Хришћански поглед на рат

Постоји пословица: "Пријатељ се у невољи познаје". Код истинског родољуба љубав према својој отаџбини и народу посебно силно показује се у тренутку општенародних искушења и невоља. Свак зна како се осећа човек када му се блиски људи тешко разболе: није му до забаве и задовољстава. У својој жалости и бризи он понекад не може чак ни да једе или пије, или да се окрепи одмором и сном. Нешто слично требало би да се догађа и са оним ко искрено и истински љуби своју отаџбину, онда када је она у невољи. Но, ако је наше срце од врха до дна обузето само личним потребама и интересима, и ако на речима тугујемо и уздишемо, док наша дела од наших речи стоје далеко као исток од запада, онда то није никаква љубав према отаџбини!

БОЉШЕВИЗАЦИЈА СРБИЈЕ, СРПСКА ЦРКВА И СРПСКЕ ПАТРИОТЕ

Српска Православна Црква је на прослави седамдесетогодишњице од "ослобођења" Београда опет потврдила своју верност комунистичкој прошлости коју је сарадњом са комунистима започела непосредно по окончању Другог светског рата, а која је кулминирала намештеним избором Титовог кандидата Германа Ђорића на светосавски престо. Направимо малу ретроспективу и подсетимо се какве политичке вредности слави СПЦ у посткомунистичкој Србији?

Патријарх Павле је виђен на пријему код Милошевића у част "Дана републике" комунистичког празника који слави 29. новембар 1945. – дан када је укинута монархија и проглашена тоталитарна комунистичка република.

Патријарх Иринеј је виђен на пријему у француској амбасади у част "Дана републике" француског револуционарног празника 14. јул - пошто су на тај дан 1789. године револуционари освојили затвор Бастиљу у Паризу чиме је симболично почела крвава Француска револуција у којој је свргнута вишевековна монархија.

"Благосиљам свако оружије које се диже против црвене сатанске власти"

Пример како Црква у судбоносним и пресудним тренуцима за свој православни народ и православну државу реагује на политичка збивања и позива свој народ чак и на оружани устанак. Истакнути делатник руске црквене историје, Оснивач и Првојерарх Руске Православне Заграничне Цркве, митрополит Антоније (Храповицки), објавио је у Сремским Карловцима 1930. године знаменити 

Позив Руском народу

"Ја, смирени Антоније, Кијевски и Галицки, најстарији међу руским архипастирима који су се по вољи Божијој нашли у слободи од црвеног ропства, подижем свој глас, како бих позвао Руски народ:

Православни хришћани! Већ много година антихристова власт мучи нашу Мајку-Отаџбину, Велику Русију, желећи да буквално гвожђем ишчупа из Руског народа његову руску душу, не би ли га претворили у покорно стадо. Народу се одузима све што је руско! Руска савест, руски православни начин живота, славна руска прошлост, па и само име Русије. Ипак, антихристова власт највише мрзи Руску Православну Веру, јер та Вера представља последње и највеће упориште и тврђаву Руске Ствари. Та је тврђава помогла Руском народу да током своје хиљадугодишње историје одоли највећим невољама и искушењима, и да Руску Државу развије у највећу Државу на читавом свету.

Од самог почетка комунистичке владавине над Русијом разбојничка банда у Кремљу није престајала са прогонима Вере. Током година црвене пошасти Црква Христова у Русији просијала је јаче од сунца безбројним збором свештеномученика – епископа, монаха, јереја и световњака који су од руку црвених примили непропадљиве мученичке венце за Светло Име Христово. Осим ових пострадалих, и други, исто толико храбри исповедници вере, чаме у многим затворима и у прогонству.

