Епископ Григорије (Грабе)
АКРИВИЈА И ИКОНОМИЈА
ИЗВЕШТАЈ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ
О питањима која се појављују у савременој црквеној пракси
У периодима развитка јереси и раскола, пред црквеном влашћу се увек више или мање оштро поставља питање о томе које је мере најцелисходније предузети у борби против њих и ради заштите пастве од њихових саблазни. У једним случајевима може да буде прихваћено строго поступање, а у другим снисхођење и благи поступци.
Црква има посла са људским душама, она нас васпитава, а када се ради о васпитавању, онда је осим општих принципа увек нужан и индивидуални приступ различитим људима и ситуацијама. У трећем правилу VI Васељенског Сабора по питању безбрачности свештенства наилазимо на различит приступ. О овом предмету тамо можемо да прочитамо следеће: „Они који припадају најсветијој Римској цркви предлагали су да се чува строго правило, а потчињени престолу овог Богочуваног и царског града – правило човекољубља и снисхођења; зато и ми, очински и богоугодно сабравши и једно и друго – да не оставимо ни кротост слабим, ни строгост жестоком – нарочито у таквим околностима када се грех по незнању простире на велики број људи, сагласно одређујемо“ итд.
У овом правилу указано је на два уобичајена приступа: строг –акривија; и благ – икономија. Међутим, реч икономија уопште не значи обавезно снисхођење. У Књизи Правила, у 1. правилу Св. Василија, она је преведена као „благоусмотрение“, тј. „неко мишљење“ – мера усмерена на уређивање односа у Цркви. Принцип икономије је нарочито јасно изражен у 102. правилу VI Васељенског Сабора, о „вештини духовног лечења“: „Они који су добили од Бога власт везивања и разрешивања, нека гледају на разлог због кога је почињен неки грех, и на покајниково стање. Покајник се не сме строгошћу бацати у очајање, или претераном благошћу у распусност.“ Ово правило указује на то, да црквена икономија може тражити час строгост час снисхођење.
По речима епископа Никодима, епископ Јован Смоленски, у тумачењу 45. Апостолског правила, „веома мудро примећује“ да правила не теже само ка томе да православне заштите од заразе јеретичким духом, него их чувају и од незаинтересованости за веру и Православну Цркву.
Познато је да се питање строгости или снисхођења приликом примања оних који се присаједињују из јереси, нарочито заоштрило у трећем веку. Обично се каже да је спор по том питању вођен између свештеномученика Кипријана и Римског папе Стефана. Иако се појављују првенствено њихова имена, важна схватања су износили и многи други оци. Спор је вођен о начину и примању јеретика и расколника.
Историјску чињеницу прeдставља то, да је на разним местима и у разним периодима Црква, приликом присаједињавања једних истих јеретика, имала различиту праксу. Понекад је над онима који се присаједињују у свим случајевима савршавано крштење и рукоположење, а понекад то није чињено, него су примани у свом статусу, кроз покајање, миропомазање или полагање руку.
Св. Кипријан је имао логички јасан став: благодат Светог Духа може да се добије само у једној Цркви Христовој, а ван ње благодатног живота и, самим тим , никаквих Тајни – не може бити. Напротив, гледиште папе Стефана било је налик данашњем екуменизму. То гледиште је савршено јасно формулисао Архиепископ Иларион: „Све јереси имају благодат крштења и никога ко се обраћа Цркви не треба крштавати“ („Христианства нет без Церкви“, С. Пауло, 1954. стр. 101).
Принцип икономије, у смислу снисходљиве праксе, првенствено је био примењиван приликом примања јеретика и расколника у Цркву. Најстарија правила су установљавала учење да изван истинске Цркве нема никаквих Тајни и забрањивала су свако религиозно општење са јеретицима, па чак и присуство њиховим молитвеним скуповима (апост. 45,64; Лаодик.33). Такође, јеретицима правила нису дозвољавала да присуствују свештеним радњама и молитвама верних (Тимот. Алекс. 9).Они које су рукоположили јеретици нису сматрани за истински рукоположене (Апост. 68). За крштење јеретика је одређено да се не признаје, а за оне које су јеретици крстили, одређено је да се имају крстити поново (Ап. 47, 68; Лаод. 8).
