субота, 15. новембар 2008.

ХРОНИКА


ПРОГОН СТЈЕНИЧКОГ СЕСТРИНСТВА
по хронолошком следу догађаја

Понедељак, 6. октобар 2003. Зачеће светог Јована Претече
Брат Стефан (чачанин), који се са својом породицом такође крстио и пришао истинском Православљу, отишао је у Жичку епархију да преда лично владики Хризостому обавештење стјеничких монахиња. На путу се мимоишао са епархијском делегацијом која је хитно послана од стране владике у манастир Стјеник.


Делегацију су чинили: епархијски секретар јереј Тома, архимандрит Венјамин, игуман манастира Преображење, записничар јереј Љубиша из Матарушке Бање и жичка игуманија Јелена. Делегација је стигла у манастир готово у исто време када је брат Стефан предао обавештење владики. После кратког разговора, сво четворо чланова делегације се сложило да нас треба хитно избацити, ако треба и помоћу полиције, уз личне претње да ће нас бити моткама ако се не покајемо и не целивамо владикину, како они рекоше “свету” десницу, наравно уз одређену епитимију. Све ми монахиње и искушенице присустовале смо разговору са том делегацијом. Једнодушно и категорички заузеле смо став о доследном следовању светоотачком Предању, и да ни једна од нас нема дилему да ли треба да се покаје пред било којим епископом екуменистичке СПЦ. После таквог нашег чврстог става уследиле су увреде, претње, уцене, уз најчешће понављање фразе тако типичне за екуменисте: “немате смирења, нисте послушне”.
Све време разговора (ако се то уопште може назвати разговором), вођен је записник у коме је све наведено: од тога да не признајемо црквену власт званичне Српске цркве нити њену благодатност, па дотле да смо се канонски исправно (а не поново!) крстиле. Свака од нас је тај записник са радошћу потписала, после чега су они гневно напустили манастир, уз претњу да у њему нећемо дочекати следеће јутро. Нарочито их је наљутило то што нисмо хтеле да им откључамо храм, бојећи се да нећемо моћи да их спречимо да уђу и оскрнаве олтар који је претходно освећен и на коме је већ служена света Евхаристија. Искрено говорећи, такву мржњу и презир никада нисмо доживеле, а поготово тако нешто нисмо очекивале од оних који су до недавно били наши пастири.
Упоредо са тим догађајима, у седишту Жичке епархије у Краљеву, као што смо већ рекле, брат Стефан је предао Обавештење у руке владики Хризостому. Ту код владике затекло се неколико свештеника и студенички игуман, који је по владикином налогу пред свима прочитао Обавештење. Како је читање одмицало, његов глас се све више мењао, тако да је једва прочитао до краја. Уз Обавештење је била приложена и фотокопија из владикине најновије књиге, којом се он представио Жичкој епархији, где се топло и отворено препоручује папски календар, а исмева светоотачки. Наше Обавештење послале смо и на адресе других епархија. Крај дана дочекале смо уз мноштво телефонских позива “душебрижних” свештеника и верника из епархије који су нас наговарали да се предомислимо и покајемо.

