субота, 02. фебруар 2013.

Сумњиво Православље групe митрополита Кипријана



Неколико речи о аутору текста:
Више од педесет година протојереј Георгије Грабе (1902-1995), потоњи Епископ Вашингтонски и Флоридски Григорије, био је десна рука првојерараха Руске Заграничне Цркве Митрополита Антонија, Анастасија и Филарета.
Рођен је 1902. године у Санкт-Петербургу у Руском Царству, као син грофа Павла Николајевича Грабеа (брат генерал-лајтнанта Михаила Николајевича Грабеа, последњег Атамана Донске козачке армије и хероја Првог светског рата). Његов прадеда био је Алексеј Хомјаков.
Године 1920. Георгије је са родитељима емигрирао најпре у Цариград, а потом у Београд где је 1926. године завршио школовање на Београдском Универзитету. У то време већ је био члан редакције "Церковних ведомости", званичног часописа Руске Заграничне Цркве, као и монархистичког часописа "Глас верног поданика".
Оженио се 1925. године, имао је четворо деце. Године 1931. постао је Секретар Архијерејског Синода Руске Заграничне Цркве у Сремским Карловцима. Србију је напустио 1944. године, спасавши пред комунистима велики део архива Заграничног Синода.
Године 1945. рукоположен је за свештеника, а годину дана касније постао је протојереј. Заједно са Митрополитом Анастасијем 1951. године прелази у Њујорк (САД). За епископа је хиротонисан 1979. године.
Године 1994. писаће Митрополиту Виталију: "Био сам сведок и учесник славног периода живота Руске Заграничне Цркве, а сада с болом у срцу гледам оно што сматрам њеним неславним крајем". Упокојио се 24. септембра / 7. октобра 1995. године.
Сестра Владике Григорија била је настојатељица Леснинског манастира у Провемону (Француска), игуманија Магдалина (грофица Грабе).
Владика Григорије је још у младости показазивао изузетан таленат за административне послове, сјајно познавање канона Православне Цркве и осећај за догматска питања. Дубина његових мисли, вештина вођења борбе на неколико фронтова, ширина његових погледа, способност да предвиди догађаје и сигурно влада ситуацијом – све то га је учинило познатим и у црквеној средини и у друштву уопште. Што је посебно важно, Владика Григорије је био принципијелан човек који је сваку чињеницу и ситуацију увек процењивао са становишта црквених канона и догмата. Управо он је у много чему заслужан што се Руска Загранична Црква током пола века истицала као бастион и тврђава Истинског Православља, па су јој се за помоћ обраћали како грчки тако и руски истински-православни хришћани. Грабеа су волели, Грабеа су се плашили, поштовали су га и дрхтали су пред њим... 

Епископ Григорије Грабе
Сумњиво Православље групe митрополита Кипријана

Часопис „Православнаја Рус“, у овогодишњем броју 17, објавио је Одлуку Руске Православне Заграничне Цркве која се тиче успостављања молитвеног и евхаристијског општења са групом старокалендараца предвођених Кипријаном, Митрополитом Оропоским и Филијским.
У закључном пасусу Одлуке разјашњени су разлози који су подстакли Сабор да предузме овај корак. Међутим, ни у једној од шест тачака не спомиње се да је на Сабору из 1975. решено да се не ступа у општење ни са једном од грчких (старокалендарских) група, док се оне међусобно не уједине. Потом је Синод, већ предвођен митрополитом Виталијем, потврдио ово мудро саборско решење у пролеће 1993. године, то јест, пре само годину и по дана. Сви су свесни да се грчке групе ни на који начин не могу похвалити да су постигле јединство, а ова саборска Одлука ипак не нуди никаква објашњења за укидање пређашњег саборског решења.
Тако у Одлуци стоји: „ После разматрања и анализе свих аспеката ових питања (која се тичу историје и идеологије ове групе), Сабор Епископа сматра да је у садашње времекада се отпадништво шири и када су такозвани званични представници Православља, као што су Константинопољска и остале Патријаршије, подлегли и пригрлили позиције модерниста и екумениставеома важно да се Истински Православни уједине, устану и супротставе издајницима Светоотачког Православља. Тим поводом Сабор епископа је одлучио:
1) Да успостави молитвено и евхаристјиско општење са грчким  старокалендарским Синодом митрополита Кипријана, као и са његовим преосвешенством епископом Фотијем Тријадичким  који је глава бугарске старокалендарске епархије...

