Документи

President of the Synod of Bishops of the Russian Orthodox Church
Outside of Russia

Изјава Првојерарха РПЦЗ 
Митрополита Виталија


Архијерејском Сабору 
Руске Православне Цркве
Заграничне

5/18. октобар 2001.

 Схвативши дубину греховног пада неких чланова Архијерејског Сабора наше цркве у њиховој интезивној, али још не у потпуности исказаној жељи да се сједине са Московском Патријаршијом, ја, са пуном одговорношћу пред Богом, руским православним народом и својом савешћу сматрам за свој архипастирски дуг да предстојећи Архијерејски Сабор, који треба да буде отворен 23. октобра 2001. године, назовем не другачије, него сабор неодговорних.
 Несумњиво, тај сабор намерава да истражи питања могућности сједињења са лажном црквом Московске Патријаршије. Ових дана стигла је „Братска посланица“ патријарха Алексеја II, која је, на моју велику жалост, изазвала радосну реакцију многих клирика наше Цркве. Они су се чак одушевљено обратили Сабору, молећи Сабор да позитивно одговори на Патријархову посланицу. То обраћање потписала су 18-орица клирика наше Цркве. А колико је још оних, који се плаше да се отворено изјасне? Пошто не видим други излаз из ове ситуације и не желим да сносим одговорност за коначну пропаст Руске Православне Заграничне Цркве која је поверена моме старању, ја изјављујем:
 Себе сматрам законитим наследником свих претходних митрополита наше Свете Заграничне Цркве: првог, Митрополита Антонија, потом Митрополита Атанасија, и коначно Митрополита Филарета. Ја сам четврти Митрополит наше Руске Православне Заграничне Цркве и до последњег тренутка, уз Божију помоћ, настављао сам да водим овај свети брод правим путем, по страшним таласима мора живота, избегавајући подводне стене, изненадне спрудове и дубоке вирове који су одвлачили бродове на морско дно.
 На жалост, дошло је судбоносно време када сам схватио и проценио тужну чињеницу, да између мене и других архијереја, чланова нашег Синода, нема више истомишљеништва и једнодушности. То сам им рекао на прошлом Синоду, када сам након почетка првог заседања са огорчењем у потпуности схватио своју усамљеност међу другим архијерејима и када сам напустио седницу. На основу тога и само тога пристао сам да одем у мировину и сматрајући се умировљеним Митрополитом Руске Православне Заграничне Цркве. У тој Цркви сам рођен, крштен и умрећу кад дође време.
 Хоћу још додатно да изјавим, и нека сви знају, да као Првојерарх Руске Православне Заграничне Цркве у потпуности одбацујем и осуђујем било какво зближавање и даље сједињење са лажном црквом-Московском Патријаршијом.
  Хоћу такође да објавим да повлачим свој потпис са следећих докумената која сам потписао:
1) Потпис испод обраћања србском Патријарху Павлу 
2) Потпис испод сагласности да се образује комисија за успостављање односа са московском патријаршијом.
На основу горе изложеног позивам све православне Архипастире, пастире, монахе и верна чеда Руске Православне Заграничне Цркве да се уједине против свих безаконих дела садашњег Сабора и Московске Патријаршије.
Призивам Божији благослов на све православне Русе у Отаџбини и иностранству, који желе да иду путем прво св. Патријарха Тихна, а затим и мојих блаженопочивших претходника: Митрополита Антонија, Анастасија и Филарета.

+ Митрополит Виталије
Првојерарх Руске Православне Заграничне Цркве