Уторак, 7. октобар 2003. Првомученица Текла – последње мирно јутро у нашем манастиру.
Дан је почео Литургијом коју је служио отац Акакије, а која се завршила у само свитање. Та Литургија била је потресна за све присутне. Све нас је прожимао осећај да нећемо још дуго остати у нашем вољеном манастиру. Као да смо се невидљиво опраштале од светих моштију стјеничких мученика-исповедника које су похрањене у манастирском храму. Као да смо се опраштале од наше духовне наставнице, мати Јулијане, од њеног гроба и стјеничке светиње уопште. И више нас ни једна помисао није везивала за земно, него смо све, читавим својим бићем, биле усмерене ка Небу. Јеванђеље и Апостол тога дана наговештавали су страшне догађаје који ће уследити за неколико сати.
Док смо после Литургије седели и проводили последње тренутке у миру и тишини планине Јелице, зачуо се звук кола којима су дошли припадници МУП-а Чачак у цивилним оделима. Рекли су игуманији да пође са њима код начелника МУП-а. Мати Ефросинија је са још једном сестром кренула нашим колима и на том разговору задржала се око три сата. Збуњен насталом ситуацијом али пријатељски расположен начелник је убеђивао мати Ефросинију да наговори сестринство да промене став о одвајању од званичне цркве. После дужег убеђивања, и несхватања проблема и разлога због којих су сестре спремне чак и на избацивање из манастира, заједно су отишли код градоначелника Чачка, господина Веље Илића. Он је такође рекао да није време за промене и реаговања на политику СПЦ. Замолио је игуманију да се извини владики, а да ће он утицати на владику да га одобровољи. Након више сати убеђивања да се направи компромис, мати на то наравно није пристала и пошла је назад у манастир. Када се зауставила на бензинској пумпи, неочекивано су је окружила четири аутомобила пуна свештеника који су углас почели да вичу изражавајући своје негодовање. Међу њима је био и епархијски ђакон Радош, који је од тог тренутка (како ће се касније показати) па све до бруталног избацивања сестринства из манастира, водио главну реч и кога су сви помно слушали.
Мати је села у кола и покушала да се удаљи од њих, али није успела јер су је пратили целим путем до манастира: два аутомобила испред ње, а два иза. Кад су стигли у манастир, прогон је почео. Ми које смо остале у манастиру, замолиле смо оца Акакија да се повуче горе у шуму, осећајући да његово остајање у манастиру може да буде веома опасно. После краћег наговарања отац Акакије и монах Давид, сабрат есфигменског метоха са Фрушке Горе, склонили су се у јеличке шуме. Одједном, почело је да пристиже мноштво аутомобила, тако да се (не мали) пракинг манастира за трен напунио. У почетку се у порти манастира нашло око 50 свештеника, заједно са око 100 подговорених мирјана. Како је време одмицало број присутних попео се на око 200 људи. Тражили су да одмах уђу у цркву што смо им и омогућили. Сви су они организовано дошли како би страхом натерали осам монахиња да се предомисле, а у супротном да их избаце из манастира. Двеста мушкараца против осам монахиња! Готово сви су били обманути причом да тиме што истерују монахиње чине добро дело. Од самог почетка наступило је отворено провоцирање и агресија на малобројно и назаштићено, али ни мало уплашено сестринство. Почели су да “освећују” цркву коју су наводно оскврнули расколници, што никада до сада нису чинили након заједничких молитава са јеретицима, или када су им папистички или англикански свештеници улазили у олтаре, док је пракса заједничког коришћења часне трпезе са разним јеретицима на западу свима позната, наравно без освећивања оскврњене трпезе. Када су по завршетку о(бе)свећења храма изашли и када су провокације од стране присутних свештеника прерасле у вулгарности, монахиње су