Владику Фотија је за Бугаре рукоположио сам митрополит Кипријан, тако да његов легитимитет  зависи од легитимитета митрополита Кипријана.
Занимљиво је да наш Синод, док тражи сједињење са грчким „Истински Православнима“ групама, уопште не чини никакав напор ка уједињењну са далеко бројнијом и исправнијом фракцијом Архиепископа Атинског Хризостома (Кјусиса), чији се Синод састоји од деветнаест епископа.
Друга тачка (ове Одлуке) бави се информисањем заграничне пастве о овом догађају.
Трећа тачка каже: „Током разматрања узели смо у обзир и изјаве оних који су противни сједињењу, које су се тицале питања каноничности групе митрополита Кипријана као и њиховог наводно неправославног учења о Благодати“.
Поред његовог личног учења о Благодати (више о овоме ниже), митрополит Кипријан је такође оптужен за проповедање јереси хилијазма.
О „каноничности“ ове групације већ је довољно речено и писано, али шта је са њиховим „наводно неправославним учењем о Благодати“?
Припремајући терен за могуће сједињење са Заграничном Црквом, доста унапред, митрополит Кипријан је издао брошуру под називом „Еклисиолошке тезе, или изложење учења Цркве, за Православне који су супростављени јереси екуменизма“. Судећи и према називу брошуре, чини се да ништа не може да се каже против овог програма. Памфлет је доста привлачно одштампан, до те мере да је коришћен и стари правопис (тј. пререволуционарни). Био је нашироко дистрибуиран и сваки члан епископског Сабора је не сумњиво добио копију.    
Како било, човек је принуђен да са запрепашћењем и ужасом укаже на видан неуспех самих чланова епископског Одбора који су истраживали Грчко питање, као и свих чланова епископског Сабора, да на задовољавајући начин испрате, такозвано „читање између редова“ у овој брошури, која обилује древним, вешто уклопљеним текстовима, али који имају мало везе са савременом Црквеном ситуацијом.
Шта више, пошто се у тексту саборске Одлуке ништа не говори о каноничности групе митрополита Кипријана (која је иначе врло сумњива), очигледно је колико је мало пажње придато овом предмету. Такође, евидентна је и чињеница да одбор није водио ни мало рачуна о мотивима који су стајали иза нашег пређашњег решења.
Покушајмо сада прецизно да одредимо коју врсту Православља исповеда митрополит Кипријан, и да ли се мирне савести може тврдити да се он и његов Синод „држе потпуно исте еклисиологије и догматских принципа као наша Руска Загранична Црква“ (пета тачка саборске Одлуке).
У поглављу брошуре под насловом „Црква и јерес“ на страни два пише: „Грешници и они који греше у правилном разумевању Вере, а над којима још није изречена Црквена пресуда, сматрају се просто болесним члановима Цркве. Према Седмом Васељенском Сабору тајне ових неосуђених чланова су валидне као такве, и као што свети Тарасије, председавајући тог Сабора, каже: '(њихове) хиротоније' у од Бога'“.
Касније, у трећем поглављу, аутор прелази на питање: „Подела у Цркви због екуменизма“како он то назива. Изгледа чудно да се од епископа који се залаже за своје Православље, чује идеја да Црква може бити „подељена“. Свети Оци су учили да је Она увек била, јесте и биће нераздељива Невеста Христова. Човек само може да отпадне од Ње, или да Јој се кроз покајање врати. Митрополит Антоније Храповицки нарочито  наглашава својим свештеницима да је неопходно после исповести прочитати древну Разрешну молитву која садржи речи, „помири га и присаједини Твојој светој Цркви“, чиме се указује да онај који греши отпада од Цркве. Иако лична исповест може да исцели особу од моралних падова, никако не лечи јавну и упорну наклоност ка јереси.
