понедељак, 04. март 2013.

ПОСЛАНИЦА СВЕТОГ ФИЛАРЕТА О РУСКИМ НОВОМУЧЕНИЦИМА



Посланица свим верним чедима
Руске Православне Заграничне Цркве
поводом предстојећег прослављања
Руских Новомученика (1981)[1]

"По целом свету мученици Твоји,
као пурпурном хаљином и дивном тканином,
крвљу су украсили Твоју Цркву.
Зато ти кличемо Христе Боже..."[2]

Велик је подвиг мученика.
У Светом Јеванђељу читамо позив нашег Спаситеља, Господа Исуса Христа, упућен онима који желе да буду Његови следбеници: Борите се да уђете на уска врата (Лк. 13,24). Борите се, идите путем подвига, остварујте хришћански подвиг у вашем животу. Друкчије речено – хришћанин у своме животу треба да буде подвижник.

Различити су путеви и облици хришћанског подвига. Ако узмемо житија светих, тамо ћемо видети примере светог и богоугодног живота у најразличитијим животим околностима. Међу светима које је Црква прославила, видимо људе најразличитијих узраста и најразличитијег положаја – од моћних владара и високих јерараха Цркве до обичних људи, од пустињака и отшелника до породичних људи који живе у свету. Али уз све разлике у спољашњим облицима и условима њихових живота, духовни основ свима је био исти: потпуна љубав према Христу и непоколебљива верност Њему у свим искушењима, невољама и гоњењима које су морали да претрпе.
Но ова непоколебљива верност Христу посебно јасно и победоносно сија у подвигу оних које су хришћани у старини називали "сведоцима" (грчки "мартирос"). Тај подвиг – подвиг мучеништва, подвиг је оних који су своју верност, преданост и љубав према Христу посведочили смрћу за Њега, не штедећи ни сам свој живој!
Какве само дивне, поучне примере мученичког подвига налазимо у житијима светих! Ево, пред нама је свети великомученик Георгије Победоносац. Леп, угледан, богат младић, царев љубимац и његов верни служитељ који је могао да рачуна на потпуни "успех" у животу. Али када је требало да посведочи своју веру и верност Христу – одрекао се свих земаљских блага и храбро пошао на муке и у смрт, примивши мученички венац из руке Онога за Кога је пострадао. Ево и дивних девственица, хришћанки, великомученица Варваре и Екатарине. Угледне, богате, даровите и лепе, оне нису жалиле своју младост, лепоту, па ни сам свој живот, и на њима су се испуниле речи Откривења: Буди веран до смрти и даћу ти венац живота (Отк. 2,10).
Треба имати у виду да су свети мученици и мученице – након што су храбро поднели страшне муке и злостављања којима су их подвргавали њихови мучитељи – кретали у смрт као на празник, да су ишли не као поражени него као победници. Мучитељи су чинили све како би их приморали да се одрекну Христа. И тек када би видели да њихов труд не даје никаквог резултата, слали су верне сведоке Христове у смрт. Али то је био само чин немоћне злобе!
Иако у историји Цркве Христове примере мучеништва видимо у свим периодима Њеног постојања, ипак, све до револуције у Русији мученички подвиг се пре свега везивао за прве векове хришћанства, када је незнабоштво покушавало брутално и у крви да угуши свету Цркву.
Сад видимо нешто друго. Са појавом богоборачког комунизма у Русији и са његовим јачањем започела су гоњења вере невиђена по својој суровости и размерама. Један црквени писац је рекао да се православна Русија нашла на Голготи, а Руска Црква – на крсту. Наравно, као што се то догађало и у старини, било је и случајева отпадања од вере. Али Руска Црква и руски народ показали су такво мноштво примера храброг подношења гоњења и храбог умирања за веру Христову, који се не могу тачно ни набројати, јер је несумњиво да је случајева мучеништва током свих тих дугих година постојања комунизма у Русији било тако много, као никада у историји човечанства. Ту више није реч о стотинама и хиљадама, него о милионима страдалника за веру – постресан и до сада невиђен призор!
За све време постојања људског рода још није било овога што данас видимо – није било таквог ширења зла, није било таквог безумног и отвореног бунта против Творца какав видимо данас у нашој многострадалној отаџбини коју су поробили комунисти. Никада још у историји зло није наступало тако сурово и отворено као што се то догађа у Совјетској Русији. Никада се још и нигде ка Небу није дизао тако одвратан и безуман смрад хуле на Бога и на све свето, као тамо... Но, ако су непријатељи Бога и Цркве, осатањени од злобе, својом одвратном хулом и богоборством упрљали нашу Отаџбину Русију, она се истовремено од те прљавштине очишћује свештеном крвљу Руских Новомученика пострадалих за веру и истину. Обилно орошена овом крвљу Руска Земља је освећена и очишћена од безумља безбожника и богобораца!
Прослављајући Новомученике Света Црква говори да се њиховом крвљу Она украшава "као пурпурном хаљином и дивном тканином" – као најбогатијиом, најлепшом, најдрагоценијом одеждом. Том лепотом мученичкиг подвига украшена је данас Руска Црква, она која није признала разбојничку "власт" богобораца, која је одбила било какав договор и компромис са том влашћу, и храбро носи свој крст вере и исповедништва.
