понедељак, 26. јануар 2009.

Симфонија власти



На слици (мозаик из свете Софије): Flavius Valerius Aurelius Constantinus - први хришћански император свети Константин велики
Владимир Мос
КРСТ И КРУНА
Пре но што ту идеју одбацимо као испразно маштање, хајде да поближе размотримо дубоку везу између Крста и Круне, Православне Цркве и Православног Царства.

Крст је символ истовремено и победе хришћанства и основних хришћанских добродетељи – смирења, љубави и самоодрицања, при чему ово последње служи за достизање првог. И мада се хришћанске добродетељи могу упражњавати у било каквим околностима и под било каквим режимом, укључујући и антихристов, ипак, огањ Духа Светога ће се угасити у многим душама које подлегну слабости и палом стању људске природе, ако Његова дела не буду подржана од стране хришћанске државе хришћанским законодавством. И обрнуто, ако Крст царује у срцима довољно широког круга људи, онда утицај квасца Духа може да нарасте и да у хришћанском правцу усмери чак и оно што представља најокорелији и најнепоправљивији део друштва – његову политичку структуру и политичку философију.

Управо то видимо у време првог хришћанског цара, светог Константина и његових наследника. Сила римског хришћанства, делујући одоздо, сломила је калуп римског паганског друштва и трансформисала његов централни антихришћански елемент, култ императора, “pontifex maximus-а”, у хришћански систем “симфоније” црквене и државне власти, под врховним господством Христовим. Наредни хришћански цареви су у Духу Христовом и ради спасења свих својих поданика увели хришћански законодавни систем, чији је основни принцип био тај, да ни на који начин не треба да противречи црквеном законодавству, него пре да га подржава. Јединство државе представљало је одраз најдубљег јединства Цркве којим се надахњивало; баш онако како Бог управља Својим Царством на небесима, тако су цар и епископи управљали Његовим царством на земљи - по узору на Његово небеско Владичанство.
Цар Јустинијан је то виђење изразио у својој VI новели (из 535. год.) на следећи начин: “Постоје два највећа дара која је Бог по Својој љубави даровао свише човеку: свештенство и царско достојанство. Прво служи божанском, док друго усмерава и управља људска дела; оба међутим потичу из истог извора и украшавају живот човека. Одатле ништа не треба да буде такав извор брига за цареве, као достојност свештенства, будући да је то за њихово добро, да ови непрестано моле Бога. Јер ако је свештенство у свему беспрекорно, ако поседује смелост пред Богом, и ако цареви праведно и благоразумно управљају државом која је поверена њиховом старању, онда ће уследити свеопшта хармонија (у грчком оригиналу: симфонија) и свакојаки ће благослови бити даровани људском роду”. 
Ово виђење засновано је на веровању да монархијом, ништа мање него Црквом, управља Промисао Божији. Као што је цару Јустинијану писао папа Јован II: “Срце је царево у руци Божијој и куда год хоће Он га савија (Прич. 21,1). Ту лежи темељ твога царства и снага твоје власти. Јер мир Цркве и јединство вере узносе свога виновника на висину и задржавају га тамо у миру и срећи. Сила Божија никада не понестаје ономе ко штити Цркву од зла и мрља раздора, јер је писано: Када праведан цар седи на престолу, ниједно зло неће га задесити (Прич. 20,8)”.  
Симфонија власти може да функционише све док већину популације чине истински хришћани који желе да она функционише. Она почиње да се руши онда када: (а) значајан део становништва верује другачије и спреман је да предузме револуционарну акцију како би ту симфонију уништио (нпр. сиријски, коптски и јерменски монофизити у Византији VI-VII века, или Јевреји и Пољаци у Русији XIX века); (б) када је сам владајући слој заражен јеретичким учењем (нпр. цареви-иконоборци у Византији у VIII-IX веку, или образовани слојеви у Русији у XIX веку); или (в) када је царство нападнуто споља, услед издајства од стране једног или другог од тих стубова друштва (нпр. Фераро-Фирентински лажни сабор 1439. године, или принудна царева абдикација 1917).