Данас је пред лицем нарастајућег народног гнева антихристова власт повела "последњи и одлучни бој" против Вере Христове. Православни хришћани: Устајте сви против власти црвеног антихриста! Не слушајте ничије позиве на помирење са њима, ма од кога ти позиви долазили. Нема мира између Христа и сатане. Влашћу која ми је дата од Бога ослобађам све верујуће од заклетве коју су дали самозваној влади, јер хришћани нису поданици сатане. Влашћу која ми је дата од Бога благосиљам свако оружије које се диже против црвене сатанске власти и отпуштам грехе свима који су у редовима устаника, или као усамљени осветници, положили главу за Христову и Руску ствар."

РЕАЛНОСТ СЕРГИЈАНИЗМА

Епископ Трентонски и Северно-Амерички СТЕФАН

Нас често оптужују да смо опседнути старим календаром – као некад староверци њиховим обредима – да смо опседнути екуменизмом, али посебно да смо опседнути сергијанизмом.

Кажу да ми, иако живимо у слободном друштву, настављамо да неправедно оптужујемо Руску Цркву за отпадништво, не узимајући у обзир сву сложеност проблема, и "немогућност" опстанка Цркве под комунистичким властима без Декларације Митрополита Сергија (Страгородског), који је покушао да "спасе" Цркву. Кажу да истрајавамо у осудама Митрополита Сергија упркос чињеници да је Патријарх Алексеј II наводно признао да је то била грешка и узео тај грех на себе. Није ли време да и ми опростимо и заборавимо? Али како да заборавимо, ако сергијанизам још увек немилосрдно разједа Цркву Христову, све до данашњег дана?!

Речи Декларације Митрополита Сергија "ваше радости су и наше радости" важе и даље. Комунистичка идеологија "ко није с нама, против нас је" и даље господари над њима, упркос чињеници да је данас реч "демократа" заменила реч "комуниста".

Сергијанизам је живи, богопротивни, разорни и изузетно активни организам унутар организма цркве, који не само да постоји и даље, него такође наставља да остварује свој гнусни анти-хришћански план.

Ми знамо да су безбожне власти као крпу поцепале старинску руску душу и да је тој души као никада пре потребно исправљање и обнова у Духу Божијем, како би се опет подигла у страху Божијем. Видимо ли ми да тако нешто данас долази од Московске Патријаршије? Московска Патријааршија "у маниру Страгородског" спроводи наредбе актуелних безбожних власти, како би из из свести верних уконила све што није у служби тих власти или новог светског поретка, тј. антихриста.

На основу чега ми актуелне власти називамо "безбожним"? Православни владари су се у своме тешком служењу ослањали на Бога, док је актуелна власт себе одвојила од цркве. А пошто су се одвојили од цркве, одвојили су се и од Бога! На основу чега се Патријарх моли "за богочувану отаџбину, власти и оружане снаге"? Ако актуелна власт сматра да је богочувана, зашто су избрисане речи "Крст је символ Царске власти" из егзапостилара за празник Воздвижења Часног Крста"? "Крст је чувар целог света! Крст је символ Царске власти! Крст је утврђење верних! Крст је слава анђела и пораз демона!"

Хајде да наведемо још један пример из тропара св. Георгија Победоносца: "Као ослободитељ заробљеника, заштитник сиромаха, лекар болесника, помоћник царева, победоносче, великомучениче Георгије, моли Христа Бога да се спасу душе наше". Из свих нових издања избрисане су речи: "помоћник царева"!

Чак и ако ове измене нису начињене по наредби власти, оне ипак представљају манифестацију сергијанизма. Јер нису комунистичке нити актуелне власти уклониле свако помињање благочестивих царева из литургијских књига, него су то учиниле – црквене власти! Књиге које садрже овакве измене нису штампане под совјетском влашћу, него данас, у новој "слободи".

Нова светска влада, после погубљења Помазаника Божијег, прихватиле се преваспитавања нових генерација у складу са својим програмом, а Московска Патријаршија удворички спроводи њена наређења, како Руси не би сазнали, или како би заборавили, без икаквог спомена, да су племенити Цареви побеђивали непријатеље силом Крста Господњег и молитвама, уз помоћ светих угодника Божијих.

