ЕТНОФИЛЕТИЗАМ

Нови приступ Грчко-Бугарском расколу 1872. године

Из историје је познато како је црквени Сабор у Константинопољу из 1872. године одлучио Бугарску цркву и свечано осудио још једну нову јерес, названу етнофилетизам – као тежњу да се Црква потчини националном, племенском принципу.

За ову јерес оптужени су тобоже Бугари.

Поменуто питање је специјалистима за бугарску историју интересантно из најмање два разлога:

1)  због времена: година 1872. представља врхунац бугарског ослободилачког покрета;

2)  због предмета: одлучење је прогласила иста она Константинопољска патријаршија која је неких хиљаду година радније послала у бугарске области двојицу словенских апостола, свете Кирила и Методија, да светлошћу Јеванђеља и православном вером просвете све словенске народе како више не би чамили у мраку незнабоштва.

Питање које ћемо поставити у вези са овим догађајима је следеће: није ли тај исти етнофилетизам, за који су Грци оптуживали Бугаре као за најгору јерес, кад су га се придржавали сами Грци, представљао за њих чисто Православље?

Руска Загранична Црква, митрополит Агатангел и „Синод супротстављених“

Владика Агатангел са белим- првојераршким клобуком Руске Заграничне Цркве

Распад РЗЦ, Синод митрополита Агатангела и Еклисиологија Кипријановског „Синода супротстављених“

Од редакције блога СрбинИП:

У наставку следи текст свештеника Стивена Алена. Ради појашњења овог текста дужни смо да кажемо неколико речи о самом митрополиту Агатангелу. Рукоположен је за епископа 1994. године у граду Суздаљу од стране архијереја Лазара (Журбенка) и Валентина (Русанцова) као епископ Симферопољски под  јурисдикцијом, тада још јединственог Синода Руске Заграничне Цркве. Крај деведесетих година обележен је као период експанзије либерално настројених епископа РЗЦ који су свим силама настојали да се РЗЦ утопи у светско православље кроз сједињење са Московском Патријаршијом. Године 2001. десио се преврат и либерали на челу са архиепископом, касније митрополитом, Лавром преузели су власт над кормилом РЗЦ. Законити Првојерарх митрополит Виталије је лукаво и дрско удаљен. У исто време се групишу и засебно организују и ревнитељи РЗЦ који су постали свесни да је отпадништво либерала превршило сваку меру.

Богословски огледи - Епископ и његова Црква

јерођакон Теофан
ЕПИСКОП И ЊЕГОВА ЦРКВА


Верни не могу да се спасавају одвојено од свога епископа, као што тело не може да живи одвојено од главе – то је основ православне еклисиологије!
атање природе Цркве Христове.  
Суштина свештене јерархије

 Епископска служба представља највишу јерархијску службу у Цркви Христовој. Црква као богочовечански организам, као "Тело Логоса", има своју структуру. Из Светог Писма нам је познато да јерархија у Цркви као телу Христовом не представља људску, него Божанску установу.

Живот по вери

Протопрезвитер Михаил Помазански
ПУТ ХРИШЋАНИНА

Крст Христов – пут, сила и знамење Цркве

Догматско учење Цркве је најтешње повезано са целокупним духовним поретком хришћанског живота, коме даје тачно усмерење. Било какво одступање од догматских истина води ка неправилном схватању духовне дужности хришћанина. Вера захтева «живот по вери».
Спаситељ је духовну дужност човекову кратко одредио двема заповестима Закона: заповешћу о љубави према Богу, свим срцем, свом душом, свим мислима, читавим умом, и заповешћу о љубави према ближњем као самоме себи. Но, при томе, Спаситељ је учио да је истинско испуњавање ових заповести немогуће без самоодрицања у овом или оном степену, без пожртвованости: оно захтева подвиг.
Где ће верујући пронаћи снаге за подвиг? Он ће је добити кроз општење са христом, кроз љубав према Христу, која га подстиче да иде за Њим. Ово следовање у подвигу Христос је назвао «јармом Својим». Узмите јарам Мој на себе... Јер јарам је Мој благ, и бреме је Моје лако. Назвао га је такође крстом. Дуго времена пре Свог распећа на Крсту Господ је учио: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде (Мт. 16,24).


