Живот по вери

Протопрезвитер Михаил Помазански
ПУТ ХРИШЋАНИНА

Крст Христов – пут, сила и знамење Цркве

Догматско учење Цркве је најтешње повезано са целокупним духовним поретком хришћанског живота, коме даје тачно усмерење. Било какво одступање од догматских истина води ка неправилном схватању духовне дужности хришћанина. Вера захтева «живот по вери».
Спаситељ је духовну дужност човекову кратко одредио двема заповестима Закона: заповешћу о љубави према Богу, свим срцем, свом душом, свим мислима, читавим умом, и заповешћу о љубави према ближњем као самоме себи. Но, при томе, Спаситељ је учио да је истинско испуњавање ових заповести немогуће без самоодрицања у овом или оном степену, без пожртвованости: оно захтева подвиг.
Где ће верујући пронаћи снаге за подвиг? Он ће је добити кроз општење са христом, кроз љубав према Христу, која га подстиче да иде за Њим. Ово следовање у подвигу Христос је назвао «јармом Својим». Узмите јарам Мој на себе... Јер јарам је Мој благ, и бреме је Моје лако. Назвао га је такође крстом. Дуго времена пре Свог распећа на Крсту Господ је учио: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде (Мт. 16,24).


И који не узме крст свој и не пође за мном, није Мене достојан (Мт. 10,38). Православни пут хришћанина, то је пут крста и подвига. Другим речима, то је пут трпљења, подношења невоља, прогона за име Христово и опасности од непријатеља Христових, одбацивања светских блага ради Христа, борба са својим страстима и похотама.

Таквим путем следовања за Христом прошли су Његови апостоли. Са Христом се разапех – пише апостол Павле. А ја Боже сачувај да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свет и ја свету (Гал. 2,19; 6,14). Следујући путем Христовим, апостоли су свој ђивотни подвиг окончали мученичком смрћу.
На подвиг су, по мери својих сила, позвани сви верујући: А који су Христови, распеше тело са страстима и жељама (Гал. 5,24). Духовни живот не може да прође без унутрашње борбе, без уздржања. Јер многи, за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи Крста Христова; њихов је крај погибао, њихов бог је трбух, и слава у смрамоти њихвој, они мисле оно што је земаљско (Фил. 3,18-19).
Целокупна историја Цркве почива на подвизима: испрва на страдањима мученика раног хришћанства, на пожртвованим напорима светитеља – стубова Цркве, а потом на личним аскетским подвизима ради задобијања духа у борби пустињака и других подвижника против тела, на личним аскетским подвизима тих «земаљских анђела и небеских људи», као и «праведника» који су живели у свету али се нису упрљали од њега. Тако се хришћанство до данас украшава исповедницима и мученицима за веру у Христа. Поукама и примерима из Јеванђеља и читавог Светог Писма, затим примерима светих, прописима Црквеног устава, бдењима, постовима и позивањем на покајање, света Црква подржава у верујућима ту дужност самоограничавања и духовног очишћења.
То је судбина не само појединачног хришћанина, него и саме Цркве у целини: «да буде гоњена због крста Христовог» – како је то представљено у виђењима апостола Јована Богослова у Откривењу. Кроз многе периоде своје историје Црква подноси сасвим отворена страдања, прогоне и мученичку смрт својих најбољих служитеља – што је један савремени свештенослужитељ и црквени писац назвао «жетвама Божијим», – док у другим периодима, па и у периодима видљивог благостања, страда од унутрашњих непријатеља, од недостојног начина живота својих чланова, и то посебно људи постављених да јој служе.
Догмат о Крсту се дакле одређује овако:
Крст је пут хришћанина и Цркве.
Но, при томе, он је и сила Цркве. Гледајући духовним очима на Исуса, Начелника и Савршитеља вере (Јевр. 12,2), хришћанин црпи духовне силе из свести о томе да је након крсне смрти Господа уследило васкрсење, да је крстом побеђен свет, да ако са Господом умиремо, са Њим ћемо и да царујемо, и у откривењу славе Његове радоваћемо се и веселити (1. Пет. 4,13).


Крст је, коначно, и знамење Цркве. Од оног дана када је Спаситељ на Својим плећима понео Крст на Голготу и био распет на материјалном крсту, Крст је постао видљиви знак и знамење хришћанства, Цркве, свакога ко верује у Христа.

Немају сви који припадају хришћанству «уопште» такво схватање Јеванђеља. Неке велике хришћанске заједнице одбациле су Крст као видљиво знамење, сматрајући да је он био и остао оруђе поруге. На такву саблазан крста упозоравао је још апостол Павле (Гал. 5,11) када је говорио: да се не обеснажи Крст Христов, јер је реч о Крсту лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо (1. Кор. 1,17-18). Он је саветовао да се не треба стидети Крста, као знамења поруге: изиђимо к Њему (Господу) изван станишта, поругу Његову носећи – поучавао је (Јевр. 13,13-14). Јер поруга на Крсту довела је до васкрсења у слави, и Крст се показао као оруђе спасења и пут ка слави.
Имајући увек пред собом образ Крста, осењујући се знамењем Крста, хришћанин, као прво, подсећа себе да је призван да следи Христа, подносећи у име Његово патње и лишавања због своје вере; као друго, силом Крста Христовог он добија снагу за борбу против зла у самоме себи и у свету; као треће, исповеда да очекује јављање славе Христове, другог доласка Господњег, коме ће претходити јављање на небу Сина Човечијег, сходно божанским речима Самог Господа (Мт. 24,30): то знамење, према једнодушном схватању Отаца Цркве, биће величанствено јављање Крста на небу.
Крсно знамење које стављамо на себе, или изображавамо на себи покретом руке, представља немо, али истовремено громко и јавно исповедање вере.
Са Крстом је повезана сва узвишеност нашег искупљења. Он нас подсећа на неопходност личног подвига за хришћанина. У представи Крста, па чак и у самом његовом називу, сумира се сва јеванђелска историја, а исто тако и историја хришћанског мучеништва и исповедништва, за све време постојања хришћанства.
Удубљујући се у богатство мисли повезаних са Крстом, Црква опева Силу Крста: «Непобедива и недокучива и божанска сило Часног и Животворног Крста, немој да оставиш нас грешне».