Отачка ризница

Поводом овогодишње канонизације новопрослављеног светитеља Божијег Филарета - новог исповедника, објављујемо једно мање познато писмо упућено игуманији манастира Лесне које ће посетиоце овог блога подсетити на тврди непоколебљиви став којега се овај велики светитељ држао.
ПИСМО МИТРОПОЛИТА ФИЛАРЕТА ИГУМАНИЈИ МАГДАЛИНИ

Игуманији Магдалини (грофици Граббе), настојатељници манастира Лесне у Француској


26. новембра/9. децембра 1979 г.

Ваше Високопреподобије,

Пишем ово писмо на путу – на парoброду „Орион“ који плови према Аустралији. Пароброд је прилично велик, има 42 000 тона (то је отприлике величина „Титаника“) и довољно удобан. Данас је недеља. Јутрос је мој сапутник о. Прот. Константин (Теодоров – нап. ред.) у кабини служио Литургију и ја сам се причестио. Исто тако је било и јуче, на дан оданија празника Ваведења Пресвете Богородице, јер ни на сам дан празника, ни дан након тога нисмо били у могућности да служимо, пошто се брод непрестано љуљао. Али од четвртка океан се утишао и пловимо спокојно.


Већ давно сам хтео да са Вама поделим неке моје мисли – по питањима, по којима имамо различита мишљења. Наравно, не пишем с намером оштре полемике, већ мирне размене мишљења.

Ви се вероватно сећате да се између нас, поводом мога не последњег, већ претпоследњег доласка у Обитељ, десило нешто налик спору - поводом тога што Обитељ у свој храм прима оне који су у суштини следбеници, тј. чланови бившег Екзархата (париски раскол – нап. ред.), а не Заграничне Цркве. И обрнуто - многи од наших духовних чада често одлазе код Парижана и тамо се исповедају и „причешћују“...

Ви сте указали на то да Обитељ поступа тако из мисионарских разлога, с намером да заблуделима пружи могућност да се моле и причешћују светим Тајнама у истинском православном храму. На то ћу рећи: то може да буде потпуно тачно, слично томе, као што су посланици св. кнеза Владимира присуствовали у Грчкој православној Цркви. Али... велико „али“! Кнежеви посланици су га обавестили о красоти православне вере – а последица тога је била да нису ни они, ни сам кнез остали у својој заблуди, већ су заменили незнабоштво са хришћанством. Чини ми се логичним да ће право „мисионарство“ у Обитељи бити само тада, када „им“ Обитељ буде дозволила да посећују храм, у исто време „их“ пуштајући Тајнама само под условом, да кад приме Тајне код нас одбију „тајне“ које се свршавају на „Рју Дару“ (Евлогијанска катедрала св. Александра Невског – нап. ред.) и уопште у храмовима егзархата.

У супротном – шта ће се десити? Испашће да је код њих све у реду и да немају потребе ништа да промене и исправе. И ми, дозвољавајући им да приступају Тајнама не захтевајући никаквог јединства и постојаности по том питању, још више их утврђујемо у томе да је код њих све исправно, а њихов пут - истински и исправни пут.

На трећем Свезаграничном Сабору је било речи о томе, како треба да се ујединимо са Парижанима и америчким лажним аутокефалцима – „у духу љубави“. Љубав, видите, треба да нас обједини и нема потребе за истицањем наших размимоилажења. Али такви заговори су се претворили у мук, када сам навео речи једног од светих отаца који каже: „Ако ми, у име назови љубави, како неби узнемиравали ближње, прећутимо њихове заблуде и не објаснимо им, да су на кривом путу, то није љубав, већ мржња! Да ли правилно поступа онај који види слепца да иде према провалији, а то му не каже с намером да га не „узнемири“?! Зар је то љубав?“

На последњем Архијерејском Сабору Владика Антоније (Женевски - нап. ред.) је иступао са речима у сличном духу... Говорио је: „Што се Париза тиче, ми имамо заједничку паству (тј. ми и Егзархат), ми подједнако опслужујемо и једне и друге православне људе...“

