субота, 09. фебруар 2013.

ОБРАЋАЊЕ СВ. ФИЛАРЕТА ПАТРИЈАРХУ АТИНАГОРИ (1965)



Обраћање његовој светости Кир Кир Атинагори
Архиепископу Константинопоља – Новог Рима
и Васељенском Патријарху

Ваша светости!

Од Светих Отаца ми смо наследили завет да се у Цркви Божијој све обавља по законитом поретку, у једномислију и сагласности са светим предањима. Ако пак неко од епископа или чак предстојатеља аутокефалних цркава чини нешто што није у складу са оним чему учи читава Црква, онда сваки њен члан може да изјави протест. Петнаесто правило Двократног Константинопољског Сабора из 861. године сматра достојнима "части која доликује православнима" оне епископе или клирике, који изађу из општења чак и са својим Патријархом, ако он свенародно проповеда јерес или отворено учи о њој у Цркви. На тај начин сви ми представљамо стражаре Црквене истине, која је увек била чувана бригом да се ништа што има општецрквени значај не чини без сагласности свих.

Стога и наш однос према различитим поделама које превазилазе границе појединих Помесних Цркава није одређиван другачије, него сагласношћу свих наведених Цркава.
Ако је наше разилажење са Римом првобитно било дефинисано у Константинопољу, касније је било прихваћено од стране читаве Православне Цркве и постало је дело читавог православног света. Ни једна Помесна Црква засебно, па ни Црква Константинопоља коју сви од старине поштујемо и од које је наша Руска Црква примила благо Православља, не може ништа да промени у тој ствари без претходне сагласности свих. И не само то. Ми данашњи епископи такође не можемо да донесемо одлуке које не би биле сагласне са учењем Светих Отаца који су живели пре нас, а када је реч о Западу посебно светитеља Фотија Константинопољског и Марка Ефеског.
У светлу ових принципа, ми, иако млађи међу предстојатељима Цркава, но пошто предводимо аутономни слободни део Руске Цркве, сматрамо за своју дужност да изјавимо одлучни протест против поступка Ваше Светости у вези са свечаним објављивањем, истовремено са Римским Папом, укидања одлучења које је објавио Патријарх Михаило Керуларије 1054. године.
Чули смо много узнемирујућих израза када је Ваша Светост, приликом сусрета са Римском Папом Павлом VI у Јерусалиму, пред лицем читавог света учинила нешто ново, непознато Вашим претходницима и противно 10. Апостолском правилу. Рећи ћемо право и без увијања: била је то велика саблазан. Чули смо да су због тога многи манастири на Светој Гори Атонској одбили да произносе име Ваше Светости на богослужењима. А Ви данас идете још даље, када својом одлуком и одлуком епископа само Вашег Синода укидате одлуку Патријарх Михаила Керуларија коју је потврдио и примио читав Православни Исток. Чинећи то, Ваша Светост не поступа у складу са односом према Римокатоличанству који је прихватила читава наша Црква. Не ради се ту о оваквој или онаквој оцени понашања кардинала Хумберта, не ради се о некаквом личном сукобу између Папе и Патријарха, који би лако могао бити исцељен узајамним хришћанским праштањем. Не – суштина ствари је у оним одступањима од Православља која су се током векова укоренила у Римској Цркви, почев од учења о папској непогрешивости које је коначно формулисано на Првом Ватиканском концилу. Изјава Ваше Светости и Папе оправдано сматра да је акт "узајамног праштања" недовољан да би се прекратила како пређашња тако и новија размимоилажења. Но, то је мало: овај акт ставља знак једнакости између заблуде и истине. Током векова читава Православна Црква је оправдано веровала да она ни у чему није одступила од учења светих Васељенских Сабора, док је Римска Црква за то време у свом догматском учењу прихватила низ новина које нису сагласне са Православљем. Што су више новина уносили, то се више продубљивала подела између Истока и Запада. Догматска одступања Рима у XI веку још нису садржала све оне заблуде које су придодате касније. Стога је одрицање од међусобних анатема из 1054. године могло имати смисла у тој епохи, док данас служи само као сведочанство о занемаривању онога што је најважније и главно, а то су – нова, касније објављена учења, непозната древној Цркви, од којих су нека, будући да их је разобличио свети Марко Ефески, послужила као разлог што је Света Црква одбацила Фирентинску унију.
Одлучно и категорички изјављујем:
Никаквог сједињења између нас и Римске цркве не може бити док се она не одрекне својих нових догмата, и никакво молитвено општење не можемо са њом да успоставимо без одлуке свих Цркава, а таква одлука, с друге стране, не изгледа нам могућа све док Руска Црква, која је сада принуђена да живи у катакомбама, не буде ослобођена. Јерархија коју данас предводи патријарх Алексеј не може да представља пуноћу гласа Руске Цркве јер се налази у потпуној потчињености безбожној власти чију вољу извршава. Нису слободни ни предстојатељи других Цркава које се налазе у комунистичким земљама.
Пошто Ватикан представља не само религиозни центар, него и државу, и односи са њим, као што је јасно показала недавна посета Папе Уједињеним нацијама, имају и политички значај, не може се пренебрегнути могући утицај безбожних власти на јерархију поробљених Цркава у овом или оном правцу по питању Римске Цркве.
Историја нам сведочи да преговори са инославнима у условима политичких притисака никада Цркви нису донели ништа осим смутње и подела. Стога сматрамо за неопходно да изјавимо како наша Руска Загранична Црква, као несумњиво и Руска црква која се сада налази у 'катакомбама', не пристаје ни на какве 'дијалоге' о догматима са другим вероисповедањима и унапред одбацује сваки договор са њима у том погледу, прихватајући могућност обнове јединства са њима само у случају да они у потпуности прихвате православно учење, у оном облику у коме се оно све до данас чува у Светој Саборној и Апостолској Цркви. Док тога нема – анатеме патријарха Михаила Керуларија чувају сву своју силу, а њихово скидање од стране Ваше Светости представља незаконит и неважећи чин.
Наравно, ми нисмо против добронамерних међусобних односа са представницима других исповедања, пошто се тиме не издаје истина Православља. Зато је наша Црква својевремено прихватила љубазан позив да пошаље посматраче на Други Ватикански концил, као што је слала посматраче и на протестантске конференције Светског савета цркава, зато да би имала сведочанство из прве руке о раду раду тих скупова, али без било каквог учешћа у њиховим одлукама. Ми уважавамо њихов добар однос према посматрачима које смо послали, и са интересовањем проучавамо њихове извештаје који сведоче о наступању значајних промена у Римској Цркви. Бићемо захвални Богу ако те промене послуже делу њеног приближавања Православљу. Ипак, ако Рим треба много тога да промени да би се вратио "апостолском исповедању вере", Православна Црква која је ту веру до данас сачувала неповређеном нема шта да мења.
Црквено предање и пример Светих Отаца учи нас томе да са онима који су отпали од Православне Цркве нема дијалога. Њима је увек упућен монолог црквене проповеди, у коме их Црква позива да се врате у њено крило кроз одрицање од сваког учења које није сагласно са њеним учењем. Истински дијалог подразумева размену мишљења, при чему је могућа промена убеђења оних који у дијалогу учествују, како би била постигнута сагласност. Као што се види из енциклике 'Ecclesiam suam', Павле VI дијалог доживљава као план нашег присаједињења Риму, или обнављања општења помоћу некакве 'формуле', која у сваком случају оставља нетакнутим његово догматско учење, а посебно учење о положају Папе у цркви. Но, целокупној историји Православене Цркве и њеном бићу потпуно је страно свако пристајање на заблуду. Оно би могло да доведе само до варљивог спољашњег уједињења, налик на усаглашавање различитих протестантских заједница у Екуменском покрету, али никако до јединственог исповедања истине.
Нека се таква издаја Православља никада не увуче међу нас.
Усрдно молимо Вашу Светост да се саблазан прекине, јер пут који сте изабрали, ако би Вас и деовео до јединства са Римо-католицима, изазвао би поделу у православном свету, будући да ће несумњиво и многа Ваша духовна чеда верност Православљу ставити изнад екуменистичке идеје компромисног уједињења са инославнима, без потпуног једномислија у истини.
Молећи Ваше свете молитве, остајем покорни слуга Ваше Светости

+Митрополит Филарет
Председавајући Архијерејског Синода
Руске Православне Заграничне Цркве
2/15. децембар 1965.

1 коментар:

Нови Стјеник Манастир је рекао...

Свети оче Филарете. велики заштитниче православља моли Бога за нас! Ево како реагују православни архипастири на појаву јереси! И ово су још биле само речи опомене, а потом је уследила и страшна анатема!
Како је овакав православни став далек од наших (некадашњих) јеванђелски - бљутавих архијереја екуменистичке СПЦ...