Различита мишљења поводом нових личних докумената

Протојереј Тарасије Кравченко из Одесе (РИПЦ)

ПРАВОСЛАВНИ ПОГЛЕД НА
ЛИЧНЕ ИДЕНТИФИКАЦИОНЕ ПОРЕСКЕ БРОЈЕВЕ
И МИКРОЧИПОВЕ

Циљ овог истраживање није наметање једне одређене тачке гледишта, него свестрано просуђивање различитих мишљења која постоје међу члановима Цркве, како бисмо потом покушали да их проанализирамо и систематизујемо, с тим да се на послетку постигне саборни став о датом проблему. Овај извештај представља само једно такво појединачно мишљење. И неће бити ништа страшно ако се по овом питању појаве несугласице, јер по речима светог Апостола Павла: "Треба и подвајања да буду међу вама, да се покажу који су постојани међу вама" (1. Кор. 11,19). Разматрајући и ово и друга питања имаћемо на уму речи блаженог Августина: "У главном – јединство, у другостепеном – слобода, у свему – љубав".



У пастирској пракси све чешће се сусрећемо са питањем односа православног хришћанина према личним идентификационим пореским бројевима (ЛИПБ), пасошима и микрочиповима.

Чип који је уграђен у нове личне документе
Ово питање је прилично сложено и противречно, и на њега тек треба да се пронађе свестран одговор. Исхитрени закључци овде су сасвим неумесни. Да не би падао у крајности како са једне тако и са друге стране, пастир ово питање треба да разрешава индивидуално у сваком појединачном случају. Овде се не могу применити опште схеме за све случајеве.

У овом и сличним случајевима реч је о личном избору, то јест личном подвигу, а таква питања у Цркви увек треба решавати по сопственој савести, јер је у хришћанству управо савест – мерило свега. Тако уче Свети Оци Цркве. Ако се савест верујућег човека узнемирава због примања ЛИПБ и опомиње га, онда он безусловно може да одбаци ЛИПБ, јер онај ко поступа против своје савести греши, како нас учи Свето Писмо (1. Кор. 8,7-12). И нико нема право да га приморава да поступи обратно. У противном, то ће бити насиље.
Кад бисмо ми данас живели у истински православној држави, а не у оној коју смо наследили од богоборачког СССР-а, она никада не би наметала својим поданицима против њихове воље ни ЛИПБ, ни електронске пасоше, ни друге облике кодираних докумената који узнемиравају и муче њихову савест.
Насиље над савешћу је – грех. Стога ни у ком случају не треба осуђивати људе који одбијају ЛИПБ, баш као ни оне који ЛИПБ приме.
Мада ЛИПБ још није "печат антихриста", нема сумње да представља извесну припрему за тај печат, вежбу пред могуће свеопште и обавезно увођење микрочипова који би се стављали под кожу људи и помоћу којих би било могуће контролисати њихово кретање, у преко ултразвучних сигнала утицати на расположење и понашање људи. Тада већ, очигледно, без овог печата нико неће моћи "ни да купи, ни да прода", како је речено у Светом Писму (Отк. 14,9-11). Ето какав печат хришћани ни у ком случају не треба да приме. И лако се може догодити да скоро сви православни хришћани заиста дођу у ситуацију да бирају између легалне егзистенције и Христа. Ипак, хришћани који нису примили ЛИПБ сада могу слободно да купују и продају... Зато нема основа да се о ЛИПБ говори као о печату антихриста. Таква проповед представља свесно или несвесно довођење људи у заблуду.
У данашње време одбијање ЛИПБ и пасоша представља могући лични добровољни подвиг хришћанина, у коме има нечега од подвига јуродства Христа ради.
Подвизи јуродства били су различити у различита времена. У наше време јуродство може постојати и у облику одбијања ЛИПБ, пасоша и других показатеља земаљског благостања. Али главно је да тај подвиг не може бити обавезан за све. Јуродство – то је лични добровољни избор хришћанина, према његовим могућностима, осмишљен и слободан, на који га покреће унутрашњи зов савести.
Стога, осуђујући насилно приморавање на узимање ЛИПБ, ми такође не поздрављамо ни насилно забрањивање узимања тог броја. Још једном понављамо, то је одлука лична воља, осмишљена, трезвена и слободна, и у тој ситуацији не може бити насиља или приморавања са једне или друге стране.
