ПОЈАВА ИСТИНСКОГ ПРАВОСЛАВЉА У СРБИЈИ

На светој гори 1995. године дошло је међу монасима свих националности до велике узбуне услед растућег екуменизма готово свих помесних цркава на челу са цариградском патријаршијом. Најављен је одлазак новоизабраног цариградског патријарха Вартоломеја у Рим, где је требао да учествује на миси римског Папе.
Та информација је и онако узаврелу ситуацију на светој гори још више усијала. Многи монаси па чак и цели манастири су изјављивали да ће попут манастира Есфигмен прекинути општење са патријархом ако оде у Рим и узме учешћа у папској миси. Патријарх Вартоломеј је своју прву, званичну, најављену посету Риму и упркос мноштву претњи несметано обавио. Скандалозни снимак његовог литургијског учествовања у миси, обишао читав свет. Донедавни бучни протести светогораца одједанпут су утихнули и претворили се у оправдања: „Нису се причестили“. Тада, су тројица светогорских монаха Срба Данило, Серафим и Акакије решили да истрају у својој одлуци. Отишли су у манастир Есфигмен - једини манастир који је још много година раније из разлога противљењу јереси екуменизма, на канонским основама, прекинуо општење још са цариградским патријархом Атинагором и тамо су од стране блаже успомене игумана Јефтимија, за време једног свеноћног бдења, јавним покајањем за општење са екуменистима кроз свето причешће били примљени у општење са Истинским Православљем.

1996. године монах Акакије је прешао да живи у Србију основавши на Фрушкој Гори, на родитељском имању, прву истински православну монашку обитељ. Монаху Акакију су се убрзо присајединио један број верника свесни јереси екуменизма којој је подлегла јерархија Београдске патријаршије. Они су тражили од синода Цркве ИПХ Грчке рукоположење оца Акакија у чин јеромонаха што се 1997. заиста и десило.
После тога јеромонах Акакије отпочиње своју мисионарско – пастирску делатност. На Фрушкој Гори му се придружује и неколико верника који се се решили на монаштво, тако се ускоро формира прво монашко братство. Такође, оснива неколико катакомбних парохија широм Србије као и још један манастир на домак Београда. Услед пораста пастве бивају заузимањем оца Акакија рукополежени још неколико свештенослужитеља. Уз помоћ часописа „Ревнитељ православног благочешћа“, неколико књига и брошура исповедничког садржаја као и мноштва јавних предавања, све више људи сазнаје истину о отпадништву званичне јерархије као и о светлом примеру борбе истински православних широм света.

2003. године цело сетринство манастира Стјеник на планини Јелици, предвођено монахињом Ефросинијом Николић прелази у редове истински православних хришћана Србије. Стјеничке монахиње у писменој форми обавештавају свог надлежног епископа Хризостома Жичког о прекидању општења због јереси екуменизма и осталих видова отпадништва и о њиховом присаједињењу Истинском Православљу. Није прошло ни 24, часа од слања писменог обавештења, а оне су већ на најбруталнији начин биле избачени из свог манастира. Ево једног дела веома потресног сведочанства Стјеничких монахиња о њиховом избацивању: „...Ми које смо остале у манастиру, замолиле смо оца Акакија да се повуче горе у шуму, осећајући да његово остајање у манастиру може да буде веома опасно. После краћег наговарања отац Акакије и монах Давид, сабрат есфигменског метоха са Фрушке Горе, склонили су се у јеличке шуме. Одједном, почело је да пристиже мноштво аутомобила, тако да се (не мали) паркинг манастира за трен напунио. У почетку се у порти манастира нашло око 50 свештеника, заједно са око 100 подговорених мирјана. Како је време одмицало број присутних попео се на око 200 људи. Тражили су да одмах уђу у цркву што смо им и омогућили. Сви су они организовано дошли како би страхом натерали осам монахиња да се предомисле, а у супротном да их избаце из манастира. Двеста мушкараца против осам монахиња! Готово сви су били обманути причом да тиме што истерују монахиње чине добро дело. Од самог почетка наступило је отворено провоцирање и агресија на малобројно и назаштићено, али ни мало уплашено сестринство. Почели су да “освећују” цркву коју су наводно оскврнули расколници, што никада до сада нису чинили након заједничких молитава са јеретицима, или када су им папистички или англикански свештеници улазили у олтаре, док је пракса заједничког коришћења часне трпезе са разним јеретицима на западу свима позната, наравно без освећивања оскврњене трпезе. Када су по завршетку о(бе)свећења храма изашли и када су провокације од стране присутних свештеника прерасле у вулгарности, монахиње су једнодушно запевале почетни стих Давидовог Псалтира: “Блажен човек који не иде на веће нечастивих”. Када су чули псалам који сестре поју, свештеници су отишли у храм да одслуже “Велико бденије” које је трајало читавих пола сата(!). По завршетку изашавши у порту запалили су цигарете и кренули у нову офанзиву на монахиње. У ствари, чекало се да стигне владика и припреман је терен за његов безбедан долазак. Иако је уз осам монахиња било свега неколико истински православних верних који су својим присуством крепили сестре-исповеднице, владика се плашио да дође па су га све време мобилним телефонима извештавали о догађајима у манастиру. Њихов страх био је толики да су једног полицајца наговорили да пита монахиње да ли је истина да су наоружане?! 

