понедељак, 12. јануар 2009.

Прилози за историјска истраживања


ПАД СРПСКЕ ЦРКВЕ
2. део

Ђоко Слијепчевић, историчар Цркве анти-комунистичке оријентације, али уједно присталица патријарха Германа, 1963. године је писао: "Дионисије покушава да се брани својим антикомунизмом, који је дуго времена био врло проблематичан, а касније ништа друго него гомила шупљих и штурих фраза – прапорац који звечи... Како, стварно, стоји са антикомунизмом владике Дионисија? 'Српска борба' од 28. јуна 1962. године, данас главни савезник и бранилац владике Дионисија, навела је неколико његових 'антикомунстичких исклизнућа'. Ево, која су то: у једном своме чланку од 7. новембра 1957. године, објављеном у 'Американском Србобрану' од 16. јануара 1959. године, владика Дионисије је четницима указивао на пример Карла Маркса да се уједине. 'Српска борба' пише: 'Али, можда ипак има логике у овом поступку г. Дионисија, јер и начин на који је он водио акцију за 'српско окупљање' и идеје које је изложио у свом чланку о стварању Савеза равногораца, заиста су много ближи Карлу Марксу и његовим 'пролетерима', него светињама и интересима српског народа и Српске Православне Цркве.
Овде је, могло би се рећи, владика Дионисије био жртва своје идејне и идеолошке збуњености: онда је био збуњен, па је касније 'прогледао и нашао прави пут'. Чињенице веле, међутим да је све то било друкчије: владика Дионисије је поздрављао Стаљина, славио и хвалио Тита и његову 'народно-ослободилачку војску' и, разуме се, дуго био на платном списку Титове амбасаде у Њујорку.
'Глас Канадских Срба' је у два маха, 25. јула и 12. септембра 1963. јавно тврдио да је владика Дионисије 'у јесен 1944, телеграмом преко др Шубашића поздравио маршала Тита и његову храбру нароноослободилачку војску. Он је био на платном списку југословенске комунистичке амбасаде у Вашингтону све док му српски прваци у САД нису обећали да ће му они давати издржавање. Он је, једини од српских епископа, с одушевљењем поздравио, 23. октобра 1958, стварање Македонске православне цркве, као 'чин велики и веома користан за нашу Цркву' ('Глас Канадских Срба' од 12. септембра 1963).
У истом чланку, у коме је изнео горњу тврдњу, а који носи наслов 'Његова Светост господин Герман, пети патријарх обновљене Пећке патријаршије' ('Глас Канадских Срба' од 23. октобра 1958), владика Дионисије је, наводно хвалећи новог патријарха, рекао и ово: 'Први велики, а можда од највеће важности за целину СПЦ, потез новог Патријарха, био је целисходно решење питања тзв. Македонске цркве'. Тада није владика Дионисије ни помишљао да, у било коме смислу, осумњичи правилност избора Патријарха Германа, јер је писао и ово: 'И тако, решио је Дух Свети и Изборни Сабор СПЦ, да на столицу српских патријараха дође Епископ жички Герман, неоспорно веома способан и даровит човек, активан и пун сваке врлине' ('Глас Канадских Срба' од 23. октобра 1958)"
Слободан Драшковић, који је био 1963. један од главних Дионисијевих присталица и играо велику улогу у одржавању тзв. Црквено-народног сабора Американско-канадске епархије на коме је поменута епархија одбила послушност патријаршији, године 1967. је писао: "О владици Дионисију нема потребе много да се говори. Његова политика, не само до маја 1963. године, него и после 1963. године, упркос и насупрот јасним и категоричним одлукама Црквено-народног сабора, била је у знаку коегзистенције са јерархијом поробљене и уланчене Српске Православне Цркве у Југославији. Марта 1966, дакле после скоро четири године борбе против Брозовог патријарха Германа, он се жалио ноторном совјетском агенту, 'руском патријарху' Алексију, на Германа, и од њега тражио правду!"
О томе да се Дионисије издвојио искључиво из личних разлога сведочи и чињеница да се неколико пута изјашњавао против било каквог одвајања од 'Мајке Цркве', све док није био стављен под суспензију и схватио да ће бити осуђен.
Осим тога, није био проблематичан једино 'анти-комунизам' владике Дионисија. Наиме, 1957. епархија Америчко-канадска СПЦ на челу са епископом Дионисијем ушла је у састав јеретичке екуменистичке организације 'Националног савета цркава Америке'. Дионисије се није задржао на томе, него је већ тада (педесетих година) почео да практикује најекстремније облике екуменизма.
У 'Православној Русији' (бр. 17, 1959) изашла је следећа белешка: 'У недељу 15/28 августа одржала се у Бафалу (Лакавана) свечаност освећења новоподигнутог српског храма Св. Стефана. Свеноћно бденије служио је парох прота Миодраг Ђурић, уз учешће двојице српских свештеника и једног свештеника англиканске цркве. Ујутру је био свечани дочек епископа Дионисија и епископа англиканске цркве Скејфа. Служило је 15 свештеника, у чијем су саставу поред Срба били англиканци, Белоруси и Украјинци - самосвети, а такође Украјинци архиепископа Паладија. Поред епископа Дионисија као најстаријег, у служби је учествовао и епископ Скелф, говорећи неке возгласе. Он се и целивао узајамно са еп. Дионисијем: 'Христос међу нама - и јесте и биће'. Он се причестио Светим Тајнама заједно са епископом Дионисијем, после чега је епископ Дионисије причестио и све свештенослужитеље. На банкету еп. Скејф говорио је како он цени православље и како је срећан што Америка има могућност да на своме земљишту види дивно православно богослужење. Он је ту изјавио да по својој могућности даје жртву на грађење храма - две и по хиљаде долара.'
... Уочи самог освећења цркве епископ Скејф позвао је еп. Дионисија и лакаванског пароха код себе и показао да су 'епископали' послали нашој цркви у Југославији 75.000 (седамдесет пет хиљада) долара. Ту је еп. Скејф показао још и слике с киме се он све од православних раније причешћивао, као са патријархом јерусалимским и цариградским, као и нашим Викентијем. А пошто се сутрадан причестио са епископом Дионисијем, дао је на банкету две и по хиљаде долара за цркву лакаванску'.