И који не узме крст свој и не пође за мном, није Мене достојан (Мт. 10,38). Православни пут хришћанина, то је пут крста и подвига. Другим речима, то је пут трпљења, подношења невоља, прогона за име Христово и опасности од непријатеља Христових, одбацивања светских блага ради Христа, борба са својим страстима и похотама.

Таквим путем следовања за Христом прошли су Његови апостоли. Са Христом се разапех – пише апостол Павле. А ја Боже сачувај да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свет и ја свету (Гал. 2,19; 6,14). Следујући путем Христовим, апостоли су свој ђивотни подвиг окончали мученичком смрћу.
На подвиг су, по мери својих сила, позвани сви верујући: А који су Христови, распеше тело са страстима и жељама (Гал. 5,24). Духовни живот не може да прође без унутрашње борбе, без уздржања. Јер многи, за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи Крста Христова; њихов је крај погибао, њихов бог је трбух, и слава у смрамоти њихвој, они мисле оно што је земаљско (Фил. 3,18-19).
Целокупна историја Цркве почива на подвизима: испрва на страдањима мученика раног хришћанства, на пожртвованим напорима светитеља – стубова Цркве, а потом на личним аскетским подвизима ради задобијања духа у борби пустињака и других подвижника против тела, на личним аскетским подвизима тих «земаљских анђела и небеских људи», као и «праведника» који су живели у свету али се нису упрљали од њега. Тако се хришћанство до данас украшава исповедницима и мученицима за веру у Христа. Поукама и примерима из Јеванђеља и читавог Светог Писма, затим примерима светих, прописима Црквеног устава, бдењима, постовима и позивањем на покајање, света Црква подржава у верујућима ту дужност самоограничавања и духовног очишћења.
То је судбина не само појединачног хришћанина, него и саме Цркве у целини: «да буде гоњена због крста Христовог» – како је то представљено у виђењима апостола Јована Богослова у Откривењу. Кроз многе периоде своје историје Црква подноси сасвим отворена страдања, прогоне и мученичку смрт својих најбољих служитеља – што је један савремени свештенослужитељ и црквени писац назвао «жетвама Божијим», – док у другим периодима, па и у периодима видљивог благостања, страда од унутрашњих непријатеља, од недостојног начина живота својих чланова, и то посебно људи постављених да јој служе.
Догмат о Крсту се дакле одређује овако:
Крст је пут хришћанина и Цркве.
Но, при томе, он је и сила Цркве. Гледајући духовним очима на Исуса, Начелника и Савршитеља вере (Јевр. 12,2), хришћанин црпи духовне силе из свести о томе да је након крсне смрти Господа уследило васкрсење, да је крстом побеђен свет, да ако са Господом умиремо, са Њим ћемо и да царујемо, и у откривењу славе Његове радоваћемо се и веселити (1. Пет. 4,13).


Крст је, коначно, и знамење Цркве. Од оног дана када је Спаситељ на Својим плећима понео Крст на Голготу и био распет на материјалном крсту, Крст је постао видљиви знак и знамење хришћанства, Цркве, свакога ко верује у Христа.

