субота, 15. новембар 2008.

Полемика

Јеромонах Акакије
ОДГОВОР МНОГОПОШТОВАНОМ („УМЕРЕНОМ“) РЕВНИТЕЉУ- БРАТУ ЖЕЉКУ КОТОРАНИНУ
У вези са текстом: „Старокалендарци у областима
и градовима СПЦ“,  објављеном у часопису св. Кнез Лазар (Кликни!)

„Кормило наше Цркве свакако су,и треба да увек буду, свештени канони. Данас се, на несрећу, примећује појава
да други представљају себе као оне који
следе свештене каноне, док их ми,
наводно, газимо.
То је лицемерје без премца.“

Архиепископ Цркве ГОХ, Њ. Б.
Хризостом II (из Шесте енциклике
16/29. септембар 1997. године)


„НАШИ ЕПИСКОПИ“

 Брат Жељко, („умерени“) борац против јереси екуменизма, у своме тексту под горенаведеним насловом, несвесно учвршћује власт и устоличење обновљенаца-екумениста на некада светим православним троновима „ у областима и градовима СПЦ“.
 По његовом мишљењу, старокалендарци врше мисију и организују Цркву изван граница свога сабора, у областима и градовима СПЦ, а све то без знања епископа којима су дотични области и градови поверени и тиме се огрешују о бројне каноне, наводећи као пример 2. канон Другог васељенског сабора.

 Оваквим непромишљеним закључцима он ствара код сваког неупућеног читаоца недоумице, изједначавајући Цркву ИПХ Грчке са СПЦ. Ако кренемо таквом логиком, онда се са једнаким правом и СПЦ може укорити због кршења наведеног канона, пошто она врши мисију и организује цркву, тј. Оснива своје парохије, па чак и епархије, у Италији, Енглеској итд, у


областима које канонски припадају папистичкој, англиканској и осталим лажи-црквама.
 Придржавајући се ове заблуде,он даље наводи цео низ канона, такође наводећи како ја (противканонски) учим јавно, чак издајем часопис, без знања наших епископа.
 Уистину, лицемерје без премца!
 Којих то „наших епископа“?
 Принуђен сам овим да опет, по незнам ни ја који пут, кажем: да је СПЦ дубоко закорачила у смрдљиве воде јереси и саслуживања са новокалендарским расколницима, јеретицима и откривеним одступницима од Светога Предања и вере апостолске; да откривене главе прповеда (и речју и делом) свејерес екуменизма и да су се на основу тога такви назови „наши епископи“ својевољно обукли у многе клевете као у хаљину, како каже псалмопојац Давид (Пс. 109,18).
 Стога, свако Жељково навођење канона у том правцу благо речено је – жалосни промашај. Мислим да је даља расправа у вези са тим да се ми огрешујемо о бројне каноне тиме што смо основали једну истинску православну парохију у Србији крајње сувишна.


