Манастир Есфигмен и даље чврсто одолева нехумани прогон од стране екумениста

Текст који прати овај YouTube видео:
Најновије вести!
Васељенски патријарх - екумениста Вартоломеј, жели есфигменске монахе што пре да избаци са Свете Горе јер се оштро противе намери да се убрза екуменски дијалог и оствари јединство са Ватиканом. Православни монаси - ревнитељи (зилоти) присиљени су да кријумчаре храну и лекове и да свакодневно пробијају обруч полиције и обалске страже чији је циљ да их присили да напусте манастир Есфигмен. Откако је блокада почела, умрло је 18 монаха, који због такве ситуације и недостатка лекова нису имали адекватну лекарску негу. Све то се пред нашим очима данас, дешава у савременој демократској држави - чланици Европске Уније и то је више него нехумано!
Побољшање односа римокатолика и православаца значи да ће притисак на побуњенике из Есфигмена расти, како би се у манастир довело неко послушније братство.

Амерички грк Џон Ригас оптужује грчку владу:
"Шокантно је да грчка влада, у време финансијске кризе, баца паре грчких пореских обвезника како би финансирала патроле полиције и обалске страже око манастира Есфигмен. Све што монаси желе је да их пусте да се на миру моле Богу."

Ово је прича "BBC News" новинара Малколма Брабанта.
Месеца новембра, године спасења 2010.

Овај видео прилог је за српску јавност преуређен трудом сарадника блога www.serbiantrueorthodox.blogspot.com

ПАМЈАТ ПРАВЕДНИХ

Блажене успомене светогорски старац

СХИАРХИМАНДРИТ ЕФТИМИЈЕ

Игуман атонског манастира Есфигмена,

Главног бедема Истинског Православља на Светој Гори

Схиархимандрит Евтимије је рођен 24. фебруара 1925. на Кипру, у месту Лимасо. Монаштво је примио 11. јуна 1948, у дватесеттрећој години. 25. јуна 1965. био је рукоположен за јерођакона од стране новокалендарског Митрополита куског Натанаила. Исти јерарх рукоположио је о. Евтимија за јеромонаха 8. јула 1965.

Глас Светогорских зилота

ПРОГЛАС

Свештеног манастира Есфигмен

Света Гора – Атос од 25. децембра 2002. г.