једнодушно запевале почетни стих Давидовог Псалтира: “Блажен човек који не иде на веће нечастивих”. Када су чули псалам који сестре поју, свештеници су отишли у храм да одслуже “Велико бденије” које је трајало читавих пола сата. По завршетку изашавши у порту запалили су цигарете и кренули у нову офанзиву на монахиње. У ствари, чекало се да стигне владика и припреман је терен за његов безбедан долазак. Иако је уз осам монахиња било свега неколико истински православних верних који су својим присуством крепили сестре-исповеднице, владика се плашио да дође па су га све време мобилним телефонима извештавали о догађајима у манастиру. Њихов страх био је толики да су једног полицајца наговорили да пита монахиње да ли је истина да су наоружане?!
Међу цивилима који су дошли са свештенством било је неколико особа веома сумњивог изгледа. Када су чули да се отац Акакије налази у шуми изнад манастира, пошли су у хајку на њега. Били су наоружани ланцима, од којих су неки на своме крају имали закачен овећи катанац. Он је само чудом Божијим избегао потеру. У неколико наврата прочешљавали су околне шуме тражећи двојицу монаха-исповедника. Њихова крволочност и спремност да оцима одузму и живот била је очигледна, а како се видело, можда су имали и одрешене руке за тако нешто. Агресивни владикини послушници бездушно су гурали монахиње низ степенице где год би их срели, па су тако грубо одгурнули чак и тешко болесну најстарију монахињу Анисију.
Тек после неколико сати дошао је владика Хризостом. Док је излазио из возила окружен телохранитељима, свештеници су га дочекали постројени у бољшевичком маниру, уз песму и звоњаву звона. По изласку из храма, док је са жезлом у руци стајао на узвишеном месту, затражио је да му доведу игуманију, инсистирајући да му нико осим ње не прилази. Свештеници су је на силу одвојили од сестара и привели код владике, направивши око ње живи зид тако да нико не може да се прибижи. Окружена њима, мати је исповеднички стајала сама, као јагње приведено вуку на заклање. Епископ је видно узнемирен питао мати Ефросинију да ли признаје Српску Православну Цркву. На опште запрепашћење присутних она је рекла да признаје. На друго питање – да ли ће јој бити послушна, мати је такође одговорила послушно. Завладао је тајац. У том тренутку мати игуманија је наставила да исповеда да признаје Српску Православну Цркву и да јој је у потпуности послушна, али да не признаје њихову екуменистичку Српску цркву и да њима неће бити послушна, закључивши да су Истински Православни Хришћани Србије права Српска Православна Црква, и да је послушна једино истински Православном архиепископу Хрзостому – старокалендарцу. Одмах потом владика је киптећи од гнева повикао: “Заузимајте манастир!” У року од 10 минута цео манастирски конак био је заузет од стране владикиних послушника – мирјана и клира. Од тог тренутка келије и остале просторије биле су неприступачне за сестре, којима су тамо остале основне личне ствари. Све су у један глас почеле да певају “Господи помилуј”, радосно се у исповедничком заносу осењујући крсним знамењем. Жички ђакон је тада пришао мати игуманији и сестрама и рекао им да напусте манастир. Мати је одгворила да то не долази у обзир док не виде неки званичан документ о њиховом избацивању. Владика је на то бесно одговорио да је он и суд и власт и документ. Већ је у ваздуху висило отворено физичко насиље разгневљених свештеника и цивила над сестрама, када се у њихову одбрану умешала полиција и адвокат, иначе председник Адвокатске коморе Чачка, кога је је позвала мати Ефросинија. Адвокат је затражио да се прогон обустави док не буде донет некакав правни документ. Уследило је још неколико сати психичког малтретирања, вербалног насиља и понижавања монахиња, све у ишчекивању правног документа који су они одлучили да сачине без икаквог суда или ваљане правне процедуре.
