Апостолско правило, као што Енциклика тврди?.. Правило каже да свештеник не може да се одвоји од свог епископа, осим због разлога благочешћа или правде. Благочешће се обично узима као догматска истина. Дефиниција правде је нејаснија. Јасно је да не укључује морално понашање епископа, као што свети Јован Златоусти објашњава: „Анархија је свеукупно зло, узрок многих зала и извор нереда и пометње... Међутим и непослушност оних којима се управља није мање зло... али можда ће неко рећи, постоји и треће зло, када је владар лош. Ја такође то знам, и то није мало зло, него много горе чак и од анархије. Јер боље је да немаш руководитеља, него да те зли руководи. Јер први, иако су често у опасности, често бивају и спасени, али други су у потпуној опасности, будући да су вођени у јаму пропасти. Како онда Павле каже, 'слушајте старешине своје и повинујте им се'? Говорећи прво 'гледајући на свршетак њихова живота угледајте се на веру њихову', он затим говори 'слушајте старешине своје и повинујте им се'. 'Шта онда', рећи ћеш ти, 'ако је зао да га не слушамо?' Зао? У ком смислу? Ако је у погледу вере, бежи од њега и избегавај га, чак и да је анђео који је сишао с неба; а у погледу његовог живота, не буди одвише радознао...“ Ово не значи да епископу не може или не треба да се суди, па да се и рашчини за неморалан живот, него значи да свештеник не може да га напусти због неморалног понашања пре канонског рашчињења.

Ако гледамо на праксу светитеља, онда „правда“ мора да укључује озбиљне канонске прекршаје, јер постоје многи случајеви где Православни прекидају општење са својим надређенима не због јереси, него због озбиљних канонских прекршаја. Списи и дела светог Теодора Студита у односу са светим Тарасијем и Никифором Цариградским су очевидан пример, али постоје и многи други.

Нарочито интересантан пример може се наћи у житију светог Мелетија Антиохијског. Свети Димитрије Ростовски пише да су Антиохијски хришћани били љути на свог епископа Евдоксија, зато „што није обраћао много пажње на своје дужности. Ово је разбеснело Антиохијце који су га избацили из града... Онда су се Антиохијци сабрали да одлуче ко ће наследити Евдоксија... Свети Мелетије је био изабран једногласно. Евдоксије јесте био аријанац, али значајно је да га нису протерали због „благочешћа“, или јереси, него због „правде“ – зато што није испуњавао своје канонске дужности... Наравно, увек је боље да епископа који не извршава своје дужности уклони његов колега епископ, путем црквеног суда. Међутим, веома често у старини, а још чешће у модерним временима, или због прогона или зато што епископи немају довољно храбрости или воље да воде истрагу једни о другима, жалбе Синоду се или игноришу или чак презиру. У оваквим случајевима сећамо се речи источних патријараха у њиховој чувеној посланици из 1848: „Заштитник вере је само тело Цркве, чак и сами верни“(17). Православље не верује у непогрешивост било ког човека или Синода; а у случајевима када епископ или Синод не извршава своју дужност, онда је обавеза народа, као последњег средства истине и правде, да делује за добро Цркве. Ово није анархија, или побуна, или протестантизам, то је Православље.

Два савремена примера могу да разјасне шта значи прекидање општења због „правде“. Свети Јосиф Петроградски је 1928. одбио послушност свом канонском предстојатељу, митрополиту Сергију, не због јереси, нити због јасно дефинисаног преступа, него просто због тога што је сматрао да је његово премештање из Петроградске епархије било проузроковано интригама против Цркве које су покренули бољшевици, а подржао Сергије. Он је рекао: „Сергијеви бранитељи кажу да канони дозвољавају да се одвојиш од епископа само због јереси која осуђена на Саборима. На ово може да се одговори да дела митрополита Сергија могу слободно  да се сместе такође у ову категорију, ако  се узме у обзир његово отворено кршење слободе и достојанства Цркве – једне, свете, саборне и апостолске. Осим тога, канони нису могли да предвиде много тога, а да ли може да се спори да је чак и горе и штетније од јереси када неко забија нож у само срце Цркве – у Њену слободу и достојанство?“ На другом месту свети Јосиф истиче да у подножју Крста Господњег нису стајали ни свештеници ни епископи, него само лаици...

