Реч отаца

Од оца нашега кир Никодима Агиорита
ТУМАЧЕЊЕ 50-ог КАНОНА СВЕТИХ АПОСТОЛА
ВЕЗАНОГ ЗА СВЕТУ ТАЈНУ КРШТЕЊА

Грчки Пидалион (Крмчија)

  
Ако неки епископ или свештеник не изврши три потапања приликом једног крштења, већ једно потапање, оно које се даје за смрт Господњу, нека се рашчини. (Мат. 28,19) „Идите дакле и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. „


Тумачење

 Беспоговорна догма наше православне вере јесте да је смрт Исуса Христа била неоспорно средство за спасење целог људског рода, као и за помирење са Богом. Јер, без ње није било да се човек икада помири са Богом, већ је морао да остане до вечности његов непомирљиви непријатељ. Павле је сведочио то, говорећи: „Јер када смо се као непомирљиви помирили са Богом кроз смрт Сина Његова; много ћемо се пре, већ помирени спасити животом Његовим.“. (Рим. 5,10) Стога, и да би вазда сећање на то неизрециво доброчинство Божије према човеку било делотворно, као и да би спасење људи, које из те смрти следи, било увек делотворно убудуће, заповедио је, с једне стране, Сам онај ко је ту смрт поднео у телу, тј. вожд нашег спасења – Господ, а са друге, Његови божански ученици и сви богоносни Оци, да се у свакој Тајни, сваком свештенодејству и освештавању у нашој Цркви, обавезно и неопходно одражава образац и лик те смрти. Али, на изузетан начин, образац смрти Господње испољава се у Тајни крштења преко три потапања која се врше том приликом. Рекох на изузетан начин, пошто се у свим осталим Тајнама, у којима човек не учествује, одражава образац смрти Господње. Приликом светог Крштења, човек сам по себи одражава смрт Господњу; то јест, онај који се крштава симболично умире и сахрањује се је се са Христом у води крштења. Сведок томе јесте апостол Павле, који каже: „Сви који се крстисмо у Христа, у смрт Његову крстисмо се. Тако се с Њим погребосмо кроз крштење у смрт.“ (Рим. 6, 3-4). Дакле, како би смо се уподобили смрти Христовој, као и Његовом тродневном погребењу, нужна су три потапања; друкчије је то немогуће постићи. Па, почуј колико је у сагласју, са Светим Писмом и са апостолским канонима, отачко Предање које је у вези са нужношћу потапања. Ево како ово образлаже, својим уобичајено велелепним изразом, апостолски савременик и мистик Дионисије (Ареопагит): „Символично учење упућује, онога који се на свештени начин крштава, како да се, трима потапањима у воду, уподоби богоначалној, тридневној и триноћној, смрти Исуса животодавца.“ И још: „На погодан начин се потпуно прекривање водом претаче у слику смрти и невидљивог погребења.“ А на другом месту опет: „Трипут га (тј. катихумена) свештеник крштава, вршећи три урањања и израњања, призивајући троструку Личност Божанског блаженства.“ Кирил Јерусалимски, у својим катихуменским списима, на символичан начин тумачи тродневно погребење Христово: „Јер, као што је Спаситељ наш провео три дана и три ноћи у утроби земљиној, тако се и ми, при израњању, уподобљавамо дану на земљи, а приликом потапања – ноћи. И опет, као што је Исус, преузевши васељенске грехе, умро како би те, усмртивши грех, на правди васкрсао, тако и ти, заронивши у воду, и на неки начин будући погребен, као и Он у гробу, тако и ти устајеш и идеш препорођен. И опет, биваш доведен до свете крстионице Божанског крштења, као што је Христос донет до оближњег гроба. И још, као што је Христос, окупавши се у реци Јордан и преневши тим водама део светости Богојављења, изашао оданде, а суштаствени силазак Светог Духа се извршио над Њим, поверивши тако слично сличним, тако се и нама, који изађемо из крстионице са светом водом, даје помазање слично ономе којим је био помазан Христос.“ Свети Атанасије, тумачећи онај апостолски канон, каже да смо ми преко сличности постали сродници са смрћу његовом. „Постали смо сродници“, односно учесници, јер, као што је тело Господње, погребено у земљу, посејало спасење свету, тако је и наше тело, погребено у крштењу, посејало правду нама самима. А овако се објашњава сличност: Као што је Христос умро и у трећи дан васкрсао, тако и ми, умирући приликом крштења, васкрсавамо. Наиме, троструко потапање и израњање детета у крстионици означава тродневну смрт и васкрсење Христово. Па и Василије каже да се у три потапања, и исто толико призивања, врши Тајна крштења. И то, како би се изобразио и образац смрти, као и то како би душе нас, који се крштавамо, биле просветљене богоспознајним предањем. На другом месту каже да ми знамо за једно спасоносно крштење, будући да се десила једна смрт за човечанство и једна за васкрсење из мртвих, а чији је образац крштење. И још: „Како, дакле, успевамо да се приближимо силаску у Ад?“ Тако што се уподобљавамо погребењу Христовом. Наиме, као да се тела, оних који се крштавају, сахрањују у води.“ Мало даље, он каже да вода пружа слику смрти, а да Дух удахњује животворну силу. Григорије Ниски, у својој катихетској књизи, каже: „Потапање у воду, као и то што се човек нађе у њој три пута, садржи у себи другачију тајну...“ И још: „Бог наш и Спаситељ, испуњавајући устројство на нашу добробит, ушао је у четврти елемент – земљу, а ми, примајући крштење по узору на Господа, као нашег учитеља и предводника, не сахрањујемо се у земљи, већ улазимо у, земљи сродан елемент – воду, њоме се прекривамо управо као Спаситељ земљом, и чинећи то три пута сами изображавамо тридневну благодат васкрсења.“ Свети Јован Златоусти у 24. беседи на Јеванђеље по Јовану каже: Који је значај крштења? У њему се врше божански симболи: погребење, смрт, васкрсење и живот; И све се то заједно догађа одједном. Јер, као што се, када главе потапамо у воду, стари човек сахрањује као у некоме гробу, и цео одједном потопивши се остаје скривен, тако исто потом, будући да се тада препорађамо, поново израња као нов човек.