Православни портал „Србин истински православан“ на српском
веб простору сведочи истинско православље већ целих 12 година, објављујући по
први пут на српском језику текстове о савременој историји цркве везане за
велику апостасију и отпор који је изазвала. Апостасија почиње да се развија
почетком XX века кроз
сергијанизам, раскол новог календара и свејерес екуменизма, а одговор на њу
представља света борба коју су водили ревнитељи православног благочешћа широм
света. Такође, наш портал објављивао је житија савремених исповедника
Православља, богословске текстове ове тематике, информације о савременим
кретањима и догађајима која се тичу живота Истински Православних Цркава и
апостасије „православних“ екумениста. Надамо се да је портал СрбинИП доста допринео да
се истинско православље колико је могуће афирмише на свим српским говорним подручјима,
широм српских земаља и расејања.
У последњих пар
година рад редакције СрбинИП сведен је на минимум, што није много утицало на
пад популарности и читаности портала: СрбинИП тихо је наставио да сведочи
истину православља са својом већ објављеном али увек актуелном тематиком.
Овај портал основао
је епископ Акакије и дуго је био његов главни уредник, са њим смо урадили два
ексклузивна интервјуа, један 2010. године као са јеромонахом, а други 2012. већ
као са епископом. Оба ова интервјуа појединачно, имала су завидан број прегледа
(око 10.000).
Од последњег
интервјуа десило се много тога у православном свету и Србији, и самим тим
отворена су нова питања и нове теме које су засигурно веома интересантне, не
само за наше читаоце, него и за све оне које интересује судбина православља у
Србији, а индиректно и у целом православном свету. Због тога, после осам година,
одлучили смо да опет уприличимо интервју са преосвећеним господином Акакијем,
епископом утешитељевским.
СрбинИП: Ваше преосвештенство, желели би смо да са
вама разговарамо на неке актуелне теме, а нарочито оне везана за Српску
Истински Православну Цркву, чијим Светим Архијерејским Саветом ви председавате.
Зато ћемо почети са питањем какав је статус ваше цркве у односу на званичну Српску
Православну Цркву. Многи мисле да сте ви новооснована црква или чак српска филијала
неке друге иностране помесне цркве?
Вл. Акакије: Наша црквена заједница се, по дефиницији
донетој на за нас историјском Црквено-народном Сабору Српске ИПЦ у Новим Бановцима 2013. године,
сматра органским делом Српске Православне Цркве и њеним канонским наследником
након што су архијереји Српске Православне Цркве отпали од правоверја. Под овим
отпадништвом подразумевамо прихватање безбожне комунистичке власти и сарадњу са
њом, општење са новокалендарским расколницима и новопасхалцима, и органско
чланство у сатанској синагоги Светском савету цркава, што и јесу главне одлике
екуменистичко-сергијанске јереси. У таквим, ванредним условима, када Српска
Црква остаје без правоверног, канонског епископата, у стању обезглављености,
односно црквеног удовства, пастве која је, због верности светом православљу,
прекинула општење са лажним пастирима – Руска Истински Православна Црква, која
води прејемство од православне и канонске Руске Заграничне Цркве, удовстујушчој
пастви Српске Цркве обновља епископат, рукоположењем православномислећих српских епископа. Дакле, ми нисмо, како неки тврде, основали нову,
некакву „нашу“ цркву; напротив, како рекох, ми смо органски део Српске Цркве,
оне монархистичке, Варнавинске и Николајевске, а не ове Германовско-авнојевске.
Обично неке људе буни префикс „истински“ који је додат називу цркве, али то је
урађено само из практичних разлога разликовања оних који су остали верни
православљу од оних који пребивају у јереси и општењу са јеретицима, а и једни
и други настављају себе називати Српска Православна Црква. Таква пракса
додавања префикса „истински“ није наш изум, она постоји још од почетка ХХ века,
а увели су је исповедници руских катакомби и грчки старокалендарци. Што се тиче
питања да ли смо ми филијала неке иностране помесне цркве у Србији, могу да
кажем да смо то заиста били јер смо се целих 15 година налазили под омофором грчког
старокалендарског синода, али од 2011. год. како већ наведох, уз помоћ Руске
ИПЦ, хиротонијама два епископа и оснивањем Светог Архијерејског Савета Српске
ИПЦ, постајемо самостална црквена структура, која де факто нема све атрибуте
аутокафалности, али по канонском и историјском стеченом достојанству Српске Патријаршије,
ми де јуре имамо на то потенцијално право, и то нам не може оспорити нити
укинути ни једна друга помесна црква.