Други пример тиче се самог архиепископа Калиника. Године 1979, као архимандрит, он се одвојио од свог канонског предстојатеља архиепископа Авксентија и био је рукоположен за епископа од стране митрополита Калиста Коринтског и још једног епископа. Ова нова група, која се звала „Калистовци“, изјавила је да је њихово дело било  „привремено и исцељујуће одступање од канонског поретка“, чији је циљ био чишћене Цркве од моралних порока, посебно содомије, пошто „су рукоположени у чин свештеника људи који ниси достојни и нису способни.“ Наравно, могуће је саосећати са „Калистовцима“ чија је намера да очисте Цркву од хомосексуалаца била заиста похвална, али ипак, како су и сами признали, неканонска. Јер није дозвољено напуштати свог  канонског предстојатеља због неморалности, него само због јереси или неких озбиљнијих канонских прекршаја. Највише што су могли је да се повуку из Синода  да „не учествују у туђим гресима“ (1 Тим 5,22). То је, на пример, оно, што је урадио митрополит Хризостом (Кјусис), будући архиепископ. Но Калистовци су направили нови Синод, са новим епископима, и на тај начин су створили озбиљне, дугорочне потешкоће за Грчку Цркву.

Међутим, хајде да замислимо за тренутак да хиротонија владике Калиника, која је 1979. извршена без благослова архиепископа, може да се оправда као да почива на темељима „правде“ или „чишћења Цркве“. И хајде да упоредимо његове мотиве са мотивима будућег епископа Акакија. Да ли је владика Акакије предложен за хиротонију од своје пастве „да би чистио Цркву од недостојних и неспособних свештеника“? Не, није. Њихов мотив да га предложе, као и његов мотив да прихвати, био је много једноставнији, ближи њиховим интересима, а то је – спасење максималног броја Срба. Они су знали да би можда само понеки Србин пристао да приђе несрпском епископу, који припада некој другој, несрпској помесној Цркви. Знали су да им је очајнички потребан епископ који не живи удаљен стотинама километара, не зна готово ништа о Србији и посећујући је једном у преко десет година, него је рођени Србин, који говори њихов језик, живи њиховим животом, познаје њихове непријатеље и учествује у њиховим борбама. За таквог човека апостол каже: „Ако ко епископство жели, добро дело жели“ (I Тим. 3,1)...

„Још, у документу њихове побуне – наставља Енциклика – својевољно одвојена браћа на речима изражавају своју благодарност за оно што им је нудила Црква ИПХ Грчке. Али пошто нисмо рукоположили оног епископа кога је желела њихова мала група у временском раздобљу које су они хтели, одлучили су да се обрате Русима. Лепо схватање о благодарности и послушању имају. Презиру епископе који су их рукоположили, пошто нису унапредили једну одређену особу између њих. Потпаљујући родитељску кућу и угрожавајући своју браћу приближавају се својој матери и шапћу на њено ухо 'благодарим'“.

Ово је стварно заједљиво. Дакле, изражавање захвалности сматра се грешним! Да ли би они више волели незахвалност?! Владика Акакије је објавио административно одвајање од Грчке Цркве, то јест повратак на канонски поредак који важи задњих 800 година, уз изражавање жеље да остане у евхаристијском општењу и одбацивање било какве помисли о суштинском расколу, при чему је заблагодарио за помоћ која Србима пружена. Па зар је то грех? О, какав бездан злобе!

Владика Акакије је сам себе описао као „онога кога је желела мала група у том периоду“. Али они нису били мала група – у контексту  Српских Истински Православних Хришћана то је била већина монаштва и мирјана, предвођена најстаријим свештеником и обновитељем Српске Цркве. Такође, они нису желели хиротонију само „у то време“ – тражили су је најмање пет година и Грчком светом Синоду слали су у име Управног Одбора Српске Истински Православне Цркве бројне молбе за његово рукоположење. Уз то су обухватали вернике са севера, југа, истока, запада и из централног дела Србије.