Овде нисам могао да се уздржим и почео сам да говорим... Пре свега, сам указао на то да код нас заиста постоји место где је паства заједничка са другим служитељима Православне Цркве. А то је Бостон. Тамо су наше парохије и манастир о. архим. Пантелејмона. Код њега је грчки поредак и Типик. Али верници једнако иду и тамо и овамо, и пошто тај манастир припада нашој јурисдикцији, без обзира на разлику у Типику и поретку, апсолутно је православан и има наш православни „дух“. Томе сам још и додао: него кажите - какву „заједнички паству“ могу да имам са Парижанима, кад њихова глава, архиепископ Григорије, када пролази поред нашег храма у Бриселу, пљује у његовом правцу са речима: „Уа, карловачка куго!...“

То су видели и чули наши људи који су тамо присуствовали... Али егзархат не пљује само на наш храм, него и на црквени типик и каноне. Тамо венчавају бракове у суботу и уопште, када год пожеле - само ако платиш новцем; тамо су опевали некрштеног Јевреја – како су нас само са негодовањем обавестили о томе наши „заграничници“... О каквој ту „заједничкој пастви“ може бити речи и шта уопште може да буде код нас заједничко са њима? Када сам служио на Дан жалости у Бриселу, Светој Чаши је приступила некаква жена. Рекао сам: „Питајте је – дали се исповедила?“ Одговорили су: „Није!“ „Ви не можете да се причестите.“ – А она је почела да галами: „Шта је то, потребно је само да је савест чиста“ итд. Ја нисам ушао у препирку са њом, већ сам само помислио: „Уф, егзархатска куго...“. Она је била једна од „Парижана“.

Мене оптужују за претерану строгост и „фанатизам“. Али ја имам довољно основа за то да останем на својој тачки гледишта, пошто иза мене стоје велики ауторитети, и древни и савремени.

Почећу са древнима. Пре свега, да ли су у духу савремене „снисходљивости“ речи упућене онима који су се одвојили: ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник.(Мат.18,17) Ми знамо, Ко је изрекао те речи. А ко сме да противречи Њему?

Окренимо се великима. Ево св. Григорије Богослов – оваплоћена кротост и чиста хришћанска љубав према свима, а посебно према онима који су заблудели. Свеједно, он отворено говори да не треба да тражимо мир по сваку цену и да се бојимо баш сваког раздељења. „Постоји срамни мир и постоји добра и похвална подела“, - говори св. Григорије. А контекст ових речи јасно указује на то да он под овим подразумева оне који су се одвојили – који су отишли у раскол.

Василије Велики. Строжији од многих. Ми знамо, када је био у питању раскол који се тек појавио, светитељ је стајао на позицији максималног снисхођења, ради тога да би олакшао чин повратка одвојених у границе Цркве, старајући се на сваки начин да им буду постављени најмањи могући захтеви, као услов повратка. Али, како драстично се мења његова позиција када говори о истрајном расколу, који дуго опстаје. „Овакав раскол“, каже св. Василије, „већ је у свему сличан јереси, и с таквим расколницима треба се опходити као са јеретицима, не дозвољавајући никаквог општења са њима“.

Строго и категорично. Али још и строжије и категоричније говори трећи од великих, св. Јован Златоуст. Штета што овде на пароброду немам при руци његове чувене речи, изречене о расколницима. Али ја их добро памтим и покушаћу да их изложим што је могуће прецизније.

Своју беседу о расколу Златоуст почиње указивањем на древно сведочанство великог Божијег угодника, свештеномученика Игњатија Богоносца. Св. Игњатије говори да нема горег греха од оног који проузрокује поделе у Цркви и упозорава да је тај грех толико велик и страшан, да се не умива ни мученичком крвљу!... И сам то потврђујући Златоуст говори: „Говорим због оних који без разлике улазе у све храмове – и наше и расколничке. Ако они уче другачије од нас – онда из тог разлога не треба одлазити код њих. А ако уче исто као и ми – и тада, код њих не треба одлазити, јер је тамо – грех властољубља“...