У току су припреме које треба да доведу до прихватања нове светске владе. Митрполит Сергије (Страгородски) је продао слободу Цркве и њено ропство траје до данашњег дана. Ако патријарх тврди да су они "слободни", тиме само доказује да до дана дашњег разарају све што је у вези са црквом како би удовољили властима, држећи се совјетског слогана: "не из страха него по савести".

Црква Христова је саборна. И не може бити другачије. Када је, на ком сабору јерараха МП, донета одлука да се избришу неке ствари литургијских књига које су писали Свети Оци Цркве? И на основу чега? 

Сергијанизам наставља да цвета и спроводи свој деструктивни програм. Хајде да не затварамо очи под изговором "праштања", јер бисмо тиме омогућили њихову обману. Нека нас Бог избави од тога.

19. фебруар 2012. 

ROCOR

Новокалендарски зилот митрополит пирејски Серафим

Осврт на трагикомичне анатеме

 произнесене од стране новокалендарског 

митрополита пирејског Серафима

 на Недељу Православља 2012.

Током овогодишње прославе Недеље Православља новокалендарски ревнитељ православља (апсурд!) Митрополит пирејски Серафим Мендзелопулос театрално је возгласио, између осталог и анатеме против Римског папе Бенедикта, против Лутера, Калвина, Мухамеданаца, Јевреја, али и екуменизма! (погледај)

Чини се невероватним да је пирејски новокалендарски митрополит анатемисао чак и друге религије! Екскомуницирао је из Цркве оне који никада нису били Њени чланови! Изгледа да Свети Оци нису правилно поступили када су пропустили да анатемишу Јевреје и идолопоклонике тог времена. Срећом, Бог је сада просветио овог новокалендарског зилота да то учини након 20 векова чекања!

ДУХОВНА ПОНОСИТОСТ

Најочитији пример духовне поноситости налазимо не у Риму (тамо је све  духовно више маска него принцип) него у доцнијих или данашњих Грка. Богу је  било угодно изабрати њихов језик за прослављање његова имена, а њих за  распрострањење вере у свету. Незабораван је спомен њихових мученика,  незаборавна је слава њихових духовних учитеља! Од њих су се просветлили  многи народи; и ми, Словени, од њих смо добили најбоље своје благо, истинито  познање Бога и Спаситеља нашег, чисто од сваке јереси и лажи, којима су  помрачени западни народи. Са захвалношћу и искреним уважењем спомињемо ми  тако велике трудове и заслуге Грка. Али ради тих заслуга они су се понели до  безумности. Славу својих пређашњих бораца за веру преносе они на себе и китећи се њоме узносе се пред другим народима и презиру своју по Христу  браћу. Веру, којој су служили њихови преци, не држе као општу свих који је  исповедају, но као своју, грчку, и себе као једине синове Цркве, а друге као  слуге и посвојчад. Из тог убитачног извора истиче: мржња на све народе, који  не одобравају те њихове неумесне прохтеве, а нарочито на нас Словене; жеља  да нас потчине или држе у турском ропству да би преко Турака над нама  господарили; непријатељство према нашем језику, који би, кад би могли, избацили из храмова Божијих и из употребе у служби црквеној, сасвим противно  ономе што су радили њихови првоучитељи; и, напослетку, така окорелост срца  да је племенима словенским тежи православни Грк него мухамеданац Турчин. То  је познато целом свету. Разуме се да су и друге страсти, као користољубље и  властољубље, узрок овој мржњи грчкој на Словене, али први узрок је духовна  поноситост, због које, као Јевреји у старини, готови су да себе држе  јединственим избраницима Божијим, а све друге народе нечим нижим, и  створеним да служе изабраном племену грчком. То су плодови њихове духовне поноситости: мржња на све народе и умно слепило које им не допушта да увиде  своје властите користи. Нека би Бог дао да се исправе од тог страшног  порока. Ми их и сад волимо као браћу и учитеље наше, али још ревносније  бисмо се ми старали о њихову добру, па и крв бисмо своју проливали за њих,  заборављајући свако зло и сећајући се само њихових заслуга и велике Божије  благодати која је дата њиховим прецима.