Грци су буквално опседнути малобројношћу  Српске пастве, али подсетимо се на речи светог Никифора које смо раније цитирали: „Знајте, чак и ако само неколико њих остане у Православљу и побожности, онда су управо они Црква и власт и руковођење црквеним институцијама остаје на њима“. На крају крајева, и моћни храстови из малих жирова расту...

Не постоји одређен минимум људи потребан за формирање епархије. Када је свети Григорије Неокесаријски дошао у своју епархију први пут, затекао је у граду само 17 хришћана (кад је умро у граду је било само 17 људи који нису били хришћани). У Северној Африци у првим вековима, скоро свако село је имало свог епископа. У Ирској Цркви већина манастирских игумана били су и епископи. Није критеријум величина постојеће заједнице, него њена духовна потреба. Ако заједница благодаћу Божијом расте, онда пропорционално расту и њене потребе. И нису у питању само садашње потребе, него се у обзир узимају и будуће. Да би задовољио ове потребе Господ је вољан да умножи епископе у Цркви небројено, јер Он жели да се сви људи спасу и дођу у познање Истине. Нема потребе да црквена јерархија буде шкрта у постављању епископа, наравно, под условом да су кандидати достојни. Тако је пророк Мојсије једном узвикнуо: „Камо да сав народ Господњи постану пророци и да Господ пусти Дух свој на њих!“ (Бр. 11,29). Свети патријарх Тихон је из  заточеништва поручивао архиепископу Андреју Уфском: „Владико, рукополажите још епископа, што је више могуће!“ И он је рукополагао (око четрдесет укупно)... Па су опет потребе превазишле бројност епископата. Јер ко данас може рећи да Руска Истински Православна Црква има превише епископа?

И за Србију – ко може да тврди да неколико стотина Истинитих Православних Хришћана, и неколико милиона могућих обраћеника из патријаршије, немају потребу за макар једним истински православним српским епископом?! Имајући у виду овако очигледну потребу, шта би могло да буде мотивација епископу који живи у Атини и већ није у стању да задовољи потребе својих ионако огромних територија (Грчка, Европа, Аустралија и раштркане парохије у другим земљама) да одбија да рукоположи човека који много година ради у Србији и који је подигао број пастве од нуле на неколико стотина, упркос великим препрекама које су стваране и споља и унутар Цркве? Да је тај човек имао неке канонске препреке за рукоположење, одлагање би било разумљиво. Али Грци нису могли да пронађу ни једну такву препреку...

Касније у својој Посланици Грчки епископи изгледа да прихватају како величина пастве није битан фактор, али уместо тога нападају „демократичност“ управе оца Акакија: „И ми желимо препород Православља у Србији и поново васпостављање аутокефалности помесне Цркве Србије у истински православном значењу. Као што смо и у писменој форми у прошлости изјавили, немамо никакву намеру за апсорбовањем [усисавањем] помесне истинске Православне Цркве Србије. Штавише, на молбу коју су нам поднели прошлога јануара сада одвојени, ми нисмо више постављали као препреку за хиротонију епископа чињеницу да постоји мали број верних, већ једино боље организовање Заједнице ИПХ Србије, са васпостављањем једног Управног Одбора, у коме би се чуло свачије мишљење и који би стварно изражавао ваш глас. Одвојени се нису сложили. Не желе да у том законитом (управном) телу имају међу собом оне који се не слажу са њима. Зашто, ако су имали већину? Шта би им сметало ако би у њиховој одлуци постојало и мањинско мишљење? Можда су се на крају уплашили да не би било мањинско, већ већинско. То се на крају и показало. Али систем уклањања оних који се не слажу и састављање управних тела која се састоје једино из оних који аплаудирају једноме вођи указује на некадашње тоталитарне режиме“.

Долазећи из пера архиепископа Калиника, ово не само да је лажно него и дубински лицемерно. Калиников лични однос према Српској Цркви био је диктаторски и разоран. Док изнова одбија захтев већине – чије извршавање, као што смо видели, уствари захтевају свештени канони – он охрабрује мањину да се побуни против свог духовног оца, некажњено шири гадне клевете о њему и, уопште, чини његов и овако сложени задатак још сложенијим.