Тумачење 46. Апостолског правила епископ Никодим почиње од јасне принципијелне тврдње: „По учењу Цркве – пише он – сваки јеретик се налази ван Цркве, а ван Цркве не може бити ни истинског хришћанског крштења, ни истинске хришћанске жртве, нити, уопште, било каквих светих Тајни. Поменуто Апостолско правило изражава управо ово учење, позивајући се при том на Свето Писмо, које не допушта ништа заједничко између оних који исповедају православну веру и оних који уче против ње. Исто то читамо и у Апостолским установама (4,15), а тако су учили и оци и учитељи Цркве од самог почетка“ (Еп. Никодим, „Правила Православне Цркве са тумачењем“).
У прва два-три века, прогоњена Црква је имала мало искуства са масовним обраћењима јеретика и расколника. У већој мери тај се проблем појавио само са обраћењем донатиста и новацијана, а затим је добио веће размере у доба Цара Константина и Православних Царева који су дошли после њега. Како су јереси постајале јаче и издржљивије, тако се и пред Црквом, уместо индивидуалних проблема, појавио проблем њиховог масовног обраћења. Јерархија је добила задатак да обраћење у Истинску Цркву олакша путем снисхођења, уместо искључиво строге праксе, која је била потребна нарочито у периоду гоњења, јер је она могла да подстакне упорност јеретика. Од одбране Цркава је могла да пређе на мисионарски приступ, примењујући снисхођење, или икономију, пошто је слабила и сама непопустљивост јеретика.
Свети Василије Велики је то изразио у свом првом правилу. Говорећи о безблагодатности крштења код катара, за које су „стари заповедали да се поново очишћују истинским крштењем“, он пише: „но, пошто је некима у Азији било угодно да ради користи за многе прихвате њихово крштење: прихватимо га и ми“. Другим речима, иако њихово крштење сматра неделотворним, св. Отац из практичко-мисионарских разлога допушта могућност да они буду примљени без поновног крштења, али уз одрицање од јереси. Исто тако, он објашњава неприхватљивост крштења енкратита, гностика. „Али – пише затим – ако ће то бити препрека општем добру, онда се опет треба држати обичаја, и следовати за Оцима, који су мудро уредили наша дела. Јер се плашим да, тиме што хоћемо да спречимо да буду брзо крштени, строгошћу одлагања не одбијемо оне који желе да се спасу.“ У правилу које је потврђено ауторитетом Васељенских Сабора, св. Отац дакле принципијелно допушта могућност и строге и снисходљиве праксе у односу према оним јеретицима, који су лишени сваке благодати. То видимо и из 47. правила св. Василија Великог.
Еп. Јован Смоленски, у тумачењу 7. правила Другог Васељенског Сабора, говорећи о примању различитих тамо поменутих јеретика, примећује да је „снисхођење правило за њих установљено нарочито зато, што је таквим снисхођењем према јеретицима, олакшаван њихов пријем у Цркву.“
Ипак, снисхођење приликом примања јеретика, често је узимано за знак делотворности Тајне крштења код њих. Из постојеће праксе извођен је погрешан закључак, који су сада многи прихватили, упркос томе што у њему нема никакве логике. Такав пример налазимо чак и код чуваног канонисте, еп. Никодима Милаша.
Ја сам већ наводио његове речи приликом тумачења 46. Апостолског правила. Сада ћу навести његове речи из тумачења 47. Апостолског правила: „Крштење – пише он – представља неопходан услов за ступање у Цркву и постајање њеним истинским чланом. Оно мора бити савршено по учењу Цркве (Апост. прав. 49-50), и само такво крштење се по овом правилу назива истинским... Од истинског крштења правило разликује лажно крштење, које није савршио православни свештеник по учењу Цркве, и оно не само да не очишћује човека од греха, него га, напротив, прља“ (исто, т. 1, стр 117).