Међу цивилима који су дошли са свештенством било је неколико особа веома сумњивог изгледа. Када су чули да се отац Акакије налази у шуми изнад манастира, пошли су у хајку на њега. Били су наоружани ланцима, од којих су неки на своме крају имали закачен овећи катанац. Он је само чудом Божијим избегао потеру. У неколико наврата прочешљавали су околне шуме тражећи двојицу монаха-исповедника. Њихова крволочност и спремност да оцима одузму и живот била је очигледна, а како се видело, можда су имали и одрешене руке за тако нешто. Агресивни владикини послушници бездушно су гурали монахиње низ степенице где год би их срели, па су тако грубо одгурнули чак и тешко болесну најстарију монахињу Анисију.
Тек после неколико сати дошао је владика Хризостом. Док је излазио из возила окружен телохранитељима, свештеници су га дочекали постројени у бољшевичком маниру, уз песму и звоњаву звона. По изласку из храма, док је са жезлом у руци стајао на узвишеном месту, затражио је да му доведу игуманију, инсистирајући да му нико осим ње не прилази. Свештеници су је на силу одвојили од сестара и привели код владике, направивши око ње живи зид тако да нико не може да се прибижи. Окружена њима, мати је исповеднички стајала сама, као јагње приведено вуку на заклање. Епископ је видно узнемирен питао мати Ефросинију да ли признаје Српску Православну Цркву. На опште запрепашћење присутних она је рекла да признаје. На друго питање – да ли ће јој бити послушна, мати је такође одговорила потврдно. Завладао је тајац. У том тренутку мати игуманија је наставила да исповеда да признаје Српску Православну Цркву и да јој је у потпуности послушна, али да не признаје њихову екуменистичку Српску цркву и да њима неће бити послушна, закључивши да су Истински Православни Хришћани Србије права Српска Православна Црква, и да је послушна једино истински Православном архиепископу Хризостому – старокалендарцу. Одмах потом владика је киптећи од гнева повикао: “Заузимајте манастир!” У року од 10 минута цео манастирски конак био је заузет од стране владикиних послушника – световњака и клира. Од тог тренутка келије и остале просторије биле су неприступачне за сестре, којима су тамо остале основне личне ствари. Све су у један глас почеле да певају “Господи помилуј”, радосно се у исповедничком заносу осењујући крсним знамењем. Жички ђакон је тада пришао мати игуманији и сестрама и рекао им да напусте манастир. Мати је одговорила да то не долази у обзир док не виде неки званичан документ о њиховом избацивању. Владика је на то бесно одговорио да је он и суд и власт и документ. Већ је у ваздуху висило отворено физичко насиље разгневљених свештеника и цивила над сестрама, када се у њихову одбрану умешала полиција и адвокат, иначе председник Адвокатске коморе Чачка, кога је је позвала мати Ефросинија...“

По изгнанству, после две године проведене у приватној кући, тринаесточлано Стјеничко монашко сестринство се сели у дивљине Кучајских планина где великим трудом и уз постојано ометање локалних власти нахушканих еписком званичне цркве, успевају да започну изгрдњу првог женског истински православног манастира. Званична Српска црква је тек после преласка манастира Стјеник озбиљније схватила појаву Истински Православних на територији Србије, те је медијском клевитничком кампањом, као и уз помоћ државних власти у многоме отежала до тада релативно спокојан живот Истински Праавославних Хришћана Србије.