Свештени манастир Есфигмен, већ деценијама познат свим Грцима, а и даље по свој неравноправној, страдaлачкој и исповедничкој борби за Православље, сада пролази кроз још један период угњетавања и прогона у последњих пар месеци.
На Бадње вече, потпуно незаслужено, наш манастир је примио и завршни ударац од Васељенске патријаршије проглашавањем целокупно братства "расколницима" зато што одбијају да крену њеном јеретичком странпутицом.
Јасно је и очигледно да је наш манастир "камен спотицања", препрека остварењу убрзаних планова патријаршије о стварању јединствене сверелигије екуменизма. А патријаршија Константинопоља, по обичају сама доноси одлуке, угледајући се у својим схватањима на неприкосновену владу папске безрешности и усклађујући се са њеним убеђењима. Међутим, да би одлуке Синода имале ауторативност и валидност, морају бити у складу са Светим Канонима Православне Цркве. Штавише, чињеница је да трон не представља и не осликава Патријарха, већ Православно исповедање вере које треба да буде потврђено и делима, јер су на трону Васељенске патријаршије у прошлости били и многи злославни и јеретични патријарси, што се може видети из историје Цркве.
Стога таквима оглашавамо и г. Вартоломеја и Његов Синод, пред свим православним Хришћанима, као оне који нису вођени православним схватањима, отпалим од Јеванђелске истине, који не следе Сете Каноне И Предање Православне Цркве. Тачније, већ годинама сматрају да јеретичке хришћанске "цркве" Запада и Истока чине заједно са Православљем једну Свету Саборну Цркву Христову, прихватајући њихове тајне и свештенство важећим, а тиме одбијајући и оспоравајући јединственост Православне Цркве као Цркве Христове. Тиме крше и члан Символа Вере који каже "Верујем... у једну Свету Саборну и Апостолску Цркву", па тако деле и комадају истину Јеванђеља са свим јеретичким исповедањима и "црквама". Поврх свега још богохулније прихватају и обједињују под заједничким истинитим Богом све међусобно супротстављене Религије. У случају да их ми неправедно оптужујемо, претерујући у својим тврђењима, што је мало вероватно, јавно их позивамо да их оповргну, премда би их тај чин довео у потпуну контрадикторност са њиховим свеукупним међусобним јавним изјавама и делима. Дубоко жалимо и осталих деветнаест Светогорских манастира, чији млак и равнодушан став према свејереси екуменизма, као и небратски и бескрупулозан однос према нашем манастиру (потписали су документ о нашем прогону) представљају црну мрљу у историји Свете Горе.
Зарад Истине и Православља Осећамо обавезу да разоткријемо и данашњу позицију пред христоименитим Православним стадом. Од њих је као што је већ познато, шест манастира слепо оруђе и одјек васељенске патријаршије, јер са њом имају идентичан став и примају заповести на штету Православља и аутономије Свете Горе. Осталих тринаест Светих манастира, иако се не слажу са злославним екуменистичким ставом Васељенске патријаршије (што је очигледно из неких њихових ранијих притужби) и премда подржавају аутономију, сагласни су са одлуком о нашем прогону, са једне стране збо непосредног притиска и претњи кесара (власти), а са друге стране, из жеље да се ослободе нашег узнемиравајућег присуства, и става нашег манастира да не општи црквено са њима. Било би исправније и богоугодније да испоштују наша Православна убеђења и ставове, него да се поводе за неправославним учењем Фанара и прихватају неканонску патријаршијску одлуку о нама као расколницима.
Наша браћа Светогорци би требало да буду свесни да су, тиме што су потписали погубљење нашег братства, довели себе у конфликт са Заштитницом Свете Горе, заборављајући да смо сви подједнако гости у Њеној Башти, те немају право да искорене и прогнају монахе са места где су дали завете, јер нас је сама пресвета Богородица довела и сместила на Њено Свето Место. Насиље и томе слично понашање нису плод Светог Духа, нити Јеванђелске љубави.
Говорећи шире о патријаршијској, синодској одлуци против нашег братства као расколничког, треба рећи и то да је та одлука донета са циљем и скривеним намерама, већ се и не ослања на Свете Каноне Православне Цркве, односно потпуно је супротна 31. Апостолском Канону, као и 15, Канону I i II Цариградског Сабора. Ови Канони бране и озакоњују став нашег Свештеног Манастира, према општепознатој јереси Фанара. На ове Каноне су се позивали и наши претходни Светогорски Оци пре 700 година, под латиномислећим Патријархом Веком, када су одбили да подрже Лионски унијатски Сабор. Оваква одлука Фанара ће сигурно имати исту судбину као и ондашња (пре 28 година) бесциљна и антимонашка Патријаршијска одлука о екскомуницирању наша четири монаха.
У наставку наводимо мисли наших Црквених Отаца везане за неправедно екскомуницирање и кажњавање од стране Епископа. Свети Максим Исповедник вели: "Ако јерарх без разлога некога изопшти, њему Божији суд неће садејствовати, јер само у сагласности с Божијим законима треба да врши изопштење, а никако по својој вољи.
Неустрашиви исповедник богочовечанске Православне истине, велики Теодор Студит додаје: "Епископи немају овлашћење да крше Свете Каноне, већ само да се усагласе са прописаним и да прате оно што је раније добро установљено. А када треба да везују и одрешују, немају овлашћење да то чине на било који начин, већ само на онај који је исправан са гледишта истине." 
Апостолске установе дају још јасније објашњење: "Као што се одаслани мир, уколико не пронађе достојног примаоца, враћа управо онима који су га и послали, исто тако, и још више, проклетство послано ономе који га ни са чим није заслужио, јер је недужан, враћа на главу управо онима који су га неправедно одаслали."(III књига, 15. Поглавље)
Свети Фотије бележи: "Некад је анатема била ужасна, али само у време када су је проповедници благочешћа користили да осуде кривицу нечестивих јеретика. Од тренутка када је бестидност јеретика прешла у неку врсту лудила, покушавши да окрену анатему, коју они имају на својим главама, против оних који се боре за Православље... Под оваквим околностима, ужасна ова анатема прелази у нешто попут играчке, постајући донекле драга и пожељна благочестивима, али само под условом да је произносе уста нечастивих јеретика." (Игњатију Клаудијополиском)
Потврду за горе наведено имамо у примеру Седмог Васељенског Сабора, када је по целом свету објављено да је анатема, коју су тада бацили 339 јеретичких епископа против Св. Дамаскина и осталих поштовалаца светих икона, остала на њиховим главама у векове векова. "Анатема коју су они непромишљено изговорили остаје на њима у бекове векова." 
Сходно томе, очигледно је да не само што нас не погађа патријаршијска одлука да нас прогласи "расколницима", већ нас доводи још ближе Богу; истовремено расте и јача наш борбени морал, јер је јасно да се патријарх и они који су са њим, по још једанпут у историји, не крећу под окриљем Бога.
Чињеница да су нас и наша сабраћа Светогорци скрнављујуће и злосрећно прогласили "расколницима", са собом носи застрашујуће последице непредвидљивих размера за наше Свето Место, зато што тиме не само што су пришли ближе зловерју Фанара, отуђујући се од Православног исповедања вере, већ су довели до непосредног угрожавања аутономије Свете Горе, а касније и нарушавање строге забране уласка жена на Свету Гору.
Могла се и очекивати ова трагична заједничка погрешна осуда Васељенске Патријаршије, и светог Кинота (општине) Свете Горе, зато што су јој претходиле разне гласине да наш свештени манастир нема никакве намере да учествује у раду Светог Кинота Свете Горе и зато што није сматрао за нужно да пошаље сво представника тамо; као и да смо се изоловали, јер нисмо уписани у Општи Регистар Монаха Светог Кинота. Оваква тврђења су неоснована, јер је Свети Кинот изоловао наш манастир 1972., незаконитим одбацивањем нашег представника. Такође су незаконито одбили (са скривеним намерама) сваку нашу накнадну листу монаха; да би данас дошли до тога да бесрамно тврде да смо узорпатори манастира. Овај наведени чин руши достојанство Светогорских монаха, пошто представља јединствену појаву протеривања монаха у целокупној историји Свете Горе, старијој више од 1000 година. 
Као закључак свега, нека добро знају наши прогонитељи, да имамо у виду речи Светог Теодора Студита: "Свети Златоуст је свима гласно објављивао да непријатељи Бога нису само јеретици, већ и сви они који са њима опште"; тако смо ми одмерили савесно нашу одговорност пред Богом и пред људима, и одлучили смо, благодаћу Христовом, да ни по коју цену не напустимо наш Манастир у коме смо дали монашке завете, стојећи чврсто у својим Православним ставовима, не излазећи у сусрет туђим прохтевима и жељама. У томе имамо непобедиву заштиту и подршку саму Заштитницу Свете Горе, Госпођу – Богородицу, која нас је и позвала у Своју башту, а сада нас јача и управља у нашој свештеној борби.

"Никада се нећемо одрећи тебе, вољено Православље!
Никада те нећемо издати, благочешће отаца!
Никада те нећемо оставити, мајко побожности!
У теби смо рођени, у теби живимо, и у теби ћемо и умрети.
А ако времена то буду тражила, и хиљаде пута умрећемо за тебе!"

  Јосиф Вријеније

У љубави Господњој молитвеник пред Богом игуман Свештеног Манастира Есфигмен
Схиархимандрит Методије и са њим у Христу братија

Беседа

БЕСЕДА ЈЕРОМОНАХА АКАКИЈА

НА ДАН СПОМЕНА СВЕТИХ ЗОГРАФСКИХ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ПОСТРАДАЛИХ ОД ЛАТИНА 

10. октобар

Данас небеска Победничка Црква светло прославља свечасни спомен светогорских преподобномученика Зографских на челу са њиховим блаженим игуманом Томом. Данас и ми на земљи – Воинствујућа Црква Православна у песмама и молитвама славимо спомен незаборавних духовних војника свете Христове истине. Данас се молитвено сећамо оних који су својим примером показали пут којим треба да крене сваки православни хришћанин када се пред њега поставља опасност избора: одрећи се вере Православне и тако спасити тело; или сачувати веру Православну по цену губитка сопственог живота и тако спасити душу. Велика борба између папства и Свете Горе водила се у давном 13-ом веку у време владавине византијског императора Михаила Палеолога који је да би избегао крсташке походе латина који су пустошили византију прихватио унију, затраживши политичку и економску помоћ Запада за раслабљену Византијску империју. Сатрудник у том Богомрском делу му је био патријарх Јован Векос који је усвојио ставове Лионског унионистичког сабора о признању и потчињавању Православља римском Папи. Света Гора је наравно одбила да призна унију, те је Папа решио да огњем и мачем утврди своју власт и на Гори Атонској која је одувек била чврсти бедем и неосвојива тврђава светог Православља. Латински војници предвођени бискупима и фратрима уз које су били и православни унијати патријаха Јован Векоса су нахрлили на Богородичин врт приморавајући монахе да прихвате унију, прво милом па онда и силом. Један део светогорског монаштва је, због страха од смрти примио унију и заједно саслуживао са папистима. У манастиру Ксиропотаму су одслужили заједничку литургију. Но, убрзо потом их је сустигао велики гнев Божији у виду земљотреса који је срушио храм и зграде обитељи. Од тада престаде и велико чудо од једне биљке која је расла у поднижију Часне Трпезе у саборном храму Светих Четрдесет Мученика Севастијских, доносећи сваке године четрдесет лековитих плодова, који исцељиваху сваку болест код људи који су их са вером кушали. 