Приближава се дан канонизације-прослављања тог безбројног збора мученика и исповедника вере које су Руска Црква и руски народ дали свету. То ће бити дан највећег славља православне вере – не само у Русији и руском расејању, него и у читавом свету – свуда где има верних чеда Православне Цркве. Сваки православни Рус треба да буде свестан важности и значаја ове у историји још невиђене прославе, и да се припреми како би на одговарајући начин узео учешћа у њој.
Са приближавањем дуго очекиваног дана прослављања Новомученика, сада се често може чути како људи кажу: "Загранична Црква нема права да их прославља – то може да учини само читаца Руска Црква у својој пуноћи"... Наравно, тако би и било да је Руска Црква слободна! Али ми добро знамо да је онај део Руске Цркве који није признао комунистичку "власт" за закониту власт Русије и није јој се потчинио – отишао у катакомбе и не може слободно да искаже своје мишљење; а јерархија "официјелне" цркве се потчинила богоборној власти и делује по њеним упутствима. Стога не може да се сматра да она заиста представља глас многострадалне и прогоњене Руске Цркве. Управо стога Загранична Црква сматра да је обавезна да учини оно што у Русији сада не може да буде учињено. Јер ми знамо да нам с друге стране "гвоздене завесе" долазе многи и многи гласови који не само да се слажу са прослављањем Новомученика, него и моле да то прослављање буде обављено у што скорије време!
Велик је и многобројан збор Руских Новомучника. На челу му најпре стоје свештена имена највестијег Патрија Тихона, као и убијених Митрополита Владимира и Венијамина, при чему Митрополит Владимир у том збору заузима нарочито почасно место као првомученик, као први у том славном збору. Истовремено, сасвим изузетно место у збору Новомученика заузима Царска Породица, предвођена Царем-Мучеником, Императором Николајем Александровичем који је својевремено рекао: "Ако је за спасење Русије потребна жртва – ја ћу бити та жртва!"
Сада се много прича о прослављању Царске Породице. Многа верна чеда Православне Цркве, не само у руској средини, са радошћу и нестрпљењем ишчекују дан прослављања. Али чују се и гласови противљења, који негодују због тога. У већини случајева ти гласови говоре да је убиство Царске Породице чисто политички акт, и да правог мучеништва, као смрти за веру, ту нема.
Да ли је то заиста тако?
Окрећући се руској историји, ми видимо бројне примере да је Црква прославила, као угоднике Божије, многе убијене свете кнежеве; при томе њихова убиства никако нису била повезана за захтевом да се одрекну вере у Христа Спаситеља. На пример, из житија светих мученика кнежева Бориса и Гљеба  знамо како су ниске и злочиначке биле побуде којима се руководио њихов убица Свјатополк, који је оправдано назван "Проклети". Али питање одрицања од вере ту уопште није дотакнуто. Ипак, Црква их је прославила пре свега због њиховог светог и праведног живота, који је код свете браће окончан страдалничком смрћу.
Ако су тако били прослављени свети Борис и Гљеб (и многи други), онда је тим пре природно и оправдано да се позитивно реши и питање прослављања Царске Породице. Пре свега, сад кад је спомен Царских Страдалника очишћен он прљавштина и клевета којима су били засути у првим годинама после револуције, читавом свето је постало јасно да је породица покојног Цара-Мученика била узор и најсветлији пример истинске хришћанске породице. Нарочито је то постало јасно онда када смо сазнали како је живела Царска породица у свом тешком заточењу пред страдалнички крај, а такође и онда када су била објављена писма чланова те породице послата из заточења – драгоцено благо које су оставили као поуку руском православном народу који поштује њихов свештени спомен.
Но, то није најважније. Не треба заборавити да су злочинци-комунисти, када су убили Царску Породицу, то учинили зато да би уништили сам спомен на то како је Русија живела током многих векова свога постојања. Они су стремили ка томе да у многострадалном руском народу сруше, прекину и искорене онај светли дух којим је живела Света Православна Русија – дух православне државности, и да уместо њега уведу одвратни дух богоборства и братоубилачког комунизма. Злочиначко убиство Царске Породице није представљало само чин мржње и освете, то није био само чин политичког обрачуна са непријатељима, него управо чин начелног духовног уништења православне руске идеје, са циљем да се руском народу усади противприродни и зли комунистички дух! Последњи Цар са Својом Породицом био је убијен управо као венценосни представник и носилац свете идеје православне државности, био је убијен управо као Цар Православни – због Свога Православља!
Православни руски народе! Чеда Руске Заграничне Цркве! Припремамо се за велико славље – славље не само за Руску Православну Цркву, него и за читаву васељенску Цркву, јер је Православна Црква у свим Својим деловима једна, и живи једним духовним животом. Нека ово прослављање православне вере и красоте мученичког подвига буде не само општецрквено славље, него и лично славље свакога од нас! Позивамо сва чеда Заграничне Цркве да се припреме за тај догађај појачаном молитвом, постом, исповешћу и причешћем Светим Христовим Тајнама, како би сва наша Црква једним устима и једним срцем прославила Онога од Кога исходи свако добро дело и сваки савршени дар – Бога, дивнога у светима Својим!

+Митрополит Филарет




[1] Штампа се према: Православная Русь Но11 (1981), 1-3.
[2] Тропар недеље Свих Светих.

Нема коментара: