Протојереју
Георгију (Грабеу)
12/25. јул 1975.
Уважени Баћушка, о. Георгије!
Одавно се спремам да Вам пишем, али некако
ми није полазило за руком. Но, ево – сада сам сео за машину и куцам.
Ви свакако знате да сам мислио мало да
скратим предвиђено време свог боравка у Европи. Зато смо покушали да померимо
повратак са 7. августа на 26. јул (сутра). Али није нам пошло за руком да
добијемо бродску карту на тој линији (покушали смо и у Паризу и у Лондону, где
су на крају љутито рекли да ако би нам чак и пошло за руком да добијемо карту,
изгубили бисмо попуст, па би путовање коштало 800 долара више, а то је
превелика сума да бисмо је занемарили).
Сад је пак стигла новост. Морао сам да
померим одлазак за каснији термин – за средину августа. Нисам планирао да поново
идем у Енглеску, али околности су се тако сложиле да опет морам да одем тамо
почетком августа. Када бих лакше подносио дуге летове авионом, могао бих да
море заменим ваздухом... Али не усуђујем се, одвећ ми тешко падају летови на
дугим растојањима (и лекари су ми озбиљно саветовали да их избегавам). Стога је
уместо ранијег повратка дошло до новог одлагања, па ћу да се "вратим
кући" тек у току успенског поста.
Владика Антоније је, по ономе што је причао
људима из свога окружења, "задовољан" нашим састанком. А мени је тај
састанак остао у врло непријатној успомени – увидео сам колико сам са својим
принципијелним погледима усамљен међу архијерејима (иако "на личном
плану" имам добре односе са свима). И без шале помишљам на повлачење.
Наравно, нећу отићи "одједном" – изненада. Али намеравам да на
следећем Сабору кажем да ми се одвећ много тога не допада од онога што се
догађа у нашем црквеном животу. Ако се већина епископа сложи са мном – питање
повлачења нећу ни покретати. Но, ако видим да сам усамљен, или да сам у мањини
– кажем Вам да ћу се повући. Јер не могу да председавам, па сходно томе ни да
носим одговорност, у ономе с чиме се приципијелно не слажем.
Посебно се не слажем да нашом праксом
компромисног односа према америчким и париским расколницима – свети Оци стално
говоре о томе да се раскол који се дуго и упорно продужава приближава јереси, и
да се према упорним расколницима треба односити као према јеретицима, не
допуштајући с њима никакво општење (како ће се само владика Антонија
успротивити таквом ставу! Но, ја ћу остати непоколебљив). Не слажем се ни у
вези са Румунима ("проблем" оца Болдеануа[1]).
Постоје и многа друга питања, посебно о Солжењицину, у односу према коме се ја
и даље држим више него опрезно, и уопште не желим да се сретнем са њим. Чини ми
се да се то с њим може показати као велика фарса, са трагикомичним, а можда и
једноставно трагичним крајем...
Да је он заиста тако љути противник комуниста,
и да су га они заиста сматрали за таквога – давно би га
"елиминисали". Када је Солоњевич издао своје познато дело
"Русија у конц-логорима" ствар се завршила бомбом и убиством. Кутепов
и Милер су такође ликвидирани.[2]
Комунисти се не боје никога. Они већ пола века пљују на тзв. "јавно мњење
слободног света". Самоуверено иду ка своме циљу уопште га и не скривајући,
и све време односе победе – час на једном, час на другом пољу. А "слободни
свет" се на очигледан и страшан начин распада. Смрад тога распадања није
ништа мање одвратан од смрада комунизма!
Но, доста је.. Даће Бог, иако уз мало
одлагање, па ћемо ускоро разговарати лицем у лице. Нека Вас чува Господ и
Његова Пречиста Мајка. Мир Вам и Божији Благослов.
С љубављу у Господу,
+ Митрополит Филарет
[1] По свему
судећи овде је реч о томе да се светитељ Филарет противио епископској
хиротонији протојереја Василија Болдеануа који је предводио румунску (великим
делом новокалендарску) паству у оквиру Руске Заграничне Цркве након смрти
епископа Детроитског Теофила.
Нема коментара:
Постави коментар