О црквеној ситуацији у српској дијаспори отац Арсеније Тошовић је 1964. писао:
jm. arsenije tosovic (dopojasna)

Јеромонах Арсеније Тошовић - први Српски зилот


'Епископ Дионисије недавно се први пут позитивно позивао на 'Мисионар', ради његовог писања о одвајању од поробљене Патријаршије у Југославији и ради тога писама владике Николаја. А онда је осуђивао јеромонаха Арсенија као оног који је 'за одвајање од Патријаршије'. И тек кад је већ био суспендован и кад је јасно било да ће бити осуђен, он се сетио да Црква наша у Југославији није слободна и да њега не гоне само што је крив као нико, него зато што то комунисти хоће. А право говорећи, нико није више учинио за комунистичку ствар и разарање Српства у Америци него баш тај исти 'Велики' Србин и велики антикомуниста Дионисије. Да Тито по целом свету тражи свог човека за ово место, не може га бољег наћи од еп. Дионисија, не помињући чак његове благодарствене телеграме поводом 'ослобођења' Београда - 'Оцу народа Стаљину'...
...А дабоме ако је еп. Дионисије крив, не значи да је Патријарх прав и да је Црква Српска у Југославији слободна и да се ми безусловно морамо потчинити њеним решењима. Напротив. О томе је све речено у поменутом чланку из 1954. године. Факт је, на пример, да сви кандидати за архијереје морају да прођу кроз Централни комитет комунистички, тј. морају од Централног комитета бити одобрени. А ЦК, разуме се, одобриће само оне кандидате који су њихови, тј. комунистички, или бар који се нису њима ништа замерили. Ми, који смо слободни и који нећемо да стављамо своје вратове у комунистички јарам, никако не можемо и не смемо да усвојимо да нам комунисти бирају архијереје! Значи, ти кандидати треба претходно да добију од сатане благослов и печат, и тек онда да буду посвећени за архијереје!...
Досад је америчка епархија и сва емиграција имала једног безуспешног епископа Дионисија Миливојевића, а сад их има пет: три Ластавице и два Дионисија. Стефан, Фирмилијан и Григорије, ради своје зависности од заробљеног патријарха и његове зависности од комунистичке и безбожне власти, мораће стално, хтели не хтели, као тице-селице, 'да лете преко мора', у Југославију, и одржавају везе са патријархом, а преко њега и са верском комисијом и комунистичком влашћу...
...Пошто ова три архијереја добровољно одлазе у комунистичко ропство и самим тим морају да се потчињавају безбожној власти, настаје питање о њиховој благодатности и питање о нашем потчињавању њима. Наравно, одговор и на једно и друго питање може бити само одречан. Јер шта има праведност с безакоњем или какву заједницу има светлост са тамом? Како ли се слаже Христос с Велијаром, или какав део има верни с неверником? (2. Кор. 6, 14-15).
Имамо и два Дионисија, тј. Дионисија Миливојевића и Иринеја Ковачевића, који су такође незаконити и безблагодатни. Првог је осудила она власт која га је поставила и коју је он све дотле признавао. Што он сад покушава да оспори право надлежној власти да га суди, то је разумљиво, али га не спасава. Иринеја Ковачевића посвећивали су украјински тзв. самосвјати (самозвани) епископи, који ни сами нису законити ни благодатни, и према томе нису ни њему могли предати оно што ни сами немају. У својој Божићној посланици Дионисије нам је обећао још доделити оваквих 'самосвјатих' архијереја (Купили се, легли се!). Поводом овог рукоположења епископ Дионисије обраћао се претходно Руској Заграничној Цркви, и Американској митрополији и редом, али само су се 'самосвјати' одазвали...