ОНАЈ КОЈИ ГОВОРИ: ПОЗНАО САМ ГА, А
ЗАПОВЕСТИ ЊЕГОВЕ НЕ ДРЖИ, ЛАЖА ЈЕ И У ЊЕМУ
ИСТИНЕ НЕМА


 Остављајући кормило (пидалион) Цркве Православне по страни, да га разбију смрдљиви таласи јереси и обновљенства, брат Жељко као „сигуран доказ“ присуства благодати Светога Духа у СПЦ наводи мироточиве мошти са Превлаке, притом заборављајући на речи Божанственога Павла који и самога ангела Господњег анатемише ако не доноси учење Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве (Гал 1, 7-8), а исто тако и речи нашег великог светилника и непоколебивог стуба истинског Православља – Марка, митрополита Ефеског: „Свако ко говори против онога што је заповеђено, макар и достојан поверења, макар био и испосник, девственик, МАКАР И ЧУДЕСА ТВОРИО, макар и пророковао – нека он за тебе буде као вук у јагњећој кожи који стаду само штету доноси“.
 Код разних одступника од Истине дешавају се слична чудеса, која правоверне никада нису доводила у недоумицу око постојања тајинстава код њих.
 Код паписта је сасвим нормално да из разних кипова, којима представљају Пресвету Богородицу или Господа, тече крв или миро од којих се
многи болесници исцељују, а ни егзорцизми нису нимало ретка појава. Многе православне светиње делују чудотворно и исцељују припаднике других религија (као, на пример, поклонике антихриста Мухамеда).Зар ће нас та чињеница довести на размишљање о њиховом поседовању благодати Светога Духа – Духа Истине? Сигурно не!
 Послушајмо шта на ту тему каже и свети Јован Богослов:...онај који држи заповести Његове (догме, свештене каноне, Васељенске саборе и одлуке Светих Отаца, нап. прир) у Њему пребива и Он у њему. И по томе знамо да Он пребива у нама по Духу којега нам је дао (1 Јов. 3,24). И још: И по томе знамо да смо Га познали, ако заповести Његове држимо. Онај који говори: Познао сам Га, а заповести Његове не држи, лажа је и у њему истине нема. А који држи реч Његову, заиста је у њему љубав Божја достигла савршенство; по томе знамо да у Њему јесмо (1 Јов 2,3-5).
 Но, ако брат Жељко презре ово што смо горе навели, надамо се да неће презрети и речи Самога Господа Који је, разобличујући лажне пророке рекао: Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, нисмо ли и твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: НИКАДА ВАС НИСАМ ЗНАО; ИДИТЕ ОД МЕНЕ СВИ КОЈИ ЧИНИТЕ БЕЗАКОЊЕ.(Мт. 7, 22-23).
Овај пут не бих се дотицао питања разних „новојављених“ новокалендарских „светитеља“, попут „светих“ Рафаила, Николаја и Ирине, као и великих стараца-чудотвораца“ Пајсија, Порфирија, Јакова, Јосифа Спилеота итд, који су фанатично својим разним „чудесима“, „прозорљивошћу“ и „светим животом“ грчком благочестивом народу натурали душегубну новотарију – папски календар. Јер ће се појавити лажни христоси и лажни пророци и показа ће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране (Мт 24,24).
  Брат Жељко, дакле, наводећи мироточиве мошти и разна чудеса као „необориви доказ“ „обилно“ присуствујуће благодати Светога Духа у СПЦ, кренуо је опасним путем тражења некаквих доказа о благодатности тајинстава СПЦ, опет потпуно занемарујући двехиљадугодишње Предање Светих Отаца – кормило Цркве, свештену књигу ПИДАЛИОН, у којој јасно пише ко је јеретик или расколник, како према њему да се односимо и, што је најважније, да ли такав поседује Свете Тајне.



ЧЕКАЊЕ САБОРСКЕ ОСУДЕ


„Данас поуздано знамо да је екуменизам јерес, лажно учење. Али његове саборске (формалне) осуде немамо.“
Још једна велика заблуда брата Жељка. Трудећи се да по сваку цену докаже благодатност СПЦ, све више себе уплиће у анатему донету од стране РПЦЗ, „помажући и бранећи јерес екуменизма“.
Као што нам је свима познато, за јереси које су се појавиле после Седмог Васељенског сабора – папизам, многобројне протестантске секте, јеховине сведоке, пентекосталце итд – немамо саборску осуду (!). Стога идући опет Жељковом логиком, долазимо до закључка да оне поседују благодат Светога Духа, те нису јеретици.
Богомудри и Духом Светим вођени Оци осудили су све јереси које ђаволов и човечији ум у својој изопачености могу да смисле.
Јерес, или боље, свејерес екуменизма у себи садржи сва лажна учења и јереси које су појединачно у разна времена биле предане осудама, а нарочито кршење догмата о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви.
Жељко очекује саборску осуду ове јереси од стране епископа СПЦ, јер, по његовим речима, без такве осуде немамо пуноћу услова које тражи 15. канон Деветог помесног сабора, на основу којега: „не бисмо могли прекинути општење са екуменистима у нашој цркви, а да не потпаднемо под осуду за раскол“. А, противно свим канонима и одлукама Светих Отаца, Жељко; својевољно тумачећи исти канон, оправдава оне који „чекајући осуду“, остану у општењу са лажним учитељима и лажним епископима.
И, опет подлежући анатеми РПЦЗ, „под изговором братске љубави“, себи даје слободу да канону дода две речи: „чувајући народ“.
Као што сам горе навео, данас, на нашу срећу, не постоји неосуђена јерес и стога сваки даљи разговор у вези са 15. каноном Деветог помесног сабора сматрам непотребним.


КАКВУ ЗАЈЕДНИЦУ ИМА СВЕТЛОСТ С ТАМОМ?
(2 Кор. 6,14-18)


Жељко се током целога свога текста нада да ће екуменисти осудити своју јерес – екуменизам (!), тј. да ће „епископи“ сабора СПЦ анатемисати јерес екуменизма. Дај, Боже!