У пастирској пракси недопустиви су одлучење од Цркве, односно од причешћа Светим Тајнама Христови, оних хришћана који су примили ЛИПБ.
Изјавити за такве верујуће да су тобоже "продали душу ђаволу" представља грех, јер се тиме преотима Суд Божији и унапред одриче Његово Милосрђе. Није ствар хришћана да траже слабости своје браће и да их истичу ради осуде и подсмеха. Мало вреди било који подвиг, ако важна заповест Божија – НЕ СУДИ – није сачувана.
Да бисмо исправно, на православни начин, светоотачки приступили датом проблему, неопходно је да непоколебљиво следимо Свето Писмо и учење Светих Отаца.
"Свети Оци су увек са трепетом дотицали апокалиптичних тема, и своја мишљења износили су са највећом опрезношћу, саветујући да будемо максимално опрезни и трезвени када је неопходно да упоредимо историјске околности у којима живимо са оним што је пророчки описано у Откривењу. "Печат", било то име антихриста или број његовог имена, тек када дође тренутак његовог постављања, ако буде добровољно примљен од стране човека, повући ће за собом одрицање од Христа и сједињење са антихристом. Сва сила антихристовог печата је у човековој слободној вољи. Добровољно примање "печата", које се поистовећује са јавним одрицањем од Христа, лишава Божанске Благодати, пошто сам човек по својој жељи престаје да садејствује тој Благодати и без икаквог покајања стреми ка томе да је одбаци" – тако на ово питање гледа грчка православна богословска школа, у складу са светоотачким учењем Цркве.
Из Светог Писма нам је познато да ће се печат антихриста стављати након успостављања његове власти у свету, и да ће га стављати непосредно антихрист и његове слуге. Дотле може бити речи само о припреми за примање печата, јер се сам печат налази у непосредној вези једино са њим (са антихристом).
При томе, како ауторитетно појашњава свети Иполит Римски, "безбожник ће свакоме ставити печат, не било где, нити на све делове тела, него на десну руку човекову, а такође и безбожни знак на чело, како човек уопште не би имао снаге да десницом осењује себе знамењем Христа, Крстом нашим, нити своја уста, јер се он, тај безбожник, плаши и светог имена Господњег, и славног и страшног Крста Спаситељевог". "Пошто ће рука бити свезана и од тог времена он неће моћи да осени крсним знамењем ниједан део свога тела, потчиниће се лукавоме и служиће му – и покајања неће бити у њему" (свети Иполит Римски).
Из овог тумачења следи да печат и начертаније антихриста представља одрицање од Христа као Бога и Спаситеља нашег, и признавање антихриста за бога и спаситеља. Друкчије речено, печат има, пре свега, духовни карактер и духовно порекло.
У Откривењу светог Јована Богослова се каже: "Ко год се поклони звери и лику њезином, и прими жиг на чело своје или на руку своју, и он ће пити од вина гнева Божијег" (Отк. 14,9-11). То јест примање печата на чело и десну руку догодиће се не само по себи, не као некакав самостални ако, него у тесној вези са "поклоњењем звери и лику њезином". Примање печата стоји у директној зависности од добровољног и јавног одрицања од Христа и "поклоњења звери и образу њезином". Без овог неопходног услова примање печата само по себи је немогуће. Само ће унутрашњи добровољни печат одрицања од Христа бити потврђен примањем спољашњег "уверења" – печатом "на чело и десну руку", као символ верности (заклетве) антихристу који је дошао, ради разликовања од оних који одбију да се "поклоне звери и лику њезином".
Ђаволу, а сходно томе и антихристу, потребна је пре свега човекова душа, а не његово тело. Стога ће се антихрист, како уче Свети Оци, трудити да установи своју власт на унутрашњим човеком преко порочне воље на коју ће деловати. Начертаније антихриста, које ће се појавити тек у периоду успостављања његове потпуне власти, биће нешто попут награде, знак његове милости према онима који му служе. То начертаније разорно ће деловати на човекову слободу и лишиће га силе воље, уносећи гнев у његово срце и неспособност за покајање.