На стр. 283. исте књиге, у тумачењу 7. правила Другог Васељенског Сабора, Еп. Никодим поново потврђује овај став, али, прелазећи на праксу снисхођења, придаје тој пракси не више тактички, него догматички значај у односу на крштење јеретика, и тако уноси збрку у своје исповедање и схватање православне еклисиологије. „... Но ако – пише он – и друге хришћанске заједнице, које се налазе изван Православне Цркве, имају свесну намеру да човеку кроз крштење предају Божанску благодат, зато да би он силом Светога Духа постао истински члан Тела Христовог и препорођено чедо Божије, онда се и крштење, добијено у таквој заједници, сматра толико делотворним, колико је оно савршено на темељу вере у Свету Тројицу – у име Оца и Сина и Светога Духа – јер, где је са вером дато и примљено крштење, тамо оно треба благодатно да делује... Ниједна заједница која искривљује учење о Богу и не признаје тројичност Лица у Божанству, не може савршити правилно крштење, и крштење које саврше они, није крштење, јер стоји изван хришћанства. Зато Православна Црква признаје као спасоносно и делотворно крштење сваке хришћанске заједнице која се налази изван ограде, била она јеретичка или расколничка, ако је то крштење савршено заиста у име Оца и Сина и Светога Духа.“
Несумњиво, ово расуђивање Еп. Никодима сагласно је са данашњим учењем католика и са схватањима која се често могу срести код богословски необразованих интелектуалаца. Ипак, оно је потпуно недостојно православног богослова и никако није у сагласности чак ни са ставовима самог Епископа Никодима које смо горе наводили.
Ту, пре свега, нема елементарне логике. Како у заједници која не припада Православној цркви крштење може бити вршено „са свесном намером да се новокрштени уведе у Цркву Христову, да му се преда благодат и да постане истински члан Тела Христовог“? Члан Тела Христовог може бити само човек који припада Цркви. Примајући крштење у јеретичкој заједници, човек се присаједињује њој, а не Цркви. Може ли га у Цркву увести свештеник или пастор који јој ни сам не припада? На другом месту, као што смо видели, и сам епископ Никодим је то сматрао за немогуће. Како се онда човек, пошто је ступио у јеретичку или расколничку заједницу која се налази изван Цркве, кроз крштење добијено у њој, може наћи унутар ограде истинске Цркве? Јер крштење није магијски чин, у коме је важна формула заклињања која делује неизвесно од положаја онога ко је произноси и од вере онога који се крштава. Нигде у Православној Цркви не можемо наћи на прихватање постојања спасоносне хришћанске заједнице која је паралелна Цркви, али јој не припада. Напротив, Апостол пише: „Један Господ, једна вера, једно крштење“ (Еф. 4,5).
Епископ Никодим је до такве екуменистичке концепције могао да дође само полазећи од неисправних претпоставки. Очигледно, пут његовог закључивања био је овај: ако Црква прима јеретика без новог крштења, значи да његово јеретичко крштење признаје као истинско и делотворно. Прихвативши такву претпоставку, он се труди да јој прилагоди даље расуђивање, и тако пада у противоречност оном учењу Цркве, које је сам правилно изложио неколико страница раније. То се догађа зато што је он покушао да праксу Цркве о пријему јеретика и расколника објасни независно од опште православне еклисиологије, тј. учења о јединству Цркве. Само у том контексту он је могао, под утицајем католичког и протестантског мишљења, да наведено размишљање закључи речима да Црква признаје за делотворно крштење сваке хришћанске заједнице, „била она јеретичка или расколничка“.Таквог учења нема ни код једног светог оца, нити у једном канонском правилу.
Вера у силу произнесене светотајинске формуле, независно од тога да ли се онај ко је произноси налази под забраном свештенослужења или је лишен чина, својствена је католицима, а не Православној Цркви. Ако се мисао Еп. Никодима развије до краја, онда долазимо до закључка да се препорађајући дар крштења даје изван Цркве.
Али шта ми заправо добијамо кроз крштење? Може ли тај дар бити добијен изван Цркве?
Пева се: „Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте.“ Може ли до тога доћи изван ограде Цркве, у јеретичкој или расколничкој заједници? Може ли у таквој заједници вода крштења да буде освећена у „воду избављења, освећења тела и душе, попуштања уза, остављања прегрешења, просвећења душа у бањи поновног рођења, обновљења духа , даривање усиновљења?“ Може ли вода крштења код свештеника јеретичке или расколничке заједнице да старог, пропадљивог човека, обуче у новог, који се обнавља по лику свога Створитеља? Хоће ли он у крштењу такве заједнице бити присаједињен приличју смрти Господње, и постати заједничар Његовог васкрсења?