И у томе потчињавању наше званичне цркве безбожној власти, наше је да урадимо оно што су Руси урадили у истом случају. Да ли ће се у земљи основати Катакомбна Црква, као што је то било у Русији, која неће признавати званичну Српску цркву и њену капитулацију пред безбожним влашћу, ми не знамо. Али што треба да уради емиграција, јесте оснивање Српске Заграничне Цркве. То што ради епископ Дионисије сад, није ништа с обзиром да је он под забраном и да је вишеструки кривац, који је одавно имао бити расчињен. Он је више од две деценије водио Американско-канадску епархију, и сад видимо какав је њен жалосни крај. А то би исто следило са Заграничном, ако је он буде руководио. Но, да ли ће српска емиграција пројавити у томе смислу неку активност, или ће и даље ићи за вођом без главе, не може се ништа сигурно рећи. У сваком случају, честити и побожни српски емигранти, који у своме животу на прво место стављају - Бога и веру у Цркву, треба да памте да сваки архијереј, који ће доћи на слободу, али услед потчињења патријарху Герману одржава везе са безбожном комунистичком влашћу и њиховим посланствима и посланицима, није прави архијереј и није благодат Божија на њему. Исто тако, под забрану стављени епископ Дионисије као и његов 'самосвјати' Иринеј и сви други које ће они још измислити, нису прави и нису благодатни. И српској побожној емиграцији остаје да се за то време, тј. до оснивања Српске Заграничне Цркве, за своје верске потребе обраћа представницима сестринске Руске Заграничне Цркве. Она је данас, једина у свету, остала верна неупрљана Невеста Христова'». ("Српски Мисионар", Holy Trinity Monastery JORDANVILLE, N. Y., U. S. A., бр. 19, 1964, стр. 3-9.
 Јоаким Верц пише: “Питате ме о мом односу према ‘Слободним Србима’ (‘Слободној Српској Цркви’), под чиме ја подразумевам оно што се догодило са Новограчаничком Митрополијом. Раскол је окончан, али ране се још лече. Ја због тога нерадо говорим о тој теми (а такође и зато што немам искуство из прве руке из тог трагичног времена). Упркос томе постоји нешто што треба расправити, нарочито на корист несрпских православних верних. Ја сам читао о тој ствари, али много од онога што знам потиче од других који су били или ангажовани по том питању, или су били сведоци. Многи од њих били су врло блиски владики Николају (Велимировићу). И ја им лично верујем. Оптужбе против епископа Дионисија од стране мајке Цркве у Београду направљене су много пре догађаја из 1963. Он је оптужен за понашање које не приличи епископу. Људи су били спремни да говоре о лошем вођењу финансија, али и морална неподобност свакако се подразумевала (то је једна од области где Срби нису претерано попустљиви). Дионисије је временом за себе створио сопствени посед у Северној Америци ‘од Атлантика до Пацифика’ који је био недодирљив. Можда доста налик на оно што је урадио архиепископ Јаков. Нико није сумњао у искреност његовог антифашизма или антикомунизма. Током Другог Светског рата он је много урадио на обелодањивању српских страдања. Али он је имао свој ‘сопствени начин рада’ у који нико није могао да се уплиће. Проблеми су почели да се појављују након рата када су почели да стижу српски емигранти, укључујући и владику Николаја. Многи од њих, од којих сам неке лично познавао или познајем, имали су неки ниво теолошког образовања. Дионисије њихово служење није дочекао са добродошлицом. Чак ни када је владика Николај био у питању. Он је био грубо третиран и често игнорисан. Дионисије га је доживљавао као претњу, док му је Николај увек указивао поштовање као надлежном епископу. Коначно, Владика Николај је прихватио понуду ректората Богословије Св. Тихона и практично се 'повукао' из црквеног живота Срба у Америци. Укратко, Дионисије се плашио могућности духовног и црквеног ‘препорода’ која се појавила са емигрантима. (Молим Вас имајте на уму да је владика Николај, док је био у изгнанству, још увек био владајући епископ Жичке епархије. Он је то остао