“ И још (Бес. 40. на 1. посл. Коринћ.): „То што се приликом крштења потапамо, и то поновљено, јесте симбол силаска у ад и изласка одатле. Стога Павле крштење назива и погребењем, говорећи: „Јер са Њиме смо погребени крштењем“. И још: „Оно што је материца плоду, то је вернику вода; јер, у води се обликује и образује“. Свети Јован Дамаскин наводи: „Трима потапањима крштење означава три дана погребења Господњег“. Али, зашто као сведочанство за неопходност потапања при крштењу наводимо старе и нове Оце? Ко жели, нека прочита код мудрог човека и латинског богослова Кордерија, па ће видети, у његовој књизи о крштењу, како он оповргава изопачено мишљење Томе Аквинског , који сматра да је небитна ствар то да се крштење врши или не врши са три потапања; видећи и како се изјашњава за то да се не измењеним одржавају та три потапања и зарањања, у складу са начином крштења у нашој Источној Цркви. Па и само име „крстионица“ (купалиште), у којима су се људи крштавали и потапали, може само по себи да прикаже нужност ових потапања, без многих других доказа. Наиме, у Апостолским Установама (Књ. 7, погл. 45) пише да се катихумен спушта под воду. И још: „Заиста се крштење врши по обрасцу смрти Господње; вода је уместо погребења, а уље уместо Духа Светога. Печаћење уместо Крста. Помазање, као потврда исповедања... Потапање, као заједничко умирање. Израњање, као заједничко васкрсење.“ (Књ. 3, погл.17). Стога, је и до данас био и остао обичај да се у ноћи Велике суботе катихумени крштавају као што то показују саме Апостолске Установе у књ. 5, погл. 19, као и 45. кан. Сабора у Лаодикији. А разлог за то је, према Валсамону и Зонари, што је ноћ те Велике суботе управо она када је извршено погребење и васкрсење Господње, по чијем се обрасцу врше потапања и израњања при крштењу. Другим речима, катихумен не само да се заједно сахрањује и васкрсава са Христом, у потапањима и израњањима приликом крштења, него се то врши и у исто време. А у речнику Франциска Пивата записано је да је и Свети Отон крштавао са три потапања . Каже се и то да је овај, из страха да ће Латини, поништивши Апостолске каноне, у вези са крштењем, овима нанети неку штету, наредио да се начине крстионице од мермера и да се уграде унутар цркава, изнад пода у висини колена, како би у њима са лакоћом могла да се потапају деца. Стога се и у цркви Светог Марка у Венецији до дана данашњег налази крстионица, на срамоту паписта. Па и папа Пелагије, у складу са тим, изјављује да су три потапања приликом крштења нужно потребна. Из свега овога, дакле, што је досада речено, какав закључак следи? То да су три потапања и израњања на крштењу неопходна како би се изобразила тридневна и триноћна смрт, погребење и васкрсење Спаситељево, а тиме се од Бога човеку дарује спасење, опроштај и спокој. Али латинско кропљење, које је лишено погружења и израњања, следствено томе, лишено је обрасца тридневне и триноћне смрти, погребења и васксрсења Господњег. Из тога је очигледно и јасно да је оно лишено и сваке благодати и светости, као и отпуштања грехова. Иако се Латини опиру да њихово кропљење пружа светост и благодат путем призивања Свете Тројице, ипак нека знају да се крштење не врши само путем самих призивања Тројице, већ и да му је неопходан и образац смрти, погребења и васкрсења Господњег.“ Наиме, ни сама вера у Тројицу не спасава катихумене, већ је, неопходна и вера у смрт Месијину, па се тако катихумен, помоћу обе те вере, смешта унутар спасења и блаженства. „У три потапања (добро је, наиме, поновити речи Василија Великог) и исто толико призивања, врши се тајна крштења, и то како би се одсликао и образац смрти, као и то како би душе нас, који се крштавамо, биле просветљене богоспознајним предањем.“ Међутим, имај на уму да, исто онако како говоримо да је латинско крштење јеретичко и неприхватљиво, из раније поменутих разлога, и ми православни треба добро да пазимо да се наше сопствено крштење не врши у некаквим посудама и коритима, у којима се потапа само мали део ногу деце која се крштавају. Нећу рећи то да се често преврћу и таква корита и да се света вода пролива. Јер, ако прекоревамо Латине да су поништили апостолско крштење, ми треба, насупрот томе, да наше одржавамо чистим и беспрекорним. За то, као и за све друго, брига и дужност леже на пастирама душа. Ми ипак вршимо нашу дужност и позивамо информишући, а они нека се постарају да своје дужности изврше и оправдају поверње. Томе додајемо још и оно што каже велики Григорије Солунски: „Ако нам је Господ унапред показао силазак у ад и повратак оданде, то је учинио како би верници вршили крштење у њему, које се потом врши на спасење.“ (Бес. 2. о крштењу). Православно крштење није само образац погребења тела Господњег, као што је рекао Апостол и остали Оци, већ и силаска у ад душе Његове, као што су претходно рекли Василије и Златоусти; наиме, према истом овом Григорију, преко обрасца погребења Христовог обожује се тело онога који се крштава, а преко обрасца силаска у ад, обожује се његова душа. Дакле, као код семена и биљака, уколико се не посаде дубоко у земљу, већ остану горе на површини, не могу да проклијају, него или се суше или бивају згажене или их разграбе птице, исто то се дешава и несрећним Латинима, пошто не постају сродници Божији, према Апостолу, то јест не срастају са Христом, попут биљака, на крштењу. Ово „сродници“, према Василију, значи следеће: „Погребени заједно са Христом, ми не примамо трошност смрти, већ погребење, и као да се уподобљавамо некаквом сејању. И опет, посејани заједно под видом смрти, свакако и заједно поново ничемо. Јер, таква је последица која проистиче из тог сејања.“ (Бес. 1. о крштењу, стр. 636 у 2. тому). И заиста, и Господ је упоредио себе са семеном жита, а своје погребење са сејањем жетве, рекавши: „Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре (односно не буде посејано и сахрањено), онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси“ (Јов. 12,24). Ја кажем, пошто Латини не сеју Христовим зрном у води крштења, ни њихово тело се не обожује, а ни њихова душа, и једноставно речено, не могу да изникну ка спасењу, већ се суше и пропадају. Наиме, Господ својим апостолима није рекао, када их је слао да проповедају: „Крштавајте у смрти мојој“ – не! Већ им је река: „Идите и подучите све народе, крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа.“ Другим речима, крштавајте их трима потапањима и израњањима, и при сваком потапању изговарајући по једно име Свете Тројице. Јер, нити се са једним потапањем и израњањем, смрт Спаситељева од три дана и три ноћи не представља верно, нити се потпуно обзнањује тајна и богоспознаја Свете Тројице. Стога је, и такво крштење будући лишено, како богословља тако и оваплоћеног устројства, веома безбожно и јеретичко. А са три потапања и израњања јасно се изражава вера у Свету Тројицу и исто тако се изображава смрт од три дана и три ноћи, погребење и васкрсење Спаситељево. Сходно томе, наше крштење тиме у себи садржи две основне догме наше православне вере – мислим на богословље животворне Тројице и на домострој оваплоћења Бога Логоса. 

