среда, 13. фебруар 2013.

ОБРАЋАЊЕ СВ. ФИЛАРЕТА ПАТРИЈАРХУ АТИНАГОРИ (1968)



Његовој Светости, Најсветијем Атинагори I,
Архиепископу Константинопољском
и Васељенском Патријарху

Ваша Светости,
У светле дане Васкрса, кад наша света Црква празнује Празник над празницима и Славље над слављима, сви предстојатељи светих Божијих Цркава у својим васкршњим посланицама објављују пастви радост Васкрсења Христовог. Ни Ваша Светост није пропустила да то по обичају учини.
Ипак, радост Васкрсења коју је Ваша Светост објавила, помрачена је за ревнитеље Православља другом вешћу, коју сте у истој посланици изволели да објавите православном свету као "још једну радост". Ви саопштавате како сте решили да приступите сазивању Великог Сабора "са циљем обнове Цркве и успостављања јединства свих хришћанских Цркава".

субота, 09. фебруар 2013.

ОБРАЋАЊЕ СВ. ФИЛАРЕТА ПАТРИЈАРХУ АТИНАГОРИ (1965)



Обраћање његовој светости Кир Кир Атинагори
Архиепископу Константинопоља – Новог Рима
и Васељенском Патријарху

Ваша светости!

Од Светих Отаца ми смо наследили завет да се у Цркви Божијој све обавља по законитом поретку, у једномислију и сагласности са светим предањима. Ако пак неко од епископа или чак предстојатеља аутокефалних цркава чини нешто што није у складу са оним чему учи читава Црква, онда сваки њен члан може да изјави протест. Петнаесто правило Двократног Константинопољског Сабора из 861. године сматра достојнима "части која доликује православнима" оне епископе или клирике, који изађу из општења чак и са својим Патријархом, ако он свенародно проповеда јерес или отворено учи о њој у Цркви. На тај начин сви ми представљамо стражаре Црквене истине, која је увек била чувана бригом да се ништа што има општецрквени значај не чини без сагласности свих.

субота, 02. фебруар 2013.

Сумњиво Православље групe митрополита Кипријана



Неколико речи о аутору текста:
Више од педесет година протојереј Георгије Грабе (1902-1995), потоњи Епископ Вашингтонски и Флоридски Григорије, био је десна рука првојерараха Руске Заграничне Цркве Митрополита Антонија, Анастасија и Филарета.
Рођен је 1902. године у Санкт-Петербургу у Руском Царству, као син грофа Павла Николајевича Грабеа (брат генерал-лајтнанта Михаила Николајевича Грабеа, последњег Атамана Донске козачке армије и хероја Првог светског рата). Његов прадеда био је Алексеј Хомјаков.
Године 1920. Георгије је са родитељима емигрирао најпре у Цариград, а потом у Београд где је 1926. године завршио школовање на Београдском Универзитету. У то време већ је био члан редакције "Церковних ведомости", званичног часописа Руске Заграничне Цркве, као и монархистичког часописа "Глас верног поданика".
Оженио се 1925. године, имао је четворо деце. Године 1931. постао је Секретар Архијерејског Синода Руске Заграничне Цркве у Сремским Карловцима. Србију је напустио 1944. године, спасавши пред комунистима велики део архива Заграничног Синода.
Године 1945. рукоположен је за свештеника, а годину дана касније постао је протојереј. Заједно са Митрополитом Анастасијем 1951. године прелази у Њујорк (САД). За епископа је хиротонисан 1979. године.
Године 1994. писаће Митрополиту Виталију: "Био сам сведок и учесник славног периода живота Руске Заграничне Цркве, а сада с болом у срцу гледам оно што сматрам њеним неславним крајем". Упокојио се 24. септембра / 7. октобра 1995. године.
Сестра Владике Григорија била је настојатељица Леснинског манастира у Провемону (Француска), игуманија Магдалина (грофица Грабе).
Владика Григорије је још у младости показазивао изузетан таленат за административне послове, сјајно познавање канона Православне Цркве и осећај за догматска питања. Дубина његових мисли, вештина вођења борбе на неколико фронтова, ширина његових погледа, способност да предвиди догађаје и сигурно влада ситуацијом – све то га је учинило познатим и у црквеној средини и у друштву уопште. Што је посебно важно, Владика Григорије је био принципијелан човек који је сваку чињеницу и ситуацију увек процењивао са становишта црквених канона и догмата. Управо он је у много чему заслужан што се Руска Загранична Црква током пола века истицала као бастион и тврђава Истинског Православља, па су јој се за помоћ обраћали како грчки тако и руски истински-православни хришћани. Грабеа су волели, Грабеа су се плашили, поштовали су га и дрхтали су пред њим... 

Епископ Григорије Грабе
Сумњиво Православље групe митрополита Кипријана

Часопис „Православнаја Рус“, у овогодишњем броју 17, објавио је Одлуку Руске Православне Заграничне Цркве која се тиче успостављања молитвеног и евхаристијског општења са групом старокалендараца предвођених Кипријаном, Митрополитом Оропоским и Филијским.
У закључном пасусу Одлуке разјашњени су разлози који су подстакли Сабор да предузме овај корак. Међутим, ни у једној од шест тачака не спомиње се да је на Сабору из 1975. решено да се не ступа у општење ни са једном од грчких (старокалендарских) група, док се оне међусобно не уједине. Потом је Синод, већ предвођен митрополитом Виталијем, потврдио ово мудро саборско решење у пролеће 1993. године, то јест, пре само годину и по дана. Сви су свесни да се грчке групе ни на који начин не могу похвалити да су постигле јединство, а ова саборска Одлука ипак не нуди никаква објашњења за укидање пређашњег саборског решења.
Тако у Одлуци стоји: „ После разматрања и анализе свих аспеката ових питања (која се тичу историје и идеологије ове групе), Сабор Епископа сматра да је у садашње времекада се отпадништво шири и када су такозвани званични представници Православља, као што су Константинопољска и остале Патријаршије, подлегли и пригрлили позиције модерниста и екумениставеома важно да се Истински Православни уједине, устану и супротставе издајницима Светоотачког Православља. Тим поводом Сабор епископа је одлучио:
1) Да успостави молитвено и евхаристјиско општење са грчким  старокалендарским Синодом митрополита Кипријана, као и са његовим преосвешенством епископом Фотијем Тријадичким  који је глава бугарске старокалендарске епархије...