СрбинИП: Несугласице између Српске и Грчке ИПЦ су
нам мање више познате. Грци су вас те 2011. прогласили расколницима. Какав је
ваш однос према оваквом ставу Грка?
Вл. Акакије: Када смо – после много неуспелих преговора
током једне целе деценије са грчким Синодом, који нас, узгред буди речено, за
десет година није удостојио ни једне свештеничке, а камоли архипастирске посете
– коначно решили да суспендујемо њихову привремену административну управу, и то
на основу 74. канона Картагинског Сабора који временски ограничава привременог
епископа администратора неке удове цркве, нисмо имали намеру да произведемо
било какво непријатељство са Грцима. Напротив, у нашем званичном Обавештењу о
изласку испод њихове привремене административне управе упућеном Синоду Грчке
ИПЦ изразили смо најискренију жељу и наду да ће братско јединство са Грчком ИПЦ
бити очувано у духу мира, братства и љубави. Уследио је осиони одговор да је
Србија део Грчке цркве и да немамо право да се од њих одвајамо, и да нас они
због нашег поступка проглашавају расколницима. Од тада до данас, у вези са овом
њиховом одлуком није се ништа променило, иако је с наше стране покренуто
неколико братских смирених молби и иницијатива о успостављању општења између
наше две цркве. Последња молба им је упућена сасвим недавно. Али са њихове
стране увек смо добијали исти одговор: општење долази у обзир само ако признате
нашу власт над Србијом. Наравно, такви услови, и поред све наше љубави,
поштовања и благодарности према сестринској Јеладској Цркви за нас су и сада
као и тада апсолутно неприхватљиви. На таквим позицијама све до данас
непомерљиво стоје обе стране. Наша страна и даље не губи наду, да ће се овакав фанариотски
став Грка према Српској Цркви променити. Без обзира на све ово, међу нама ипак постоји
нека врста незваничне сарадње. Када за то постоји потреба, када негде у
дијаспори наших храмова нема у близини, наше вернике шаљемо у храмове Грчке ИПЦ
као у храмове канонске сестринске цркве. И обрунуто, њихове вернике без икаквих
проблема код нас причешћујемо.
СрбинИП: Како је дошло до прекида општења са Руском
ИПЦ од које ваша јерархија води апостолско прејемство. Реците нам молим вас
због чега се то десило?
Вл. Акакије: То је веома сложен случај и преширока тема
за овај интервју. Уз то, држим се става да неки од разлога због којих је дошло
до прекидања општења не треба да буду презентовани јавности, без обзира на то
што би њихово објављивање ишло у нашу корист, јер нам је доста међусобних
јавних препуцавања и оптужби које имају за циљ дискредитацију опонента, а који
руше углед целокупног православља у свету. Наравно, ти разлози, које из наведеног
принципа не износимо пред јавност, нису вероисповедне нити моралне природе те
их није грех прећутати. Промене у односима су отпочеле 2014. године када је под
веома сумњивим околностима смењен секретар Синода РИПЦ Виталије Шумило и када
је на његово место постављен протојереј из САД Виктор Мелехов, чијим доласком
је РИПЦ приметно променила свој црквени курс, од здравог филаретовског пастирско-православног
става, до црквеног фанатизма матејевско-бостонског типа, болесног зилотског
ексклузивизма и изолационизма. Те, 2014. година РИПЦ предвођена оцем Виктором
осуђује радосни догађај сједињење Грчке ИПЦ са Синодом Супротстављених или тзв.