Отачко слово

МИТРОПОЛИТ АНТОНИЈЕ (ХРАПОВИЦКИ)


О КРШТАВАЊУ ОБЛИВАЊЕМ
(Обраћање клиру волинске епархије)


 Волински архијереји више пута саветовали су свештеницима да напусте нечестиви обичај крштавања обливањем. Неправилности тога обичаја свесни су и сами јереји, како се види по томе да сами увек инсистирају на томе да се њихова рођена деца крсте погружавањем; према томе, сељачку децу они обливају из небриге и презира према простом народу и према ниској плати за свештенодејство које су још сами спустили тиме што савршавају за десет минута тајну за коју, при правилном савршавању, треба сат времена. Сада главну прeпреку за враћање старообредаца у Цркву представља ово нечасно пренебрегавање св. Тајне, како и сами ови кажу. Наводим сведочења древних канона против крштавања обливањем:
 
Кормчија, 50. апостолско правило

 Ако епископ или презвитер не саврши три погружења једнога посвећења, него једно погружење, у смрт Господњу приношено, да се свргне такав.
 (У коментару је) написано: они који се крштавају у светом крштењу погружавати, а не обливати.

Саборни законик патријарха Филарета (у Требнику)

 Римљани погрешно и богомрско мудрују о непорочној бањи пакибитија, о светом крштењу, и водом обливају а не погружавају трипут и не говоре како заповедише свети апостоли и свети оци да треба крштавати. Њих обличују правила богоносних отаца, а изабрани у философији свештени велики Дионисије Ареопагит у књизи својој, у другој глави, каже овако: 
 „Свештеноначалник, дакле, погружава трипут урањањем и израњањем крштаванога и тим трима урањањима и израњањима над крштаваним призивајући тројични састав Божанственог Трисопства.“ И опет у тој глави каже да се трима урањањима и израњањима подражава Богоначална смрт тридневног погребења Животодавца Исуса.


Велики требник, гл.79.
 
 Који не крсти у три погружења, у име Оца и Сина и Светога Духа, да је проклет.


Велики требник, стр. 597. и 603.

 Проклињем њихово скверно крштење савршавано обливањем, а не погружавањем по узору на Господње на Јордану и (које није савршавано) како нам апостоли предадоше – трима погружењима у име Оца и Сина и Светога Духа. 
 Проклињем оне који развратно творе свето крштење, ако и говоре у име Оца и Сина и Светога Духа, али ипак крштавају водом у једно крштење а трипут не погружавају, док (има и) други(х који) само обливају.


 Патријарх Филарет Романов, зазнавши да је православни епископ Смоленска, припојен Русији, крштен поливањем, расудио је да је неопходно да се он поново крсти трима погружењима у пуном одјејанију. Може бити да ви то сматрате крајношћу, али требало би да су наведена сведочења довољна да се највећа тајна вере испуњава по богопреданом чину, а не подражавањем јеретицима.