Дај, Боже, да то исто ураде и монофисити, осуђујући своју јерес монофиситизма, паписти да осуде папизам и остали псевдохришћани своја лажна учења. Истине ради, кроз густе, мрачне облаке чистог кипријанизма ту и
тамо пробије се понеки зрачак истинског Православља које на крају 15. стране, ипак, потпуно прекрива тама: „ Благодаћу Светога Духа ми, који остајемо у „светском Православљу“ уклонићемо камен спотицања (јереси и новачења), сведочећи истину“. Ми се само питамо: може ли истина живети са лажју, а, још горе, у лажи?
 Код Кипријана Куцумбаса и његових истомишљеника можда и може.


ПРВИ КОРАК


 Даљни текст већином се односи на неко будуће време, које очекује брат
Жељко, тачније, на иступање СПЦ из ССЦ, спомињући некакав документ (којим су јавности само замазане очи) о иступању, који по њему представља суштинску осуду екуменизма.
  Опет понављам, дај, Боже, да то буде ПРВИ КОРАК (а не суштинска осуда) на путу повратка олупине ССЦ у мирне, бистре воде истинског Православља.
  Дај, Боже, да после тога иступања из ССЦ прекину и општења са патријархом-јеретиком Вартоломејем и са осталим непокајаним одступницима који би и даље остали у органском чланству ССЦ (међу њима антиохијском и александријском патријаршијом које су увеле intercommunio са монофиситима). Дај, Боже!
  Но, до тог радосног тренутка сматрам да што сам више удаљен од „православних“ екумениста, то сам ближи Богу и светима.
И, на крају, после поприличног замарања читаоца, у овом случају потпуно непотребним, канонима, Жељко наставља: „ Границе СПЦ морају остати неповређене...“
О епископима-екуменистима, после свега, опет говори као о канонским, православним епископима који се ни о један канон нису огрешили, називајући „сабор“ СПЦ врло благом речју – „неуредан“.

И закључује, позивајући се опет на каноне и црквени поредак: „ Зато браћа
наша старокалендарци морају обуставити своју мисију у областима и градовима
Србске Цркве“.


КРШТЕЊЕ У ИСТИНИ


 Што се тиче крштења људи који, како каже, већ имају „крштење у истини“
од епископа или презвитера СПЦ, ћутећи при томе да ми НЕ ПРЕКРШТАВАМО оне који имају крштење у Истини, тј. апостолску форму светога крштења, трикратним погружењем и појављивањем из воде уз призивање три ипостаси Свете Тројице, него оне људе који су по папски кропљени босиљком, а у најбољем случају су поливани, те се тако уместо да примају очишћење и усиновљење показују нечистима и синовимаа таме ( видети ТОМОС о крштењу из 1756. године), те је стога његово навођење 47. апостолског канона басмислица. Ја бих га посаветовао да проучи 50. канон Светих Апостола и његово тумачење од св. Никодима Агиорита, где се јасно говори какве форме треба да буде крштење предано од Бога Светим Апостолима. Сам превод грчке речи vaptizma значи „некога или нешто погрузит у воду.
  Следећи, такође, Други и Петошести васељенски сабор, који наређује да они који нису крштени троструким погружењем и појављивањем из воде, већ су крштени другачије, имају се сматрати НЕКРШТЕНИМА када приступају Православљу. Исту одлуку донео је и наш Свештени Синод ИПХ Грчке.
  Оне људе који имају правилну форму крштења (три погружења и појављивања из воде) примамо у општење, уз одрицање од јереси екуменизма, светим миропомазањем.


СВ. МАКСИМ ИСПОВЕДНИК – КИПРИЈАНОВАЦ ?


  Даље Жељко говори да прекидање општења са јеретицима није једини спасоносни пут, саветујући нас да погледамо историју јер, да су Свети Оци мислили овако како ми (ИПХ) мислимо, Цркве одавно не би било, наводећи уз ово још једну апсурдну тврдњу, да је „св. Максим Исповедник сачувао кроз своје сведочење благодат Цркве када су сви епископи пали“.
  Тврдњу, да св. Максим није прекидао молитвено општење са патријархом – јеретиком у своје време, него је, како би то Жељко желео, „сведочио истину“ унутар јереси, тј. општио са јеретицима,није потребно побијати јер свако може да се увери из жититја светога Максима у то шта је истина. Дрско светохулство!
 
 
  Понављам, Истине нема тамо где се не чувају догме и свештени канони
Цркве Православне.
  И на крају, ако неће мене, по животу достојног сваке осуде, нека слуша светог Апостола Павла који каже да они који Јеванђеље изменише, и који и у најмање уводе новотарије, били они папе, патријарси (којима на дан Пасхе
силази свети огањ), па и ангео са неба, нека су анатема!


На Света Три Јерарха 1998.



