Отворено писмо
Његовом Високопреосвештенству Јакову
Грчком Архиепископу Северне и Јужне Америке
Ваше Високопреосвештенство,
У црквеној пракси веома много тога заснива се
на преседанима. При томе, што је на
вишем положају лице које такав преседан уводи у живот, то већи значај сам тај
преседан може да добије.
Услед тога акти које чине православни јерарси
у својим односима са представницима других исповедања и религија имају посебан
значај и, у случајевима када нарушавају вековима прихваћени поредак, не могу да
нас оставне равнодушнима. Наше ћутање могло би да буде схваћено као пристајање,
па би сходно томе водило у заблуду и нашу паству и инославне, који сматрају да
се наша дела, а посебно наша богослужења, обављају у складу са догматима и
канонима којих се држимо. Када један православни епископ допусти нешто
неправилно, то може да се схвати као да је тако нешто допустиво за читаву нашу
Цркву, па они који су "изван" могу да стекну лажну представу у вези
са самим православним учењем. У време када се код представника различитих
исповедања појављује такво интересовање за учење других, ми бисмо им на тај
начин уместо хлеба давали камен.
Ето разлога због кога су последњи иступи Вашег
Високопреосвештенства, покривена и ауторитетом Најсветијег Патријарха Атинагоре,
изазвали велико узнемирење како код нас и наше пастве, тако и код многих
других. Имамо у виду Ваше недавно учешће на богослужењу у цркви Светог Патрика
током "Недеље молитава за хришћанско јединство" и "Екуменистички
молебан" одржан у грчкој Свето-Тројицкој цркви у Њујорку.
Већ и сама чињеница да је о тим заједничким
молитвама у штампи писано као о догађајима који представљају новину и појаве
без преседана указује на то да је у живот Цркве уведено нешто неуобичајено и
њој несвојствено. Које Вам је црквено правило, који обичај и које предање дало
за право да уводите такве новотарије?
Правослаље се по самој својој суштини одликује
верношћу предањима и светоотачким примерима. Није узалуд свети Викентије
Лерински у свом "Комониторијуму" рекао да је истински православно оно
што је Црква примала увек, од стране свих и свуда. Новотарија која не одговара
овом правилу већ самим тим носи на себи печат неправославности.
Вашем високопреосвештенству требало би да буде
познато 45. Апостолско правило које гласи: "Епископ, или презвитер, или
ђакон који се буде са јеретицима само и молио, нека се одлучи; ако им пак
допусти као клирицима да шта раде, нека се свргне". Познати каноничар
Епископ Далматински Никодим у свом тумачењу овог правила примећује да учешће у
таквој молитви са неправославнима "већ значи не да се ми старамо о њиховом
обраћењу к Православљу, него да се и ми сами у Православљу колебамо".
У датом случају Ваше Високопреосвештенство не
само да је одступило од исконске традиције Православне Цркве засноване на канонима
(Апост. 10,45; Лаодик. 6,32,33), него сте и на делу и на речима, одмах за
Патријархом Атинагором, исповедили учење које је туђе светим Оцима наше
Цркве.
У својој проповеди у цркви Светог Патрика
изјавили сте да црквено јединство треба да се схвата као призвање да кроз такву
"екуменистичку праксу и искуства као што су заједничка молитва и међусобна
сарадња, дођемо до пуног познања истине, која ослобађа верне од греха лажних и
безбожних бојазни". Сав тај ентузијазам Ваше беседе није усмерен на проповед
црквене истине, него на трагање за нечим новим, чак за новим одређењем
"нашег односа према Троједном Богу". Међутим, свети Оци су нашу
заједничку црквену молитву увек сматрали завршетком процеса присаједињења
заблуделих истинској Цркви – завршетком, а не путем ка том сједињењу. Црквена
молитва је пројава већ постојећег јединства вере и духа. Такво јединство ми не
можемо имати са онима који другачије од Православне Цркве уче о Светој Тројици
(филиокве), о Пресветој Богородици (догмат о Непорочном зачећу код католика,
одсуство поштовања код протестаната), о јерархији (Непогрешивост Папе код
католика, одбацивање свете тајне свештенства код протестаната) и сл. Посебно је
важно приметити да католици и протестанти имају сасвим другачије учење о Цркви
од нас.
Православно учење о Цркви увек је полазило од
тога да је Света, Саборна и Апостолска Црква само једна, и да се изван ње
налазе расколници, јеретици и припадници других религија. Ми стога никако не
можемо да прихватимо учење Најсветијег Патријарха Атинагоре изнето у његовој
Божићној посланици из 1968. године, да се тобоже услед недостатка љубави
"Црква – коју је Христос основао да би била без мрље и боре, света и
непорочна (Еф. 5,27) – изменила". Ако се наша Црква изменила и више није
иста она коју је основао Спаситељ, онда значи да више нема Једне, Свете,
Саборне и Апостолске Цркве за коју је Спаситељ рекао да је врата пакла неће
надвладати (Мт. 16,18), него да постоји неколико цркава, од којих ни једна није
у пуној мери истинска и света.