У Москви 1860. године. 

Одломак преузет из: „СРБИМА: ПОСЛАНИЦА ИЗ МОСКВЕ“.  Аутори дела – група аутора: Алексјеј Хомјаков, Михаил Погодин, Александер Кошељев, Иван Бјељајев,  Николај Јелагин, Јуриј Самарин, Петар Бесонов, Константин Аксаков, Петар  Бартењев, Феодор Чижов, Иван Аксаков.

Српски превод: Српска Краљевска академија,  Сремски Карловци, Српска манастирска штампарија, 1925. Године.

ДИМИТРИЈЕ ХОМЈАКОВ: О ЈЕЛИНСКОМ ПРАВОСЛАВЉУ

Грчки национализам историјски је повезан са Православљем и штитио га је сопственим самоочувањем, док је с друге стране у њему пронашао своје духовно утемељење. Православље и Јелинство су узајамно тако блиско повезани, да се прво ближе означава другим. Хришћанско Јелинство ово јединство доживљава и развија управо у националистичком духу. Религиозни аспект био је чинилац у националним настојањима и био им је потчињен. Нису га само Фанариоти (цариградски Грци) потчинили великојелинским сновима. Ови снови су били проткани религиозним, православним елементом који их је обојио, што је Византијском патријарху давало статус и права „етнарха“ за све хришћанске народе Истока, и поштовање као живој и одуховљеној слици Христа (Матија Властар у својој 14. синтагми, 8). Као резултат тога, сва надмоћност духовно-хришћанског елемента припадала је Јелинству, и други су могли да је усвоје једино кроз Јелинизам. У том смислу просвећени Григорије Византинац (митрополит Хиоса 1860. и Хераклиона 1888) категорички је тврдио да је „мисија Јелинства божанска и универзална“. Одатле потичу древни и непрестани захтеви Јелинства за ексклузивним вођством у Православљу, будући да се оно сматра његовим поседником и преносиоцем. 

„Што је јањичарство у држави, то је фанариотство у Цркви.
Једно другом ни у длаку није уступало, а само је разлика била у средствима.“
Светозар Никетић

Према речима првог одговора Тибингенским теолозима (мај 1576) Константинопољског патријарха Јеремије II (+1595), који говори у својству „наследника Христовог“ (у Уводу), Грчка „света Црква Божија је мајка Цркава и благодаћу Божијом заузима прво место у познању. Она се непоколебљиво поноси чистотом својих апостолских и светоотачких одлука, и док се обнавља она је древна у Православљу, и налази се на челу, те због тога свака хришћанска црква мора да прославља Литургију управо на онај начин како то чини она (Грчко-Константинопољска Црква)“ (глава 13). Константинопољ је одувек показивао тенденције ка црквеном апсолутизму у Православљу и никад није био наклоњен развоју аутономних националних Цркава, чак је имао тешкоће да прихвати њихову јерархијску једнакост. Византијско-Константинопољски Јелинизам није учинио ништа да ојача националне особености хришћана у Источним Патријаршијама, него је свим средствима бранио сопствену управно-јерархијску превласт, борећи се против националне независности Дамаска (Антиохије) и Јерусалима. Крајем XVI века Константинопољ нипошто није хтео у потпуности да прихвати независност Руске Цркве, нити се у потпуности помирио са грчком аутокефалношћу (од половине XIX века), док је у односу према Бугарској Цркви своју националистичку нетолеранцију развио до црквеног раскола, проглашавајући је (1872) у свим њеним сегментима за расколничку. Веома је чудно да су најекстремнији националисти у црквеној сфери потом (1872) сматрали да су национално-црквене тежње код других недопустиве, па су их чак оптужили за нову јерес „етнофилетизма“.