Ипак, да поновимо још једном – без унутрашњег одрицања од Христа и заклињања антихристу примање печата на спољашњи начин не може да има свој првобитни духовни смисао и значење, јер никакви спољашњи знаци и печати који се на човека стављају насилно или тајно, против његове воље, нису у стању да пониште печат Христов. Овај последњи је "печат недокучиви", како вели свети Кирил Јерусалимски (Поука за оглашене, 16), и "печат ненарушиви", како истиче свети Василије Велики (Беседа, 13,5).
Нетварна благодат Духа Светога, као печат Христов, не може да се избрише никаквим печатом који се ставља насилно или тајно. Ма како сатана био лукав, он никада неће бити силнији од Господа, и никада неће моћи да победи Њега, који је поломио чак и печат ада... Зато никакви сатански знаци, символи и печати сами по себи нису у стању да укину силу печата Христовог, који нетварно делује од тренутка светог Крштења и Миропомазања кроз благодат Духа Светога у срцима и душама људи. Стога када су бољшевици-богоборци светим Новомученицима насилно усијаним гвожђем утискивали на лице петокраке сатанске пентаграме, или утискивали број на деснице заточеника, тај спољашњи печат никако није утицао на срца и душе светих мученика. Ма како страшно их зликовци мучили, оно главно, спасоносну веру њихову, никако нису могли да победе. Та вера у силу и делотворност благодати Божије треба да остане непоколебљива за православне. Јер док год хришћани имају веру, никакви спољашњи знаци и печати, никакви насртаји непријатеља људских душа нису у стању да надвладају благодат Божију у нама. Јер неверовање у силу благодати Божије лишава човека и саме благодати, и помоћи Божије. Ако таква вера нестане, ако срце постане малодушно, ако посумња у силу благодати Божије пред спољашњим демонским замкама, искушењима, знацима и печатима, то може да доведе до жалосних последица. Јер малодушност, страх и узнемиреност су први корак ка одступништву... То јест печат Христов престаје да спасоносно делује онда када човек почне сумња и да добровољно одступа од Христа.
Изучавајући Свето Писмо и тумачења Светих Отаца Цркве о последњим догађајима и о печату антихриста и примењујући то на савремене догађаје, можемо доћи до очигледног закључка да било који документ са идентификационим пореским, медицинским, осигуравајућим, пензијским, аутотранспортним или другим бројем – никако није "печат антихриста".
Савремени систем пореског обрачуна који узнемирава многе од нас, може да представља само једну од многобројних етапа припреме за печат, као начин постепеног формирања кодне регистрације људи, али никако не представља већ и сам печат, који се ставља "на чело или на десну руку".
Спољашњи печат одрицања ступа на снагу искључиво кроз унутрашњи печат одступања, а не обрнуто. Печат антихриста, стављен на десну руку или на чело, лишава човека слободне воље и унутрашње га откида од Христа, док потврда о примању ЛИПБ нема таква својства. Свако ко прими ЛИПБ, може у било ком тренутку да га се одрекне, довољно је само да у пореској управи потпише изјаву о томе. Што се тиче печата антихриста, он ће бити неизбрисив, деловаће свуда једнако, и неће бити лако одрећи га се. Осим тога што човек лако може да се одрекне ЛИПБ, када пређе у другу земљу и тамо почне да ради, овај број губи важност, као и други кодирани документи добијени пре напуштања земље. Ово се односи пре свега на ЛИПБ и личне карте, које се у новој земљи поново узимају, у добијање нових бројева и сл. Стога, ако човек за кратко време промени неколико земаља у којима живи (на пример Русију, Украјину, Пољску, САД, Мексико итд), у свако земљи ће добијати нови ЛИПБ, који ни на који начин није повезан са претходним. Ако се пак човек бави таквом делатношћу да може да ради истовремено у неколико земаља, он ће имати неколико ЛИПБ. Сасвим је очигледно да ће са правим печатом антихриста тако нешто бити једноставно немогуће: његов печат биће један за све земље и све континенте.
Могућност добровољног одрицања од ЛИПБ или његова замена приликом преласка у другу земљу не захтевају исповедништво или мучеништво у име Христово. Ми сада можемо слободно да проповедамо и исповедамо Христа, приликом примања ЛИПБ од нас не траже да се одрекнемо Господа. Ово је главна потврда да ЛИПБ још није печат антихриста. Одрицање од ЛИПБ, понављамо, представља могући лични добровољни подвиг хришћанина, који у себи носи одјек некаквог јуродства Христа ради, односно представља добровољно лишавање земаљских добара, што је карактеристично за православну аскетику уопште. Управо такав треба да буде правилан однос према том подвигу.