све до свога упокојења. Он није могао да буде канонска претња епископу друге епархије). Као добар пример за то како је лош тренутак био одабран, патријаршијске оптужбе на рачун Дионисија достигле су врхунац управо у часу када је Дионисије најгласније иступао против комуниста. Притисак на Патријаршију да га уклони долазио је из два извора: од стране његове сопствене пастве, и од стране Титовог режима. Неколико епископа послато је да истраже ствар, но били су дочекани на недостојанствен начин. Дионисије је одбио сарадњу. Није било другог избора него да га уклоне. (То се догодило 1963, а владика Николај се упокојио 1956). Дионисије се заклањао иза антикомунизма како би прикрио друге ствари. То је моје схватање и мишљење. Остављен сам себи, он је у у једном тренутку чак затражио да буде примљен у Московску патријаршију! Био је одбијен, баш као и од стране Заграничног Синода. Да би створио јерархију, прибежиште је нашао код неканонских украјинских архијереја. Срећом, његов наследник, епископ Иринеј (Ковачевић), потоњи митрополит Новограчаничке митрополије, био је много црквенији човек. Касније, када је епархија постала “Слободна Српска Црква”, и када је имао контакте са грчким старокалендарцима (у то време са Пајсијем (исправно: Петром) Асторијским и некаквим Синодом коме је он припадао), као и са антиекуменистички оријентисаним Патријархом александријским Николом VI (под чијом се јурисдикцијом кратко време налазио), он и његов клир постали су више традиционалисти (мада не могу да кажем колико је то била само поза). Чини се да се митрополит Иринеј одрекао традиционалистичког наслеђа. Као што сам горе рекао, раскол је окончан, али ране се још лече. Сви сукоби сада се врте око имовинских права и новца. Треба да истакнем како верујем да је о. Јустин Поповић заиста био убеђен у то да је епископ Дионисије био прогоњен због свог антикомунизма. Осећам да је њему био познат, или је био спреман да прихвати, само један аспект приче”.
Одвојивши се на тај начин, три епархије и око 40 парохија Слободних Срба, како су они себе почели називају, обратили су се Руској Заграничној Цркви, али били су одбијени. Затим су накратко ушли у општење најпре са двојицом украјинских епископа Пољске Православне Цркве, а потом са Александријском патријаршијом. Спасавајући се од екуменизма ове последње, кратко су нашли уточиште код грчких старокалендараца - “Хризостомоваца” («Флоринаца») архиепископа Авксентија (11/24. септембра 1981). Ипак, 1991. године обновљено је општење између Српске патријаршије и Слободних Срба.
Комунисти су сада у потпуности контролисали Српску патријаршијску Цркву. Резултат је био јасан: “узнемирујућа је тенденција код дела јерархије ‘Мајке Цркве’ да оставе истинско Православље и изаберу јерес. Јер након што су београдски архијереји прекинули општење са Дионисијем и са нама, истинским српским православним хришћанима у слободном свету који смо му остали верни, они су обема ногама загазили у мутну воду најгоре од свих јереси које су икада насрнуле на Православну Цркву – јерес екуменизма”.
Архимандрит Јустин Поповић је писао о катастрофалном положају источноевропског Православља у то време: “Црква се постепено разара изнутра и споља, идеолошки и организационо; употребљавају се сва средства: позната и непозната, јавна и тајна, најпрефињенија и најгрубља… И све је то вешто растворено, али заправо реч је о најсмртоноснијем отрову, само преливеном шећером… Најосновнија и најрудиментарнија логика показује и доказује: сарадња са отвореним атеистима, заклетим непријатељима Христа и Православне Цркве Христове, потпуно је нелогична и антилогична. Оне који траже такву сарадњу, или пак већ сарађују, или – страшно је рећи! – присиљавају друге на такву сарадњу, ми питамо речима светог апостола: јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има светлост са тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? (2. Кор. 6,14-15). Зар не чујете Христоносног апостола који грми: ако вам и ми или анђео с неба проповеда Јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде! (Гал. 1,8). Или сте у лудилу атеистичке диктатуре потпуно оглувели за Божанску истину и заповест Христову: не можете служити Богу и мамону (Мт. 6,24)?”
