Нови календар

РЕВНИТЕЉКЕ ПРАВОСЛАВНОГ БЛАГОЧЕШЋА
МОНАХИЊЕ ИСПОВЕДНИЦЕ
КЕХРОВУНСКОГ МАНАСТИРА
ПРЕПОДОБНЕ ПЕЛАГИЈЕ СА ОСТРВА ТИНОС

 У првих десет година календарског раскола многи манастири нису примили папску новотарију – тзв. нови календар. Но под утицајем снажних прогона неки монаси су поклекли, док су други одлазили из официјелних манастира и градили нове, за које се данас с правом може рећи да су праве тврђаве православља.
 Тако су, један за другим, ницали манастири и исихастрије (молчанице) који данас припадају Грчкој Цркви Истинитих Православних Хришћана (старокалендараца).
 Године 1924. монахиње Кехровунског манастира су буквално дигле устанак, не уплашивши се тадашњих епископа расколничке Грчке цркве (новокалендарске). Чврсто су одбиле да макар разговарају о одлуци бр. 430/1-3-1924 ондашњег Синода, у којој се говори о измени предањског, отачког-правлславног календара у нови, папски. Ни савети, ни претње сирског митрополита-новаторца Атанасија Левендопулоса нису успеле да их поколебају.
 Посетио их је и главни виновник раскола, Архиепископ атински Хризостом Пападопулос, надајући се да ће као историчар и универзитетски професор успети да их „уразуми“. Када им се у поздравној беседи, од свег срца, као отац обратио: „Драга моја децо“, добио је строг али частан одговор: „Ми оца расколника и латинствујућег немамо нити га познајемо.“
 Од близу педесет монахиња, њих четири су као главне кривце и подстрекаче позвали на црквени суд 21.10. 1925. Као кривицу навели су: „прекидање општења са Црквом“. Судили су им и на крају, као казну, донели пресуду: забрана светог прићешћа и изгнање из манастира.
„Кажњене“ монахиње охрабрене од осталих сестара у манастиру али и од благочестивог народа, нису послушале ту одлуку. Нису хтеле да се селе из својих келија и из манастира у којем су замонашене.
Пошто су због познате чудотворне иконе Богородице Тинске манастир посећивале хиљаде поклоника, монахиње су отпочеле велико дело мисионарења. „Стојте чврсто и држите предања!“, „До смрти стојте у отачко-православном календару“ – тако су започињале своје проповеди...
Њихов допринос исповедничкој Цркви ИПХ Грчке био је огроман. Митрополит Атанасије није могао да поднесе мисионарење кехровунских монахиња па их је предао на синодски суд у Атину.
Првог априла 1926. у улици Свете Филотеје отпочело је суђење зилоткињама, монахињама-исповедницама: Меланији Минадру (73 год.), Евпраксији Филипиду (48 год.) и Касијани Конста (30 год.).

Монахиња Касијана Конста (30 год.)

Дана четвртка, пете недеље Великог Поста, уз пратњу полиције довели су их у просторије синодског суда. Трг испред митрополијске цркве био је потпуно испуњен верницима старокалендарцима, који су почели да се окупљају још од раног јутра како би подржали исповеднице. Присутне су такође биле јаке полицијске снаге и два „водена топа“, да би у случају опасности бранили храбре „свете оце“ од беспомоћних монахиња...

Ево једног карактеристичног дијалога са суђења, који је водила мати Евпраксија са својим блиским рођаком Епископом тивским и ливадијским Синесијем:
„Пази – строго је рекао – ако се не покајеш и не примиш одлуку свештеног Синода у вези са променом календара, ја сам ћу да ти скинем монашко одело.“

 

Монахиња Евпраксија

„Жао ми је – одговорила му је – што нашим венама тече иста крв. Само једно ћу ти рећи: више желим у рај, па макар и у световном оделу али као православна, него у монашкој раси у пакао заједно са расколницима!...“

Суђењу је присуствовало седам епископа: Хризостом Атински, Тимотеј Каливритијски, Дамаскин Коринтски, Доротеј Китријски, Пантелејмон Каристијски, Антоније Илијски и Поликарп Мегалополиски. Сви су заузели своја места и суђење је почело. Позвали су монахиње да устану и узму благослов од председавајућег Хризостома. Као игуманија Евпраксија је устала, али не ради благослова него да би у име њих три одговорила: 
„Наше мишљење је да суд почне са радом и да нам кажете вашу одлуку што је могуће брже, да завршимо с тим већ једном. Јер ми благослов од новотарских епископа узети нећемо.“
Пошто су се изређали разни лажни сведоци, председавајући их је позвао да се бране. У њихово име реч је узела мудра герондиса Евпраксија:
„Мислим да није потребно ишта рећи у нашу одбрану. Јер ви сами знате да нам данас не судите за оптужбе које користите као повод, него за наше чврсто стајање у отачком календару. Са чистом савешћу и чврстом одлучношћу чекамо вашу судску одлуку, за коју унапред кажемо да нам је потпуно свеједно.“
После тога реч је узео председавајући – архиепископ Хризостом каоји се трудио да на разне начине докаже како „исправљање календара“ ни на који начин не крши ни један канон црквених правила. Старица Меланија више није могла да издржи Пападопулосове приче, те је и поред своје старости и изнемоглости уз туђу помоћ устала и дрхтавим рукама извадила испод расе свештени Пидалион (Књигу Правила), и пошто му се поклонила, гласом уздрхталим од узбуђења рекла је:
„Зашто тражите од мене да пратим ту новотарију, када овај свештени Пидалион грми да Бог то не жели.“
Потом се суд повукао ради доношења пресуде. Није прошло много времена, „свети оци“ су са театралном озбиљношћу поново заузели своја места и председавајући је прочитао своју пресуду:
„Рашчињење монашке схиме и одлучење од Цркве!“
Монахиње су смирено, са лицима која су сијала од радости и задовољства, саслушале пресуду. Прекрстиле су се и рекле – „Благодаримо Ти слатки наш Исусе што си нас удостојио да доживимо овај велики тренутак“.
Велики број људи који је напољу са нестрпљењем ишчекивао одлуку одушевљено је дочекао монахиње-исповеднице. Многи од њих су покушавали да целивају њихове одежде прослављајући тако нове исповеднице вере православне, чије молитве и ми да имамо. Амин. 


(Преведено са грчког из књиге „Страдања ИПХ у периоду
1924. – 1929.“ Пиреј 1991.)