Питање правилног, православног схватања како свог подвига, тако и самог себе и свог места у овом свету, једно је од главних у делу нашег спасења. Многе нездраве појаве у савременом црквеном животу, које воде у прелест, расколе и секташтво, потичу од нетачног и често површног схватања православног светоотачког учења, православне аскетике, као и од нетачне представе о самом себи. Као резултат, верујући који погрешно доживљавају себе и своје подвиге падају у прелест и губе живу, личносну везу са Христом и силазе са благодатног пута спасења, не схватајући при томе да су нехотице постали оруђе у рукама кушача.
Овде као нигде другде треба имати на уму упозорење светог Игњатија Брјанчанинова: "Одступништво је допустио Бог, зато не покушавај да га зауставиш својом немоћном руком. Сам се клони одступништва, и то ће ти бити довољно".
Нажалост, често видимо како они који ревнују не по разуму и дрско узимају на себе подвиг јуродства, одрицања од земаљских добара и ЛИПБ, падајући у крајност "ревности не по разуму", љуте се на браћу, падају у нетрпељивост и секташтво. За многе од њих "борба против ЛИПБ" постаје главни и једини циљ, смисао живота, и у срцу више нема места ни за Христа, ни за Његову Истину. Такве лажне ревнитеље у овом свету узнемирава само један проблем – ЛИПБ, ван кога они не виде и неће да виде ништа друго. За њих чак ни савремене јереси и одступништво Московске патријаршије (МП), попут сергијанства и екуменизма, нису проблем у поређењу са бројевима. Зато они мирне савести остају у наручју лукаве сергијанске лажне патријаршије, помињући њене лажне патријархе. Искрено се распламсавши ревношћу за веру, они, авај, ту ревност усмеравају ка спољашњем, не примећујући главно, унутрашње. А управо саучествовање у јересима екуменизма и сергијанства неупоредиво је озбиљније пошто на хришћанина ставља духовни печат апостасије, па дакле и антихриста. Други моменат – пошто у борби против кодирања доспеју у стање нездраве помаме, многи хришћани се касније разочарају, охладе, и зато не само да примају ЛИПБ, него и сасвим отпадају од вере и Цркве Христове.
Може се претпоставити да се у МП питање ЛИПБ своди на раван повике и нездраве хистерије, како би тај проблем био дискредитован, и уједно како би пажња православних била одвучена од јереси и одступништва саме МП. Није случајно да се питањима ЛИПБ у МП понајвише баве морално порочни и криминализовани јерарси, који на тај начин покушавају да избегну опорезивање и, облачећи "тогу ревнитеља православља", избегну оптужбе за неморал и одступништво. Ово се јасно види на примеру одеског митрополита Агатангела (Савина), епископа Иполита (Хиљка) и других.
Запитајмо се: није ли примање држављанства богоборног Совјетског Савеза и његових пасоша са петокраким сатанским пентаграмом, пионирске заклетве на верност антихристовом поретку, заклетва совјетске армије са целивањем црвене заставе и пентаграма, поклоњење "вечној ватри", одласци на ритуалне параде, учешће у богоборачком комунистичком поретку, поклоњење јерараха и свештенства МП антихристовој власти, благосиљање те власти и служење њој, и много шта друго – није ли дакле то ставило на Русе сатански печат богоодступништва и богоборства? Зар је то мање зло него прихватање документа са пореским бројем? Свакако не! Ови страшни греси све до данас крвавим непокајаним печатом притискају руски народ. Зашто о томе не говоре сергијанству наклоњени чувари успомене на Јована Сничева и Сергија Страгородског? Зашто не позивају народ да се покаје због тога?
Треба још приметити да нас ни најсуровија борба против ЛИПБ и других појава глобализације неће спасити од нас самих, од наше унутрашње повређености, од наших погубних страсти и грехова које чинимо свакога часа и сваког минута. Духовна борба се пре свега води у човековом срцу. И печат антихриста се прима или не прима у срцу човековом. Можемо да немамо ЛИПБ и пасош, али да у срцу носимо печат одступништва, богоборства и антихриста. До недавно ЛИПБ уопште није постојао, али је зато управо на нашој светој земљи више од 80 година цветало најстрашније богоборство и антихришћанство на свету.