Ризница савремених отаца

Есфигменски игуман
схиархимандрит Методије

ОДГОВОРИ НА ПИТАЊА
О КРШТЕЊУ

Питање: Старче, имали спасења без Крштења и без постајања чланом Цркве?
Одговор: Нико се не може спасити без православног Крштења. То је први корак ка нашем спасењу. Нама је ово сам Господ предао кроз речи и дела. Делима, када је и Сам примио Крштење од Јована, „да се прослави наше сопствено Крштење и да поверујемо да као што се на Њега спустио Свети Дух, тако се спушта и на нас, у Њему Крштенима“ (Прак. Рад Вас. Саб Том 1. стр. 270). Речју, када је после Свога Васкрсења из мртвих послао ученике Своје да науче све народе крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа, уверавао их је да који поверује и Крсти се биће спасен, а који не верује биће осуђен (Мк 16,16). Подучавајући кнеза Никодима, Господ рече да ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије (Јн. 3,5). Свети Атанасије тумачећи овај пасус каже да ниједан некрштени не улази у Царство Небеско и ако се запитамо шта ће се десити са неверницима који су чинили добра дела, одговор је, да ће добити своју награду овде, у виду извесног благостања или ће у пакли бити лакше осуђени од грешника. А Свети Златоуст, у трећој беседи својој Филипу, каже да плачемо због некрштених јер су ван Царства, заједно са проклетима и презренима. Свети Кирило Јерусалимски у свом трећем катехизису говори да се нико од некрштених не може спасити чак и ако је пун врлина. Крштени је унутар Царства Божијега, а некрштени ван њега. Средњи пут не постоји, осим мученика који су крштени својом сопственом крвљу.
 Ако је Апостол Павле веровао тако дубоко у Христа, зашто се онда упутио ка Ананији да се крсти? Ако је само доброчинство осигуравало спасење, зашто је онда требало да се крсти Корнелије Сотник (Дел. ап. 10)? Слично је и са праведним војсковођом Плакидом, касније Светим Евстатијем (Жит. Св. 20. септ.) Зашто је, Свети Григорије Богослов јецао на броду, који је био у опасности од силне буре, тажећи спасење од Бога? Зато, што је још увек био некрштен (Жит. Св. 25. јан.). Безброј других примера показују предањски став према Крштењу.
  Сви Свети Оци чији су писани споменици сачувани слажу се у овоме. Веома изражајно о овоме говори равноапостолни Амвросије: „Некрштен и не исповеђен човек не може да се спасе. Боље, брате мој, да усмртиш стотину Крштених људи, него да оставиш једино некрштено чељаде да умре“.
 То смо, чедо моје, предањем прихватали. Без Светог Крштења и праве вере, каква год дела и врлине да учинимо не можемо се спасити. Свети Амвросије каже да оно што нам изгледа као врлина, без праве вере је злобна рђавост, будући да није богоугодна. Промисли мало, зашто је тако? Зато што је само правовернима могуће да се подвизавају у врлинама Бога ради. Остали који су у зловерју, то раде или човекоугодништва или славољубља ради. Са времена на време Господ на нас допушта искушења којима просејава наша намерења, издвајајући нас тако као Своје истинске делатеље – благочестиве исповеднике вере.
Питање: Наравно Старче, о Крштењу говоре и Римокатолици, Протестанти и Јеховини сведоци. Како да препознамо право крштење?
Одговор: Исто као и Истинску Цркву Христову. Истину коју нам је предао Господ Христос чува само Православна Црква, јер живи по Светом Предању, без прекида још од времена Светих Апостола. Ово је Црква која Крсти водом и Духом и само се Она поклања Богу у духу и истини.
Питање: А шта је са крштењима других „цркава“? Шта се ту дешава? Да ли су она прихватљива? Доносе ли спасење? 
Одговор: Немогуће је да су она спасоносна. Питање је само у којој су она мери прихваћена у Православљу. Са овим питањем Црква се суочила много пута током своје вишекорисне историје. Колико по питању старих, толико и нових јеретика. У новијој историји Цркве, значајна за ову тему, развила се полемика о Римокатоличком крштењу. Последњи повод за расправу изазвао је приснопамјатни Патријарх Кирило V, који је установио поновно Крштавње 1755. године, које су заједно потписали Патријарх Јерусалимски, Патријарх Александријски, уз сагласност Патријарха Антиохијског који је био одсутан. Савременици овог догађаја, оци - кољивари, повиновали су се одлуци Патријараха без резерве. Мало касније, средином 19. века Константин Економ је решио да теолошки размотри ово питање, сложивши се са горе наведеним, што је веома битан догађај који осликава Православну свест тога времена. Тумачи древних канона су постали темељнији у вези са усклађивањем и применом тих канона у суочавању са новим јеретицима. Сматрам да овај светоотачки став треба да усвоји сваки православни хришћанин да би се спасао: Један Господ, Једна вера, Једно крштење (Еф. 4,5). Наиме, једна је Црква чије су тајне важеће а то је Црква – Православна. Послушај да ти прочитам Божанствене и Свете Каноне, који говоре о Крштењу.
- 68. Апостолски канон о крштењу и рукоположењу
- 50. Апостолски канон који описује правилну форму – три потпуна погружења.
Полазећи од Светих Апостола, и Свети Кипријан на Кархидонском (Картагенском) Сабору (110. канон), као и Василије Велики (47. канон), сматрају да су јеретици ван Цркве и њихово крштење одбијају као „псеудокрштење лишено истине“. Дакле, чак и јеретици испоштују правилну форму призивања Свете Тројице, као и свега осталог у обреду крштења, по речима Светог Никодима Агиорита „узалудна су и неделотворна ова пребожанствена имена изговорена кроз уста јеретика“. Ово је учење Цркве, када поступа по АКРИВИЈИ – тачном и строгом држању правила. Послушај сада приступ овој теми са гледишта када црква примењује ИКОНОМИЈУ – снисхођење, тј. мало одступање од правила ради спасења људских душа. Црквена икономија се јавља у 7. правилу Другог Васељенског Сабора и њему сличном 95. правилу Пето-шестог (Трулског) Сабора. Будући да су Апостоли, пређашњи Сабори и Свети Оци применили акривију, два Васељенска Сабора су прихватила икономију уз временско-историјских разлога. По њима је једна група јеретика: Аријани, Македонијани, Новатијани, Четрнаестодневници, Аполинаристи, Манихеји, Валентијани, Маркионити – била примљена уз обичну писмену исповест (ливело) и одбацивање јеретичких убеђења. Међутим, на другу групу јеретика: Павлијане, Евномијане, Монтанисте Савелијане гледало се као на „Јелине“ (идолопоклонике), и поново су крштавани. Због чега је, питам се, дошло до овакве поделе? Прочитаћу вам први том одговора Константина Економа. Јеретици који су безусловно морали бити крштени, каже учитељ: „Као заједничку одлуку носили су не само свакојака богохуљења у односу на свете догмата, већ и ниподаштавање ФОРМЕ самог обреда крштења“.