Овај одломак преузет из дела Димитрија Алексејевича Хомјакова (1841-1918): „Православље, Самодржавље, Нација“ (Москва, Институт Руске цивилизације, 2011.)

Неколико речи о епископству

М. Ј.

ЕПИСКОПСКА ОДГОВОРНОСТ

Нека вам власт не буде као код незнабожаца: јер тиранија и дрскост ума нису Мој удео. Стога онај ко хоће да буде међу вама највећи, последњи од свих нека буде (Тропар 8. песме на јутрење Светог Великог Понедељка).

Нису само Свештени Канони ти који помажу Цркви у спасењу душа и у регулисању црквеног живота овде на земљи. Приликом посвећења новог епископа, кандидат у Трећем завету који даје пред народом изјављује следеће:

"У овом свом исповедању свете Вере обећавам да ћу се држати Канона светих Апостола и седам Васељенских сабора, и светих Помесних сабора, као и предања Цркве, и одлука, заповести и упутстава Светих Отаца. Све што су они прихватили прихватам и ја; и све што су они одбацили одбацујем и ја".

У тим изворима наше свете Вере проналазимо између осталог и да  епископ подлеже осуди, казни, одлучењу па чак и свргавању не само уколико посрне у Православној Вери – то јест ако проповеда јеретичко учење – или ако је неморалан у своме понашању, него и уколико је немаран у своме пастирском расуђивању.

НИ ГРЦИ НИ РУСИ

Владимир Мос

НИ ГРЦИ НИ РУСИ

На празник Светог првомученика Стефана, заштитника српског краљевског дома Немањића, 2/15. августа 2011. године, јеросхимонах Акакије (Станковић) хиротонисан је у манастиру Лесна у Француској за Епископа Ресавско-шумадијског од стране архијереја Руске Истински Православне Цркве предвођене Архиепископом омским и сибирским Тихоном. Овај радосни догађај, пун директне и симболичке важности за будућност Истински Православне Цркве широм света, изазвао је, као што се и могло предвидети, љутите примедбе чланова Истинске Православне Цркве Грчке, под чијим је привременим старањем била Српска Истински Православна Црква. Канонским питањима изазваним одлуком коју су донели Срби – да се за ову хиротонију обрате Руској Цркви – био је посвећен претходни чланак овог аутора и овде та питања неће бити детаљно разматрана. Довољно је рећи да је, по мишљењу аутора овог чланка, хиротонија била потпуно у складу са канонима и уједно животно неопходна за опстанак,  стабилност и развој Српске Истински Православне Цркве. Но, очигледно је да је ова хиротонија повредила осећања националиста из Грчке Цркве, пружајући им изговор да пресеку преговоре о јединству са Руском Истински Православном Црквом. Стога би можда било корисно да покушамо да овај догађај ставимо у контекст новије, али и не тако недавне историје православног црквеног национализма.

ЕТНОФИЛЕТИЗАМ

Нови приступ Грчко-Бугарском расколу 1872. године

Из историје је познато како је црквени Сабор у Константинопољу из 1872. године одлучио Бугарску цркву и свечано осудио још једну нову јерес, названу етнофилетизам – као тежњу да се Црква потчини националном, племенском принципу.

За ову јерес оптужени су тобоже Бугари.

Поменуто питање је специјалистима за бугарску историју интересантно из најмање два разлога:

1)  због времена: година 1872. представља врхунац бугарског ослободилачког покрета;

2)  због предмета: одлучење је прогласила иста она Константинопољска патријаршија која је неких хиљаду година радније послала у бугарске области двојицу словенских апостола, свете Кирила и Методија, да светлошћу Јеванђеља и православном вером просвете све словенске народе како више не би чамили у мраку незнабоштва.

Питање које ћемо поставити у вези са овим догађајима је следеће: није ли тај исти етнофилетизам, за који су Грци оптуживали Бугаре као за најгору јерес, кад су га се придржавали сами Грци, представљао за њих чисто Православље?