Ово потврђује и кратак преглед догађаја у СИПЦ у периоду од 2006. до 2011. године. Поделе су почеле при крају 2006. године, када је већина верника почела да негодује због чињенице да их ни један грчки архијереј није посетио у последњих десет година. Закључили су да су довољно дуго трпели такво духовно занемаривање и да је време да имају свог епископа или макар да пишу Синоду  ГИПЦ и траже да се уместо митрополита Калиника постави други егзарх за Србију. Још један проблем био је обичај митрополита Калиника да даје „дупле благослове“, то јест да нека особа дође у Коринт, изложи ситуацију из свога угла, и добије благослов, а онда дође друга особа, понуди своје гледиште ситуације и добије другачији благослов, који је у супротности са првим. Велика удаљеност Митрополита од Србије и његово дуго недолажење довели су до хаоса.

На крају 2006. године Управни Одбор СИПЦ се последњи пут састао у свом пуном броју. Био је присутан сав клир и сви су потписали документ који је прихваћен већином гласова, у коме се тражи од Грчког Синода да рукоположи епископа из Српског клира. Међутим, свесни да ГИПЦ стално понавља да је СИПЦ превише мала и незрела да би имала свог епископа, потписници су понудили и алтернативно решење: замену митрополита Калиника неким другим Грчким епископом. Управни Одбор СИПЦ је такође решио да достави овај захтев лично архиепископу Хризостому, током следећег заседања Грчког Синода, па су организовали и припреме за пут у Коринт и Атину.

Онда је отац Атанасије, који је међу клиром Управног Одбора једини био против таквог захтева (мада је и он потписао саборну одлуку), са неколико својих следбеника организовао срамну и гнусну кампању међу вернима. Направили су копије аудио касете на којој светогорски монах отац Данило – који у то време није био члан ни Грчке ИПЦ, ни Српске ИПЦ – користи свој ауторитет и поштовање међу верницима да би клеветао оца Акакија, нападајући га на вулгаран и увредљив начин.  Наравно, они су само искористили и злоупотребили речи оца Данила, јер је отац Данило у исто време користио још вулгарније и непристојније речи о митрополиту Калинику и неким другим грчким архијерејима, али то нису ширили да не би нашкодили свом циљу – клеветању присталица митрополитове смене са позиције Српског егзарха.

Затим је отац Атанасије организовао неке од верних, сакупио њихове потписе, и без обавештавања Управног Одбора СИПЦ, тајно послао против-документ митрополиту Калинику. Ускоро, овај тајни против- документ је постао главни контрааргумент у борби између фракције оца Атанасија, и клира и верника који су остали одани Управном Одбору СИПЦ.

Вратимо се сад путовању делегације Управног Одбора СИПЦ у Грчку. Делегација је прво отишла у Коринт да обавести митрополита Калиника о захтеву СИПЦ о његовој смени. Он их је љубазно саслушао и прихватио то што су рекли, не помињући да у џепу има тајну петицију која је стигла раније. Делегација се договорила са митрополитом Калиником да ће заједно поћи на састанак Синода Грчке ИПЦ. Вече пре поласка за Атину, митрополит је рекао да делегација иде прва, а он ће доћи одмах за њима.

У Атини делегацију је примио архиепископ Хризостом са свим епископима. Захтев је формално предат и, после кратког објашњења о садржају, архиепископ Хризостом је питао: „А где је епископ Калиник? Без њега се ово питање не може расправљати. Решићемо то кад се он појави“.
Но, он се није појавио... Делегације Српске ИПЦ је била лукаво изманипулисана од стране митрополита. Прекасно су схватили да су преварени и да су њихово време, труд и новац протраћени због митрополитовог намерног одбијања да се појави на састанку Синода. Делегација се вратила у Србију потпуно деморалисана. Али то ни близу није било све. После неколико захтева да их Синод информише о својој одлуци, одговор из Грчке је коначно стигао. Управни одбор је први пут чуо да је митрополит на Синод донео тајну петицију, па је због наводног „српског раздора“, захтев да митрополит буде замењен - одбијен.