Кирпијановцима, и проглашава Грчку ИПЦ палом у јерес кипријанизма. Такав став
епископа РИПЦ према дешавањима у грчкој цркви, заузет под снажним утицајем
новог синодског секретара, довео је до првих озбиљних несугласица међу нашим
двема црквама. После овог благог захлађења у односима следила су нова непријатна
изненађења која су проузроковала све дубље размимоилажења Српске и Руске ИПЦ. Наиме,
Синод РИПЦ примио је у општење неколико грчких клирика (фебруар 2016) које је на
канонским основама рашчинила Грчка ИПЦ и то у време када је њом председавао блажене
успомене архиепископ атински Хризостом Кјусис, дакле из времена када је РИПЦ грчку
ИПЦ сматрала за канонску православну цркву. Ми смо се одмах огласили и официјелном
депешом упућеном Синоду РИПЦ осудили тај акт безакоња, још док је та опција
само разматрана. После ниподаштавања наше писмене интервенције ја сам, у име Архијерејског Савета Српске ИПЦ, хитно отишао
за Москву (у Дмитров), на заседање њиховог Синода, како бих пред руским
епископима изразио наше одлучно неслагање са грубим, безаконим мешањем у
канонску јурисдикцију друге помесне цркве и то све са надом да ћемо успети да спречимо
најављену катастрофу. Као одговор на наш став не само да смо наишли на потпуно
игнорисање, него је Синод РИПЦ, уместо одговора, једног од наведених рашчињених
грчких клирика хиротонисао у епископа. Нашем запрепашћењу није било краја. То
је био акт сестринске цркве коју наша страна више није могла толерисати, јер
бити са њима у општењу значило би сагласити се са таквим вапијућим безакоњем
где Руска Црква рукополаже епископа за подручје канонске Грчке Истински
Православне Цркве која у свом саставу има преко десет архијереја?!? Иако прекид
општења са РИПЦ са наше стране није званично проглашен, пријатељски односи
готово су у потпуности прекинути. То се није односило једино на владику Стефана
из Трентона (САД) који се са овом променом курса и неканонском делатношћу
Синода РИПЦ није слагао, а чија је Северно-америчка епархија била константно
угрожавана честим канонским инцидентима од стране новог синодског секретара.
Због тога је као и многи клирици РИПЦ пао у немилост Синода. Над свим клирицима
који су се успротивили новом курсу Синода, између осталих и над славним манастиром
Лесна са његовом западноевропском мисијом, па и самим владиком Стефаном, константно
је вршено административно насиље од стране новог секретара, неприлични напади у
јавности, казне и на крају рашчињена. Ми
на сву ту вапијућу неправду нисмо могли зажмурити. Отворено смо стали на страну
владике Стефана, мноштва побуњеног клира из Русије и Украјине, и манастира Лесна.
Званичан прекид општења са РИПЦ био је неминован. Треба нагласити да смо на
основу молбе владике Стефана пред његово упокојење били принуђени да под свој
архијерејски омофор привремено примимо све руске клирике супротстављене новом
курсу РИПЦ, као и манастир Лесну са његовом западноевропском мисијом. До
данашњег дана Руска ИПЦ уместо да ревидира свој нови курс и саблажњене смири и врати
у општење, својим даљим непромишљеним поступцима и изјавама само продубљује ову
велику поделу у Руској ИПЦ и у истинском православљу уопште.
СрбинИП: Покренули сте дијалог са делом Руске
Заграничне Цркве под владиком Андроником. Докле је са њим стигло, и да ли ће
општење између ваше две цркве бити успостављено?
Вл. Акакије: Да, париски дијалог са овим делом Руске
Заграничне Цркве по моме мишљењу донео је позитивне резултате, али његов наставак
зависи од групе владике Андроника, тј. када ће да испуне неке од заједно
усаглашених захтева. У принципу, чека се њихов корак.
СрбинИП: Какав је ваш однос према владики Артемију
и другим антиекуменистичким групама у Србији. Да ли постоји шанса да дође до
уједињења свих антиекумениста који су прекинули општење са Београдском
патријаршијом?
Вл. Акакије: Антиекуменистички фронт борбе за
православље у Србији прилично је сужен, малобројан и слаб. Таквом стању највише
је допринела његова еклисиолошка разноликост, неусаглашеност и стога подељеност.