Митрополит Кипријан правилно истиче да је почетак болести увођење западног календара у живот Цркве, 1924. године. Но, касније излаже мишљење које се нимало не слаже са садашњом Црквеном ситуацијом.
„Следбеници промене Црквеног календара“, каже он, „ још увек нису посебно осуђени на Васељенско-Православни начин, како је то предвиђено од стране Православне Цркве. Како св. Никодим Светогорац пише, преступник установљених правила сматра се осуђен само уколико је одлучен од стране 'другог црквеног органа  (а то је Сабор или Синод)'. Од 1924. новатори чекају осуду, и биће осуђени на основу одлуке светог Сабора, и Васељенског и Помесног, а за сваки случај, и на основу еклисиолошких прогласа из шеснаестог века који су били против  тадашњих папских предлога о измени Црквеног календара. У том смислу они који су себе одсекли од новатора су у ствари прекинули општење 'пре саборске или синодалне осуде', као што је и допуштено у петнаестом канону Прво-Другог Васељенског Сабора. Другим речима, новатори су и даље неосуђени, из чега следи (према учењу митрополита Кипријана) да су њихове Свете Тајне валидне“. 
Митрополит Кипријан користи погодан цитат из овог канона, који му одговара за његове потребе, али намерно не цитира наставак текста канона који се тиче оних који су се одвојили од својих старешина пре синодске осуде, када се ради о отвореном проповедању јереси: „Ова лица не само да не подлежу канонској казни због прекидања општења са такозваним епископима, пре синодске одлуке, него ће се напротив удостојити заслужене части међу Православнима. Јер нису осудили епископе, него лажне епископе и лажне учитеље, и нису цепали Црквено јединство расколом, него су од раскола и поделе ревносно гледали да избаве Цркву (Петнаести канон такозваног Прво-Другог Сабора)“.
Припадници Римо-католицизма у Русији одавно наводе чињеницу да ни један Васељенски Сабор никада није осудио Римо-католицизам и, према томе, како они кажу, то није јерес. Такво мишљење било је прилично раширено међу нашом интелигенцијом, а посебно међу војним круговима.
Четврто поглавље насловљено је са „Покајање и повратак“. Оно што је у њему образложено, а тиче се начела покајања, у потпуности је тачно и у складу са канонима. Док нуди бројне примере покајања који су се десили на овом или оном Васељенском Сабору, Митрополит Кипријан уопште не помиње чињеницу да новокалендарци (екуменисти) не само да немају никакву намеру да се покају, него напротив, прогањају Истински Православне на најсуровији могући начин. Пред очима нам је сасвим недавни пример  како су, може се рећи, „угушили“, патријарха Диодора Јерусалимског који покушавао да одбрани светоотачко Православље. Прошло је само неколико месеци од кад су, путем претње избацивања из манастира и канонских санкција, принудили на покајање пред собом последњи бастион Православља, Свету Гору, која је бранила Цркву од продора јереси екуменизма.
Митрополит Кипријан не види основа за прекидање општења са новокалендарцима/екуменистима док не дође време када ће будући Васељенски Сабор моћи да их осуди. Али ко може да не буде свестан чињенице  (укључујући и самог Митрополита) да су управо екуменисти ти који већ скоро двадесет година припремају програм за будући, нимало Православни, „Осми Васељенски Сабор“? Предсаборски одбор је већ више но једном приликом издавао своје нацрте за извештаје који ће се давати на будућем „Сабору.“ Питања о којима ће се тамо расправљати укључују:  уједињење свих хришћана, потпуно укидање постова, брачност епископа и други брак за клир.