После оваквог развоја догађаја углед Управног Одбора СИПЦ је био нарушен, његови чланови су деморалисани, а поделе продубљене. Група оца Атанасија се отворено радовала и величала своју „победу“, настављајући са клеветама и оговарањем. Мада је још постојало општење између две групе, између присталица и противника оца Акакија, то општење је било само једнострано: први су одлазили да се причешћују и у парохију оца Атанасија, ради обнављања добрих односа унутар СИПЦ, али „победничка“ мањина није узвраћала...

Истовремено, митрополит Калиник је почео бесрамно и отворено да оптужује најстаријег свештеника у Србији, јеромонаха Акакија, за властољубље, гордост, духовну прелест... Он је на жалостан начин злоупотребио свој ауторитет митрополита, па су неки људи почели да мењају свој став према оцу Акакију, верујући да митрополит мора да говори истину. У међувремену, у Србији немилосрдна пропаганда из окружења оца Атанасија достиже свој врхунац, са новим клеветама и лажима против оца Акакија. Овај заједнички подухват митрополита Калиника и његових присталица у Србији, проузроковао је да део верујућих заборави на то каква је била улога оца Акакија у развитку Српске ИПЦ, и поколеба се у уверењу да је он достојан да постане први српски епископ. Неистине које су проповедали митрополит Калиник и његови следбеници од тога времена дубоко су утицале на то да неки људи у Србији почну да верују како Српска Црква и не постоји, како је национална Црква историјска грешка, да је Она тек мали део Грчке Цркве, и да не само да се не треба борити за самосталност Српске Истински Православне Цркве, него је то и погрешно и представља пројаву властољубиве амбициозности и незахвалности са српске стране...

„Одвојена наша браћа и чада покушавају да упореде свој случај са грчким ИПХ који су остали без епископа 1955. године. Ово упоређење је неодговарајуће. 1955. године Црква ИПХ Грчке била је у потпуности организована и формирана као организам и 66 свештеника (сви који су могли да учествују) изабрало је 12-члани Одбор (Управну Црквену Комисију), помоћу јасних демократских процеса, за њихову управу до добијања епископа. Мандат чланова Комисије обнављао се годишње помоћу избора. Кандидате за епископе такође су изабрали помоћу потпуно јасних процеса и тајног гласања.“

„Одвојена наша браћа“ – то звучи веома слично покровитељском изражавању Другог Ватиканског Сабора о Православној Цркви... Што се тиче узорне демократије Грчке ИПЦ током 50-их година, то је све у реду и није спорно, али Енциклика пропушта да каже шта се збило потом... Баш као што архиепископ Калиник воли да превиђа свој неконвенционалан пут до епископства, тако и писац Енциклике овде превиђа неканонски начин на који су Грци првобитно стекли епископат од Руске Заграничне Цркве 1960-тих. Да ли су Грци уручили Руском Синоду петицију и онда чекали да читав Синод дође до „демократске“ одлуке? Ни случајно! Они су сакрили ствар од митрополита Анастасија, и тајно, „на задња врата“, кршећи 34. апостолски канон, добили жељене хиротоније од других епископа из његовог Синода. Истовремено, демократски изабрани будући архиепископ Хризостом (Кјусис), био је одбачен у корист неизабраног, трагичног архиепископа  Авксентија. Како било, следећи митрополит Руске Заграничне Цркве, светитељ Филарет, одлучио је 1969. године да зарад јединства Цркве и добробити грчког народа, исправи неканонске хиротоније.

А како су Грци узвратили Русима на њиховом дословно непроцењивом дару – дару јерархије? Претераним мешањем у канонска права Руске Цркве! Прво је 1978. њихов нови архиепископ Авксентије клирика Руске Цркве Џона Роха крстио (на основу тога што он није имао исправно крштење) и поново га рукоположио, пре него га је уздигао на степен епископа „Аутономне Португалске Цркве“, где се овај прославио поставши екстремни јеретик-екумениста! Наравно, ово је проузроковало престанак општења са Руском Заграничном Црквом. Међутим Руси су се пажљиво уздржавали да назову Грке „расколницима“, него су просто објавили да се неће сјединити ни са једном Грчком јурисдикцијом све док се Грци не уједине међу собом.