На то утичу и међусобне оптужбе и тврдње како је свака од раздељених група
једина у праву, док су остали у заблуди итд. Са владиком Артемијем, који
предводи најбројнију антиекуменистичку групацијом у Србији, без обзира на
еклисиолошка неслагања, неколико пута смо покушавали да успоставимо пријатељске
односе, али ништа од тога није заживело, због изразитог непријатељског става
самог владике Артемија и његових најближих сарадника према истинском православљу.
Идентичан феномен анимозитета према истинском православљу наилазимо и код друге
две мање групе окупљене око оца Никодима Богосављевића и оца Антонија Давидовића.
И да трагедија буде већа, ове три групе које су уједињене у антиекуменизму али
и у непризнавању истинског православља, међусобно су подељене. Знате ли зашто је
толика подељеност међу српским антиекуменистима? Због тога што нема елементарног
смирења и приклањања пред већ постојећим живим црквеним предањем. Не треба нама
расуђивање Артемија, Акакија, Никодима или Антонија. Није се екуменистичко-сергијанска
јерес појавила са патријархом Иринејем Гавриловићем, протеривањем владике
Артемија, нити са Критским сабором око кога се дигла толика халабука као да се
пре њега у процесу издаје православља није ништа важно десило.
Екуменистичко-сергијанска апостасија хара православљем већ целих 100 година. Описаћу
то кратком ретроспективом. Почело је са енцикликом Цариградске патријаршије
„свим црквама Христовим“ 1920. Потом је оснивач савремене Московске
патријаршије Сергије, у СССР-у потписао декларацију лојалности богоборној
бољшевичкој власти. У Цариграду и Грчкој уведен је папски календар. Онда је 1948.
(исте године када и држава Израел) основан Светски Савет Цркава, сатанска
зборница у којој се као чланови налазе све цркве званичног правослаља. Потом,
1964. године, Цариградска патријаршија је безаконо скинула анатему са непокајаних
папистичких јеретика. После тога је у Шамбезију 1990. склопљена унија
православних екумениста са монофизитима, а убрзо потом и са папистима у
Баламанду 1993. године, где су им признате свете тајне, итд. И ево, цео један
век траје страшна отпадија од
православља, а упоредо са њом цео један век траје и борба против апостасије, за
одбрану православља, коју су водили исповедници руских катакомби и руског
заграничја, са грчким и румунским старокалендарцима – сви они заједно утрли су пут
борбе данашњим ревнитељима православља широм света. Још давно они су себе,
независно једни од других, назвали истинским православним хришћанима, и искристалисали
су еклисиологију војинствујушчег православља супротстављеног
екуменистичко-сергијанској апостасији. Они су нови свети оци, њих треба сви да
следимо, пред њима да се смиримо и да своје расуђивање приклонимо пред живим саборним
отачким предањем Цркве. А не да оце исповеднике, истинске борце за православље,
протагонисте свештене борбе, одбацујемо и игноришемо, уздајући се у свој ум и
своје расуђивање, смишљајући неке новокомпоноване еклисиологије, и оснивајући некакве
нове црквене заједнице. Морамо знати да је већ одавно од православља отпао екуменистичко-сергијански
део епископата и цркава, а са друге стране, на бранику православља чврсто стоје
истински православни хришћани, можда малобројни, слаби и разједињени али у
Истини Христовој повезани и непоколебиви. Одавно постоји јасна подела на цркву
антихриста и Цркву Христа – Истински Православну Цркву. Нема нико право да измишља
нешто треће, како је то данас популарно, тобоже средњи, „царски пут“. Баш тај
средњи „умерени“ пут оне који њиме иду и хвале се њиме, разобличава у њиховој
млакости. Знамо да та млакост бива избљувана од Господа.
СрбинИП: У побројавању
антиекумениста у Србији ограничили сте се само на оне који су прекинули општење
са Београдском патријаршијом, да ли то значи да тзв. борбу изнутра не
препознајете као антиекуменистичку борбу?