Оваква симфонија представља образац хришћанског друштва, који је очигледно био угодан Божанском Промислу ради спасења рода хришћанског; јер је до 1917. године већина православних хришћана живела или у Византијском или у Руском царству, или у некој од мањих краљевина – као што су православна Енглеска или Француска (пре раскола), односно Србија или Грузија – које су биле уређене према византијском моделу.
Као што секуларна демократија и нацистички фашизам представљају обрасце друштва устројеног на одређеној философији живота, тако је и са хришћанском симфонијом власти. Њена философија полази од претпоставке да је стварни владар света и свега у њему – Бог. Онај део света који признаје ту власт представља Цркву Христову, док су остали, свесно или несвесно, бунтовници против Бога (упореди: Мт. 22,1-14).
Стога, како је посебно јасно видео патријарх Никон Московски, хришћанско друштво по идеалу требало би да тежи поистовећењу са Црквом, у којој је све потчињено Божијем господству, а циљ увек представља спасење душа.
Међутим, то поистовећење хришћанског друштва и Цркве овде на земљи може се достићи само приближно, а никада у потпуности. У пракси је увек било и биће ствари које се налазе изван канонских права епископа, као што је управљање нехришћанима, вођење ратова или сакупљање пореза. То припада ћесару; то су послови државе, а не Цркве.
Осим тога, уколико се Божија власт заиста сматра за свеобухватну, онда политика такође треба да буде ако не формално потчињена Његовом Царству – Цркви, онда у сваком случају да буде вођена у сагласју са њом и подвргнута њеном утицају. Другим речима, појам какав је хришћанска политика може и треба да постоји. А тај идеал постаје реалан ако је сам монарх – хришћанин и верно чедо Цркве. 
На Западу је модерно да се подржава одвајање Цркве од државе. Као главни аргумент у прилог томе узима се да ово ослобађа Цркву од политичког притиска и даје јој могућност да се бави својим пословима без мешања са стране и трошења око светских брига.
То је заиста похвалан циљ. Ипак, овај аргумент пада ако се узме у обзир чињеница да простор по природи не може да остане празан и да одвајање Цркве од државе неминовно води до тога да се држава везује за неку другу институцију или филозофију – масонство на пример, или секуларни хуманизам, или неку од најекстремнијих националистичких идеологија. Јер одвајање Цркве од државе повезано је са одвајањем државе од Цркве. Ако се државом не управља по хришћанским принципима, онда ће се неизбежно управљати по антихришћанским. На крају крајева, лишена освећујућег утицаја Цркве, држава ће се окренути против ње. И тада ће Црква, уместо да се ослободи политике, бити принуђена да се одлучно супротстави политичарима који покушавају да насрну на њену област утицаја, како се то догодило у православним земљама после 1453, а нарочито после 1917. године. 
Излаз се стога састоји у очувању релативне аутономности обе области, но без озакоњења њихове апсолутне независности. Јер однос између Цркве и државе сличан је односу између душе и тела – различити по природи, они су предодређени да уз посредство Духа делују заједно, чак и ако је грех нарушио њихову сарадњу. Као што душа оживотворује тело и руководи њиме, тако је и са Црквом у односу на државу. Црква поставља стандарде и суштинске незаменљиве циљеве сваког друштва, дајући му животну снагу и легитимишући и освећујући његове политичке институције. Држава са своје стране штити Цркву од спољашњих непријатеља и указује јој неопходну материјалну подршку, нарочито у сфери образовања и добротворне делатности.
Ипак, ако држава одбацује Православље, онда Црква може да повуче легитимизацију коју јој је давала, као што је учинила када је Сверуски Сабор 1918. године анатемисао совјетску власт. То има за циљ очување душе друштва кроз очување неприкосновености њеног општења са небеским светом, чак и онда када телесни омотач – политика – умире. Црква тада улази у услове постојања у изолацији, који су символички представљени у дванаестој глави Откривења у виду жене која бежи у пустињу.
Но, такви услови су неприродни и носе апокалиптички карактер. Они наговештавају духовну смрт света, његово спаљивање и смењивање новим небесима и новом земљом, где правда обитава (2. Петр. 3,13). Заиста, и апостол Павле указује на уклањање онога који сада задржава (2. Сол. 2,7), тј. законите монархијске власти, као на обележје скорог доласка антихриста.