 Дакле, нису се придржавали форме крштења на прави начин, нити у призивању лица Пресвете Тројице, као ни трећег погружења онога који се крсти (први том стр. 421).
 Овде се поставља питање: пошто су покајани јеретици, путем ливела (покајаног списа) одбацили своје заблуде, због чега су Васељенски Сабори од њих захтевали поновно крштење? Почуј поново мудрог Економа: „Најпре и изнад свега, огрешивши се о божанствено призивање, као и о треће погружење у крштењу, цео обред им је ПОГРЕШАН, НЕПОСВЕЋЕН И УЗАЛУДАН. Застрашујуће! Наиме, њих су поново крштавали јер су обред сматрали погрешним, непосвећеним и узалудним, будући да је без правилног божанственог призивања или потпуна три погружења. Свети Никодим додаје да су јеретике ове групе примали као „Јелине“, јер су се назови-крштавали, не на начин на који се крштавају православни. Због тога их нису сматрали крштеним (Пидалион стр. 164. и 55.).
Питање: Значи да је правилна форма Крштења у тој мери неопходна?
Одговор: Да! На питање која је од ова два значајније и суштаственије: спољашњи облик или вера, Економ одговара: „Обоје“. Јер, према схватању Отаца, под Крштењем се не подразумева било какав улазак у Цркву, већ онај који је одређен Апостолским начином кроз три погружења. Свети кољивари, као и Константин Економ, безусловно се залажу за акривију, тј. за њихово поновно крштење. Међутим, не одбијају ни примену икономије. Према општем ставу Другог Васељенског Сабора до снисхођења долази „уколико оно озбиљно не угрожава Цркву“, односно када не угрожава догмате или мења Апостолска правила“.
Питање: А уколико се не примењује правилна форма?
Одговор: Такви случајеви излазе чак и из надлежности икономије. Таква крштења су безблагодатна и недејствена. Због тога Господ и допушта да их врше само потпуно заблудели јеретици. Стога она треба да се изнова изврше, јер је Крштење сагласно са исповедањем догмата вере. Троструко потпуно погружење је такође догма. Разлике у исповедању вере и начину Крштења су недопустиве. Верник се сахрањује заједно са Христом и ту се ради не о симболици, већ о реалности. Без три погружења није нам дата ни могућност да се поистоветимо са смрћу Христа, ни тридневног погребења Његовог. Православно Крштење такође представља и вид силаска душе Господње у Ад. Тако се према светом Григорију Богослову, кроз вид погребења Христовог, и тело крштаваног Обоготворује, док се кроз силазак у Ад његова душа Обожује. Након овога што си сазнао, постоји ли могућност да крстимо по нашој вољи и нахођењу – једни кантама и бокалима, други кропљењем и поливањем, а да при том доживимо ову надземаљску и божанствену радњу коју сам ти описао? Нешто пре кољивара Свети Козма Етолски је апостолски осудио сличне грешке: „Свети свештеници, треба да имате велике крстионице у црквама, у које цело дете може да се урони, а да не остане ни најситнији делић сув, јер и ту ђаво може да се усели, па да вам деца постану епилептична, демонизована, плашљива и злосретна, због тога што нису ваљано крштена.“ Шта даље да кажем! И сам Богочовек је, крстећи се људским крштењем, био три пута потпуно погружен. Сва писма то протврђују. Јеванђелист Матеј описујући призор Богојављења Владике Христа како излази из воде и како гледа небо које се отвара, каже: И крстивши се изиђе одмах из воде. И гле отворише му се небеса (Мт 3,16). Исто каже и Марко: И одмах излазећи из воде виде небеса где се отварају (Мк 1,10). Ово је основни разлог зашто византијски иконописци сликовито приказују тај догађај, живопишући Богочовечије тело у целини на извору Јордана где је Јован крштавао у Енону близу Салима, јер онде беше много воде; И долажаху те се крштаваху (Јн 3,23).
Питање: Заиста упечатљиво старче! Пало ми је на памет да можда претерано улазимо у детаље. Зар анђели не допуњују људске пропусте?
Одговор: Пусти то! То ми личи на сеоска празноверја. Војинствујућу Цркву на земљи не чине ангели већ људи. Све што се дешава од Бога је ради будућег наслеђа спасења људи, наравно, уз помоћ Њему служећих духовних бића – ангела, који дејствују кроз саме људе. Људске руке све извршавају, јер Бог није призвао анђеоску већ људску природу. Тако ове људске руке постају часне и освећене, јер су своје дужности испуњавале свесно и исправно, или пак вечно проклете јер су исте дужности презреле и занемариле. Но иза свега овога се крије једна врста опасне душевне болести – маловерје. Да појасним: као што нечасни и безакони Јудеји нису препознали иза безгрешне људске природе Исуса и Његову Божанскост, тако ни маловерни клирици не верују у духовну божанску силу која стоји иза правилно урађених и примењених тајни. Не увиђају да правила Светих Тајни нису симболизам нити подражавање, већ ОЖИВЉАВАЊЕ освећујућих радњи и божанских догађаја из живота Господа. Ту лежи и суштина проблема. Тај дух ниподаштавања је изродио све јереси. На пример данашњи Римокатолици и Протестанти верују да је тајна причешћа коју нам је Христос подарио, само представа и симбол његовог тела и крви.
 Дакле, Свето Крштење је оживљавање прослављеног погребења Господа, с којим је Божанство Христа, са потпуном силом Његове Владавине, поново објединило божанствену душу Христа са мртво-живим божанственим телом у Васкрсењу; тако и благодат Свештенства која, пошто је покопала старо, уздиже ново духовно, пречисто, усиновљено чедо Божије, сијајуће и просветљено божанственом благодаћу Његовом. Ово је апостолско-предањски начин увођења у Цркву Христову – један једини. Оно што само личи на то, не може бити прихваћено исправно. Јер Бог је бескрајан, савршен и вечан па и све што нам је предао треба извршити У ПОТПУНОСТИ.