Јеромонах Акакије

Пре него што су се латини приближили Зографској Бугарској монашкој обитељи, Мајка Божија је ове монахе на чудесан начин о томе обавестила. У манастирском винограду је, наиме, по послушању живео један стари монах, који је у својој келији редовно читао акатист Пресветој Богородици пред једном њеном иконом. Док је клицао Војвоткињи небеској акатисно „Радуј се!“, икона проговори и рече му: “Радуј се, и ти старче, но бежи што брже одавде, да те не снађе невоља! Иди и реци братији у манастиру да се затворе, јер су непријатељи моји и Сина мога богопротивни римљани насрнули на ово мноме благословено место, и већ су близу“. Старац је питао: „Како Владичице, да оставим Тебе, заступницу своју?“ Глас са иконе му је рекао: „Не брини за мене, него пожури!“ Старац је похитао, а икона га ја на чудесан начин, престигла, и већ је била стала над манастирску капију. Удивио се бугарски монах, и испричао игуману и братији о свему. Пошто су прославили Господа и Мати Његову, монасима се обратио игуман Тома, који их је подсетио на речи апостола Павла о неустрашивости синова Божијих који, ако са Христом страдају, са Њим бивају и прослављени. Потом је храбрима предложио да остану и приме мученичке венце, а слабијима да се склоне док опасност не прође, да се не би поколебавши се у вери прелестили и прихватили заједничке молитве са папистима и признање римског папе. Тако и би: једна група побеже да се сакрије по околини манастира, а неки остадоше са игуманом Томом и затворише се у манастирску кулу, чекајући богомрске латине. Непосредно после тога, латини уђоше у манастир и стадоше пред кулу куцајући на врата, говораху: „Отворите нам господо, зашто сте се затворили, ми смо ваша браћа по вери јер су ваш патријарх и благочестиви император са римским архиепископом склопили унију!“ Игуман Тома их иза замандаљених врата упита: „Не знамо вас откуда сте!“ Латини наставише: „Ми смо слуге Христове и чули смо да ви не прихватате наредбу вашег благочестивог цара и одлуку о унији вашег патријарха, па смо дошли да вас обратимо на пут Христове истине.“ Свети игуман Тома им рече: „Идите од нас ви, који чините безакоње, зато што апостол каже: да ако нам и наш цар и наш патријарх па и ангео са неба буду проповедали јеванђеље друкчије него што су нам православни Оци проповедали, АНАТЕМА да буду! Изложите нам своје учење и ако је од Бога, ми ће мо се сјединити са вама и примићемо вас као браћу, а ако није од Бога, прођите нас се!“ Тада латини рекоше да су од Бога пошто их шаље римски архиепископ као глава васцеле цркве што подразумева филиоквистички додатак Никејско – Цариградском Символу вере, служење литургије на бесквасном хлебу, целибатно обријано свештенство, као и сличне новотарије. Игуман Тома одлучно одговори да такво јеретичко исповедање ни по цену живота, заједно са братијом неће да прими, исповедивши потом православну веру у Свету Тројицу. Тада латини, пуни беса скинуше маску душебрижништва нанесоше мноштво грана и дрва и запалише кулу да би „шизматици“ у њој изгорели. Док је пламен полако захватао кулу, ови нови духовни младићи у пећи нововавилонске папске јереси, подигоше руке своје ка небу, и помолише се овако: „ Владико Господе Исусе Христе, Боже наш, Јединородни Сине и Логосе Божији, Који Си као непорочно Јагње Себе дао на заклање за род људски! Ти, Господе, Који Си излио пречисту Крв Своју за Своју Цркву и рекао да јој ни врата паклена неће одолети, заштити Цркву Своју од вукова који је уништавају. Умножи, Господе наслеђе Своје по свој васељени, од једног краја земље до другог. Земаљски удео своје Пречисте Мајке заувек сачувај непобедивим и неодоливим; оне који у њему живе освештај, прослави са собом и помилуј их. Прими ову молитву из уста наших као добромирисно кађење и погледај милостиво на нас, као што Си погледао на Аврамову жртву и Јосафатово жртвоприношење, јер си благ и човекољубив“. Када окончаше молитву, са неба дође глас: „Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима!“ Док се кула у страшном пламену већ почела обрушавати из ње се чуло појање псалама и стихови Акатиста Богородици. У зографу тада пострада двадесет шест монаха - мученика Христових, од којих су четири била световна лица. Много година после страдања светих мученика, Зоографска обитељ је у деветнаестом веку на месту де се назила кула подигла споменик. Требало га је освештати на дан њихове мученичке кончине. Када је отпочело свеноћно бденије уочи празника, ноћ је била без месеца и звезда, веома тиха. Око поноћи читано је у храму житије и страдање светих зографских мученика; тада се над храмом неочекивано појавио огњени стуб. Он је обасјавао манастир таквом светлошћу да су се у порти на тлу могли видети и најситнији предмети. Над храмом је овај стуб стајао три – четири минута, а затим се преместио и стао изнад новог споменика. Онда се подигао и постао сличан венцу који је увенчавао одозго место мучеништва зографских монаха. Ово чудо су видели не само зографски монаси него и многобројни гости зографске светиње. Тако Господ прославља своје верне служитеље још овде на земљи, док оне који су га издали, такође, још овде на земљи посрамљује, што се дало видети кроз наказна демонолика тела двојице монаха који су у време Јована Векоса саслуживали са латинима. Њихова тела и данас леже, као божија опомена, у једној пећини надомак Велике Лавре на Светој Гори. 
Браћо и сестре, истински православни хришћани, немојмо никада заборавити речи Пресвете Богородице: ево иду непријатељи моји и Сина мога! Немојте да једнога дана себи дозволимо да на основу неких наших варљивих осећања или чињенице да већина људи тако мисли, и помислимо да нека црква која је у молитвеном заједништву са латинском јересју и која папство признаје за равноспасоносну веру може и даље да остане православна, благодатно – спасавајућа Црква. Иако су непријатељи Пресвете наше Богородице и њеног Сина већ одавно, кроз молитвено и евхаристијско општење званичне Српске цркве са њима, на простору наше отаџбине присутни, њихов ЦРНИ ПОГЛАВАР ЦРНЕ ИНТЕРНАЦИОНАЛЕ, (како га је 1937. у време борбе против конкордата, назвао наш последњи српски православни патријарх кога су папофили мучки отровали – свети Варнава), дошао је на праг и наше отаџбине. Данас као и у време Конкордата наши властодршци широм отварају капије и пуштају га да, пошто су га већ духовно прихватили црквени великодостојници, физички, чврстом ногом, стане на тло светосавске, православне, Христове Србије. Авај, данас Србија нема непоколебивог Варнаву за патријарха, него унијату Павла. Нема Сабор савесних и ревносних православних јерараха који су после мученичке Варнавине смрти изопштили из Цркве скоро целокупну Владу и Сенат, само зато што су потписали државни споразум – Конкордат са Ватиканом и папом, него разбојничку пећину разних комунистичких постављеника, јеретика, богохулника, папофила, морално настраних особа, среброљубаца и духовних слабића који немају снаге да се успротиве потопу отпадништва који је полако али сигурно у својим вртлозима удавио српски народ и државу. 
Браћо и сестре, дали смо свесни да смо ми, истински православни хришћани данас Српска Православна Црква? Ако јесмо, а јесмо! Онда ће се од нас много тражити. Како ћемо изаћи пред св. Саву и светога Варнаву, ако смо нашим немарним животом срамотили Цркву Српску за коју су се и наши преци на челу са њима борили и сачували православном, а коју је лажипатријарх Герман са данашњим унијатом Павлом положио под ноге папе и осталих непријатеља Христових? Уозбиљимо се и будимо дорасли тешкој ситуацији у коју нас је промисао Божија довела. Сетимо се речи светитеља Саве: ДА СВАГДА ТВОРИМО БЕСМРТНА ДЕЛА У ХРИСТУ ВЕРУ ЧИСТУ И МОЛИТВУ ЧЕСТУ. Помолимо се данас светим мученицима зографским да нам измоле у Бога љубав према Богу и ближњем, међу нама слогу и јединомислије и да нам Господ подари такву исповедничку храброст какву су они имали, да ако време и прилике то буду од нас захтевале дарујемо и свој живот, само да се не одрекнемо наше свете православне вере. 

