Пошто се у последње време појављује, тј. злонамерно објављује некакав документ блаженопочившег митрополита Виталија, последњег канонског Првојерарха Руске Заграничне Цркве који наводно оспорава каноничност хиротонија јерархије Руске Истински Православне Цркве којом данас председава Његово Високопреосвештенство Архиепископ Тихон, сматрамо за корисно да изнесемо појашњење у вези тога. У наставку доносимо факсимил оригиналног документа својеручно написаног и потписаног самим митрополитом Виталијем на званичном меморандуму Руске Заграничне Цркве упућеном Председнику Архијерејског Савета РИПЦ архиепископу Лазару (Журбенко) 26. фебруара/11. марта 2002. године као и превод самог документа на српски језик. Документ је очигледан и недвосмислен Првојераршки благослов за извршење архијерејских хиротонија и стварање Архијерејског Синода у Русији.
Превод:
„Ваше преосвештенство, драги Владико!
Бог да Вам благослови извршење хиротонија нових епископа. На Вама је обавеза да устројите свој Архијерејски Синод, који би био у сагласности са нашим Архијерејским Синодом. Ја ћу на редовном Архијерејском Сабору саопштити свим архијерејима о овом решењу. Бићемо са Русијом у јединомислију и јединодушности, без обзира на раздвојеност црквених администрација. Сам црквени живот нам то диктира. Нека Вас чува Христос и да Вас својим Омофором покрије Његова Пресвета Мајка. Ваш искрени доброжелатељ. +Митрополит Виталије (потпис)“
Бог да Вам благослови извршење хиротонија нових епископа. На Вама је обавеза да устројите свој Архијерејски Синод, који би био у сагласности са нашим Архијерејским Синодом. Ја ћу на редовном Архијерејском Сабору саопштити свим архијерејима о овом решењу. Бићемо са Русијом у јединомислију и јединодушности, без обзира на раздвојеност црквених администрација. Сам црквени живот нам то диктира. Нека Вас чува Христос и да Вас својим Омофором покрије Његова Пресвета Мајка. Ваш искрени доброжелатељ. +Митрополит Виталије (потпис)“
Треба обратити пажњу да овај историјски документ није откуцан на писаћој машини, нити је одштампан преко компјутера него га је написао својеручно митрополит Виталије. Он за састављање овог документа није тражио ничију помоћ, очигледно претпостављајући да ће се у будућности појавити оптужбе да је документ фалсификован, да потпис није аутентичан, или да је изнуђен путем обмане. У самом почетку је до тога и дошло: мансонвилски епископ Владимир (Целишчев) преко интернета је одмах изјавио да је документ фалсификован, а када је постало јасно да је документ аутентичан назвали су га „личним мишљењем митрополита“, док су самог митрополита цинично оптужили за „прекорачење пуномоћи“. Митрополит Виталије је не једном усмено потврдио аутентичност документа и своје разумевање нужности оснивања засебног Руског Синода и извршења нових хиротонија за потребе Руске пастве, без којих би нормализација црквеног живота у Русији била немогућа.
Уопштено говорећи, проблем питања канонске заснованости самосталности Руске ИПЦ у односу на Загранични Синод, и без његовог жалосног пада у унију са Московском Патријаршијом као и неканонског настајања новог Синода викарних епископа у Мансонвилу, не постоји.
Руска Катакомбна Црква је увек била део Руске Помесне Цркве, настала, као и Загранична Црква, на основу Указа патријарха Тихона бр. 362 из 1920. године.
Интересантно је навести да је на свим богослужењима традиционалне Руске Заграничне Цркве помињано на првом месту: «Православно Епископство прогоњене Цркве Руске», па тек онда Првојерах и месни епископ. Став РПЦЗ према Руској Истински Православној (Катакомбној) Цркви увек је био недвосмислено одређен као став према прогоњеној Мајци Цркви. И што је посебно важно, горе наведени Указ патријарха Тихона у себи не садржи никакав основ по коме би Загранични Синод имао право да управља Помесном Црквом у Русији.
Архиепископ Лазар (Журбенко) је у свом Обраћању из 1993. године писао: «Ја сматрам за потребно да изјавим, да без обзира на то што се Истински Православна Катакомбна Црква налази у молитвеном и евхаристијском општењу са РПЦЗ, то су ипак и даље два различита дела Помесне Руске Православне Цркве, и сједињење та два дела се до данас није десило. Ја сам испуњавао одлуке Синода РПЦЗ и указе Првојерарха по својој доброј вољи, будући да не постоји никаква званична обавеза усаглашавања наша два дела једне Цркве. Сигурно би такав однос био и настављен, када би наши међусобни односи били засновани на поверењу, уважавању и љубави, и да имају за циљ добробит Цркве. Али услед немилих догађаја у Русији, које сам изложио у овој посланици, код мене, као и код многих других, појавиле су се озбиљне сумње у то да ли је Црквена Управа у заграничју слободна, и да ли је покреће благодат Светог Духа или можда испуњава вољу која је туђа Цркви».