Текст преузет из часописа „Воанергес“
(Св. Јован Богослов Син Грома)
Издање ман. Есфигмен, Св. Гора,
Јул-август 2002. бр.2.

из наше старе црквене штампе

Одговори на питања из пастирске праксе

ДА ЛИ ЈЕ ДОПУШТЕНО КРСТИТИ ОБЛИВАЊЕМ? 

Питање ово изгледаће нашим читаоцима онако чудновато, као што се оно чудноватим нама учинило, када су нам га ставили. Овако што питати исто је, као кад би нас ко упитао: „може ли се свршити јевхаристична тајна на пријесноме хљебу?“ Па као што би нам страно било, да одговоримо на ово, тако нам страно сада бива, да одговарамо и на питање: „да ли је допуштено крстити обливањем?“ Али одговорити морамо, јер нам је питање ставио један угледнији наш свештеник, наводећи, као да то исто чине још и неки други. Па како да одговоримо, када о томе јасно уче не само "Православно исповједање" (I. део, одговор на 102. питање) него и сами уџбеници по богословљу и најобичнији катихизиси основних школа?

Сваки свештеник мора да зна, да крштење мора бити у свему правилно свршено, јер црква никада није признавала за правилно крштење оно које није по пропису њеном извршено. Тертулијан каже: "Који нису примили крштење правилно, са свијем нијесу крштени. (De bapt.c. 15) Пропис цркве, по коме ми морамо свршавати крштење, садржи се у „Требнику“, који је у рукама свакоме свештенику, оставимо на страну све друге књиге, па узмимо Требник, и на основу онога, што у њему пише, одговоримо на питање. У Требнику дакле стоји, да свештеник изговарајући установљене ријечи крштава дотичнога, на „којемуждо приглашенији низводја јего и возводја“, а на крају Требника има ово правило: „Свјашченик не крешчај во три погруженија, јакоже предписасја. Једино очеје, другоје синовње и третије свјатаго Духа и сице не творјај во јединој тајње, да извержетсја (пр. 201.).“ Као што се види, ово је кратко и јасно: свештеник кад крштава, мора три пута погњурити дотичнога у воду, и ако то не учини, да извержетсја,то јест мора бити свргнут са свештеничкога чина. Ову казну одређује 50. апостолско правило, на основу кога је састављено ово правило у Требнику.
Облијевањем крштавају – (почињући од XIV. вијека) – римокатолици; и то саставља једну од главнијех тачака, у којима се разликује православна црква од римокатоличке. Узимајући за основу примјер Исуса Христа који се крстио погњурењем у Јорадану, за тијем практику св. Апостола, који нијесу крстили облијевањем, хего погњурењем (Дјел. ап. 2, 41. 8, 38 и др.), и најпосле практику свију слиједећих вијекова, - два велика сабора православне цркве, и то један руске (1656.) а други свију источних Патријараха (1756.) изрекли су свечану осуду против крштења облијевањем, осим ванредних неких случајева. (на пр. болест, оскудица воде).
Па кад је тако, смије ли који православни свештеник, да уводи у своју парохију римокатолички обичај крштавања облијевањем, а да се не огреши о учење православне цркве, и да не потпадне осуди свог претпостављеног епископа, који је по канонима дужан одмах да свргне са свештеничког чина таквог свештеника.
И послије овога, одговор на стављено питање оваки је: крстити облијевањем најстрожије је забрањено у православној цркви, и свештеник, који допусти себи, да крсти дијете облијевањем, а не трикратним погњурењем, такав сваштеник мора одмах бити свргнут са свештенога чина, и то прво с тога, што је тијем повриједио позитивни закон цркве, а за тијеим и с тога што таквим постпупањем уводи латинске обличаје у поверену му парохију, те тим крчи пута унији.

ИСТИНА, 1887. стр. 365. - Задар

обредословље

АКО НЕКО НЕ ЗНА 
ДА ЛИ ЈЕ КРШТЕН?

Учења Васељенских Сабора 
И њихова тумачења


 Исто се так установљава у погледу деце: сваки пут, када се не нађу поуздани сведоци, који могу доказати, да су одиста крштена, а она сама због своје доби нису кадра тачно одговорити, да ли им је тајна дарована била, треба их без сваког колебања крстити да их таква неизвесност не лиши очишћења толиком светињом.

72. правило Картагенског Сабора
(стр. 180. Зборник правила, еп. Никодим
Милаш, Н. Сад 1886.г.)


 Следујући канонским одредбама отаца одређујемо и за младенце (тј. децу): сваки пут када се не могу наћи поуздани сведоци који би не сумњиво потврдили да су крштени, и када они сами због малолетства не могу дати потребан одговор о Светој Тајни која им је дата, треба их без сваке недоумице крстити: да их такво незнање не лиши очишћења толиком светињом.

84.правило Трулског (Пето-Шестог) Сабора
из 691. године
(стр. 97. Зборнк правила, еп. Никодим
 Милаш, Н. Сад 1886.г.)

Тумачења

 Звонара. У божанском символу вере научени смо да исповедамо једно крштење. Пошто је Господ рекао: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божје( Јн. 3,5), свети оци су, следујући одредбама најстаријих отаца, зато одредили, да ако постоји сумња по питању крштења неких лица, када они сами не знају да ли су крштени, због малолетства или потпуног несавршенства свога узраста, и не може се наћи нико ко би знао и посведочио да су крштени – да се без сваке сумње крсте, то јест без препреке која потиче одатле што се не зна јесу ли крштени. А ово одређујемо, кажу, са тим циљем, да због незнања или сумње у то јесу ли крштени или нису, не би бил лишени толиког очишћења овом светињом и да не би остали, по речима Госодњим, ван Царства Божијег.
 Аристин. Они који не знају или немају сведочанство о томе да су крштени треба да буду крштени.
 Сви они који не знају да ли су крштени у своме детињем узрасту, и за које се не налазе никакви поуздани сведоци који тврде да су они несумњиво крштени, треба да буду крштени без икакве недоумице.
 Валсамон. Оци који су се сабрали у Картагини, које помиње ово правило, исповедајући једно крштење, према мисли светог Символа, одредили су у 72-ом (83) правилу, да за оне који кажу да су крштени као деца, а можда и нису, буду крштени, ако нема поузданих сведока који потврђују да су крштени. Дакле, следујући њима, оци су у овом правилу одредли исто то што су заповедили оци који су се састали у Картагини, то јест – да се крсте они за које постоји сумња да су крштени, ако ни они сами не могу да потврде, јер не знају шта је било са њима док су били деца, нити постоје сведоци који би потврдили о њиховом крштењу; јер треба се чувати да услед такве недоумице деца некако не буду лишена божанског крштења и Царства Небеског које се кроз крштење дарује, по речи Господа који вели: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије (Јн. 3,5). А ово је узакоњено стога што неки нису дозовљавали да се такви крсте, да не буду они који прекрштавају већ крштене. О томе су много пута биле расправе у Синоду. Јер се појављивала сумња треба ли крштавати купљену децу, коју су из хришћанске земље у ропство одвели скити или агарени, да би их потом продали грцима. Неки су говорили да су они пошто су узети у ропство из хришћанске земље можда тамо били крштени у детињству и зато их не би требало изнова крштавати. Али већином су се држали мишљења да их треба крстити, јер они сами не знају јесу ли крштени у детињству и нема никога ко би посведочио о њиховом крштењу. За оне пак који су узети у ропство из неверничких земаља одређено је: такви да се крсте без одлагања, ако не покажу сведоке да су крштени након узимања у ропство. У дане најсветијег петријарха кир-Луке дошли су на Синод агарени и када су од њих затражили да приме крштење рекли су да су раније већ били крштени у својим земљама; а кда су их упитали како је то могло да се догоди, они су одговорили да постој обичај да се сва агаренска деца крсте код православних свештеника. Али ово није било прихваћено, јер су морали да чују да се крштење које траже неверници од хришћана не тражи искрено и са православном намером, него ради телесног лечења. Јер код агарена постоји веровање да њихова деца постају бесна и имају задах својствен псима ако не приме хришћанско крштење; не као средство које очишћује душевне прљавштине и даје божанску светлост и освећење, него као лек или као заклињање. Неки од њих су говорили да имају православне мајке и да су по њиховој ревност крштени код правослвних; али ни то није било прихваћено, јер нису понудили сведоке који би то посведочили, а они су чак били осуђени јер лоше говоре о себи тиме што вери прписују неправилно. Зато је и било дозвољено да се такви крсте.
 Словенска крмчија (85). Ако не знају нити имају сведока да су били крштени, нека се крсте. 
 Тумачење: Они који не знају да ли су у детињству били крштени, а нема ни неких поузданих сведока који би им без сумње потврдили да су крштени, без икакве препреке да се крсте. 