Ко је тај који ће председавати овим нечастивим већем, и ко би, према сањаријама митрополита Кипријана, требало да осуди екуменисте/новокалендарце? Очигледно, то је крипто-римокатолик Васељенски патријарх Вартоломеј, а чланови сабора биће њему слични Патријарх александријски Партеније (који је званично прогласио Мухамеда за великог пророка, а лично га сматра за апостола!), Патријарх антиохијски (који је већ издао упутства свом клиру дајући им дозволу да саслужују са јеретицима монофизитима), Патријарх московски (који је потписао и Баламандску унију и договор у вези монофизита, и који је чак покренуо дијалог са Јеврејима „на највишем могућем нивоу“).
Пружила ми се прилика да се упознам са неколико писама која је писао један од епископа из групе митрополита Кипријана. Из њих је сасвим евидентно да он и његове колеге епископи, исповедају неко њихово, лично, ни мало Православно учење о  могућности благодатног дејства Духа Светога у црквама које су постале очигледно јеретичке. Сви новокалендарци – без и једног изузетка – такође су и врло активни екуменисти, а цркве које су још по старом календару (руска и српска), већ дуго исповедају исту ову јерес (екуменизма).
Погледајмо писмо једног архијереја из групе митрополита Кипријана који инсистира на мишљењу, како он каже, „да су новокалендарци опседнути јересју екуменизма и новотаријама, но нису лишени благодати; а ми свакако и нисмо компетентни да дајемо такве судове... Јер не говоримо о јединству са Велијаром, него само о онима који су болесни у вери, од којих је некима потребно духовно лечење... И с обзиром на то ми  не прекидамо у потпуности општење са њима“.
У  другом писму исти архијереј изражава учење које је потпуно неприхватљиво и апсурдно са догматске и светоотачке тачке гледишта – да ова група признаје екуменистима благодат, али се само „одваја од њихових грешака“.
При изрицању Одлуке која се тиче општења са фракцијом митрополита Кипријана, наш Сабор се нажалост није сетио текста Одлуке донете раније, под председавањем митрополита Филарета, која анатемише јерес екуменизма и између осталог садржи, ове речи: „Дакле, онима који су свесно у општењу са поменутим јеретицима, или им помажу, или шире и штите њихову нову јерес екуменизма: Анатема!“
Заиста, не истражујући озбиљно ово питање и заборављајући на раније потврђењу Анатему против новокалендараца/екумениста (или мождане усуђујући се да анулира ту одлуку), наш Синод  је, без обзира на то колико ово било страшно признати, потпао под сопствену Анатему. Да су пажљивије проверили мрежу која је раније раширена, никада не би објавили овако противречну Одлуку.
Наши ранији епископски Сабори никада нису постављали конкретно питање о томе да ли новокалендарци имају благодат, али чињеница да саслуживање са њима раније никада није било дозвољено, сама по себи довољно јасно сведочи да их Руска Загранична Црква сматра безблагодатнима
Треба ли да сматрамо да је наш Синод већ крочио на пут издаје светоотачког предања, или је само починио грешку  услед лошег расуђивања, за коју још није касно да буде исправљена на следећем заседању Сабора, који ће се у новембру одржати у Француској?        
+ Епископ Григорије

(Преведено са руског из „ Црквених Новости“ бр. 5 септембар/октобар 1994. стр. 2-4)

2 коментара:

Чтец Урош је рекао...

У овим претешким временима за Православну Цркву заиста недостају такви богослови,какав је био Владика Григорије.Сјајан текст!

serbiantrueorthodox је рекао...

Велики савремени Отац православља - епископ Григорије Граббе!
Чисто да се зна да је он написао једну врло значајну књигу: ПОД ШЕСТОКРАКОМ ЗВЕЗДОМ (Јудаизам и слободно зидарство у прошлости и садашњости)под псеудонимом Георгије Павловић, која је изашла у Србији на српском језику 1943. а за коју је предговор написао Димитрије Љотић.
Штета што се данас та књига тешко налази јер је веома поучна.