Обратите пажњу: стотине хиљада "градитеља комунизма" никада нису имали ЛИПБ, борили су се против утицаја Запада, али су у срцу носили прави печат антихриста, жестоко прогонећи Истински-Православну Цркву, Свете Новомученике и Исповеднике Руске Цркве, Па и данас национал-комунисти и стаљинисти активно иступају и против глобализације, и против ЛИПБ, и против утицаја Запада... Но има ли све то било какве везе са православним исповедништвом? Наравно да нема. Зато не може да не чуди како неки "старци" из МП позивају људе да не приме нове руске пасоше са двоглавим орлом, него позивају да се и даље користе стари совјетски пасоши са сатанским петокраким пентаграмом и другим символима комунистичког богоборачког режима. Под видом лажне "ревности за православље" у МП се може чути проповед "православног стаљинизма", "совјетског православља", "сергијанства" и других духовно нездравих појава. Проповед повратка на совјетске пасоше – један је од елемената такве најдубље духовне болести, брижљиво скривене под маском лицемерне и лажне "ревности". Само у пракси та ревност, авај, уопште није за Истинско Православље, него за "совјетско православље".
У Светом Писму је речено да ће печат антихриста бити стављен на све: мале и велике, богате и сиромашне, слободњаке и робове (Отк. 13,16-18). Ипак, ни ЛИПБ ни електронски пасоши нигде у свету не дају се деци. Не издају се ни сиротињи – онима који немају средстава за живот, сталног пребивалишта и одређеног посла... Дакле, према тим обележјима ЛИПБ никако се не подудара са печатом антихриста.
Према учењу Цркве, најбољи показатељ близине краја света јесте појава пророка Илије и Еноха који проповедају свеопште покајање и заустављају кишу на три ипо године. Мада свет доживљава еколошке катастрофе, оне ипак још нису биле у тој мери глобалног карактера. Када се пак небо сасвим затвори и не буде кише три ипо године – то ће бити јасан знак наступања тог последњег, страшног часа о коме се говори у Откривењу.
Осим тога, у Светом Писму се каже да ће од тренутка доласка на власт антихриста његово царство постојати седам година. Увођење антихристовог печата догодиће се тек у време успостављања његове потпуне власти и директног потчињавања њему. Ипак, од тренутка увођења ЛИПБ у Русији прошло је већ више од десет година, а у другим земљама он је уведен и раније. Милошћу Божијом долазак антихриста и његово зацарење још нису наступили... Свет још није достигао коначну глобализацију и једнополарност, успостављање "новог светског поретка" још није окончано, а рано је и да се говори о стварању једне светске владе на челу са једним политичким и духовним лидером, као о нечему што се већ догодило. Зато је неосновано и да се у данашње време прича о увођењу антихристовог печата као о свршеној ствари. Ко тако поступа, свесно или несвесно доводи људе у заблуду.
Како је речено код апостола, не треба се стално узнемиравати свакојаким предсказањима времена и знамења доласка антихриста и краја света јер, по речи Господњој, о времену томе нико не зна, ни анђели небески, до Отац мој сам (Мт. 24,36).
Не верујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изишли у свет (1. Јн. 4,1). И сада су се појавили многи антихристи (1. Јн. 2,18).
Али вас молимо, браћо, у погледу доласка Господа нашега Исуса Христа и нашег сабрања у Њему, не дајте се лако поколебати умом, нити уплашити, ни духом, ни речју, ни посланицом – тобоже нашом – као да је већ настао Дан Христов. Да вас нико не превари (2. Сол. 2,1-4).
Упозорење због опасности које се приближавају је неопходно, али оно треба да буде трезвено и православно, да се не би падало у нездраве крајности и измишљотине.
За православне није у реду да прихватају приче протестаната-харизматичара који ЛИПБ сматрају већ готовим "печатом антихриста". Нажалост, под утицајем "харизматских визија" и лажних откривења тих јеретика које се објављују (Мери Ралф и други), такви погледи су се од средине деведесетих година раширили и међу православнима, посебно у Русији. Овакав приступ је суштински неправославан. Наметање електронске кодификације људима ми сматрамо само за једну етапу глобализације и постепене припреме за печат антихриста, али никако не и за сам печат.