О делотворности крштења изван Православне Цркве може бити речи само код површног гледања на ствари – само ако се испусти из вида да се онај ко се истински крштава, ослобађа грехова, одриче ђавола и присаједињује Христу као Глави Цркве. Он постаје уд Тела Христовог, тј. Богочовечанског организма. То је смисао крштења и његов плод, а по 68. Апостолском правилу, онај ко је крштен или рукоположен од јеретика „ не може бити ни верник ни клирик“.
Зато када се неко из јереси или из раскола прима у Цркву без новог крштења, то не представља признавање делотворности јеретичког обреда или тајне. Јер он тек другим чином добија благодат крштења. У 60-ој глави Крмчије наводи се објашњење Тимотеја Александријског зашто се неки примају из јереси без новог крштења. Он каже да се у противном људи не би тако лако обраћали из јереси, јер би се стидели другог крштења; „ипак, и кроз полагање руку презвитера и молитву може да дође Дух Свети, како о томе сведоче Дела св. Апостола.“ Ово објашњење се слаже са објашњењем А. С. Хомјакова из Трећаг писма Палмеру.
Ако је свети Василије Велики на основу икономије прихватао примање јеретика и расколника без новог крштења као могуће, св. Кипријан Картагински је, с друге стране, указивао на практичну целисходност строжије праксе. Он каже да је код њега строга пракса помагала обраћењу из јереси, а не представљала препреку. Дакле, позивао се на икономију строгости.
Вера католика у то да је делотворна свака света тајна која се савршава правилно и са одређеном намером, јесте вера у снагу формуле и за њих веома отежава борбу против раскола. Тако на пример они су данас немогући у борби са надбискупом Лефевром. Папа му је забранио да служи, али, према католичком богословљу, то његове свештене радње не лишава делотворности. Он ништа не губи ни у случају да буде лишен чина. Зато Папа и не покушава да прибегне таквој мери. Какве год биле казне, католици су принуђени да његове тајне признају као делотворне.
У Православној Цркви ми знамо, да ма колико се тачно сачувао чин (обред), ако није савршен у Цркви, он нема благодат. Ово је тачно одређено 4. правилом Другог Васељенског сабора, у вези са Максимом Киникоми његовим незаконитим хиротонијама. Правило гласи: „Максим Киник није био, нити јесте епископ. Клирици које је он поставио нису клирици, и све што је урадио нама вредности.“
Ако је у неким случајевима снисходљива пракса и могла бити целисходна, с друге стране, постајала је опасност да она може изазвати равнодушност, на који разумно упозорава Еп. Јован у тумачењу 45. Апостолског правила. Ова равнодушност помаже екуменистичка осећања и размишљања, која је Архиеп. Иларион прецизно одредио као маштања о „хришћанству без цркве“. Он оправдано примећује да се на том путу, „да и не говоримо о најочигледнијим противречностима хришћанства без цркве, увек може видети да у њему уопште нема истинског благодатног живота, благодатног одушевљења и ентузијазма“ („Хришћанства нема без Цркве“, стр.55).
Веома је интересантно и важно да су картагински оци, у правилима против донатиста, из психолошких и тактичких разлога били снисходљиви прем онима који се присаједињују. Ипак, у 68. правилу оци Картагинског сабора, не пристајући на предлог римског епископа Атанасија о строжијој пракси, оградили су се ставом да је Православна Црква „једина мајка свих хришћана“ и да се смо у њој „спасоносно примају све вечне и животворне Свете Тајне, које, уосталом, оне који пребивају у јереси подвргавају великој осуди и казни. Оно што би им у истини светлело на путу у вечни живот, то им у заблуди постаје помрачујуће и осуђујуће.“
Треба приметити, да што је раније Црква доносила суд о примању јеретика и расколника, то је он стожији био, а то потврђује мишљење које сам изнео, да је снисходљива пракса пријема постала целисходна тек са утврђивањем положаја Цркве, након победе хришћанства над незнабоштвом.
Историја нам показује да Црква најстожије поступа према јеретицима и расколницима у почетку њихове делатности, а постаје снисходљивија када њихова делатност почиње да губи на интезитету.
Све ово треба да имамо у виду приликом решавања савремених проблема, изазваних порастом, не само међу јеретицима, него и међу православнима, интерконфесионалних екуменистичких тенденција, које бришу границе између истине и заблуде.
Нема коментара:
Постави коментар