А онда је у септембру 2009. године, након пада већег дела Руске Заграничне Цркве, остатак верних Руса под  архиепископом Тихоном дошао у Атину тражећи успостављање евхаристијског општења. Грци су се прво сложили, чак су одредили и датум када ће бити одржана прва заједничка служба, али су у октобру преиначили првобитну одлуку на основу тога што „нису веровали“ Русима. Ово се догодило зато што је митрополит Калиник, који је као и обично каснио на „сцену“, запретио да ће напустити Синод, или да ће се макар повући... Званично објашњење Грка, међутим, било је да су 13. септембра, на састанку у Мегари, Руси тврдили како сада више немају ниједног свештеника  са неисправним крштењем. Ипак, Руси ово оштро поричу и кажу да они никад нису тврдили како је сав њихов клир крштен трократним погружењем. Напротив, тврде Руси, они су спремно признали да су многи од њиховог клира и верних крштени на неисправан начин, и да тако служе или примају Свете Тајне већ деценијама. Штавише, ослањајући се на последњу праксу Руске Цркве и на икономију коју је Она била принуђена да примењује током совјетског прогона, рекли су да неће моћи да поново крсте све у Руској Цркви који немају исправно крштење, а као независна помесна Црква задржавају себи право да примењују икономију у овој ствари све док њихов Синод то сматра за потребно. Грци су рекли да је њихово поверење било поткопано када је руски епископ Гермоген, смело и искрено, као што су и сами Грци признали, исповедио да је мало пре доласка у Атину „сам себе крстио“ како би исправио своје неправилно крштење (тј. крштење које није било обављено трикратним потпуним погружењем у воду, него само обливањем, односно на начин на који је и у Србији неправилно крштена огромна већина верника официјелна цркве). Како било, Руси су одговорили да они нису обманули никога. Исповест владике Гермогена представљала је веће изненађење и шок за њих, него за Грке. Њихову искреност поводом тога потврђује и чињеница да су недавно, на састанку Синода у децембру 2012, уклонили епископа Гермогена из Светог Синода управо због његовог „само-крштења“ – ту одлуку је смирено прихватио и сам епископ Гермоген...

Но, чак и да претпоставимо (што ја никако нећу) да су Руси обманули Грке у овој ствари, ипак остаје чињеница да се по други пут за нешто више од тридесет година општење  између Руске и Грчке Истински Православне Цркве прекида због инсистирања Грка да наметну Русима своје схватање икономије која је допуштена. Први пут, 1978. године, отишли су даље, када су „преотели“ руског клирика, поново га крстили и поново рукоположили. Други пут 2009. ово се није догодило, али је на крају резултат био исти: прекид општења или изненадна промена одлуке да се уђе у општење. Изледа да Грци имају проблем да схвате да Атина није центар православног света и да они немају право да другим Помесним Црквама намећу своје схватање икономије.

У септембру 2010. године упокојио се архиепископ Хризостом, искрени поборник уједињења Грка и Руса. На изненађење многих као његов наследних изабран је – митрополит Калиник Коринтски! (млађим епископима није било дозвољено да гласају, а Калиник је добио већину тек у другом кругу, када је митрополит Хризостом Атички повукао своју кандидатуру, па су његове присталице дале своје гласове Калинику). Многи људи са обе стране исправно су ово схватили као крај било какве реалне наде да ће доћи до успостављања евхаристијског јединства. Ипак, Руси су одлучили да истрају па су прихватили грчку понуду изнету 2009. године, да обе Цркве пошаљу делегације у Одесу и покушају да дођу до договора око питања икономије и акривије.

Међутим, тада је Српски проблем достигао врхунац. Почетком 2011. године српска делегација је отишла у Атину и предала још један коначни захтев, за који су се надали да ће добити одговор до Педесетнице. Када је Грчка делегација – коју су чинили и неки не-Грци, противници оца Акакија – стигла у Одесу у фебруару и почела да покреће Српско питање, Руси су одговарали опрезно. С једне стране, бранили позицију истински православних Срба окупљених око оца Акакија, инсистирајући на томе да се аутокефалност Српске Цркве не може порећи, и да ће Српска ИПЦ  имати користи од хиротоније српског епископа. С друге стране, не знајући какав ће бити Грчки одговор на коначни српски захтев, а не желећи да угрозе исход  разговора о успостављању јединства са Грцима, нису порицали Грчке тврдње да је то њихов унутрашњи проблем.