СВЕТИ САВА И НАШЕ ДОБА

Предавање г. Владимира Моса у Билефелду (Немачка), у Српској истински православној парохији Светог Преображења Господњег, на празник Светог Саве Српског 2011. године

Велика ми је част што сам позван да говорим овде у Немачкој, пред вашом истински Православном заједницом, на празник светог Саве Српског, једног од највећих светитеља који је икада живео.

Св. Сава је био велики и свети човек из много разлога. Пре свега он је био монах најстрожијег живота, аскета и чудотворац, који је чак васкрсао мртваца. Као друго, он је био необично милостив, помагао је сиромашне разних народа и подизао велике цркве у много земаља: на Светој Гори, у Цариграду, у Јерусалиму, а нарочито, наравно у његовој родној Србији. Као треће, он је био оснивач аутокефалности српске Цркве, њен први архиепископ и творац домаће српске јерархије. Под четири, установио је линију српских православних Краљева, крунишући првог српског Краља, свога брата, св. Стефана. И пето, он је био велики миротворац, доносећи мир не само у своју отаџбину, него такође измирујући и друге православне народе као што су Бугари и Грци.

Св. Сава је све ово постигао у време велике кризе заједнице Православних народа. Заиста, тринаести век, у коме је он живео, може се назвати сумрак Православног Хришћанства, његова најнижа тачка – све до кобног двадесетог века који смо управо преживели. Оно што бих желео да урадим данас јесте да упоредим тринаести и двадесети век, да видимо да ли можемо да извучемо неку поуку из искуства тринаестог века.

Екуменизам - уместо љубави ка болесном и стремљења за његово исцељење појављује се љубав ка његовој самој болести

Одломак из књиге Александра Каломироса "THE TOUCHSTONE" 

(Chios, 1976.)

До почетка нашег достојног дивљења века, Православни су веровали у Православље, инославни у своју јерес, безбожници у свој атеизам и сваки се трудио да убеди другога да он поседује истину! Људи су веровали у истину и борили су се за њу – па чак и они, који нису знали Истину. Страшна апостасија данашње епохе уопште није проузрокована тиме што се наш свет испунио јеретицима и безбожницима, који без обзира на њихову бројност, у благочестивим људима могу само да утврде веру. Апостасија има свој корен у томе што су данас људи престали да верују у Истину, престали су веровати да Истина постоји и да треба да чинимо напоре ради борбе за Њу. Јеретик убеђен у своју јерес данас је већ постао реткост, а такође и безбожници идеалисти, убеђени у свој атеизам – што је благословена појава за нашу епоху мада се то чини чудним. Савремени људи изгубили су сваку увереност у било шта. За њих је све релативно, све је стављено под сумњу и неодређеност. За њих нема ништа за шта би требало да се боре, шта би требало да штите, осим њиховог сопственог благостања у овом пролазном животу. У таквом свету безбожник или убеђени јеретик – је као острво живота у сред океана смрти, зато што њихова убеђеност сведочи о стремљењу ка истини, и мада је та њихова убеђеност неразумна, нејасна и страсна, она при свему томе показује да још увек нису срушени сви мостови који, повезују душу са Богом, који и јесте сама Иситина, мада људи то и не знају и не признају.

            И тако, људи нашег века верују само у сопствено благостање. За такво благостање неопходан је миран јавни живот, те је такође неопходна сарадња да би се обезбедили материјалним благима. Да би се то остварило у животу, све границе треба да буду порушене, све религије треба да се уједине, а такође и све идеологије и сви народи. Све што може да буде разлог за ратове, борбе, противречења у ставовима и мислима – треба да ишчезне. Политика „сажитељства“, идеја уједињене Европе, масонски синкретизам,[1] екуменизам, очекивање свесветске државе – све су то изрази неутољивог стремљења човека ка таквом благостању које ништа не би могло да наруши.