Но, ако занемаримо неспорну чињеницу да Руска Истински Православна (Катакомбна) Црква није никада престала да постоји као Помесна Црква, онда да истакнемо још једном и то, да је архиепископ Лазар са епископом Вењамином, на основу Указа патријарха Тихона био обавезан да се још у време пада Њујоршког Синода и одлучне оставке митрополита Виталија на место Првојерарха РПЦЗ у корист архиепископа Лавра – и услед тога новонастале ситуације нестајања законске, канонске Црквене управе – потпуно самостално организује. Јер, тада је једино у Русији сачуван јединствени у Руској Цркви канонски орган црквеног управљања – Архијерејски Савет РИПЦ под његовим председавањем. Ипак, смирени и ненаметљиви руски архијереји нису инсистирали на спровођењу својих права у дело. Тако су дочекали да им вољени митрополит, последњи истински православни Првојерарх РПЦЗ, призна самосталност и благослови оснивање Синода.
Руска Катакомбна Црква је увек била део Руске Помесне Цркве, настала, као и Загранична Црква, на основу Указа патријарха Тихона бр. 362 из 1920. године.
Интересантно је навести да је на свим богослужењима традиционалне Руске Заграничне Цркве помињано на првом месту: «Православно Епископство прогоњене Цркве Руске», па тек онда Првојерах и месни епископ. Став РПЦЗ према Руској Истински Православној (Катакомбној) Цркви увек је био недвосмислено одређен као став према прогоњеној Мајци Цркви. И што је посебно важно, горе наведени Указ патријарха Тихона у себи не садржи никакав основ по коме би Загранични Синод имао право да управља Помесном Црквом у Русији.
Архиепископ Лазар (Журбенко) је у свом Обраћању из 1993. године писао: «Ја сматрам за потребно да изјавим, да без обзира на то што се Истински Православна Катакомбна Црква налази у молитвеном и евхаристијском општењу са РПЦЗ, то су ипак и даље два различита дела Помесне Руске Православне Цркве, и сједињење та два дела се до данас није десило. Ја сам испуњавао одлуке Синода РПЦЗ и указе Првојерарха по својој доброј вољи, будући да не постоји никаква званична обавеза усаглашавања наша два дела једне Цркве. Сигурно би такав однос био и настављен, када би наши међусобни односи били засновани на поверењу, уважавању и љубави, и да имају за циљ добробит Цркве. Али услед немилих догађаја у Русији, које сам изложио у овој посланици, код мене, као и код многих других, појавиле су се озбиљне сумње у то да ли је Црквена Управа у заграничју слободна, и да ли је покреће благодат Светог Духа или можда испуњава вољу која је туђа Цркви».
Но, ако занемаримо неспорну чињеницу да Руска Истински Православна (Катакомбна) Црква није никада престала да постоји као Помесна Црква, онда да истакнемо још једном и то, да је архиепископ Лазар са епископом Вењамином, на основу Указа патријарха Тихона био обавезан да се још у време пада Њујоршког Синода и одлучне оставке митрополита Виталија на место Првојерарха РПЦЗ у корист архиепископа Лавра – и услед тога новонастале ситуације нестајања законске, канонске Црквене управе – потпуно самостално организује. Јер, тада је једино у Русији сачуван јединствени у Руској Цркви канонски орган црквеног управљања – Архијерејски Савет РИПЦ под његовим председавањем. Ипак, смирени и ненаметљиви руски архијереји нису инсистирали на спровођењу својих права у дело. Тако су дочекали да им вољени митрополит, последњи истински православни Првојерарх РПЦЗ, призна самосталност и благослови оснивање Синода.
4 коментара:
Поздрав свима браћо!
Јасно је да су после уније са МП и распада РЗЦ, њени једини канонски јерарси остали само блажене памјати схиархиепископ Лазар и архиепископ Вењамин кубански и черноморски. Синод РИПЦ је због тога данас једина потпуно канонска истиноправославна црквена структура.