Упркос неким неслагањима, две делегације су ипак постигле договор о икономији. Када је Грчка делегација поднела извештај своме Синоду у Атини, Синод је поздравио договор. У исто време, међутим, рекли су да успостављање јединства неће ступити на снагу још две године – како би свом народу дали времена да ово прихвати, а и по захтеву самих Руса. За Русе је то било изненађење – они нису тражили никакве две године одлагања! Можда је у питању заиста био неспоразум. Али после „неспоразума“ из 2009. године, појавиле су се сумње да се неки грчко архијереји противе успостављању јединства и да овим само хоће да добију на времену...

А време је истицало. Иако су Грци усмено одбацили српски захтев у Атини, никакав формалан, писани одговор није стигао до Педесетнице. Зато су Срби решили да се путем званичног захтева обрате Русима, тражећи да им они рукоположе оца Акакија. Истакнути представници српске и руске стране састали су се крајем јуна 2011. у Одеси како би испитали захтев. После дугог и детаљног разматрања Руски Синод је одлучио да је српски захтев оправдан (посебно у вези са приступањем српских ревнитеља епископу Артемију који се одвојио од Београдске патријаршије), и да они, Руси, имају канонско право и моралну обавезу да им помогну. Дванаести август (по новом календару) био је одређен као датум хиротоније оца Акакија, у Руском манастиру Лесна у Француској...

Предузет је последњи покушај да се спасе Грчко-Руско уједињење. Са руске стране протопрезвитер Виктор Мелехов је предложио да у хиротонији оца Акакија учешће узму и Грчки и Руски архијереји. Владика Фотије, секретар Грчког Синода, са ентузијазмом је прихватио ову идеју и предложио је да се датум сједињења Грка и Руса, као обавезан услов заједничке хиротоније, помери унапред за новембар 2011. године. Међутим, ова идеја је хладно примљена од стране архиепископа Калиника, јер кад су Руси, одлажући договорену хиротонију за три дана, послали делегацију у Атину 11. августа и опет изложили ту идеју, Грци су је сместа одбили...

На овом састанку главни аргумент Руса, који је објаснио епископ Гермоген, био је следећи: „Ми сматрамо Српску Цркву за Помесну, независно од броја верних у њој. Помесна Црква не може бити потчињена другој Помесној Цркви. Срби су прво замолили Грке за помоћ, а затим, касније, нас. Ми наравно признајемо Грчкој ИПЦ могућност и право да помогне Српској Цркви, али то никако не спречава Руску Цркву да јој помогне“. Он је дао и поређење са бродом у опасности: то што му је један брод притекао у помоћ, не спречава други да му такође помогне. „Срби су тражили да им рукоположимо епископа, као браћа у Христу, и ми морамо да вас обавестимо да намеравамо то да урадимо. Не желимо да то урадимо тајно, ноћу, него са вашим знањем и, надамо се, са вашим учешћем“.

Одговор архиепископа Калиника био је буран. Викао је, ударао песницом о сто, устао је и нагнуо се преко стола према епископу Гермогену. У  једном тренутку га је питао: „Колико добро ви познајете ове људе? Да ли сте их икада посетили? Ми их знамо већ деценију“. Епископ Гермоген је мирно одговорио да оне који су им дошли знају довољно добро. У том тренутку протопрезвитер Виктор Мелехов није одолео па је додао: „Деспота, ви знате да су Срби толико дуго са Грчком ИПЦ и били сте им назначени као њихов надлежни епископ. Колико сте их пута посетили за ових задњих десет година? Да ли их ви уопште познајете?“ Наравно сви су знали одговор на то. Архиепископ Калиник је тренутно остао без текста, а митрополит Хризостом Атички је нагло променио тему...