            Учење екуменизма састоји се у томе, да Истине нема нигде. Оно је уништење надања, која су одвајкада живела у срцима људи. Оно је одрицање Истине и њена замена човечијим и људским Истинама и уступцима које треба да чине једни другима ради опште користи.

            Екуменизам је последња и најлукавија замка, коју је ђаво припремио човечанству. Он је најопаснији и најподмуклији напад на Цркву Христову. Он је отров, који парализује душу и чини је неспособном да верује, неспособном да види светлост, неспособном чак да има жудњу ка Истини. Он помрачује смисао Православља и уместо љубави ка болесном и стремљења за његово исцељење појављује се љубав ка његовој самој болести. Уместо љубави према јеретику – љубав према његовој јереси.

---

[1] Синкретизам је грчка реч, која у преводу на српски значи „подобан Криту“. У древности Крићане је карактерисало то да су се у време опасности уједињавали, остављајући по страни све политичке и религиозне несугласице. У данашње време реч „синкретизам“ употребљава се ради означавања безразличне помешаности противречних и неусагласивих, религија, концепција, идеологија, појмова схватања.

СТАВОВИ: ЗДРАВ ПОГЛЕД НА САВРЕМЕНЕ ЦРКВЕНЕ ПОЈАВЕ

Шта су то: фундаментализам, конфесионализам и зилотизам?

Фундаментализам се може дефинисати као систем мишљења и понашања које се залаже за доследну примену ауторитетно предатог (=предањског) учења унутар одређене верске заједнице, са тежњом да се то учење прошири и на појединце и групе ван матичне заједнице.

СА САЈТА "БОРБА ЗА ВЕРУ"

Уредништво блога СИП преноси веома интересантан текст који је објављен на сајту "БОРБА ЗА ВЕРУ". Текст је објављен под назнаком "Писма посетилаца", те се на тај начин не може поистоветити са ставом уредништва самог сајта али велики је помак у томе што је ово писмо (потписано псеудонимом "Нико и ништа") уопште објављено, а то стога што се по први пут преставља реална ситуација и реално шизофрено стање у коме се налазе СПЦ ревнитељи - борци изнутра нарочито по питању њихове идеализације неких епископа наводних антиекумениста и традиционалиста. Пријатно смо изненађени овим трезвеним текстом, а још више храброшћу и истинољубивошћу редакције "БОРБЕ ЗА ВЕРУ" што су ово анонимно писмо објавили пред Српском благочестивом јавношћу.  

ЛИЦЕМЕРЈЕ И АПСУРД У СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ

Поштовано уредништво,

Дуго сам размишљао да ли да вам упутим ово своје писмо. То из разлога што видим да на вашем сајту пишу наши угледни духовници, свештеници, доктори теолошких и правних наука, канонисти, књижевници, професори... Шта бих ја могао да кажем, а да они нису рекли? Шта бих ја могао да кажем, а да то нису рекли у својим писмима многи од ваших цењених посетилаца? И ко сам ја да уопште нешто говорим? Нико и ништа. И ако свој текст потпишем, они који ме познају презриво ће се насмејати, а и ви ћете га сами сигурно одбацити, јер ја немам ни др, ни мр, ни проф...

Али ево, охрабрио сам се, могуће је мало и погордио, па реших да пишем. Охрабрили сте ме, и делимично подстакли, ви цитатом Св. Теодора Студита: „Заповест је Господња, да не останемо неми у временима кад је вера у опасности. Кад је у питању вера, нико нема право да каже није моја ствар или то ме не занима. Камење ће завикати, а ти да останеш нем и незаинтересован“? (Свети Теодор Студит). Охрабрили сте ме и тиме што понекад објављујете и текстове обичних људи – мале браће Христове. Лепо је и похвално што тако чините.

Међутим, ово што ја желим да кажем, умногоме одудара од онога што ви објављујете, па нисам баш ни уверен да ћете ово моје писмо објавити. Али, ко зна.