(Зар се није из истог разлога жалосне успомене Евлогије одвојио и постао расколнички вођа, пошто није могао да поднесе старешинство митр. Антонија?... Авај, јесте! Сећам се како је мој покојни отац, владика Димитрије, вративши се са чувеног „саветовања четворице“, поред све своје уздржаности у критикама, огорчено говорио: „Нисам могао да замислим да православни архијереј може да буде тако неискрен, као онај Евлогије, кога немаш жеље ни митрополитом називати“. А владика Нестор коме су, као архијереју, били достављени протоколи са саветовања, показао их је о. Натанаилу – тамо су биле међу прилозима речи владике Димитрија: „Пошто високопреосвећени Евлогије данас говори тачно супротно од тога што је говорио јуче, онда сам и ја присиљен да данас кажем такође супротно и објавим моје потуно неслагање са њим“...)

Златоуст наставља: „Ти (обраћа се сабеседнику) говориш: код нас је све једнако, они служе, моле се и уче исто као и ми... Добро – због чега онда они нису са нама? Један Господ, једна вера, једно крштење! Они су се одвојили! При таквом случају може да буде једно од две ствари: или је код нас добро, а код њих лоше, или је код њих добро, а код нас лоше!“

Шта означавају ове јасне и категоричке речи св. Оца? Ништа друго него да је раскол – безблагодатан. Христос се није поделио и Његова је благодат једна. Ако се верује у „благодатност“ раскола, онда је потребно да се призна да код нас нема благодати, пошто су је однели са собом они који су се одвојили – или да признамо да постоје две благодати (и очигледно две истинске Цркве, с обзиром да се благодат даје само у истинској Цркви).

Настављајући развијање својих мисли, св. Златоуст на крају доноси свој закључак – неизбежан и неоспоран: „Ја сам говорио и потврђујем да је раскол једнако страшно зло, као и јерес“. А јерес одлучује људску душу од Цркве, од Бога – и од спасења.

Ево још неколико гласова из древности. Св. Петар Александријски је видео Спаситеља у поцепаној ризи – коју је Господ придржавао својим рукама. Светитељ се осмелио да пита: „Спасе, ко ти раздра ризу?“... Уследио је тужан и гневан одговор Спаситеља: „Безумни Арије – и тиме је удаљио од Мене Моје овце које сам стекао Својом крвљу“...

У житијама светих се говори како је једном преподобни Григорије имао откривење – видео је будући Страшни Суд Христов. И на том Суду Господ је позвао к себи Арија и страшно га упитао: „Нисам ли ја Богочовек Христос, по Божанству раван Оцу и Светом Духу? Како си онда ти Моје Божанство свео на твар и тај, тобом прелешћени збор (следбенике Арија), довео до вечне муке?“...

О чему говоре ове страшне речи? О томе да јеретик своје следбенике доводи до вечних мука!... а међу његовим следбеницима је несумљиво било људи који су му веровали – веровали да им он говори истину! А ми смо већ видели да није по данашњим млитавим расуђивањима, већ по учењу светих отаца, раскол једнако страшно зло као и јерес – и очигледно његов крај ће бити исти. Ја се не усуђујем да изричем суд над нама савременим оснивачем раскола, митрополитом Евлогијем, него се бојим за његову душу и за све који су њиме и његовим наследницима прелешћени и увучени у раскол.

И мени је несхватљив, по том питању, став покојног Владике Јована (Шангајског - прим. ред.) – истинског служитеља Божијег и Божијег човека. Зашто он није од самог почетка ставио „тачку на i“ и није објаснио евлогијанцима сву лажност њиховог пута и положаја? А то је управо због тога, што није било одмах јасно речено, где је истина, а где лаж (не могу да буду две истине), где је бело, а где црно, где је светлост и тама, који је пут исправан и који неисправан – онда не би било тих „међу-јурисдикцијских збрки“ и положај би био јасан.

О чему говори ова чињеница, да многи од „православних“ одлазе без разлике у било коју цркву? Једноставно о томе, да људима истина није мила. Због тога се они у ово питање нарочито и не удубљују. „Служе једнако, све је индентично – шта треба ту да се мудрује?“ Или као што је са горком иронијом говорио код нас у Харбину један од најбољих заграничних пастира, протојереј о. Јован Сторожев (последњи духовник убијене Царске породице) – „звона звоне, попови служе, лепо певају – шта вам још треба?“ Томе се придодаје још и оно тако познато – „На крају крајева, зар Бог није један!“...