У својој беседи приликом посете Риму 1967.
године најсветији патријарх Атинагора је у базилици Светог Петра такође
отворено изјавио да Црква сада треба да се врати "тврдом основу на коме је
била утемељена као нераздељива", као да тобоже после 1054. године Црква
није имала тврде основе, и као да дотле није било подела. А пошто Патријарх и
Ваше Високопреосвештенство изјављујете да се налазите тек на путу ка
успостављању те "неподељене" Цркве, из тога следи да за вас такве
Цркве још увек нема. Ка закључку да сада једне свете Цркве још тобоже нема
неизбежно води и Ваше и Патријархово прихватање протестантске теорије гранања
Цркве. Према тој теорији Православна Црква је, подједнако са јеретицима и
расколницима који су од ње отпали, крива за поделе; и све заједнице које су се
од ње одвојиле остају гране Цркве Христове, од које су се одвојиле. Но, ако је
могуће бити део Цркве а не прихватати њене догмате, онда то значи да догмати
имају само другостепени значај. Управо то каже Патријарх Атинагора кад у својој
Божићној посланици похвално говори о кретању људи ка једној Чаши "а да не
знају за разлику у својим догматима и не маре за њу".
Такве речи никада не би изговорили велики
претходници Патријарха Атинагоре: свети Прокло, Григорије Богослов, Јован
Златоуст, Фотије и други. Али то није све. Мада је у прошлости понекад и с
висине Васељенског престола по људској греховности под видом истине проповедана
јерес, још није било примера да неки Патријарх изјављује како су догмати
неважни...
Како је тужно читати о таквом одрицању од отачких
учења у посланицама Првосветитеља оне Цркве која је била Мајка и нашој, Руској
Цркви.
Указујући почаст том Првосветитељу, Ваше
Високопреосвештенство се, нажалост, и на делу придружило његовој
незаинтересованости за истину, организујући у својој цркви беспримерни
"Екуменистички молебан", чиме су нарушени горе поменути канони. Тамо
постигнуто јединство у заједничкој молитви са римо-католицима и протестантима
као да представља остварење позива Патријарха Атинагоре да се иде као општем
уједињењу, без обзира на догмате и упркос упозорењу Апостола Павла против људи
који желе да изврћу јеванђеље Христово. Зар се Ви не плашите даљих речи
Апостола: Али ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље друкчије него
што вам проповедасмо, анатема да буде (Гал. 1,7-8)?
Стога сматрамо за своју дужност да одлучно
протестујемо против извртања учења о Цркви које тако упорно заговарате
Најсветији Патријарх Атинагора и Ваше Високопреосвештенство. Изражавамо протест
против Вашег неправославног "Екуменистичког молебана" и против тога
што је Патријарх Атинагора у диптихе Православне Цркве унео Римског Папу и
"сва исповедања Истока и Запада", како нам саопштава Божићна
посланица Његове Светости. Уношење у диптихе одувек је представљало
сведочанство да се дато лице сматра православним. Ако је Пети Васељенски сабор
наредио да се из диптиха избрише име Теодора Мопсуестијског, када је закључио
да је његово учење неправославно, онда како сада може било који Патријарх или
епископ да укључи у диптихе оне који чак ни формално не припадају Православној
Цркви него, напротив, јавно настављају да исповедају учење које није сагласно
са њеним догматима? Ви се са инославнима не сједињујете у истини, него у
омаловажавању истине.
Пишемо Вам ове редове не зато да бисмо Вас
прекорили, нити, тим пре, да бисмо увредили Ваше Високопреосвештенство или
Најсветијег Патријарха Атинагору. Нипошто! Поготово зато што немамо никаквог
разлога да бисмо према Вама или према Његовој Светости гајили било какво
непријатељство.
Напротив, сматрамо да нам дужност братске
љубави налаже да поново скренемо пажњу и Вама и Најсветијем Патријарху на
погубност екуменистичког пута који сте изабрали.
О, кад бисте ви, уместо гласа
интерконфесионалних конференција и штампе која је равнодушна према истини вере,
послушали глас светих Отаца Цркве, који је нису градили на компромисима, него
на тврдом чувању предања и сваке јоте божанствених догмата. Њихова истинска
љубав према инославнима састојала се у ревности да их просвете светлошћу истине
и бризи о њиховом истинском присаједињењу Цркви.
Ово пишемо у отвореном писму пошто и Ваша
иступања носе свенародни карактер, како би и други архијереји Православне Цркве
и верујући народ знали да не дели читава Црква погубно екуменистичко усмерење
које сте уизабрали. Нека свима буде јасно да заједничко служење са иновернима
које сте допустили представља жалосну, појединачну епизоду, која не може да
служи као преседан и пример за друге, него изазива огорчење и одлучни протест
верујућих чеда Цркве, као дело које је очигледно неправославно и противно
свештеним канонима.
Одани слуга Вашег Високопреосвештенства,
+ Митрополит Филарет
Недеља Православља
1969. година
Нема коментара:
Постави коментар