(Преузето из књиге Правила Светих
Васељенских Сабора са тумачењима
Издање Москва 1877.)  

обредословље

ИСПОВЕДАМ ЈЕДНО КРШТЕЊЕ

Јеромонах Акакије

 Ево, већ неколико година многи нам постављају питање: „ зашто прекрштавамо већ крштене особе“ које прелазе из официјелене цркве у истинско православље? Други одлазе још даље, осђујући нас за хулу на Св. Духа зато што „понављамо Св. Тајну крштења“.
  И једни и други су мање-више свесни да ми не прекрштавамо оне који имају апостолску форму крштења – тј. три погружења и појављивања (из воде), него само оне којима је Света Тајна крштења извршена супротно Предању светих Апостола и Божанских Отаца, и супротно обичају и пропису Саборне, Апостолске Цркве.Следујући светим и Божанским правилима, оне који нису крштени троструким погружењем и појављивањем из воде, већ су крштени папским поливањем или кропљењем, ми примамо као некрштене када приступају истинском Православљу, и без опасности их крштавамо, по апостолским и саборским канонима на којима је Света, Саборна и Апостолска Црква, заједничка мајка свих нас, чврсто изграђена.

 У наставку ћемо изложити учење православне Цркве о Св. Тајни крштења, тј. о трима погружењима у крштењу, побијајући тако латинску праксу обливања или кропљења – пренебрегавања Св. Тајне крштења – „која уместо да очишћује и усиновљује, оне који се тако „крсте„ показује нечистим синовима таме“. 



Какво је учење православне
Цркве о трима погружењима
у крштењу?


 Православна света Христова Црква у вези са крштењем верује и учи да је то прва од седам светих тајни, којом се путем трикатног погружавања у воду, у име Оца и Сина и Светога Духа, човек поново рађа благодаћу Свесветога Духа у новог духовног човека и постаје судеоник Царства благодати.
 Света Тајна Крштења је, као што смо рекли, на првом месту стога, што сва друга тајинства без ње немају дејство, јер ако се неко не роди водом и Духом – каже Он – не може ући у Царство Небеско (Јн. 3, 4-5).
 Учење православне Цркве о крштењу није никаква произвољна идеологија, него представља верну и непоколебиву преданост учењу Христа Спаситеља. 
 Сам Господ је крштење назвао препородом свише (Јн. 3, 7). И свети Апостоли Божанско Крштење називају бањом пакибитија – новог рођења (Тит 3,5), а у Христа крштене – онима који се у Христа обукоше (Гал. 3, 27).
 Постоји међутим још једно значење крштења – улазак крштаваног у Царство благодати, у Цркву Христову, а то се види из учења Самог Спаситеља Христа Који је говорио: Који поверује и крсти се, биће спасен, а који не поверује, биће осуђен (Мк. 16, 16), па зато Црква крштење назива „вратима“ која воде у Царство благодати Христове.
 У крштењу су незаобилазна три чиниоца:
 1. Вешстасво (материја) – односно обична, чиста и посебним свештеним чином освештана вода.
 Она представља симбол благодати Свесветога Духа која очишћује прљавштину греха. Вода и крстионица постају мајчина утроба, и оно што је од ње рођено постаје њеним дететом, као што Златоусти говори.
 И Дух Који се уздиже над водом врши дејство Бога који обликује заметак. И као што се Господ, након полагања у гроб, после три дана вратио у живот, тако и верни, покривени водом уместо земљом, троструким погружењем оличавају на себи благодат тридневног васкрсења.
 Свесвети Дух, осењујући воду, освећује је да би тело било просвећено видљивом водом и да би душа могла да прими освећење невидљивог Духа.
 Уз то, у води је крштен и Господ, а воду су користили и Апостоли приликом крштавања верних.
 2. Речи: „Крштава се слуга Божији у име Оца и Сина и Светога Духа“.
 На те речи указао је Сам Христос када је Својим ученицима рекао: Пођите и учите све народе, крштавајући их у име Оца и сина и Светога Духа (Мт. 28, 19).
 Црква, сагласно 49. правилу светих Апостола, рашчињењем кажњава све који крштење не савршавају по поретку који је утврдио Господ: „Ако неки епископ или презвитер по поретку Господњем не крсти у име Оца и Сина и Светога Духа, нака буде рашчињен“.
 3. Видљив чин – трикратно погружавање и појављивање „ у име Оца и Сина и Светога Духа“ у освештаној води купељи (крстионице).
 Овде ћемо се задржати посебно на овом трећем чиниоцу, је су под утицајем папизма и протестантизма све назовиправославне помесне цркве, укључујући и Србску Патријаршију, извитопериле православну форму, и крштавају по папском обрасцу – обливањем или кропљењем.
 На то да је крштење неопходна компонента Тајне Крштења јасно указује и грчка реч за крштење – ваптизин (погружавати). Али на то указује и начин на који је крштен Господ; јер св. Марко приповеда како одмах излазећи из воде (Мк. 1,10); а Дела Апостолска јасно показују начин крштења (Дап. 8,39).
 Неопходност трикратног погружења предочена нам је и у значењу Крштења. Шта чинимо ми који се крштавамо? О томе јасно говори свети Апостол Павле: Сви који се у Христа крстимо, сапогребосмо се са Њим крштењем (Рим. 6,3), али да бисмо примили подобије смрти Господње неопходно је троструко погружење. Апостолске установе уче: јер погружење значи сапогребсти се, а појављивање – саваскрснути Христу (Ап. Установе, 17 гл.).
 Савременик светих Апостола, св, Дионисије Ареопагит учи: „онога који се свештено крштава символичка поука тајноводи у трима погружењима у воду томе да подражава богоначалној смрти тридневног и триноћног погребења Исуса Животодавца“. И опет: „На сличан начин вештаствено покривање водом представља образ невидљивог погребења“. А на другом месту: „Трипут га свештеник крштава, трикратним појављивањем и погружењем, призивајући при том Тројичну Ипостас Божанског блаженства“.
 Св. Кирил Јерусалимски учи у својим „Катихезама“: „Погрузили сте се трикратно у воду и опет се појавили из воде, и ту сте символички изобразили тридневно погребење Христово“. (Катихеза 2,4).
 Али и велики јерарх александријски, Атанасије, тумачећи апостолске речи „постадосмо сродници по подобију смрти Његове“, каже: „Као што је Тело Владичино, погребено у земљу, родило спасење, тако је и наше тело, погребено у крштењу, родило спасење нама самима; у томе је сличност. Као што је Христос умро и у трећи дан васкрсао, тако и ми, умирући у крштењу, васкрсавамо. Јер погрузити дете трипут у купељ (крстионицу) и из њега извадити указује на смрт и тридневно Васкрсење Христово“.
 Исто учи и св. Василије: „Тајна крштења савршава се троструким погружењем и троструким призивањем Свете Тројице, да би се представио образ смрти и да бисмо ми који се крштавамо предавањем Богопознања просветили душе“. А на другом месту: „Ми знамо једно спаситељно крштење, јер је једна смрт над светом и једно Васкрсење из мртвих, чији је образ крштење“. И опет: „На тај начин ми силазимо у ад, подражавајући погребење Христово, јер се тела крштаваних сахрањују водом“. 
 Коначно, и св. Григорије Ниски учи: „Тајна се садржи у томе да човек трипут сиђе у воду и нађе се у њој“. И опет: „Сам Бог наш и Спаситељ, испуњавајући домострој над нама, ушао је у четврту стихију, у земљу, а ми, подражавајући своме Господу, Учитељу и Руководитељу, не сахрањујемо се у уемљу, него улазећи у земљи сродну стихију, у воду – њоме се покривамо као Спаситељ земљом, и чинећи то три пута, сами собом изображавамо тридневни дар Васкрсења“.
 На основу толиких сведочанстава из новог Завета и код светих Отаца, закључак је да злославни и новатори у вери сви који уносе измене и извитоперују православни образ Тајне, онај коме су својствена три погружења.
 Црква је седмим правилом Другог Васељенског сабора одредила као апостолску и неизмењиву веру да „Евномијане, који се крштавају једнократним погружењем“ и све који уносе новотарије у Тајну крштења, а желе да се присаједине православљу, прима као незнабошце (види Зборник Православља, Нови Сад 1886, на стр. 50-51).