СВЕТИ МУЧЕНИЦИ ЗОГРАФСКИ МОЛИТЕ БОГА ЗА НАС!

светогорски старци

Старац САВА Атонски
из келије Св. Николаја (Капсала, Света Гора Атонска)

(прeузето из грчког часописа
„Агиос Агатангелос“ за новембар-децембар 1991 год.)


Поштовани старац Отац Сава држао се става 19 главних светогорских манастира, који су, као и многи људи, сматрали да привремено треба да пристанемо на одређене уступке у питањима вере. Пошто је отац Сава живео узвишеним подвижничким животом, оци који су недавно стигли на Свету Гору – тзв. нови атонски оци – који су били у општењу са екуменистима-новокалендарцима и помињали Васељенског патријарха, често су га посећивали ради духовних савета. Они су својим следбеницима наводили старца као пример и велики ауторитет, јар ако је протест зилота који су одбијали да помињу патријарха оправдан, зар не би и о.Сава био међу њима? 
Ипак, када је Васељенски патријарх Димитрије саслуживао са Римским папом у Риму, у децембру 1987. године, отац Сава је устао – његова душа више није могла да поднесе останак у таквој отворено екуменистичкој цркви. Заједно са другим подвижницима, изразио је протест и одвојио се од осталих атонских отаца који су и даље следили 19 манастира који су и даље општили са Цариградским патријархом и новокалендарцима. Није више одлазио у цркву, ни у један од тих манастира, ни у келије и скитове које су тим манастирима били подчињени, него је прешао под омофор грчких старокалендарских епископа којима је био подчињен манастир Есфигмен.
 Они који помињу Васељенског патријарха су се узнемирили. Многи су из манастира и келија долазили старцу да би га убедили да се предомисли и врати. Али те честе и напорне посете нису постигле циљ.
На крају крајева старац је био принуђен да писмено одговори једном монаху који му је често досађивао. Тиме је одговорио и свима другима који су се својски трудили да га отргну из Православља и гурну у наручје екуменизма. У продужетку наводимо текст старчевог писма.





Келија Св. Николаја
Капсала, 13. август 1991.