ДОДАТАК

НУЖНОСТ „СТАРОКАЛЕНДАРСКОГ СВЕДОЧЕЊА
ИСТИНЕ“



 Није случајно што смо прва два пасуса Жељковог текста издвојили у посебни део, будући да је тема које се он овде дотакао веома озбиљна и захтева одређена знања да би се потпуно разумела суштина проблема:
„Србска Православна Црква време рачуна по јулијанском, тзв. старом календару. Стога, на први поглед, појава припадника старокалендарског сведочења Истине у њеним областима и градовима, те њихова мисијска делатност међу православним србским народом, а све то без благослова епископа, којима је поверено старање о том народу, у њиховим областима и градовима, изгледа беспредметна...
Љубљена браћа наша, старокалендарци, немају потребу да нашем народу проповедају о календарском питању“.
 Прво и пре свега потребно је да се запитамо: шта је стари, а шта нови календар? Први је од искони у Православној Цркви, установљен још у апостолско доба; други је противцрквени, латински, новотарија из 16. века,чије увођење представља зло и црквени раскол, који удаљује од Православне Цркве и ЛИШАВА БЛАГОДАТИ СВЕТОГА ДУХА (блажени Теодосије Каруљски).
 Друго: како, према црквеним правилима, православни треба да се односе према новокалендарцима – расколницима?


 Они са њима не треба да имају никаквог молитвеног општења (33. правило Лаодикијског сабора, а такође и 2. правило Антиохијског сабора)
 Треће: каква се казна налаже лицима која се моле са јеретицима или расколницима? Свргнуће за клирике и одлучење од Цркве за мирјане (10. и 11. правило Светих апостола, 2. правило Антиохијског сабора, 9. правило Картагинског итд).
 Горанаведеном још бих додао и неколико саборских осуда, које су не једном пастири Православне Цркве у разна времена доносили.
 „Нека снагу имају отачки канони и закони, а не астрономи“ (из посланице патријарха Јеремије...).
 „Ко не следује обичајима Цркве, него жели да прихвати григогијански календар и пасхалију, подлеже анатеми, одлучењу од Цркве и целога сабора верних“ (саборска одлука из 1593).
 „Ко прими григоријански календар – да буде одлучен од Бога“ ( патријарх Кирил, из окружне посланице 1756).
 „ Да се држимо исповедања које смо примили од Светих Отаца, да се одвраћамо од сваке новотарије као од наговора демонског(...) Но ако би се неко дрзнуо на тако шта делом, или саветом, или намером, он се већ одрекао вере Христове, већ се подвргнуо вечном проклетству за хулу на Духа Светога, јер као да је несавршеним назвао оно што је речено у Светом Писму и на Васељенским саборима(...) Дакле, сви који уводе новотарије, било јеретици или расколници, који су се у клетву као у ризу оденули, нека су папе, патријарси, клирици, мирјани, нека је и ангео са неба – да је АНАТЕМА“ (из окружне посланице Једине, Саборне и Апостолске Цркве упућене свим православнима 1848).
 „СПЦ време рачуна по јулујанском, тзв. старом календару“, наводи у првој реченици свога текста брат Жељко, заборављајући при томе (или намерно прећутавши) да је СПЦ у стварности сачувала само личну аутономију (!) по питању празновања црквених празника, тј. да време рачуна по јуллијанском календару само у границама своје дијецезе, што је канонски недопустиво. Може ли једна помесна црква бити православна само у својим областима и градовима, а у исто време ван своје дијецезе признавати неку јерес или расколи?
 Може ли СПЦ бити истински православна, а у исто време бити у пуном евхаристијском општењу са новокалендарским расколницима и може ли се она уопште назвати старокалендарском црквом, ако ван граница своје дијецезе време рачуна, тј. празнује црквене празнике, по папском календару?
 Разуме се да је то немогуће по критеријумима православне вере. На пример, епископи или клирик СПЦ може у току једне године два пута да прослави Рождество Господње (!), што се у стварности много пута и дешавало;