Вл. Акакије: Поштујем све оне који увиђају апостасију
у званичној цркви и дају свој допринос у борби против ње, без обзира на то што
и даље остају у општењу са апостатама. Иако лично не подржавам и не препоручујем
такав начин борбе, јер се кућа у поодмаклој фази пожара гаси споља, а не
изнутра, имам обичај да кажем да ћемо се сви, ако смо заиста искрени борци за
православље, једног дана наћи у истој тачки, ван екуменистичке антихристове
цркве. А то стога, што зло напредује и постаје све очигледније, а благочестива
душа православног хришћанина не може поднети заједничарење са очигледним злом. У
званичној цркви има доста искрених православаца, и међу свештенством и међу
верницима, који нису јеретици, али, авај, остају у општењу са јеретицима, што
са православног еклисиолошког становиштва доће на исто. Против сам нападања
било кога. Ми, истински православни исповедамо јавно своју веру, чинећи је тако
свима доступном. Али никога од наших саотачаственика који још увек траже
умирење православне савести ван истинског православља не осуђујемо. Нека се
свако по својој савести определи какав ће начин борбе водити против
екуменистичко-сергијанске јереси. Иако, постоји опасност да ће онај ко дуже време
остане у заједници са злом, почети невољно да га толерише. Чинећи тако
компромис са савешћу, временом ће се охладити и постати све пријемчивији за
зло, све док га на крају, авај, својевољно не прихвати. Јер оци веле: ко гледа
на зло без одвратности, тај ће га ускоро гледати са задовољством. Борци изнутра
се надају да ће се званична црква повратити са пута апостасије. Дај Боже да
буде тако. Деси ли се то, ми ћемо их са радошћу прихватити као наше православне
оце и браћу. Иако, гледајући реално, из онога што видимо, такве наде су неосноване.
Зар није очигледно у каквом стању се налази званично екуменистичко православље
и којим правцем наставља да иде. Али међу „борцима изнутра“ има и злом
апостасије опхрваних апологета екуменистичко-сергијанске Београдске патријаршије,
који се борбом изнутра огрћу као овчијом кожом и који попут лажне опозиције у
демократији, свесно или несвесно, посредно раде за власт. Бранећи тако
екуменисте они релативизују душегубну суштину јереси и својом ђаволском
адвокатуром јерес екуменизма чине пријемчивом за њихов наивни аудиторијум.
СрбинИП: Због чега међу антиекуменисте нисте
убројали и групације грчких старокалендараца које дејствују на подручју Србије?
Да ли сматрате да је њихов допринос антиекуменистичкој борби исувише мали те их
због тога прескачете или мислите да је њихово постојање у Србији
контрапродуктивно?
Вл. Акакије: Све те људе ми врло добро познајемо. У
Србији их је веома мало. Они су нам се у неком тренутку придружили, па су потом
из разних разлога, отишли у разне грчке старокалендарске фракције које овде у
Србији преко интернета промовишу. Првом групом председава јеромонах Сава Микић из
Батајнице који је парох једине грчке парохије у Србији и уједно јединствено
свештено лице грчког старокалендарског синода, тзв. калиниковаца, који, како
горе наведосмо, сматрају Србију мисионарским подручјем које су они први „пронашли“
и „освојили“, и на основу тога стекли „канонско“ право да над територијом
Српске Цркве ведре и облаче – наравно над онима који на то сами пристају. Интересантно
је навести да су калиниковци још дали себи за право да Српску Цркву, која већ
вековима носи достојанство патријаршије, врате у ранг митрополије потчињене Атинској
архиепископији, што нећу ни да коментаришем.
Ту је и група која
у Србији рекламира грчке старокалендарце
стефановце. Ова фракција, попут калиниковаца, у Србији има једног свештеника,
оца Симеона из Инђије, но њу заправо предводи новосадски радиолог Борис
Петровић. Који је у
потрази за „најистинитијом“ истином дошао до једне од неколико подељених група
грчких супер-зилота матејеваца, и убрзо од њих примио, као ожењен човек, ни
мање ни више него велику схиму са именом Григорије, и као схимонах, по
благослову својих стефановаца, наставио је саживот под истим кровом одгајајући
децу са супругом. Он се недавно интернет јавности представио простачком
пасквилом најнижих клевета и малициозних конструкција на рачун канонског архијераја
Руске Заграничне Цркве, блажене успомене, архиепископа Лазара Журбенка, са
циљем да дискфалификује апостолско прејемство Српске ИПЦ.