Драги Оче, Благословите.
За време твоје последње посете нашој келији, пре неколико дана поновио си своју неправилну изјаву да смо ми – ван Цркве, пошто не помињемо патријарха Димитрија. Такође, рекао си и неке друге ствари, што нас је подстакло да ти напишемо следеће, како бисмо те сада потпуније поучили, јер су докази и оспоравања које смо изложили током разговора нарушли твој мир и разгневили те.
 У изрекама Отаца пустињака написано је да су авву Агатона једном приликом питали да ли је он горд, блудник и јеретик. Авва је прихватио прве две оптужбе, јер је то било корисно за његову душу, али је одбио да је јеретик, јер би та оптужба значила одвајање од Бога.1
 По твоме мишљењу (као и по мишљењу 19 светогорских манастира, осим Есфигмена, скит Пророка Илије и многих отаца зилота) ми смо у заблуди и постали смо расколници. Тешко ти је да признаш да Константинопољска патријаршија проповеда јерес, јер онда треба да признаш да си и сам у општењу са тим вуковима, а не са пастирима, и да не треба да идеш за њима, као што су заповедали сви наши Свети Оци и Сабори.
Покушаваш да одбраниш Фанар, али њихове речи и дела показују да грешиш. Узалуд се позиваш на мишљење оца Пајсија2 и других који су снисходљиви у погледу савремених околности и пристају на уступке, тј. сада користе „икономију“, а када дође време (када Димитрије уђе у општење са папом, како си рекао), тада ће се одвојити од онога што није сагласно учењу Светих Отаца и Сабора. Ипак, дубоко сте у заблуди.
 Што се тиче савета који си спомињао – старца Пајсија или твога суседа, оца Исака, или било кога другог – који полазе од тога да Димитрије „право управља речју истине“, како можеш очекивати да ћемо их прихватити за богоугодне, када су у потпуној супротности са Православним учењем? Ако се Истина издаје, зар то не треба назвати безакоњем, а не „икономијом“, уступком, усаглашавањем или попуштањем? Ти браниш своју позицију речима старца Пајсија: „Димитрија доводе у заблуду јерарси који су око њега и он због њих чини оно што иначе не би чинио“ или „ Ако престанемо да помињемо патријарха, онда ћемо бити изван Цркве!“ итд. за које се речима св. Јована Златоуста може рећи: „Све што причају су глупости и приче за малу децу.“ Њихове речи представљају плод новог богословља, које је Фанар искористио у злогласној Енциклики из 1920. године, у којој је јеретике назвао „санаследницима благодати Божје“.
Ти наводиш речи св. Златоуста о томе да чак ни мученичка крв не може да спере љагу раскола, и речи св. Игњатија Богоносца: „Да ништа не чини без епископа“. Из тога изводиш закључак, да када се одвајамо од епископа, остајемо изван Цркве.
Ипак светитељи су те истине изговорили у време када је било јасно шта је Православље и шта је Црква. Данас, када је ураган екуменистичке свејереси понео чак и изабране, на снази су друге речи истих светитеља: „Ако је твој епископ јеретик, бежи од њега, бежи, бежи као од ватре и змије“ (св. Јован Златоуст), или: „Ако твој епископ учи нечему што излази изван граница закона, онда чак и ако води целомудрен живот, ако твори знамења или пророкује, нека ти буде као вук у овчијој кожи, јер он ради на разарању душа“ (св. Игњатије Богоносац). Када би Димитрије правилно управљао речју истине, ти би био у праву када користиш ове две изреке светитеља, али овако ти користиш речи Отаца по своме укусу, како би оправдао то што следиш Димитрија, Партенија Александријског, Јакова Америчког, Стилијана Аустралијског. Зар ти нису довољне бројне изреке Светих Сабора и Отаца? Или се плашиш да те не избаце из јеретичке зборнице? Чињеница да други патријарси имају општење са Фанаром у стварности је небитна. Важно је ко следи светитеље и ко је у Истини. Партеније, Александријски патријарх, рекао је да он Мухамеда сматра за апостола који се трудио ради Царства Божијег. Партеније је изрекао и друга богохуљења, која су ти позната. Нема потребе да пишем о јереси Јакова (Кукузиса) Америчког и Стилијана (Харкинакиса) Аустралијског. А ти си са њима у општењу као да правилно управљају речју истине! Ко осуђује Јакова? А Партенија? Можда Вартоломејева комисија која већ две године истражује да ли је Стилијан јеретик или не? Зар не схваташ да они неће да подигну оптужбу? 
Фанар је делегацији у којој су била тројица светогорских игумана обећао да ће бити исправљена изјава патријарха Димитрија дата штампи о примању причешћа од латина, да ће Стилијан бити смењен са места председника Комисије за богословски дијалог, итд. Да ли је то данас учињено? Или ти верујеш да ми немамо ни одговорности, ни кривицу, и да ћемо да остајемо у општењу зато што старац Пајсије бестидно говори да Димитријеве изјаве и дела не противрече нашем учењу и не нарушавају истину?
 Историја се понавља. Св. Теодор Студит, св. Максим Исповедник и многи други хришћани нису следили јерархију која је у различита времена проповедала јерес, па су зато од те јерархије били називани расколницима. Без обзира на то што је св. Герасим Јордански био чудотворац и што му је служио дивљи лав, он је једно време пребивао у заблуди, водећи за собом хиљаде палестинских монаха, и није примао Четврти Васељенски Сабор све док на крају св. Евтимије Велики није исправио његову заблуду, те се он покајао.