 Шта стичемо светим крштењем?

1) Оправдање од прародитељског греха и отпуштање вољних и невољних греха које смо починили пре крштења: И нека се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за отпуштење грехова (Дап. 2,8); али се опрасте и посветисте и оправдасте именом Господа Исуса и Духом Бога нашега (1. Кор. 6,11).
2) Поновно рођење у нов духовни и хришћански живот: По Својој милости спасе нас бањом пакибитија (поновног рођења) (Тит 3,5).
3) Усиновљење и прибројавање онима који се спасавају у Цркви Христовој.

Закључак

 Узимајући у обзир да: 
а) Педесето апостолско правило изричито налаже трикратно погружење и појављивање крштаванога из воде у тајни Крштења.
б) Трикратно погружење и појављивање из воде чини компоненту од суштинског значаја за пуноважност тајне, јер:
 „Трикратним погружењем исповедамо догму о безначалној Тројици тиме што трипут изговарамо призив, али и догму о домостроју Христа Бога и Спаситеља нашег, чију смрт са погребењем и тридневним васкрсењем символично изображавају три погружења и појављивања из воде“. По св. Никодиму Агиориту, не ради се о простој символици, него о реалности, јер у крштењу човек остварује смрт Господњу. То значи да онај који се крштава умире и сахрањује се заједно са Христом у води крштења (Рим. 6, 8-9). „Без погружења немогуће је да стекнемо подобије смрти Христове и тридневног погребења“.
 Православно крштење је уједно образ силаска у ад душе Господње. Тако се по образу Христова погребења обоготворује тело крштаванога, а по образу силаска у ад обожује се и његова душа“. Тако свети Никодим сумира отачко учење у вези са овом темом.
 И додаје: „Будући да су три погружења и појављивања из воде неопходни у крштењу – да би се њима изобразила тридневна и триноћна смрт, погребење и васкрсење Спаситељево, у којима Бог људима дарује спасење и отпуштење грехова и помирење – латинско кропљење, лишено погружавања и појављивања из воде, лишено је сходно томе и образа тридневне и триноћне смрти и погребења и васкрсења Господњег.
 Ако је тако, свима је јасно и очевидно да је оно лишено и сваке благодати и освећења и отпуштења грехова“ (Свештени Пидалион, коментар уз 50. Апостолско правило светог Никодима Агиорита).
 „Нека знају да се крштавање“, наставља даље св. Никодим, „не савршава само призивањем Свете Тројице, него је нужан и образ смрти и погребења и васкрсења Господњег. Будући да ни само вера у Тројицу не спасава онога који се крштава, него је са њом неопходно да постоји и вера у Месијину смрт, крштавани и једним и другим стиче спасење и блаженство. Тајна Крштења (добро је поновити речи св. Василија Великог) савршава се трима погружењима, да би се представио образ смрти и да бисмо ми који се крштавамо предавањем богопознања просветили душе“.
 в) Православно предање никада није примило нити признало латинско „крштавање“ обливањем или кропљењем.
 г) Чињеница је да је у круговима официјелне Србске цркве ова папистичка новотарија широко распрострањена. Може се чак рећи да је у СПЦ већ десетине година, сем бројчано занемарљивих изузетака, кропљење босиљком, а у „бољем случају“ обливање, било (и јесте) једини начин – форма којим се крштавало.
 
 Сагледавши све горе наведене чињенице, коначно закључујемо:
 а) Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква у Символу вере исповеда једно крштење и прима само једну његову форму – ону која се савршава трикратним погружењем и појављивањем из воде уз призивање Свете Тројице.
 б) Крштење чланова официјелне Србске цркве и других помесних екуменистичких цркава које је савршено у потпуности у православној форми, прихвата се у складу са седмим правилом Другог Васељенског сабора и првим правилом св. Василија Великог по икономији, односно, оне који прилаза истинској, неизмењеној Цркви Православној она прима не крштавајући их поново, него светим миропомазањем.
 в) Крштење чланова СПЦ и других екумениста које је савршено кропљењем или обливањем, истинска, неизмењена, Света, Христова Црква одбацује и ни у ком случалу не прихвата, и одређује да они који су тако „крштени“, а приступају истинском Православљу, буду прво крштени и да јој се тек онда присаједине.


 О Божићном посту 1998. године