Сасвим је друга ствар оно што се припрема за будућност – обавезно имплантирање под кожу микрочипова који су у стању да контролишу кретање човека и да са даљине утичу на његово емоционално-психичко стање. О томе треба говорити већ данас. Јер то је заиста проблем, и ту је можда већ реч о оном печату без кога се неће моћи ни куповати ни продавати, а можда ће дотле бити пронађено још савременије техничко средство... Ето, то не би требало заборављати.
Очигледно да је "начертаније" или печат – духовни појам. јер вечни удео душе зависи од тога куда стреми човекова слободна воља – ка Богу или ка противнику спасења – ђаволу.
Концепција идентификације човека према нумеричком коду у крајњем исходу подразумева увођење кода помоћу микрочипа непосредно на објект – на физичко тело човека, као што се нумерички код ставља на товаре робе. Сада смо тек у припремном стадијуму за тако нешто. Када то почне, а почеће гласно и отворено, онда ће човек, добровољно примајући такав печат под кожу, заиста добровољно лишити себе и слободе избора, јер закони сатанске мреже за њега треба да постану апсолутна вредност. Он ће бити присиљен да живи по правилима које су богоборци установили за чланове друштва. Добро је познато да најновије информационе технологије иду путем стварања средстава телепатокомуникације, тако да се помоћу микрочипова са даљине управља емоционалним и психофизичким стањем човека, све до кодирања његове подсвести. У датом случају може се говорити о разарању образа и подобија Божијег у човеку, и то са умишљајем, што представља један од главних задатака у стварању антихристовог новог светског поретка.
Будући да микрочипови представљају замену технологије бар-кодова, они би требало постепено да замене примену бар-кодова на товарима и производима, а временом и на животињама. Следећа етапа је имплантирање чипова под кожу људи. Тај тренутак је још релативно далеко, ипак већ сада треба да будемо спремни за искушења која долазе.
Данашња влада Руске Федерације постепено се укључује у програм имплантације микрочипова људима. На државном нивоу већ почињу да разматрају идеју да се микрочипови у прво време уведу за поједине категорије, а затим и за друге грађане, као неопходан услов учешћа у друштвеним односима.
Глобални стандард за идентификационе микрочипове још није прихваћен. И то даје наду. Но претпоставља се да ће бити усвојен у блиској будућности.
За сада се у САД и другим земљама користи прилично несавршени стандард међународне организације за стандардизацију 150 11784 за животиње, који одређује структуру идентификационог кода чиповане јединке.
Патенте микрочипова који су распрострањени у САД поседује компанија "Digital Angel Corporation" (Корпорација Дигитални Анђео), бивша "Destron Fearing". Она је почела да се бави разрадом и производњом средстава идентификације живог инвентара у САД још 1948. године. После добијања патента на микрочип за људе, данас познатог као "Дигитални Анђео", компаније је променила име у "Digital Angel Corporation".
Из садржаја патента, осим општепознатих карактеристика микрочипа за људе, неопходно је навести и следеће. Микрочип је у стању да делује на рад главног мозга и срца. Према патенту, микрочип-имплант има два извора енергије од којих је један – људска мишићна снага. Управо зато микочип се поставља у десну руку човека.
Према патенту, микрочип као да ураста у ткиво органа где је имплантиран и зато неће моћи једноставно да се уклони, него сам о са делом ткива у које је усађен.
Можда постоје и други патенти, и други чипови, а у будућности ће се појавити јо савршеније технологије, али нама је важан смисао онога што се спрема.
Може се претпоставити да ће микрочип имплантиран под кожу садржати велик обим дигиталних информација о човеку: име, датум рођења, кратке биографске податке, адресу, историју болести, крву групу, структуру ДНК, као и друге информације које омогућују да се човек идентификује. Такав микрочип замениће пасоше, медицинске картоне, полисе осигурања, возачку дозволу, ЛИПБ, пензијску потврде и друга документа. Он ће се користити као својеврстан "отисак прста". А са потпуним укидањем националних валута и увођењем међународног система електронског плаћања микрочип ће заменити и платне картице, пошто је предвиђено да он истовремено има и својства микро-платне картице, помоћу које ће се обављати новчане трансакције.
Такође, микрочип садржи још једно средство идентификације човека – то је идентификациони број микрочипа који је јединствен, непоновљив и не може да се одстрани.