Самом писцу ових редова то се, док је још био под окриљем СПЦ, и догодило, када га је „прославио“ најпре у Грчкој (на дан св. Спиридона Чудотворца), а потом и у Србији.
 Нешто слично догађа се и у пољској помесној цркви и у америчкој митрополији, ОСА (Orthodox Church of America), где у истој епархији неке парохије живе по јулијанском, а друге, под истим епископом, по григоријанском. Њихов епископ, посећујући своју паству, дужан је да у једној парохији празнује Рождество Христово, а у другој још увек пости Божићни пост (!). У једној епархији ОСА (са којом је СПЦ у пуном евхаристијском општењу!), веровали или не, у истим парохијама једног епископа (укључујући ту и његов саборни храм), верни живе по разним календарима, сагласно личном афинитету. Епископ је обећао пастви да ако и један парохијан зажели да служи по сатром календару – жеља ће му бити испуњена. Да ли овај духовни хаос можемо назвати Православљем?
 Јулијански календар је са пасхалијом био примљен Првим васељенским никејским сабором и освећен црквеном употребом кроз већ скоро две хиљаде година. Никејски Оци, поставивши тај календар у основу богослужбеног живота цркве, били су несумњиво умудрени Духом Светим.
 Стога, његово нарушавање или промена у корист папске новотарије представља нарушавање догмата о Цркви.
 Надам се да се нико (осим „православних“екумениста, који су то већ учинили) не би дрзнуо да одриче божанско надахнуће Светих Сабора.
 Сагледавши све ове чињенице, долазимо до закључка да је СПЦ расколничка , те стога итекако нужно „старокалендарско сведочење Истине међу србским народом“.
 А то што су новокалендарски расколници и они који опште са њима у већини, нас уопште не плаши. Првославље се не мери бројем, него верношћу Светом Предању и јединством у Апостолској Вери и животу са свима светима. Ми верујемо да су Свети Оци са нама, а не са онима који су погазили њихово предање. Такође видимо како модернизам и јерес екуменизма све више напредују и да се обистињује упозорење 7. правила Седмог васељенског сабора: „Гресима који претходе и други греси последују“.
 Тако се нимало нећемо чудити ако СПЦ уведе званично нови календар, а новокалендарци приме и нову пасхалију (константинопољска патријаршија већ увелико ради на томе).


 Стога, уколико ми (ИПХ) стојимо чврсто у православном учењу који је Црква примивши од Христа нашега Спаса одувек чувала и чува и не жели да га одбацимо, како се онда брат Жељко усуђује да нам суди као онима који се „огрешују о бројне каноне“:
 „Дакле, старокалендарци, иначе врло одани канонском предању, врше мисију и организују Цркву изван свога сабора у областима и градовима СПЦ, а све то без знања епископа којима су дотичне области и градови поверени и тиме се огрешују о бројне каноне“.
 Све би то заиста било тако да грчка званична црква није 1924. године створила раскол, примивши папски календар или да је СПЦ, после увођења новог календара у ГПЦ, са њом прекинула општење.
 И, наравно, да се СПЦ у општењу са канонском Црквом Грчке – ГОХ. Тада би брат Жељко са правом могао да нас укори за кршење 2. канона Другог васељенског сабора:
„Епископи да не простиру своје власти преко своје дијецезе на цркве ван својих граница (...) Ако нису позвани, нека не прелазе границе своје дијецезе ради рукополагања или других каквих послова управе црквене (...) „


ЗАКЉУЧАК


  Обновљенцима – „православним“ екуменистима не иде у корист да верни, видећи њихово безакоње и отпадништво, прелазе истински православним епископима, те је у новије време постало правило да у оквиру своје власти имају људе који ће „критиковати“ њихово безакоње и отпадништво, а у исто време како све то још није довољан разлог да се одвоје од безаконика, увек поткрепљујући такве тврдње „обиљем“ канона. То је већ позната, опробана тактика, која је „уродила плодом“ у Русији, Грчкој итд. и један од главних разлога због којега су данас читави народи лако пали под јарам јереси.
 Не дао Бог да се и брат Жељко нађе као један од тих људи.

 Не дао Бог да се нађе као помагач онима онима што узеше кључ (Лк 11,52).



4 коментара:

Sumadinski revnitelj је рекао...

Могло би да се напише нешто о владики Николају и оцу Арсенију Тошовићу.

serbiantrueorthodox је рекао...

Ево управо смо поставили два текста "Пад Српске Цркве" 1. и 2. део, који се дотичу дела и личности оца Арсенија Тошовића.
Хвала Шумадијском ревнитељу на иницијативи да се покрене успомена на оца Арсенија.

Анониман је рекао...

Свака вам част што сте покренули тему о јеромонаху Арсенију Џорданвилском.

RusUS је рекао...

Понављам, Истине нема тамо где се не чувају догме и свештени канони
Цркве Православне.
A kakva je to "Istinska Ruska Crkva" gde se nekrsteni u jeretickim sektama kao Katolicko - Evangelisticka jeres, primaju u "Crkvu" ili clanstvo bez krtsenja, pa cak i miropomazanja: samo de izjave da zele da ucestvuju to gde jesu i podrzavaju to sto dobiju!? A DOBIVAJu I PROSFORe I ANAFORE A O OLGLASENE SE NA "LITURGIJI" "OGLUSUJU"!?!?!? TU SIGURNO NEMA NIKAKVE ISTINE!