Кад би људи волели истину и ценили је – да ли би се помирили са таквом равнодушношћу? Не и хиљаду пута не! Душа би их болела и не би се смирила, све док не би увидела - где је истина, која може бити само једна – не могу бити две истине. Како је у праву владика Нектарије (Концевич, - нап. ред.) када тврди: нема никаквих „разних јурисдикција“, него само Православна Загранична Црква, а изван ње – само расколи и јереси.

А сад бих волео да се позовем на савремени ауторитет, не древни, већ ауторитет пред којим се сви ми приклањамо. То је, наравно, „Авва свих авва“ - најблаженији митр. Антоније (Храповицки, - нап. ред. ).

Владика Антоније, уручујући игуманији Павли игуманијски жезал, говорио јој је: „Буди са свима снисходљива, знај како да се обраћаш маловернима и богохулницима. Мудро се опходи са јеретицима, али никада се не саглашавај са тим да они тобоже имају благодат Св. Духа. Знај да су католици, мухамеданци и сви остали јеретици безблагодатни“. – А ми смо видели да св. оци инсистирају на томе да раскол који дуго траје постаје једнак јереси. А шта следи из тога?...

Цитат из Пасхалне посланице вл. Антонија (Храповицког, - нап. ред.)(1934 г.):
“Садашње време није богато подвизима благочешћа и исповедништва, него преварама, лажју и обманама. Може да се види да је неколико јерараха са паством, највећим делом Руса, већ отпало од васељенског јединства и на питање: „у шта верујете“, одговарају позивањима на самозване главе свакојаких раскола у Москви, Америци и Западној Европи. Јасно је да су они изгубили веру у јединство Цркве и не желе то да схвате, старајући се да спокојно подносе одбијање Истинске Цркве да општи са њима, и умишљају да је могуће спасити душу и без општења са Њом... Оделивши се од Ње лишавају себе наде на спасење, као што о томе уче Оци VI Васељенског Сабора, сматрајући отпаднике за потпуно безблагодатне, сагласно речима Христовим – ако и Цркву не послуша, нека ти буде као незнабожац и цариник. Нажалост, неки православни мирјани и, авај, чак и многи клирици (и јерарси) потчинили су себе таквом безблагодатном стању, задржавајући при том спољашност црквених богослужења и привидног савршавања Тајни“.

Замислите се над последњим речима великог Авве: привидно савршавање Тајни... какав ужас! Али те речи се у потпуности слажу са мојим убеђењем о безблагодатности и недејствености расколничких тајни. И када сам на Сабору навео те речи вл. Антонија (Храповицког - нап. ред.) у намери да потврдим моје убеђење – архипастири су их примили без речи, нико није приговарао – ћутао је и вл. Антоније (Женевски – нап. ред.). А вл. Филотеј је у име целокупног Сабора заблагодарио на таквом изузетно важном објашњењу.

Много је о томе говорио онај исти св. Василије Велики – Ето, због чега су тако говорили св. Игњатије Богоносац и св. Јован Златоуст о томе, како су велик и страшан грех поделе у Цркви. Јер тешка одговорност пада на оног, који проузрокује такве поделе – судбина оних, који одлазе са истинског црквеног пута на друге путеве, је пропаст. Заиста, неће ли пасти на наше главе страшан суд Божији, ако не будемо уразумљивали нашу заблуделу браћу?


Мене може неко да упита: „зар се није Свезагранични Сабор обратио једнима и другима, Парижанима и Американцима са позивом на мир и јединство?“ Да - обратио се, али не онако како је требао – због тога тај позив и није дао никаквих резултата, чак шта више, дао је супротне резултате. Ја сам био убеђен да ће резултат бити овакав. Јер им је требало рећи: ви сте заблудели и отпали од Цркве – постарајте се да јој се вратите. А обраћање које је објављено – опходи се са њима тако као да су наводоно и они унутар Цркве, као и ми, са истим правима и положајем. Управо им је требало рећи: ви нисте никакве „различите јурисдикције“ - ви сте једноставно расколници и немате никаквих црквених права... Отрезните се и вратите у покајању!