У међувремену, личне ствари монахиња умотане су у чаршаве и поизбациване изван манастирског дворишта. Сестре су молиле гонитеље да им допусте да узму неке личне ствари из келија, као што је на пример пумпица за асматичаре, која је неопходна једној од монахиња. Уз понижења и увреде пустили су их да уђу, надгледајући шта узимају. Сестре су своје келије затекле испретуране, ладице повађене, ормане поотваране, а ствари разбацане на све стране. У то време су стигли мештани који живе у околини манастира, угледни домаћини који су плакали гледајући иживљавање 200 побеснелих људи над осам исповедница.
Све сестре су биле на ливади испред конака, физички опкољене и без могућности да се склоне. Без престанка храбро су одговарале на провокације, бранећи Православну веру од помахниталних насилника.
Ускоро је донет некакав на брзину откуцан папир о њиховом одстрањењу из манастира, без деловодног броја и печата, само са потписом владике Хризостома. Са тим назови документом инспектор МУП-а је пришао мати игуманији и затражио да сестринство напусти манастир. Ни полиција, ни општинска власт, ни манастирски адвокат нису могли да спрече безаконо и насилно протеривање монахиња. Беспомоћан да им пружи било какву правну заштиту, запрепашћен дрскошћу и безакоњем црквеног великодостојника и његових служитеља, адвокат је изјавио да до тада није доживео слично безакоње у правном смислу, додавши да није у могућности да им помогне и пружи правну заштиту. Као по некој наредби са више инстанце, свима су биле везане руке. Чак и они који су хтели да помогну монахињама, нису то могли да учине. Самог градоначелника Чачка звао је лично патријарх рекавши му да омогући што лакше и брже избацивање сестринства из манастира. Иначе, полицајци су све време бранили монахиње од могућег линча, и ко зна како би се све завршило да они нису били присутни.
Сестре су прешле преко потока на неутрални простор који припада јавном предузећу Србија-шуме, одакле нису имали право да их гоне. Вече је већ увелико пало, сестре су остале на ливади, а већина света на челу са владиком се разишла. У окупираном манастиру из кога је избачено његово сестринство остали су само телохранитељи са неколицином свештеника, који су манастирску порту убрзо испунили опушцима од цигарета. Час вршљајући по конаку, час нервозно шећући по порти и изван манастира, све време су мотрили на монахиње. Оне су ноћ проводиле уз читање Псалтира и појање духовних песама, поред ватре коју су наложиле како би се мало огрејале, јер се температура приближавала нули. После поноћи придружила им се група од 15-ак истински православних верника предвођена смедеревским свештеником, оцем Атанасијем. Окупаторе манастира изненадила је и видно уплашила неочекивана ноћна посета, те су позвали полицију која је одмах дошла. Полиција је легитимисала већину присутних забележивши и њихове аутомобилске таблице. Али посетиоци нису дошли да праве неред и заузимају манастир, него да својим присуством пруже подршку монахињама исповедницама. Ноћ је постајала све хладнија и неизвеснија, сестре су се бринуле за оце који су се скривали у густој планинској шуми. Али Господ је у шуми и мраку сакрио оце од гонитеља. Уочи самог свитања, док је тама ноћи још прекривала планину Јелицу, појавио се отац Акакије, избегавајући да буде примећен од стране полиције и гонитеља. Ми смо га замолиле да напусти планину под окриљем ноћи, и један брат га је колима пребацио до града на сигурно место. За монаха Давида нисмо знале где је. Тек после смо сазнале да се више од 24 сата без хране и воде скривао у горњим пећинама изнад манастира, оскудно обучен за хладну планинску ноћ.