Грчки флорински ГОХ синоди били су и остали, по питању каноничности, под великим знаком питања. То што су се српски ревнитељи под руководством данашњег владике Акакија у оно време определили за ГОХ није била грешка. Тада се није имало куд јер је канонско истинско православље руске традиције пало у криптоекуменистичко учење кипријанизма. Сада, после свих тих великих смутњи, када се вода разбистрила, РИПЦ је јасно препознатљива као законита и канонична. Уз то, чињеница да је јерархија РИПЦ истинскиправославним србима искрено пријатељски наклоњена, треба да је свима јасно да са грцима нема шта више да се тражи под условима које они безаконо намећу Српској ИПЦ. ГОХовска безакона мисија на територији Србије је за сваку осуду. Сваком Србину светосавцу треба да буде кристално јасно да су сви који подржавају дрску Грчку мисију у Србији безаконици, прекршитељи мноштва канона и предатељи светосавског увек актуелног идеала Српске националне Цркве.
Молим редакцију сајта да се позабави више овом темом. Хвала.
Савинић
Posto je jasno da je SIPC napustila zajednistvo i saradnju sa Grcima nema mnogo svrhe baviti se sa napustenim temama. Mislimo da bi bilo potrebno i posebno korisno da se pozabavi o kretanjima u sklopu sa “Ruskom IPC” i razjasni status njihovih paralelnih kretanja sa ostalim slicnim Ruskim “sinodima”, jer se preslikavaju identicne teme i iskustva koja su se pojavljivala u saradnji sa pokretima “Istinkog Pravoslavlja” kod Grka. Posebno je interesantno, vazno i sveopste usmeravajuce, upoznati i sagledati kretanja pregovora o saradnji (ili sasluzivanju) sinoda “RIPC” u sklopu sa rasprostranjenim “sinodom” “Ruske Zagranicne Crkve” pod vodjstvom Vl. Agafangela i raznim saradnickim opcijama istoga, jer se kod njih preslikavaju mnogi eklisioloski nedostacti identicni (prevazidjenom) Grckom iskustvu. A to nije ni cudno kad su sklopu i saradnji sa najmanje pozeljnim elementima tih istih Grckih “istinopravoslavaca” koji se ZAJEDNICKI pojavljuju kao kriptoekumenisti sa jedne strane, a direktni zagovaraci i vidljivi saradnici ekumenista sa druge strane. Mislim da je ovo mnogo vaznije za redakciju da se “pozabavi tom temom”, da usmeri i uveri mnoge kojima to sve doprinosi da ne prihvate ni ovu opciju u kojoj se SIPC sada nalazi. Koji sa skepticizmom svih tih bivsih iskustava i kretanja sada mogu bolje da uporedjuju sve relativnosti, relevantnosti i ispravnosti smernica “Istinskog Pravoslavlja” u Srbiji, a po tim istim parametrima mogu da rasudjuju i da odrede svoje eventualno svesrdno ukljucenje (ili NE) u isto.
Na prvom mestu treba mi srbi svetosavski antiekumenisti da zbijemo nase redove. Jasno je svima i obe strane to prizeljkuju da SIPC i SPC-Artemije moraju da ostvare medjusobni kontakt. Sa sjedinjenjem ove dve struje u ljubavi i istini doslo bi do pozeljnog mesanja stavova i iskustava, tacnije neophodnih medjusobnih promena jer slivanjem ove dve struje u jednu dobili bi nesto zaista kvalitetno i silno. Grcki fanatizam prekrstavanja i prerukopolozenja SIPC neizostavno treba da ostavi po strani. Dok SPC-Artemije mora da preslisa svoje eklisioloske stavove po pitanju otpadnickog ekumenistickog pravoslavlja: Kome ce se privoljeti carstvu SPC-Artemije? Istinski - pravoslavnom nasledju ili ce ponizno istrajavati da se deklarisu kao clanovi (odbaceni) porodice svetskog ekumenskog pravoslavlja na celu sa Carigradsko-Moskovskim otpadnicima od svetog Pravoslavlja.
Za ovo se treba i moliti Bogu!
Не треба на силу гурати никакво јединство са онима који нису јасно исповедили правоверје. Г. Артемије ни у наговештајима не показује жељу да коначно раскрсти са екуменистичким православљем. На званичном сајту егзилаца www.eparhija-prizren.org и даље стоји новокалендарски митрополит као доказ њихове неувеле лојалности екуменцима. Не видим на каквим искреним основама истински православни могу да воде дијалог са егзилцима осим лицемерно. Јасно је као дан да су они лимитирани. Њихов крајњи домет може бити евентуално синод супротстављених - Кипријан, кога су својевремено и хвалили у својој књизи "Екуменизам и време апостасије". Дај Боже да грешим у процени. Ја само гледам реално и људски, али наравно не одбацујем ни Божанску интервенцију - чудо.Јер Богу је могуће оно што нама људима није!
Постави коментар