Његовој Светости, Најсветијем Атинагори I,
Архиепископу Константинопољском
и Васељенском Патријарху
Ваша Светости,
У светле дане Васкрса, кад наша света Црква
празнује Празник над празницима и Славље над слављима, сви предстојатељи светих
Божијих Цркава у својим васкршњим посланицама објављују пастви радост Васкрсења
Христовог. Ни Ваша Светост није пропустила да то по обичају учини.
Ипак, радост Васкрсења коју је Ваша Светост
објавила, помрачена је за ревнитеље Православља другом вешћу, коју сте у истој
посланици изволели да објавите православном свету као "још једну
радост". Ви саопштавате како сте решили да приступите сазивању Великог
Сабора "са циљем обнове Цркве и успостављања јединства свих хришћанских
Цркава".
Намера Васељенског престола да сазове Велики
Сабор представника свих Православних Цркава у одређеним условима заиста би
могла да буде радостан догађај. Али не изазива свако сазивање Сабора радост, и
није сваки Велики Сабор, ма колико да је на њему представника аутокефалних
Цркава, удостојен да га Црква прихвати као израз Свог истинског гласа, верног
апостолском и светоотачком предању. За ово сваки Сабор треба да буде у пуној
сагласности са свим претходно одржаним Васељенским Саборима. Рекло би се да је
Црква била у потпуности представљена на Ефеском Сабору под председавањем
Диоскора, па ипак је тај Сабор у историју Цркве ушао са жалосним називом
"Разбојнички".
Благодат Духа Светога просвећује Сабор и чини
његов глас гласом Православне Васељенске Цркве онда када се он сазива с тим да
у сагласности са древним предањем осуди и уклони новотарију у виду произвољног
учења које представља плод људске гордости, угађања силнима у овоме свету или
прилагођавања Цркве широко распрострањеној заблуди.
Међутим, у саопштењу Ваше Светости не чује се
брига за јачање и објављивање истине светоотачког Православља пред лицем нових
заблуда које су се појавиле, него напротив, увођење нечег новог, што Ви
називате "обновом Цркве". Ваша светост тако у веома општом облику
говори о "успостављању јединства свих хришћанских Цркава", као да не
примећује да се све оне у много чему разликују и од Православне Цркве, и једна
од друге. На тај начин Ви као циљ будућег Сабора постављате сједињење истине са
заблудом, што се сада обично назива "екуменизмом". Но, света Црква
нас учи да они који имају другачија схватања о догматима, јединство са Њом не
могу да успоставе другачије, него кад "приступивши вери, истинску Цркву
прихвате као своју и, поверовавши кроз њу у Христа, приме Свете Тајне Божанске
Тројице, које су, као што је познато, све истините и свете и Божанствене, и на
којима се утврђују све наде душе, без обзира на то што је претходна дрскост
јеретика неразумно стремила ка томе да под именом истине преда нешто
противно" (57/58. правило Картагинског Сабора).
Ми смо 1965. године већ били приморани да
подигнемо глас против иступа Ваше Светости у правцу данас широко прихваћене
заблуде која се назива екуменизам и која је постала толико помодна да залагање
за њу представља кретање широким путем "овога света", од кога нас
одвраћа Спаситељ (Мт. 7,13-14).
И у новој Васкршњој посланици Ваше Светости,
као и у другим Вашим изјавама, ми смо са болом чули исти тај глас, који не
позива да се иде уским путем спасења кроз исповедање једине истине, него
широким путем уједињавања са онима који исповедају различите заблуде и јереси,
за које је Апостол Петар рекао да ће се због њих похулити на пут Истине (2.
Пет. 2,1-2). Не учи нас томе света Црква, примерима таквих светитеља као што је
Максим Исповедник или Марко Ефески који су штитили чистоту Православља од
сваког компромиса у области догмата.
Сви смо ми данас сведоци тога до каквих је
комешања и унутрашњег слабљења и ширења нових заблуда довео Римо-Католичку
Цркву њен недавни Други Ватикански Сабор, који је пред собом имао приближно
исте циљеве које Ваша Светост ставља пред будући Велики Сабор. Не окренувши се
натраг к Православљу, него желећи "обнову" ради прилагођавања
савременом друштву са његовим искушењима и саблазнима, Римска Црква је увела та
искушења и у сам свој живот, који све више поприма карактер духовне анархије.
Нека нас сачува Господ од увођења такве саблазни у живот православног света.
Нама, чедима Руске Цркве, то је веома добро
познато из искуства са такозваним "обновљенством" или "Живом
Црквом". Она се појавила као опасни раскол и јерес у Русији после
револуције, под покровитељством совјетске власти која је била непријатељски
расположена према Цркви и уопште свакој религији, у циљу прилагођавања Цркве
комунизму ради служења политичко-економским циљевима те власти, уз потпуно
занемаривање православног учења и свештених канона. Слава Богу, црквена свест
руског верујућег народа одбацила је ту саблазан безбожног модернизма.
Хтели бисмо да верујемо да ће се представници
Православних Цркава, знајући за то жалосно искуство Руске Цркве и видећи оно
што се данас догађа у Римској Цркви, чувати да не крену овим погубним путем, те
се стога ни ми, до одлуке Предсаборског Саветовања које је сазвала Ваша
Светост, нећемо даље задржавати на озбиљним бојазнима које су с те стране
изазване посланицом Ваше Светости.