Патријарх Герман је своју Цркву увео у Светски Савет цркава 1965, а 1968. постао је један од његових председника. У то време он се такође зближио и са католицима. Тако је 1967. римокатоличком Бискупу мостарском рекао: “времена су таква да наше сестринске цркве треба да се ослањају једна на другу, клонећи се онога што нас дели и концентришући се на оно што нам је заједничко”. Следеће године он је признао католичке бракове.
Герман је волео да правда екуменизам цитирајући српску пословицу: “Дрво се на дрво наслања, а човек на човека”. Али Слободни Срби су на то имали одговор: “Ми такође можемо да цитирамо нашу народну пословицу: ‘С ким си, онаки си’. Ако имаш нешто заједничко са јеретицима, онда ћеш почети да делиш њихова лажна мишљења па ћеш на крају и сам постати јеретик. Како каже америчка пословица: ‘Свака птица своме јату лети’”.
Коментаришући одлуку Православних Цркава да постану “органски чланови” ССЦ, отац Јустин је писао: “Сваки истински православни хришћанин, васпитан под руководством светих Отаца, постиди се када прочита да су православни чланови Пете Свеправославне конференције у Женеви (јун 1968)… по питању учешћа православних у раду Светског Савета цркава закључили да је неопходно ‘да изјаве како Православна Црква себе сматра органским чланом ССЦ’.
Ова тврдња је апокалиптички ужасна у својој неправославности и антиправославности. Да ли је Православној Цркви – наставља о. Јустин – том Најсветијем Телу Богочовека Христа било потребно да себе понизи до тог степена да њени богословски представници – међу којима су били и србски архијереји – стану да моле за ‘органско’ учешће и чланство у Светском Савезу цркава, који ће вероватно постати ново ‘тело’ и нова ‘црква’, која ће стајати изнад свих осталих цркава, у којој ће и Православне Цркве и неправославне цркве представљати само делове? Боже, сачувај! Никада пре није било таквог издајства и напуштања наше свете вере!
Ми одбацујемо православну веру у Богочовека Христа и органске везе са Богочовеком и Његовим Најсветијим Телом: ми газимо Православну Цркву светих Апостола, Отаца и Васељенских Сабора – и хоћемо да постанемо ‘органски чланови’ јеретичког, хуманизованог и човекопоклоничког клуба који се састоји из 263 јереси, од којих свака представља духовну смрт.
Као православни хришћани, ми смо удови Христови. Хоћу ли, дакле, узети удове Христове и од њих начинити удове блуднице? (1. Кор. 6,15). Ми то чинимо нашим органским јединством са Светским Савезом цркава, који није ништа друго него препород безбожног човека, паганског идолопоклонства.
Коначно је за светоотачку Православну Цркву светог Саве - Цркву светих Апостола и Отаца, светих исповедника, мученика и новомученика - дошло време да прекине црквено и јерархијско мешање са тзв. Светским Саветом цркава и да заувек пресече свако учешће у молитвама или богослужењу, и уопште, да одбије учешће у било каквим црквеним односима, који не представљају и не изражавају јединствени и непромењиви карактер Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве – Православне Цркве – једине истинске Цркве која је икада постојала”.
Године 1971. архимандрит Јустин је прекинуо општење са Српским патријархом, док је наставио контакте са другим епископима.