Примена идентификационог микрочипа и "чиповање" људи – то је већ озбиљна опасност, која може да се надвије над свим људима у недалекој будућности. Ако ЛИПБ представља само припремни стадијум, те се стога његовим примањем човек још не лишава слободе избора и деловања, са примањем микрочипова људи ће бити лишени такве могућности. Могуће је да ће то и бити тај печат антихриста на десној руци и челу, јер се без микрочипа, као без печата антихриста, више заиста неће моћи ништа ни купити, ни продати (Отк. 13,16-18). А као резултат одбијања да им се стави чип, људи ће бити осуђени на изгнанство из "цивилизованог друштва", биће подвргнути лишавањима, гоњењима и увредама за име Христово. Ипак, ако право примање антихристовог печата треба да буде, како проистиче из Откривења, дело добровољно и тесно повезано са поклоњењем звери, онда насилно стављање микрочипа можда још неће бити печат антихриста и неће моћи да скине печат Христов, уколико човек у срцу остане веран Христу.
Треба знати да је само верност Христу у свом срцу и у читавом свом животу у стању да нас сачува од печата антихриста. Наш авва, Високопреосвећени Владика Виталије, Првојерарх Руске Заграничне Цркве је још 1983 упозоравао: "Никакво претходно знање, па ни најпедантније и најпотпуније познавање свих кривина зла, познавање свих подземних ходника ада, никога не спасава, никога не избавља, него само жива, лична, ватрена љубав према Спаситељу нашем Господу Исусу Христу. Имали смо у животу прилике да видимо како су најупућенији истраживачи мрачних сила жалосно завршавали своје постојање управо у њиховим редовима" ("Апокалипсис наших дана", Извештај Архиеп. Виталија Устинова Архијерејском Сабору РПЦЗ 1983. године).
Постоји у Јеванђељу још једно указивање на обележје краја времена – речи о почетку великог свеопштег рата. Данас када на земљи постоје тако страшна средства за масовно уништавање попут атомске бомбе, ми можемо да претпоставимо какав ће бити тај рат, колико ће живота уништити и каква разарања донети. Можда ће и сами микрочипови, заједно са целокупном електронском инфраструктуром, бити збрисани са лица земље.
Лукавство ђавола може да се састоји и у томе да се печат антихриста не појави тамо где га очекују и не у оном облику у каквом ми претпостављамо да ће се појавити. Ђаво може намерно да привуче пажњу на ЛИПБ и микрочипове, а да у последњем тренутку свој печат постави тако да људи и не примете како га добровољно примају и поклањају се звери. Треба бити веома пажљив, да се духовне силе не троше узалуд, него пазити на свој живот и на чистоту срца. ако човек буде духовно узрастао, а припреми се само на спољашње противљење, онда у најтежем тренутку можда неће издржати искушења, лишавања и патње, како се то догађало неким древним хришћанима који су се представљали као такви, али нису могли да издрже мучења него су се одрицали Христа, будући да духовно нису били спремни за исповедништво.
Према учењу Светих Отаца, печатом антихриста себе запечаћује пре свега онај ко живи непокајано служећи греху, ко оскврњује своју савест, ко пребива у молитвено-евхаристијском јединству са јереси и јеретицима екуменистима и сергијанцима, ко свесно гази Истину и хули на Истински-Православу Цркву. То и јесте свеопште одступништво овог века, које припрема печат антихриста за чело и десницу православних. Ипак, немојмо заборавити да су двери покајања свакоме отворене. Као што знамо из житија светог Василија Великог, чак и продаја душе самом ђаволу не може да лиши човека милосрђа Божијег, могућности да се покаје, исправи и спаси. Покајањем се уништава сваки печат и скидају било какви окови. Свако од нас, ма колико тешко да је сагрешио, има могућност покајања и спасења. Примером свога живота и бивши гонитељ хришћана свети апостол Павле, и свети апостол Петар који се три пута одрекао Христа, показују да ако се човек каје, Господ га прима, ма колико да је пао. Он никада неће одбацити онога ко се искрено и од срца каје, ради чијег је спасења пролио Своју Крв на Голготи. Ми треба стално да пазимо на себе, да се не узнемиравамо или да не падамо у грех осуђивања. И сваког трена да имамо на уму да је Бог љубав. "По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом" (Јн. 13,34-35).