Најочитији пример духовне поноситости налазимо не у Риму (тамо је све духовно више маска него принцип) него у доцнијих или данашњих Грка. Богу је било угодно изабрати њихов језик за прослављање његова имена, а њих за распрострањење вере у свету. Незабораван је спомен њихових мученика, незаборавна је слава њихових духовних учитеља! Од њих су се просветлили многи народи; и ми, Словени, од њих смо добили најбоље своје благо, истинито познање Бога и Спаситеља нашег, чисто од сваке јереси и лажи, којима су помрачени западни народи. Са захвалношћу и искреним уважењем спомињемо ми тако велике трудове и заслуге Грка. Али ради тих заслуга они су се понели до безумности. Славу својих пређашњих бораца за веру преносе они на себе и китећи се њоме узносе се пред другим народима и презиру своју по Христу браћу. Веру, којој су служили њихови преци, не држе као општу свих који је исповедају, но као своју, грчку, и себе као једине синове Цркве, а друге као слуге и посвојчад. Из тог убитачног извора истиче: мржња на све народе, који не одобравају те њихове неумесне прохтеве, а нарочито на нас Словене; жеља да нас потчине или држе у турском ропству да би преко Турака над нама господарили; непријатељство према нашем језику, који би, кад би могли, избацили из храмова Божијих и из употребе у служби црквеној, сасвим противно ономе што су радили њихови првоучитељи; и, напослетку, така окорелост срца да је племенима словенским тежи православни Грк него мухамеданац Турчин. То је познато целом свету. Разуме се да су и друге страсти, као користољубље и властољубље, узрок овој мржњи грчкој на Словене, али први узрок је духовна поноситост, због које, као Јевреји у старини, готови су да себе држе јединственим избраницима Божијим, а све друге народе нечим нижим, и створеним да служе изабраном племену грчком. То су плодови њихове духовне поноситости: мржња на све народе и умно слепило које им не допушта да увиде своје властите користи. Нека би Бог дао да се исправе од тог страшног порока. Ми их и сад волимо као браћу и учитеље наше, али још ревносније бисмо се ми старали о њихову добру, па и крв бисмо своју проливали за њих, заборављајући свако зло и сећајући се само њихових заслуга и велике Божије благодати која је дата њиховим прецима.
У Москви 1860. године.
Одломак преузет из: „СРБИМА: ПОСЛАНИЦА ИЗ МОСКВЕ“. Аутори дела – група аутора: Алексјеј Хомјаков, Михаил Погодин, Александер Кошељев, Иван Бјељајев, Николај Јелагин, Јуриј Самарин, Петар Бесонов, Константин Аксаков, Петар Бартењев, Феодор Чижов, Иван Аксаков.
Српски превод: Српска Краљевска академија, Сремски Карловци, Српска манастирска штампарија, 1925. Године.
4 коментара:
Крајем 18. и почетком 19. века, међу руском елитом су се јавиле две културолошке струје. Прва су били тзв. "западњаци", а значајне фигуре овог покрета су били Чадајев, Херцен, Бјељински, Черњишевски, Доброљубов, Писарев. Почели су немачким идеализмом, да би под утицајем филозофије Фејербаха (није Бог саздао човека, него је човек саздао Бога), прешли на антрополошку тачку гледишта.
Као и друга страна, трудили су се да определе улогу руског народа међу народима Европе.
Нису сматрали да су Руси посебан народ, него просто народ који се одлепио се од западне културе, заостао, недорастао до кутурног нивоа западних народа, да Русија нема било шта својеобразно да допринесе култури запада, и да је запад јединствена оријентација - идеал - за развој руског друштва.
Како је у то време на западу владао нихилистички однос према религији, и они су се ка својој религији односили нихилистички. Сматрали су Православље домородачким, кљастим, бескултурним и бесмисленим, нечим са чиме се треба само борити.
Код њих је потпуно одсуствовало осећање религије. Стога је атеизам, који је почетком 19. века био углавном прикривен, све више излазио на површину, да би на крају постао јасним знамењем те епохе. 60-те године 19. века у Русији су биле године нихилизма.