 Ти питаш: „Може ли погрешити старац Пајсије и 79 епископа Државне Цркве Грчке?“ Хоћеш да их Господ натера да Га исповедају? На иконоборачком сабору за време цара Копронима читамо једнодушну изјаву 338 присутних епископа: „Живео цар! Иконе су – идоли, и треба да буду уништене или постављене тако високо да их не буде могуће целивати.“ А теби је тешко да поверујеш да 79 епископа може да буде у заблуди данас, када их је у оно време толико могло бити у заблуди? Данас монаси желе митре, игуманска жезла, и при томе само формално исповедају веру, тј. улажу некакав протест, али не престају да помињу патријарха, и прихватају све новине у исповедању које уводи Димитрије, Јаков, Партеније и слични. Св. Теодор Студит је међутим писао, да је позив монаха – да не трпи ни најмање новине у Благовести Христовој!
Димитрије се није на празник причестио у Риму, да би избегао непријатељску реакцију „конзервативаца“, али се тамо у Риму ипак потписао испод учења по коме латини имају благодат Светих Тајни Цркве. То није довољно? Када су то у време ширења јереси светитељи и хришћани поступали тако као ти, који настављаш да помињеш Димитрија? Који пример можеш да пронађеш у историји па да кажеш да га следиш? Да си ти син светих (тј. да подражаваш и следиш свете), „творио би дела Авраамова“, како каже Еванђеље. У време патријарха Веке атонски оци престали су да га помињу, без обзира на то што он није био осуђен на сабору, и тако су остали непоколебиво верни светоотачким заповестима (да нема општења са оним ко је отпао од Православне вере), те им је Христос даровао мученичке венце. Када је реч о онима који су саслуживали са латиномислећим патријархом Веком, њихова се тела до данас, као што је познато, нису распала, него остају надута и смрдљива, као поучан пример за све.
 Говорио си нам да ако Димитрије не пође на исповест да ви се покајао због свега што је учинио, биће осуђен на вечно проклетство. Ти дакле признајеш да следиш човека који се прредаје проклетству због својих дела. То што проклиње самога себе (и то за дела вере, а не за личне грехе) значи, да он твори дела ђавола. Ти дакле признајеш да си повезан са ђаволом.
Да ли говориш озбиљно, оче, или се шалиш? Ако се Атинагора „покајао“ и исповедио свој грех пред смрт, хоће ли се спасити? 1Покажи ми макар и једно светоотачко сведочанство које би потврђивало да и даље припада Цркви онај ко проповеда јерес, „кротки и тихи, глава Православља, Димитрије“. Освећује ли нас послушање јерархији која не управља право речју истине? Ако већ нећеш да признаш да манастир Есфигмен и многи други оци зилоти заслужују почаст по 15 канону Двократног сабора2, онда макар ћути и не богохули да су они разбојници и изван Цркве. Ти заборављаш завет св. Марка Евгеника Ефеског, који чак није желео да латиномислећи присуствују његовој сахрани3. 
Прво проучи, а онда причај. Према твоме мишљењу и св. Марко Ефески и св. Максим Исповедник и читав збор других светитеља, који нису имали општење са јеретицима, налазили су се изван Цркве?!
Видиш ли куда води твоје „ново богословље?“ Ко би могао и да помисли да ће неки атонски оци као своју библију држати књигу „Две крајности“ оца Епифанија Теодоропулоса? Ти саветујеш да се протествује онако како препоручује та књига (стр. 19,20): „свештени канони данас нису примењиви јер им недостаје љубав.“ Њен аутор такође каже да Атинагора „поседује демонску љубав“. Без обзира на то, он и даље остаје у општењу са оним ко „поседује демонску љубав.“ Запрепашћујућа „доследност“!
Нешто слично видели смо када је представник манастира Григоријата замолио да се у одлуке Свештеног Кинота унесе, да ако главни секретар буде послан у Аустралију, он тамо не треба да служи. Секретар на крају није отишао, али је о. Василије, игуман Ставрониките, игноришући одлуку свих других манастира, послао о. Тихона као „испомоћ“ Архиепископу Стилијаносу. Када се о. Тихон вратио, био је послан на празник у келију Буразери. Тамо је прдставник манастира Григоријата (о. Атанасије) саслуживао са о. Тихоном и осталима. Сваки коментар је излишан.
Отац Епифаније Теодоропулос је заћутао када су пре 20 година оповргли његову заблуду (прелест). А ти са таквим небогословским ставовима хоћеш да оправдаш своје општење са патријарсима који проповедају јерес „откривене главе“ и који имају демонску љубав према јеретицима, док истовремено прогоне истински православне и тако постају исти као патријарх Века, цар Копроним и њима слични. Када им певате многољетствије или их помињете, ви им не помажете да схвате да иду злим путем. Али ако бисте прекинули општење са њима, можда би они тада осетили грижу савести и почели да траже истину? Ваша одговорност за ћутање – које је св. Григорије Палама назвао трећом врстом атеизма – расте из дана у дан, без обзира на ваше такозване протесте. Када су у време патријарка Веке латини дошли овамо да би верне присилили на унију, наша Владичица, Пречиста Мајка Божија, Покровитељка Атоса, Сама је рекла: „Приближили су се Моји непријатељи и непријатељи Мога Сина“.
 Прошле године, када је наследник Веке, Димитрије („глава Православља“) дошао на Атос, видео је да је читаво полуострво покривено црнином после двонедељних пожара.4 Ко има уши, нека чује глас Пречисте Мајке Божије.
 Никодим Светогорац учи у своме тумачењу посланица апостола Павла: „ Ако игуман или епископ греши у питањима вере, тј. ако верује у јеретичка и богохулна учења, бежи од њега, чак и ако би био анђео са неба“.


старац Сава
монах који не монахује, али је православан