stjenik, nuns, ziloti, novi stjenik, ekumenizam
Прогнано Стјеничко сестринство на планини Јелици
Среда, 8. Октобар 2003. Спомен преподобне Ефросиније. По благослову оца Акакија у свануће је група истински православних верника напустила монахиње. Ми сестре јутро смо дочекале будне појући тропар преподобној Ефросинији, честитајући својој игуманији имендан и монашку славу, и благодарећи на том дивном бденију под ведрим небом. Саме смо преломиле славски колач, поделиле га између себе и слатко појеле: био нам је то први залогај после 24 сата. Никад лепша и благодатнија монашка слава. Никада толико жељених али и нежељених гостију. Све сестре испуњава неописива радост и мир. То је онај мир Господњи који дарује вера Православна – мир који се даје само онима што следе путоказе отачких предања.
Нови житељи наше свете обитељи прво су добро доручковали (са ливаде на којој смо били лепо се види живот у манастиру, па чак и у трпезарији) а затим су пошли у храм да служе литургију. На имендан наше матушке, Литургију у нашем храму не служе истински православни, него они који су продали веру за вечеру. Из цркве одјекује њихова песма: “Блажени изгнани правде ради…”. Ми седимо под ведрим небом и слушамо цинично литургисање православних екумениста. Делило нас је само неких петнаестак метара и мостић преко потока. Истински православни и истински неправославни. На једној страни истински православни без јела, пића и починка радују се у Господу своме Исусу Христу, делећи ту радост и тај мир једни са другима, а на другој страни храна, пиће, цигарете, литургија и башкарење у топлом манастирском конаку. Почиње киша.
Одједном примећујемо оца Давида како излази из шуме и креће према манастиру, не знајући још ништа о нашем избацивању. Гонитељи се одмах устремљују на њега, али он успева да их избегне и приђе код нас. Ми образујемо живи зид између њега и гонитеља. Већ поменути ђакон Радош отворено се пред свима заклиње светом Симеону Мироточивом да ће сопственим рукама задавити оца Давида. Ми вадимо иконе и окрећемо их ка ђакону Радошу и његовој пратњи. Он се на то окрете и одлазећи поручи оцу Давиду да су га сад сестре спасиле, али да следећи пут неће измаћи.
Ми смо се потом преместиле у шумарак надомак манастира, склањајући се од кише. Наше ствари и даље су лежале разбацане по ливади. Када је почео силан пљусак пребациле смо се у комби који је један наш у Христу брат оставио паркиран испред манастира. У том тренутку почео је да веје снег, незапамћен почетком октобра. У међувремену, један наш брат из званичне цркве, са женом и децом, дошао је да нас обиђе. Нашао нас је у комбију. Ми смо га замолиле да одвезе оца Давида до Чачка, како би избегао нови напад звероподобних гонитеља. Брат је на то пристао и пошао је према Чачку са оцем Давидом у колима. Чим су они пошли, двојица епархијских телохранитеља ужурбано су сели у кола и кренули за оцем Давидом. Брат Стефан који је све време био са нама, неиспаван и промрзао, седа у свој “Југо” и успева да се углави између аута у коме је био отац Давид и аута са гонитељима. Намерно их успоривши, није им допустио да стигну оца Давида, а када је ауто са оцем Давидом већ био довољно одмакао и нашао се изван њиховог домашаја, брат Стефан је и сам покушао да им умакне, но клизав пут и умор учинили су своје – ауто се преврнуо а брат Стефан је остао у несвести. Из кола су престрашени изашли жена и дете, заистављајући гонитеље и молећи их да помогну Стефану. Гонитељи му заиста помажу – дају му вештачко дисање, а онда га воде у болницу. Док је брат Стефан још лежао на путу у несвести, гушећи се уз потрес мозга, покрај њега су прошла кола са архимандритом Венјамином који је видео читаву трагичну ситуацију али није изашао да види да ли је човек уопште жив, него је сачекао да га уколне са пута и хладно и са презиром наставио даље. Са њим у колима биле су монахиње из овчарског манастира Сретење, а, како смо касније виделе, носили су храну и гајбу пива за нове житеље нашег манастира који су пушили и пили у манастирској трпезарији.
Ми у комбију сазнајемо за несрећу са братом Стефаном. Хвата нас страх и неизвасност за његов живот, не знамо колико је повређен. Две сестре хоће да оду манастирским колима у болницу, али епархијски послушници им не дају да узму кола. Једва смо их умолили да пусте сестре да посете Стефана. Остајемо у комбију. Од велике хладноће и страха за Стефанов живот тресемо се у грозници. У комбију нема грејања и јако је хладно. Одједном губимо сигурност. Више нисмо сигурне ни шта је са оцем Акакијем и оцем Давидом. Све се у души тресе од неизвесности. Ова среда била је духовно најтежи дан од почетка поменутих догађаја. Пролазе сати, чекамо. Најзад, сестре долазе са добрим вестима. Брат Стефан је жив, сада му је добро и налази се у болници. Оци су такође на сигурном, живи и здрави. Опет нас обузима неописива радост. Сестре су из града донеле храну, празнично утјешеније. После покушавамо да заспимо, али толиико је хладно да не успевамо. Цвокоћемо. Испред манастира видимо стално нова кола како долазе и одлазе. Новим житељима манастира руководе архимандрит Венјамин, студенички игуман Тимотеј и наравно владикин секретар, ђакон Радош. Наш манастир предат је студеничким монасима. Дошли су Антоније из Студенице, Пајсије из Увца, и Герман, такође из Студенице. Они су ново братство Стјеничког манастира. Антоније је одређен за игумана. Сви они једу месо и пију, док игуман чак и пуши.
Касно ноћу једаан брат у Христу пешке прелази неколико километара и комбијем нас одводи на привремено скровито место. Једна кола са свештеницима крећу да нас прате, али се заустављају код болнице где свраћамо да посетимо брата Стефана, првог истински православног Србина који се удостојио да телом пострада ради истине светог православља, бранећи православног монаха од прогонитеља.
Успут смо приметиле још једног епархијског послушника како нас помно прати.
Стигавши у наше привремено пребивалиште коначно се мало окрепљујемо, грејемо и одмарамо од нашег малог исповедничког подвига и патње ради Истине Христове. Благодаримо Господу Богу нашем Исусу Христу, светом Јовану Крститељу, преподобномученику Јовану Стјеничком и свим мученицима стјеничким, на челу са ђаконом Авакумом и игуманом Пајсијем, што су нас удостојили да исповедимо веру нашу љубљену – веру Православну, и разобличимо одступнике од вере и светоотачког Предања. Свим срцем се надамо у Господа да ће нас укрепити да нашим животом не посрамимо Њега, Спаситеља нашег, јер Њему приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и кроза све векове. Амин.