Вероватно би овакво обраћање изазвало код вођа раскола само излив јарости (Дај Боже да грешим – али ми, заиста видимо њихово настројење) Али многи из њихове „пастве“ могли би да се замисле и да схвате да ствари код њих не стоје, баш, како треба, као што су то схватили покојни Сандрик Филатјев и многи други који су се после озбиљних и убеђујућих објашњења од стране о. Герасима одвојили од раскола.

Могли би да ме питају: „зашто на Сабору нисам рекао да сматрам Обраћање непримерним“. Ја бих на то одговорио: „због тога што сам видео какво је настројење на Сабору и уплашио се експлозије и могуће катастрофе с обзиром да су ме унапред обавестили о томе да непријатељи Цркве желе да изазову такву експлозију – да „разнесу“ сабор изнутра. Због тога сам решио да избегавам питања која би могла да изазову крупнија заоштравања“.

Да се вратим на питање јереси и раскола. Најблаженији митр. Антоније је говорио: „Да ли је дозвољено сурово се опходити са јеретицима који, можда чак и искрено, верују у своју исправност? Никада не треба идеализовати јеретике“ – одговара он – „с обзиром да у основи њиховог одступништва не лежи добродетељ, већ страсти и греси гордости, самовоље и злобе.“

“Сурово опхођење са јеретицима“ – говори владика – „корисно је не само ради заштите људи од њиховог утицаја, него и због њих самих,“ Видели смо да св. оци устрајне расколнике изједначују са јеретицима. Према томе, да ли је исправно да се они овако мазе, као што то, нажалост, бива код нас. И све то – ради не-доброг, лажног „мира“...

Ако Господу буде угодно да поживим до следећег Архијерејског Сабора (1983 г, када је била објављена анатема против екуменизма – нап. ред.), бескомпромисно ћу поставити на њему тај проблем.

Мир с Вама и Благослов Божији - Нека Вас и Вашу Обитељ сачувају Господ и Његова Пречиста Мајка у здрављу и благостању.

Митрополит Филарет

П:С: Писмо је било написано на броду, али је послано тек 14/27 децембра, с обзиром да га нисам могао послати раније – пошта је преоптерећена пред „Christmas“ом...

„Додатак“

Писмо је испало прилично дугачко. Али поново га прочитавши, увидео сам, да нисам све ни рекао што сам требао да кажем и због тога додајем овај додатак.

Основну моју мисао сте Ви, матушка, вероватно уловили. Ја сматрам (говорим, наравно, само за себе) да код расколника – америчких и париских – нема благодати, иначе је потребно допустити апсурд - постојање неколико истинских Цркава које једна другу не признају и немају духновног општења. То је апсурдно већ и по томе што је Божански Оснивач Цркве рекао – Сазидаћу Цркву Моју, а не „Цркве Моје“. На такво убеђење су ме навеле, како речи древних св. отаца (које сам навео), тако и речи авве Антонија о привидном савршавању Тајни код оних који су се одвојили од истинске Цркве. И ја толико не верујем у благодатност расколничких „манипулација“ (тајни – нап. ред.), да у случају кад бих умирао и да ми је неопходно да примим последње причешће, ја га не би примио ни од „парижанина“, ни од америчког лажног аутокефалца, да не бих уместо светих Тајни прогутао парче хлеба са вином.

Али, заборавио сам још да истакнем да у оваквој ситуацији мора да се има у виду и жалостно стање, да и наши заграничници одлазе у расколничка зборишта – тамо се „исповедају“ и „причешћују“. – Чиме се причешћују? Ако св. Тајнама, то онда значи да код нас нема св. Тајни, као што је то јасно објаснио Златоуст. Ако код нас има св. Тајни – онда их тамо нема и ти јадни људи одлазе тамо узалуд. „Привидне“ Тајне, као што каже авва Антоније, то је оно што пружају служитељи раскола лаковерним људима.

Ја јако добро схватам, какву би забуну унело у живот руских људи који верују егзархату и лажним аутокефалцима, када би ово, што сам овде написао било јавно објављено. Али да ли ће, заиста, бити боље о свему томе ћутати и тешити се „миром и тишином“, као што би то хтео вл. Антоније (Женевски – нап. ред.)..?

Заиста, људи на лажном духовном путу! То је страшно!