из наше старе црквене штампе

Одговори на питања из пастирске праксе

ДА ЛИ ЈЕ ДОПУШТЕНО КРСТИТИ ОБЛИВАЊЕМ? 

Питање ово изгледаће нашим читаоцима онако чудновато, као што се оно чудноватим нама учинило, када су нам га ставили. Овако што питати исто је, као кад би нас ко упитао: „може ли се свршити јевхаристична тајна на пријесноме хљебу?“ Па као што би нам страно било, да одговоримо на ово, тако нам страно сада бива, да одговарамо и на питање: „да ли је допуштено крстити обливањем?“ Али одговорити морамо, јер нам је питање ставио један угледнији наш свештеник, наводећи, као да то исто чине још и неки други. Па како да одговоримо, када о томе јасно уче не само "Православно исповједање" (I. део, одговор на 102. питање) него и сами уџбеници по богословљу и најобичнији катихизиси основних школа?

Сваки свештеник мора да зна, да крштење мора бити у свему правилно свршено, јер црква никада није признавала за правилно крштење оно које није по пропису њеном извршено. Тертулијан каже: "Који нису примили крштење правилно, са свијем нијесу крштени. (De bapt.c. 15) Пропис цркве, по коме ми морамо свршавати крштење, садржи се у „Требнику“, који је у рукама свакоме свештенику, оставимо на страну све друге књиге, па узмимо Требник, и на основу онога, што у њему пише, одговоримо на питање. У Требнику дакле стоји, да свештеник изговарајући установљене ријечи крштава дотичнога, на „којемуждо приглашенији низводја јего и возводја“, а на крају Требника има ово правило: „Свјашченик не крешчај во три погруженија, јакоже предписасја. Једино очеје, другоје синовње и третије свјатаго Духа и сице не творјај во јединој тајње, да извержетсја (пр. 201.).“ Као што се види, ово је кратко и јасно: свештеник кад крштава, мора три пута погњурити дотичнога у воду, и ако то не учини, да извержетсја,то јест мора бити свргнут са свештеничкога чина. Ову казну одређује 50. апостолско правило, на основу кога је састављено ово правило у Требнику.
Облијевањем крштавају – (почињући од XIV. вијека) – римокатолици; и то саставља једну од главнијех тачака, у којима се разликује православна црква од римокатоличке. Узимајући за основу примјер Исуса Христа који се крстио погњурењем у Јорадану, за тијем практику св. Апостола, који нијесу крстили облијевањем, хего погњурењем (Дјел. ап. 2, 41. 8, 38 и др.), и најпосле практику свију слиједећих вијекова, - два велика сабора православне цркве, и то један руске (1656.) а други свију источних Патријараха (1756.) изрекли су свечану осуду против крштења облијевањем, осим ванредних неких случајева. (на пр. болест, оскудица воде).
Па кад је тако, смије ли који православни свештеник, да уводи у своју парохију римокатолички обичај крштавања облијевањем, а да се не огреши о учење православне цркве, и да не потпадне осуди свог претпостављеног епископа, који је по канонима дужан одмах да свргне са свештеничког чина таквог свештеника.
И послије овога, одговор на стављено питање оваки је: крстити облијевањем најстрожије је забрањено у православној цркви, и свештеник, који допусти себи, да крсти дијете облијевањем, а не трикратним погњурењем, такав сваштеник мора одмах бити свргнут са свештенога чина, и то прво с тога, што је тијем повриједио позитивни закон цркве, а за тијеим и с тога што таквим постпупањем уводи латинске обличаје у поверену му парохију, те тим крчи пута унији.

ИСТИНА, 1887. стр. 365. - Задар