„Поступак одметнутих је још више за осуду, јер док су знали да је на заседању 3. августа требало да се расправља на Свештеном Синоду о предлогу усвајања временског оквира за хиротонију епископа по вашој жељи и поновног формирања Српске Цркве ИПХ, одмах након сједињења са Руским Синодом под архиепископом Тихоном, а нарочито са могућношћу заједничког учешћа Грчких и Руских архијереја. Нису сачекали ни исход Синода, већ су дан уочи тога дана пожурили да остваре свој план кроз њихов пуч. Али Свештени Синод неће оставити верна чада Цркве, која су остала у канонском поретку, и учиниће корак ка целовитијем организовању Српске Цркве ИПХ“

„За хиротонију епископа по вашој жељи“ – да ли је то епископ кога би изабрали противници оца Акакија као мањина? Како би то уопште могло да реши проблем?! И наравно, Руси никада не би сарађивали у томе пошто су већ подржали оца Акакија и већину у Српској ИПЦ. У сваком случају – шта су Руси још имали да чекају? Једном су већ одложили хиротонију како би отпутовали у Атину и у последњем тренутку видели каква је грчка одлука, а дочекани су грубо и брутално, са речима: „Србија припада Грчкој Цркви и само Грчка црква има власт над будућношћу Српске Цркве“. Речено им је да Грци нису заинтересовани ни за какву заједничку хиротонију епископа за Србију, а ако би Руси рукоположили епископа за Србију, неће постојати могућност за сједињење Грчке и Руске ИПЦ. После оваквог одговора, није било разлога за Русе да верују да било какав будући састанак Грчког Синода може донети неку другу одлуку, па су се вратили у Француску и 2/15.  августа обављена је епископска хиротонија.

„Са тим циљем је Свештени Синод одлучио да сазове свештено-народни сабор у Београду 21.8./3.9.2011, уз присуство његовог блаженства архиепископа Атинског и целе Јеладе г.г. Калиника. Право присуства имају сви истински православни хришћани клирици и световњаци Србије који остају у канонском поретку и признају Свештени Синод који од почетка има обавезу поновог формирања Српске Цркве ИПХ. На овом сабору ће да буде оцењено садашње стање, биће изабран Управни Одбор који ће стварно да изражава ваше жеље и слободно ћете упућивати ваше предлоге и захтеве вашој законитој јерархији“.

И шта је ово „признавање“ учинило за  Србе противнике владике Акакија? За сада јако мало. Њихов први захтев био је да архиепископ Калиник рашчини владику Акакија и његове свештенике. Он то није урадио. Такође, нису добили никаквог свог епископа. Наравно, било би наивно очекивати да Грци одрже своје обећање о „усвајању временског оквира за хиротонију епископа по вашој жељи“, када  су управо овај захтев тако упорно одбијали толико година. Само кад би се појавио кандидат који би био вољан да интересе Србије потчини Грчкој, на начин који је отац Акакије одбио, Грци би размотрили да га рукоположе... Но, то би била страшна издаја интереса Српске Цркве, а и Православља у целини...

Изгледа да ово „поновно формирање“, уствари значи наставак доминације митрополита Калиника над иначе малом паством која је у опадању и искидана поделама око питања да ли ће њихов литургијски језик бити српски или црквено-словенски. Можда, да би били доследни, литургијски језик не би требао да буде ни српски ни црквено-словенски, него грчки... На крају крајева, пошто су се побунили против свог бившег духовника, оца Акакија, и пошто су хтели да припадају Грчкој а не Српској Цркви, онда треба да науче грчки и служе на грчком, напуштајући тврдње да су ИПЦ Србије...

Нека последње речи буду речи владике Акакија: „Чули смо да одлазак испод грчке административне управе значи прекидање пријатељства и помоћи: 'изгубићете пријатеље и нико вас више неће помагати...' Где је ту онда истинска братска љубав коју ми Срби истински православни и даље непомућено гајимо према Грцима? Значи ли то да смо ми Срби њима добри пријатељи само док смо потчињени Грчкој ИПЦ? Зар напредак Српске Цркве није и њихова радост? Надамо се да је ова еуфорија с грчке стране привремена и да су оштре речи изговорене и одапете ка нашем срцу само израз афекта. Иако нам такви ставови и изјаве наше грчке браће, као и ставови и изјаве њихових истомишљеника Срба, наносе велику штету и боле нас, ми им то не узимамо за зло, него са стрпљењем чекамо отрежњење, молећи се Господу свих да нам усади братство, међусобну љубав и разумевање...“

В. Мос

2/15.фебруар 2013.

Сретење Господње