Ипак, сматрамо за дужност да већ сада
саопштимо Вашој Светости и онима који ће се сабирати под Вашим председавањем,
да ма колико велик по броју учесника био Сабор који сазивате, он не може да има
васељенски православни ауторитет, јер се на њему неће чути изворни глас највеће
по броју верујућих мученичке Руске Православне Цркве.
Ви ћете свакако и у Предсаборској Комисији и
на самом Сабору имати јерархе са титулама руских епархија, који претендују на
то да представљају Руску Цркву. Ипак, њима заправо не треба признавати да имају
то право и власт.
Историја Хришћанске Цркве не зна за други
пример таквог унутрашњег потчињавања Цркве њеним непријатељима, какав данас
свету показује Московска патријаршија. Не заустављајући се на томе да без
роптањаподноси прогоне религије, што би још и могло да буде схватљиво, она је
себи поставила за циљ да служи тој лажи безбожника, хвалећи прогонитеље Вере
као да су јој тобоже даровали слободу, мучитеље народа као да су његови
добротвори, изазиваче светских сукоба и нереда као да су миротворци. И сами
комунисти разобличили су безбројне злочине Стаљина, као непревазиђеног убице у
светској историји, а Московска патријаршија га је прослављала као
најдостојнијег и најчеститијег од Бога датог вођу.
Целом је свету познато да је, желећи пријем у
Светски Савет Цркава, Московска Патријаршија изјавила како има 20.000 цркава.
Ипак, ни за кога није тајна да је од тог броја остала отворена једва једна
трећина, и да су у време њиховог затварања од стране совјетских власти представници
патријаршије не једном изјављивали да су сведочанства о затварању цркава
измислили непријатељи Совјета.
Истина о жалосном положају Цркве у Совјетском
Савезу сада је широко позната из разних петиција које се добијају на Западу, из
отвореног писма двојице московских свештеника и других докумената чија је
аутентичност потврђена реакцијама московских јерараха на њих. Из свих ових
чињеница јасно се види да је безбожна власт, преко епископа који су јој
послушни, извршила намештени одабир јерархије која сад не само да ћутке прелази
преко злочина грађанских власти, него и често активно сарађује с њима.
Недавно су постала позната писма бившег
Архиепископа Калушког Јермогена који директно пребацује Патријарху Алексеју то
што фактички узрок његовог удаљавања с катедре није био неки његов злочин, нити
слабост у управљању или канонски преступ, него захтев Председника Совјета за
послове религије при Савету Министара СССР-а Куроједова. Архиепископ објашњава
и разлог таквог захтева: "Први узрок компликација било је моје одбијање да
опуномоћеном Вороничеву помогнем у затварању храма у селу Луначарски код
Ташкента". Он објашњава да је након премештаја у другу епархију дошао у
сукоб са владиним пуномоћником, јер је овај хтео да сам једне поставља за
свештенике, а другима да забрањује богослужење, захтевајући од Архиепископа да
он потписује такве одлуке као да их је сам донео.
Подјармљеност Московске јерархије посебно се
јасно види из следећег случаја који је наведен у истом писму Архиепископа
Јермогена патријарху Алексеју од 20. фебруара 1968. године. Он ту преноси савет
који је добио од данас покојног сталног члана Синода Митрополита Крутицког
Питирима: "Да бисте избегли било какве компликације поступајте овако: када
вам дође свештеник или члан парохијског савета по било каквом црквеном питању,
ви га саслушајте а затим упутите владином пуномоћнику, с тим да по повратку од
њега опет дође код вас. Када се врати и извести вас о томе, ви позовите
опуномоћеног и питајте га ште је рекао вашем посетиоцу. И то што му је рекао
опуномоћени, то исто му реците и ви". Тако је најстарији Митрополит после
Патријарха саветовао епархијског архијереја да у управљању црквом за своје
духовништво и паству он треба да буде само преносилац одлука безбожника,
непријатеља Цркве, представника те исте комунистичке власти која је себи као
један од циљева поставила потпуно уништење религије.
Ако је Архиепископ Јермоген одбио да себе
стави у положај слепог извршитеља заповести непријатеља Цркве и због тога био
лишен катедре, онда су се Московски Патријарх и његови сарадници, напротив,
одавно потпуно потчинили комунистима, испуњавајући сваку њихову жељу и
заповест. Можда је неко од њих првобитно и желео да служи само Богу, али је
затим или требало да буде подвргнут гоњењу, или је био приморан да истовременом
служи и Велијару, поступајући тако супротно савету Апостола Павла (2. Кор.
6,14). Требало је брзо да увиде да, по речи Спаситељевој, нико не може два
господара служити; јер или ће једнога мрзити, а другога љубити; или ће се
једнога држати, а другога презирати. Не можете служити и Богу и мамону (Мт.
6,24).
Но, синови Ђавола не трпе оне који на прво
место стављају Бога, па су тако руководећи јерарси Московске Патријаршије, да
би сачували себе, вољно или невољно постали послушни првенствено њима, а не
Богу.
То је разлог због кога њихов глас на Сабору
неће бити слободни глас Цркве, него у многим случајевима глас њених непријатеља
који господаре над њом. Мада ће иза тог гласа, за оне који не знају или не желе
да знају о истинском положају Руске Цркве, стајати њен спољашњи углед – али ми,
као они којима је познато право стање ствари, не можемо придавати нити
канонски, нити морални значај било каквој одлуци која буде донета уз учешће
јерархије потчињене безбожницима.
Сматрамо за дужност да сада обавестимо Вашу Светост
о горе изложеном, остајући смирени слуга Ваше Светости.
+Митрополит Филарет
21. маја / 3. јуна 1968. године
Нема коментара:
Постави коментар