“Никада се нећемо одрећи тебе, вољено Православље!
Никада те нећемо издати, благочешће Отаца!
Никада те нећемо оставити, мајко побожности!
У теби смо рођени, у теби живимо и у теби ћемо умрети.
Ако времена то буду тражила и хиљаду пута умрећемо за тебе!”


У име изгнаних стјеничких сестара саставила монахиња Нина
ЕНГЛЕСКИ ПРЕВОД (Кликни!)

STJENIKenglish
STJENIKenglish.doc
Hosted by eSnips

6 коментара:

Stefan iph је рекао...

Када бих рекао да је било страшно, да нас је изненадила окрутност владике жичкога, његовога клира, монаштва и "њему вернога" народа, не бих могао описти језу која се ширила манастирском портом у данима прогона монахиња манастира Стјеник. Али ја не желим да дајем акценат на јеретике који су само радили свој посао већ желим да заблагодарим преподобномученику ђакону Авакуму и игуману Пајсију,као и преподобном монаху Јовану стјеничком, чијим светим молитвама пресвета Богородица и сам Госпо чували су сестрице и њиховог напокон нађеног, истинског пастира од линча и јарости јеретичке. Дух исповеништва и данас моју душу држи и тјеши и крепи и радује.Слава Богу што сам тада био посматрач храбрости стада Христовог,које су незлобиво певале псалме и тропаре док су имизбацивали ствари на поље пред манастиром, са којег је и преподобномученик Авакум одведен у Београд,такође српском руком и предат у руке турске,који га набише на колац у срцу Београда!!!

Анониман је рекао...

Zaista sramno ponasanje svestenstva i ljudi oko SPC-a.To sto se tada desavalo ustvari je samo bila uvertira za ovaj raskol i verovatno jos gora desavanja oko SPC-a u narednim godinama....I ja sam nekada davno, dok su monahinje jos bile u Stjeniku nalazio duhovni mir tamo.Na zalost, od progona nisam tamo otisao, mada planiram da bas ovaj vikend odem tamo i vidim kako izgleda.No, nadam se i da cu uspeti da odem do mikulja i uzivo vidim Novi Stjenik.Dok sam citao ovaj tekst o progonu, u meni je proradio bes i bas bih voleo da se susretnem sa onim djakonom Radosem, usi da mu pocupam.Znam da nije hriscanski, ali u meni se javilo to osecanje!Pozdrav za mati Efrosiniju i sestrinstvo iz Beograda!

Анониман је рекао...

I kao sto sam i rekao, bio sam u manastiru Stjenik sad za vikend, tacnije u subotu.Zivo me je interesovalo kako manastir sad izgleda posle svih ovih godina. Moram priznati da sam bio prilicno razocaran, ali u dubini duse sam to negde i ocekivao. U samom manstiru sam sreo oca Pajsija, zatim dve zene,(majka i cerka) i dva radnika koji su betonirali plocu ispred samog ulaza u crkvu. Na vratima crkve je stajalo obavestenje koje je izdao Hrizostom da je zabranjeno fotografisanje zbog opasnosti od zloupotrebe????To me naravno nije sprecilo da slikam, doduse samo spolja. Pozeleo sam i da fotografisem unutrasnjost, ali iz postovanja prema mostima mucenika i Sv. Jovana Stjenickog, to nisam uradio. A unutra, pravi haos. Neuredno, ali to sam i ocekivao, obzirom da sam cuo da su Pajsiju visile prljave carape na oltaru jos dok je bio u manstiru Uvac!?Medjutim prava ekskluziva je pec na drva koja stoji sa leve strane cim se udje u crkvu, a cunak od te peci je sproveden kroz prozorcic na prednjoj strani crkve odmah iznad ikone Sv. Jovana na ulazu u crkvu! Inace u crkvi je i pec, tzv.cerovka, a sa zadnje strane crkve je cak ugradjena i klima, sto je za mene bio totalni sok, obzirom da to jos nisam video na crkvama!Sto se tice gostoprimstva, ne mogu da se pozalim, pozvali su nas na kafu (obzirom da ima manastira u kojima sam se osecao kao najveci kriminalac kad dodjem, jer bi nas gledali ispod oka, a o pozivu na sok ili kafu i da ne pricam), i mi smo prihvatili poziv. Malo smo procaskali sa te dve zene,kazu spremaju se za slavu, a onda je dosao otac Pajsije, ogrnut nekom belom mantijom(takvu priznajem jos nisam video, mozda je to neka radna mantija, da ne gresim dusu),sa trenerkom ispod mantije, sa nosom koji je iskreno kao kod najvecih alkoholicara, naduven i crven, i naravno sa pozamasnom kilazom(isposnicki, nema sta). Naravno, svuda su bila obavestenja da se ne pusi u porti, ali na stolu je bilo par paklica cigareta(nadam se iskreno da je od tih majistora). Sama porta je krajnje neuredna i neverovatno je da se ali bas nista nije promenilo za ovih 7 godina koliko nisam dolazio.Ustvari, promenilo se ali na gore. A secam se kako su ambiciozni bili planovi mati Efrosinije.....No, nije to sve ni tako vazno, to je samo spoljasnost, ali ono sto je definitivno na mene ostavilo utisak je nepostojanje onog straha Bozijeg, koji sam imao svaki put kada bih dolazio u manastir Stjenik i koji sam jos jedino osetio u manaastiru Ostrog. Mogao bih jos dosta toga da napisem, ali ne bih da gusim.Voleo bih da cujem necije misljenje o svemu ovome sto sam napisao.