krunisanje cara Nikolaja II
Крунисање цара Николаја II Романова и царице Александре Теодоровне, 1896.
Период који је започео 1914. године, био је управо период када је уследио слом законите монархијске власти најпре у Русији, а потом сукцесивно у свим православним балканским земљама – у Грчкој 1924, у Србији 1934. са убиством благочестивог краља Александра и у Бугарској 1943. након убиства благоверног цара Бориса III. Истинска Црква је постепено била принуђена да се повуче у пустињу, док је лажна остајала заручена са гњијућим труплом сада већ отворено антихришћанске државе. Пад комунизма даје православнима први пут после 1914. године неупоредиву могућност уједињења под окриљем истинске православне монархије. 

Јер “монархија није анахронизам, то није чежња носталгичних аристократа. Донедавно на монархију су гледали као на озбиљну гаранцију демократске владавине, коју никако не треба мешати са идеологијом демократије. То су два потпуно различита појма. Демократска власт допушта да народ представља некакав одређујући фактор управљања и да чак повремено, директно или индиректно, бира народног вођу. Идеологија демократије, са друге стране, инсистира на томе да власт управљања припада народу. То је ужасно безбожно учење, јер свака власт и право на управљање припада Богу. Чак и када је лидер (законито) изабран, његова власт, од момента избора, потиче од Бога. Као што Бог са људским родитељима дели Своју сопствену стваралачку силу, тако и глава државе узима учешће или сарађује у Божанској власти управљања. Ето због чега је монарх “милошћу Божијом” монарх. Управо из тог разлога православни хришћани слушају и поштују закониту власт, уколико та власт не захтева ништа противно моралном закону”.  
“Наш цар – писао је свети Варсануфије Оптински – представник је воље Божије, а не народне воље. Његова воља је за нас света, као воља Помазаника Божијег; волимо њега, јер волимо Бога. Ако нам Цар доноси славу и напредак, ми то од њега примамо као милост Божију. Али ако нас задеси понижење и невоља, ми их подносимо са кротошћу и смирењем, као небеску казну за наша безакоња, и никада се нећемо поколебати у нашој љубави и оданости Цару, јер оне потичу из наших православних убеђења и наше љубави и оданости Богу”. 
Опет, као што каже свештеномученик Димитрије Гдовски, “само царска власт може бити законита. Власт је за нас јерархијска, јер није само неко потчињен мени, него сам и ја сам потчињен некоме ко је изнад мене, што значи да све потиче од Бога, као извора сваке власти. Другим речима, такву власт представља помазаник Божији, монарх…” 
Одређујући спасење душа као највиши циљ друштва, изнад сваког друштвеног или материјалног добра, православна симфонија власти избегава крајности од којих страда западно друштво – папоцезаризам и цезаропапизам, фашистичку диктатуру и секуларну демократију. 


3 коментара:

Анониман је рекао...

Овај текст је за моју душу, благодарим....

serbiantrueorthodox је рекао...

Заиста!
Господин Владимир је веома добар познавалац православне Монархије, може се рећи експерт. Издао је много студиа, чланака па чак и књига на ту тему. Неке од њих су преведене на руски језик и објављене у Русији.
Било би заиста веома корисно да се преведе и на Српски језик неко његово дело на ту веома важну тематику.

MIIIX VITALIS је рекао...

^j^ Dace Bog novog Srpskog Cara, Cara Srpske rase i mnogo naroda u njemu, pod krunom Istinitog Boga Oca, Sina u zajednici sa Svetim Duhom. Cara preporoditelja, sela i seoske zajednice. Narodoljupca i iskrenoljupca, nekorumpiranog i srcem cistog, desnu ruku Dvoglavog Orla srpske drzave. Radujte se Srbi jer ce biti najbolji medju vama jer ce znati da nad sobom ima Cara Carskog, Cara nad Carevima, jedinog savrsenog Isusa Hrista i da je njegov presto.. a narodu ljubav i radost i sreca i milost i blagost i svakakvog izobilja i preporod porodice i drustva.. ^j^