Постоје у Србији
представници још неколико старокалендарских грчких синода, који се међусобно не
признају али су сви усаглашени око следећих ствари – да не признају Српску ИПЦ;
да не признају Српску Цркву светог патријарха Варнаве, наглашавам, не
германовску цркву, коју зовемо још и авнојевском, него Српску Цркву из времена
патријарха Варнаве. Такође, не признају светог владику Николаја. Отац Јустин
Поповић за њих је јеретик, док групе са матејевским преднзнаком у свом ексцентричном
зилотизму иду и даље, тако што у целини не признају Руску Заграничну Цркву,
Руску катакомбну Цркву нити било кога ко не прихвата њихове секташке догмате и
њихов секташки матејевски менталитет. Дакле, иако истински православни, ове
грчке фракције у Србији праве више штете, него користи, јер борбу за православље
и уопште постојање православља у васељени везују искључиво за неку од зилотских
фракција у Грчкој, правећи фаму да ван грчких старокалендараца нема Цркве, па
самим тим ни спасења, што је свакако ван памети. Осим што у корист екумениста и
сергијанаца као по наруџби нападају Српску ИПЦ, што је наравно штетно за
православно сведочење, сматрам да је њихово присуство у Србији – по броју
верника и по њиховим заслугама у борби против апостасије – ако не сасвим
контрапродуктивно, онда готово безначајно.
СрбинИП: Преосвећени, овим питањем бисмо и
завршили наш интервју. Прошло је непуних 25 година борбе Српске ИПЦ за одбрану
православља у Србији. Ви сте протагониста те борбе, реците нам своје мишљење,
колики је и какав допринос дала и данас даје Српска ИПЦ, кроз њено сведочење
истинског православља, у супротстављању екуменистичко-сергијанској јереси од
које већ дуги низ деценија страда Српска Црква и српски народ?
Вл. Акакије: Као што већ рекох, ми себе сматрамо
органским, нераскидивим делом Српске Православне Цркве чија је јерархија пошла
отпадничким путем сергијанизма и екуменизма. Не претендујемо да нашу црквену
заједницу сматрамо пуноћом аутокефалне српске патријаршије, из разлога што се
налазимо у тешком ванредном стању у коме црква не може нормално да дејствује, али
у односима са другим истинским православним помесним црквама бранимо право
аутокефалности, патријаршијског ранга и неприкосновеност територијалног
интегритета јурисдикције Српске Цркве. Наш статус може се упоредити са верним
синовима Отаџбине који су услед тихе непријатељске окупације земље уз помоћу издаје
сопствене владе, у окупираној земљи у герилским условима развили барјак слободе
противећи се велеиздаји и не прихватајући ауторитет колаборационистичке власти.
У таквим «шумским» условима, разобличавајући издају и окупацију, покушавамо да из
канџи лажи непријатељске пропаганде извучемо што више наших саотачаственика и
доведемо их у познање истине, јер ће нас, по речи самог Господа Христа, истина
ослободити.
Чињеница је да
смо мали и да попут филаделфијске цркве из Откровења, „мало снаге имамо“ јер уз
два епископа, немамо више од 500 верника, са четири манастира и исто толико
парохија које опслужују седморица свештеника. Али у исто време то мало стадо
Христово по својој сили „држи то што има“, тј. чува оно што нам је предано од
отаца: отачко предање, црквени поредак и истину православља, и на такав начин, по
мом мишљењу, дајемо наш скромни допринос борби за светињу православља и црквену
слободу против тајне безакоња. А када дан слободе сване и у цркви се поново успостави
правоверје и мир, попут митрополита Мелентија Добошара, ми ћемо се повући и предати
неукаљани светосавски барјак компетентнијима од нас.
Нема коментара:
Постави коментар