Ако се погледају биографије Светитеља Игњатија Брајчанинова док се учио на техничком факултету, или А. С. Хомјакова док се учио и кад је био у војсци, стиче се утисак каква је атмосфера царевала у тим срединама. Ретко се сретао религиозан официр. Над Хомјаковом су се смејали што је држао постове, чудили су се што високи аристократа (Брјанчанинов) иде у Цркву.
Наставак:
Као одговор на овај покрет јављају се "славјанофили". Овај су им назив наденули противници са циљем подсмеха, али како се све у овом свету мења, ово је постао добар и здрав термин, који је људима који су дошли после говорио о многоме озбиљном и дубоком.
Покрет славјанофила су чинили, пре свега, А. С. Хомјаков и И. В. Кирејевски, а потом њихови млађи другови - Кошељов, Самарин и браћа Иван и Константин Аксакови.
У атмосфери секуларизације и прозападњаштва која је владала Русијом још с времена Петра Првог, где је све што је руско или народно гледано с висока, појављује се славјанофилски покрет, конципиран као покрет за постројење нове културе, новог политичког и друштвеног живота, где се под културом подразумевала и философија, и религија, и уметност, и наука.
Главно упориште њиховог програма је био однос према Православљу као основи изградње културе у Русији, и не само Русији – сматрали су да Православље може дати најпозитивнији утицај и на културу других народа.
Ако би се њихов програм могао свести на три речи које чине његово језгро, то би биле: Православље, самодержавље и народност.
Увидели су још тада (прва половина 19. века!) да републиканско, тј. демократско државно устројство иде у пакету са закулисним радњама партијске борбе за своје интересе, где су интереси народа и државе често, ако не сасвим пренебрегавани, оно одлазили у други план, видели су поткупљивање, махинације и нечасност, и да као резултат тога често на власт избија не најбољи, а најлукавији човек, и да то лукавство често искључује поштење. Зато су сматрали да је монархија - самодржавље најбољи облик друштвеног уређења – монарх је владалац свега, те стога непоткупљив.
Упркос томе, нису идеализовали саме личности монарха, и нико није тако оштро критиковао Петра Првог као славјанофили (док су га западњаци, иначе репубиканци, здушно бранили!).
Указујући на неспособност савремених родитеља (и даље прва половина 19. века) да изађу на крај са дететом јединчетом, узимали су за идеал друштва старе руске заједнице, општине (общины), где су породице имала по 15-оро деце, а одговорност подизања деце делила је цела општина. Тада је још било живо сећање на чисти живот у оваквим општинама – како се празновало, како се певало (увек се на рад ишло с песмом).
Требало је прилично храбрости да се оваква концепција представи тадашњем руском друштву. Кад су први пут јавно говорили о својим идејама, засути су хохотом и погрдама...
За разлику од руса западњака, који ништа своје и оригинално нису дали (све су им идеје биле преписане са запада), славјанофили су Русији и православном богословљу дали јако много, нарочито на пољу аполгетике.
Сам А. С. Хомјаков је својим учењем о Цркви решио цео низ богословских проблема.
Од руских мислилаца, нико није дао такав допринос православном богословљу као славјанофили, особито у области еклисиологије.
Међу јерарсима Руске Цркве најистакнутији славјанофил био је митрополит Антоније Храповицки.
Одличан текст који разобличава лицемерје наше браће који тројанско-коњски у нашој напаћеној Србији одржавају јелинско властољубље под маском некакве каноничности. И комарчијој савести је јасно ко је данас на територији Србије канонска црквена структура, а ко не.
Браво на текстовима!
Благодаримо! Веома је корисно и од велике важности имати овакве податке на уму на којој може бити постављен и темељ једне озбиљне обнове и устројства живота како у Србији,тако и у осталим земљама некада православно-монархистичког погледа на живот. Мишљења сам да је једна таква обнова могућа уз претходно духовно преображење тих народа у светлу истинског православља.
Постави коментар