Владимир Мос
СЕКУЛАРИЗАЦИЈА ЦРКВЕ
Трагедија двадесетог века свима је очигледна: Црква је секуларизована и политизована. Слева она је била сведена на одраз аутократске партијске државе (сергијанска совјетска црква), здесна је попримила облик демократске федерације држава (Светски Савет цркава), а са свих страна националистичко самопоклоњење заменило је поклоњење Човеку Који је умро за све људе, да би створио Нацију која постоји како би обухватила све нације. Црква је почела да се доживљава као слуга, не Богу, него свету, као човеков помагач у његовим палим жељама: “екукомунизам” је укинуо границе између Цркве и света.
Корени ове трагедије леже у две побуне против Цркве: у аутократској побуни папе у XI веку, која је, како су видели Ф. И. Тјутчев и Ф. М. Достојевски, породила комунизам; и у демократској побуни протестантске Реформације у XVI веку, која је породила екуменизам. Мада су ове побуне брзо изгубиле на снази и изродиле се у обично паганство, оне су још увек око нас. Али права трагедија састоји се у чињеници да се дух побуне увукао у срце Православне Цркве, дозволивши политичкој култури и идеологији које су је окруживале да продру у црквени организам и исуше животворни ток Духа Светога у свим аутокефалним Црквама, учинивши од њих једно тело и један дух са светом који их окружује.
Бог је страшно казнио ову побуну – и кажњавање се наставља до данас. Ситуација је онаква како ју је описао пророк: Да грешна народа, народа испуњеног гресима, семена зликовачког, синова безакоња: Оставише Господа, презреше Свеца Израиљева, одступише натраг. Што бисте још били бијени кад се све више одмећете? Сва је глава болесна и све је срце изнемогло. Од пете до главе нема у њему ничег здравог, него убој и модрице и ране гнојаве: нема исцеђене, ни уљем заблажене, ни завијене. Земља је ваша пуста, градови ваши огњем попаљени; вашу земљу једу туђини на ваше очи, опусте поражена од страних народа. Оста кћи сионска као колиба у винограду, као сјеница у градини, као град опкољени. И да нам Господ над војскама није оставио мало остатка, били бисмо као Содом, изједначили бисмо се са Гомором (Ис. 1,4-9).
Отворена и јавна побуна отпочела је у Русији у фебруару 1917, када је народ устао на Господа и на христа (помазаника) Његовог, православног Цара, чија је мисија била, по речи апостоловој – да задржава долазак антихриста (2. Сол. 2,7). Дакле, Господ је допустио антихристу да дође. Он је допустио да се тело (политичка структура) преда сатани на мучење, да би се дух (Црква) спасао (1. Кор. 5,5).
Казна за побуну стигла је осам месеци касније, у ноћи 25. октобра 1917. када је Зимски дворац пао у руке бољшевика, баш у часу када су по црквама читане следеће пророчке речи: Овако вели Господ: какву неправду нађоше оци ваши у Мене, те одступише од Мене и присташе за ништавилом и посташе ништави? И не рекоше: Где је Господ Који нас је извео из земље Египатске, Који нас је водио по пустињи, по земљи пустој и непроходној, по земљи безводној и неплодној, по којој човек није ходио и у којој нико није живео? И кад вас доведох у земљу Кармил да једете род њезин и добра њезина, дошавши оскврнули сте земљу Моју и од наследства Мојега учинисте гад. Свештеници не рекоше: где је Господ? И који се баве законом не познаше Ме и пророци пророковаху Ваалом и иђаху за стварима залудним (Јер. 2,5-8).
А пошто је Русија и Руска Црква била de facto предводница читавог Православља, катастрофа до које је тамо дошло одразила се на све остале Православне Цркве, које су заражене сличном посветовњаченошћу. Тако су по читавој Источној Европи ишчезле православне монархије, док је раскол изазван новим календаром принудио остатак верних да се одвоје од официјелних Цркава и да као своје знамење истакну верност предањима светих Апостола и Отаца Цркве. Јер основни узрок ове катастрофе, како је пророчки предвидео старац Амвросије Оптински, био је незаинтересованост за предања Православне Цркве и њихово омаловажавање.