3 коментара:

Анониман је рекао...

Када напишете: "Године 1971. архимандрит Јустин је прекинуо општење са Српским патријархом, док је наставио контакте са другим епископима." на какво "општење" мислите? Архимандрит на литургији помиње свог надлежног епископа, НИКАД ПАТРИЈАРХА (осим ако епископ затражи помињање у болести, као што сада помињу Павла). Како је онда могуће да чинови нижи од епископског прекидају "ОПШТЕЊЕ" са патријархом? Мало сте се збунили, или намерно правите забуне?

Анониман је рекао...

Уколико је Отац Јустин прекидао било какав контакт са било којим епископом у то време и под тим околностима је јако битан податак. То може бити претеча првог корака учињеног ка слободи и истинском православљу код Срба. Зато то треба добро истражити. Наравно има јако мало података с обзиром на комунистичку изолацију у којој је био до краја свог живота, можда баш из тог разлога. А узимајући у обзир како је писао ( сто се види из његових цитата у приложеном тексту ) право би чудо било да бар није покушао са прекидом молитвеног контакта на неки начин. Посебно са Германом. Што би зна се било недовољно али ипак врло битно. Опростите ја сам лаик посебно по овој теми.

Ненад Турајлић је рекао...

Овако клирик може да прекине општење са епископом или патријархом

15. канон Светог Константинопољског (двократног прводругог ) Сабора (861.год.)

А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или од Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и отворено о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборнога разбора оделили се од таквога епископа, него ће напротив бити заслужни части која православнима пристоји. Јер они нису осудили епископе, него назовиепископе и назовиучитеље, нити су расколом порушили јединство Цркве, него напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздељења.



3. Канон 3.Васељенског Сабора.

Ако су који клирици, у каквоме граду или селу, били лишени свештенства од Несторија, или од његових шљедбеника због тога што су правилно учили, правично налазимо да исти поново заузму свој степен. Уопће пак наређујемо, да никакав клирик, који једнако мисли са православним и васељенским сабором, не смије ни под каквим начином потчињен бити епископима који су се одметнули, или који се одметну. -