Готово сви манастири Српске ИПЦ били су изложени жестоком прогону од стране Београдске патријаршије у спрези са безбожним секуларним комунистичко - демократским властима.

Манастири Нови Стјеник и Утешитељево су се чудом Божијим одбранили од потпуног рушења свих објеката па и храмова Божијих. И дан данас локалне власти под притиском Патријаршије Српској ИПЦ не дају или у најбољем случају до крајњих граница отежавају добијање грађевинских дозвола за легалну градњу било стамбених било молитвених домова.

Патријаршијски епископи и попови се нису задржали само на нивоу „легалних“ прогона. На манастир Утешитељево је у организацији епископа Јована шумадијског и космајског свештенства извршен терористички напад. После вишемесечних претњи насиљем од стране сопотских попова, током једне јануарске ноћи 2013. године у манастирски конак су на силу упала три маскирана лица која су затеченог јеремонаха пребили металним шипкама задавши му тако тешке телесне повреде са преломима костију, док су на храм бацили молотовљев коктел са циљем да запале цркву. Утешитељевски храм је само једним делом нагорео, док се ватра, иако је храм дрвен, чудом Божијим није примила и раширила.

Наравно, полицијска истрага није пронашла злочинце иако цео тај крај зна ко је наредбодавац и ко је починилац овог терористичког напада.

Од самога почетка, уз борбу за препород Истинског Православља у Србији, јеромонах Акакије се борио и за право Српске Истински Православне Цркве на самосталност у односу на Грчку ИПЦ. Био је један од иницијатора и активни учесник преговора о успостављању јединства двеју помесних Истински Православних Цркава, Грчке и Руске. Временом, пријатељски односи са Руском Истински Православном Црквом све више су јачали. Јеромонах Акакије је као званични представник Српске ИПЦ позван на велики црквено-народни Сабор Руске ИПЦ у Одеси 2008. на коме је обављена историјска канонизација св. Филарета митрополита њујоршког, трећег по реду првојерарха Руске Заграничне Цркве.

Са архијерејима Грчке ИПЦ никако се није могао наћи заједнички језик по питању статуса Српске ИПЦ и насушне потребе за српским епископом. Са друге стране Руска ИПЦ је гледала на Српску ИПЦ као на помесну, аутокефалну Цркву, историјску наследницу Цркве патријараха Димитрија, Варнаве и Гаврила. На тим основама је између Руске и Српске ИПЦ донешен договор да Руска ИПЦ у својству помоћи сестринске Цркве безусловно хиротонише за Српску Цркву епископа. Као кандидат за епископску хиротонију природно је предложен оснивач Истинског Православља у Србији и дугогодишњи прегалац свештене борбе за препород Православља у Србији јеромонах Акакије. Епископску хиротонију преосвећеног Акакија савршили су јерарси Руске ИПЦ под председавањем Његовог Високопреосвештенства Владике Тихона, Архиепископа Омског и Сибирског. Хиротонија је обављена 2/15. августа 2011. у Свето-Богородичином манастиру Лесна – историјском манастиру Руске Заграничне Цркве који се налази у Француској. Преосвећени Акакије је рукоположен за првог епископа Српске ИПЦ.

У октобру месецу 2013. године у селу Бановци одржан је историјски Црквено-народни Сабор Српске ИПЦ на коме је усвојено и свечано изложено Исповедање вере Српске ИПЦ и на коме је донета одлука о хиротонији још једног епископа. Уз саслуживање Руских архијереја у манастиру Утешитељеву 14/27. октобра хиротонисан у чин епископа дотадашњи јеромонах Нектарије Иванковић, настојатељ манастира Коштунићи.

Српска Истински Православна Црква уз свој унутрашњи духовни живот подржава и сваку контрареволуционарну монархистичку национално – патриотску борбу за успостављање православног самодржавља. Активно се противи свакој пројави безбожног либерализма и секуларизма у српском друштву.

СИПЦ је и веома активни поборник сједињења канонских Истински Православних Синода широм света, а такође се стара да у Србији дође до јединства свих православних антиекумениста искрених ревнитеља православља како би борба против јереси била делотворнија и како би нападнуто и изранављано православље доживело свој препород.  

ТЕКСТ АЖУРИРАН У ОКТОБРУ 2015.