ДИНАРА је рекао...

Evo citam vase komentare i u potpunosti vas razumem. Za mene je manastir Stjenik takodje bio duhovna oaza, koja me je krepila. Ali ja sada odlazim u manastir Novi Stjenik, i verujte da se duh Stjenika preselio u Novi Stjenik, sestrinstvo je u Mikuljskoj pustinji zadobilo pravi monaski opit, a m. Efrosinja je od livade napravila manastir koji sve vise i vise napreduje u Slavu Boziju pod pokrovom sv. Jovana Krstitelja. Ima malo truda oko dolaska ali vredi, necete se pokajati. s. Jefimija

caffca је рекао...

Bogom cuvano stado , radujte se Gospodu i Presvetoj Bogorodici . 1996.godine , prvi i poslednji put sam posjetio manastir Stjenik . Sjecam se dvije stare monahinje iznemogle i skrhane starscu mati Julijana i mati Kaliopa (cini mi se da su se tako zvale). Ja sam tada bio mlad monah tek postrizen , i razlog nase posjete je bio da posetimo manastir i da vidimo teske uslove zivota , kako bismo se samodisciplinovali i bili zahvalni Gospodu i za sav visak kojim nas manastir obiluje cijenimo i pazimo jer uvijek ima teze i losije . Prizor je bio vise nego tezak , da me i dan danasnji srce boli od tezine prizora , ruiniranosti manastira nemastine neuredjenosti itd . Nas je doslo cetvoro u posetu , iguman ,dvije monahinje i ja . Cijelo vrijeme u povratku ka manastiru , monahinje i ja smo proveli u placu i ridanju da nesto tako moze postojati .
Oprostite , vise ne mogu pisati , suze su mi vec zamaglile oci , a jos danas sam slucajno nasao ovaj sajt o Stjeniku , stradanju progonu i ispovjednistvu . Za ovo prvi put cujem , a vise od deset godina nisam u Srbiji , tako da se radujem pravom i istinskom ispovjednistvu i trpljenju .
Radujte se i veselite , Gospod je mir nasoj dusi .
Blagoslovite i pomjanite ,
monah

ninoslav је рекао...

Procitao sam ovaj clanak oprogonu sestrinstva.Sta da se kaze strasno da strasnije biti ne moze.Da su to radili muslimani ,siptari ,hrvati jabih pokusao da razumem ali to su radiliSrbi ili bar tako se zovu.Za mene licno uceloj istoriji postojanjaSrpskog naroda najbolji najcestitiji najhrabriji vodja Srpskog naroda bio jeVozdBesmrtniKaradjordje jer nijedan vodja Srbskog naroda nije doziveo takvu pocast od sopstvenog naroda da bude prozvan vozd.i njegovu glavu otsekao je kum.Etoto smo mi.Najbolji najhrabriji Srbin 20 veka bio General Draza Mihailovic poginuo je od Srbske ruke.Spasi Gospodi ljudi tvoja i blagoslovi dostojanije tvoje,pobjedi pravoslavnim hristijanom na soprotivniadaruia, itvoe sohrana Krestom Tvoim Zitelstvo.