Два предања била су посебно исмевана готово свуда у круговима образованих, тј. позападњачених људи: прво, предање о Православној Цркви као једином ковчегу спасења, и друго, предање о православној монархији као политичкој институцији изабраној од Бога ради одбране Његове Цркве од спољашњих непријатеља.
У погледу предања о православној монархији руску лојалност царству поткопала је идеја демократског социјализма. Било је мало оних који су разумевали и поштовали свету мисију православног Цара, како је говорио свети Серафим Саровски: “После Православља, ревносна оданост Цару представља прву дужност Руса и главни темељ истинске хришћанске побожности”. Велика већина Руса је или активно позивала Помазаника Божијег на абдикацију, или је то пасивно прихватала, чинећи веома мало за царево избављење од смрти из руку његових и руских непријатеља. И казна која их је задесила била је одговарајуће жестока.
Међутим и други православни народи такође морају понети свој део одговорности. Већина њих били су жртве другог западног безбожног учења – национализма, и трудили су се да сопствене националне интересе истакну изнад интереса онога што заправо представља свеправославно царство. Јер ако је дух друштва у његовој вери, онда је његова душа национална самосвест. А када је дух болестан или изгубљен, душа постаје доминантна сила – али у своме палом, егоистичком стању које представља неизбежну последицу губитка духовности.
Грци су, на пример, подлегавши и сами национализму, били склони да у самопожртвованим ратовима Русије на Балкану виде једино израз националистичког панславизма. Истовремено, они су својим националистичким маштањима о обнови Византијског царства заклонили чињеницу да потпуно легитимни наследник Византијског царства већ постоји у лицу Свете Русије. Због тога су били кажњени не мање сурово – ишчезавањем последњих остатака грчког Православља у Малој Азији. Исто тако, Грузини су са радошћу одбацили јарам Православне Русије, да би одмах потом пали под далеко неугоднији јарам бољшевизма, наметнут не само од Руса Лењина, него и од Грузина Стаљина и Орџоникидзеа.
Тако су и руски и неруски православни хришћани заборавили речи Васељенског патријарха Јеремије II упућене 1589. године (руском) Цару Теодору: “Ти су заштитник свих православних хришћана свуда”. Јер Москва је заиста била “Трећи Рим”, законити наследник Новог Рима, Константинопоља. Најбољи руски цареви врло озбиљно су узимали на себе ту мисију и одговорност која ју је пратила. Они су водили сталне (и обично успешне) ратове како би православне на Балкану ослободили од Турака и заштитили их од западних држава; огромне суме трошили су за подршку православним манастирима на Светој гори и патријаршијама на Блиском Истоку; па и сама царска власт пала је управо као жртва рата за заштиту православне Србије од католичке Аустро-Угарске.
Абдикација руског цара довела је, неких двадесет пет година касније, до пада православних монархија у Србији, Румунији и Бугарској, које су на крају замењене “народним демократијама” милитантног атеизма. Само је Грчка сачувала неке остатке православне државности. Али то је био тек привид. Било је много истине у једном грчком новинском извештају о демократској револуцији 1924: нова демократија је заједно са Круном збацила и Крст. Из тога очигледно следи да ако Крст једном поново буде подигнут у слави над бившим православним земљама, онда Круна такође треба да буде подигнута заједно са њим. Одатле велик значај добија чињеница да се, без обзира на победу “истинских” демократија Запада у хладном рату, по читавој источној Европи буде монархистичка осећања.
Дакле, је ли могуће да након појављивања Истинске Цркве из совјетских катакомби, уследи препород православног царства, као што је на крају епохе римских катакомби, у време цара Константина Великог, дошло до тријумфа Крста? Да ли је у наше време још могућ препород Ромејства – религиозно-политичког јединства?
Нема коментара:
Постави коментар