Немају сви који припадају хришћанству «уопште» такво схватање Јеванђеља. Неке велике хришћанске заједнице одбациле су Крст као видљиво знамење, сматрајући да је он био и остао оруђе поруге. На такву саблазан крста упозоравао је још апостол Павле (Гал. 5,11) када је говорио: да се не обеснажи Крст Христов, јер је реч о Крсту лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо (1. Кор. 1,17-18). Он је саветовао да се не треба стидети Крста, као знамења поруге: изиђимо к Њему (Господу) изван станишта, поругу Његову носећи – поучавао је (Јевр. 13,13-14). Јер поруга на Крсту довела је до васкрсења у слави, и Крст се показао као оруђе спасења и пут ка слави.
Имајући увек пред собом образ Крста, осењујући се знамењем Крста, хришћанин, као прво, подсећа себе да је призван да следи Христа, подносећи у име Његово патње и лишавања због своје вере; као друго, силом Крста Христовог он добија снагу за борбу против зла у самоме себи и у свету; као треће, исповеда да очекује јављање славе Христове, другог доласка Господњег, коме ће претходити јављање на небу Сина Човечијег, сходно божанским речима Самог Господа (Мт. 24,30): то знамење, према једнодушном схватању Отаца Цркве, биће величанствено јављање Крста на небу.
Крсно знамење које стављамо на себе, или изображавамо на себи покретом руке, представља немо, али истовремено громко и јавно исповедање вере.
Са Крстом је повезана сва узвишеност нашег искупљења. Он нас подсећа на неопходност личног подвига за хришћанина. У представи Крста, па чак и у самом његовом називу, сумира се сва јеванђелска историја, а исто тако и историја хришћанског мучеништва и исповедништва, за све време постојања хришћанства.
Удубљујући се у богатство мисли повезаних са Крстом, Црква опева Силу Крста: «Непобедива и недокучива и божанска сило Часног и Животворног Крста, немој да оставиш нас грешне».

ПОМЕСНОСТ ЦРКВЕ

Владимир МОС

ШТА ЈЕ ТО ПОМЕСНА ЦРКВА?

Руски црквени писац Лав Регелсон недавно је изјавио: "Концепт помесне Цркве одавно је изгубио своје изворно значење. Нико више није изненађен тиме што у Африци постоје заједнице Руске Цркве које се састоје од домородачког становништва. Тако да би данас било правилније да се говори Аутокефалној Руској Цркви као историјском наследнику Православне Цркве Руског Царства, која је превазишла оквире територијалног, државног или националног принципа". Заправо, није изгубљен само концепт Помесне Цркве: још од рушења и распада Руског и Аустро-Угарског царства 1917-1918. године администрација Православне Цркве налази се у стању нарастајућег безвлашћа. Услед огромних политичких промена, као и формирања значајних православних мањина различитих националности у неправославним земљама на Западу, настали су велики проблеми у вези са управљањем, који су сам концепт Помесне Цркве затегли готово до тачке пуцања. Ако ти проблеми оптерећују чак и јеретичке али мање или више добро организоване цркве "светског православља", они прете да у потпуности поцепају правоверне али подељене Истински Православне Цркве.


1. Темељни принципи

Први принцип црквене организације, према канонском праву и раним патристичким изворима (нпр. Игњатије Антиохијски), јесте да је основни елемент Помесне Цркве епископ са хришћанима на територији којом он управља. За сваку дату територијалну јединицу може постојати само један епископ. Сви хришћани који живе унутар такве територије, без обзира на њихову националност, морају се потчинити епископу дотичне области. Забрањено је стварати подјединице унутар поменуте територијалне јединице на бази етничке припадности, класе или другог критеријума, осим уколико за то не постоји благослов епископа, и под његовим врховним надзором. Без пристанка обласног епископа забрањено је делити територијалну јединицу на мање подјединице, од којих свака има свог епископа.
Мада је власт епископа унутар његове епархије углавном неприкосновена све док правилно управља речју истине, он је обавезан да заједно са епископима суседних области образује синод којим председава најстарији међу њима – митрополит или архиепископ. Овај чин не представља четврти ниво јерахије, изнад епископа, свештеника и ђакона, и митрополит или архиепископ не може да намеће своју вољу другим члановима синода. Истовремено, епископи синода не могу да донесу ни једну одлуку у синоду без пристанка митрополита или архиепископа.
Архијерејски синод има право да истражи притужбе против понашања појединог епископа унутар његове епархије, да га казни или чак свргне уколико пронађе да се огрешио о црквене догмате или каноне. Штавише, архијереји синода, и само они, имају право да поставе наследнике епископа који је свргнут или који је умро, и да створе нову епархију. То је тај колективни, колегијални карактер епископата, који се изражава кроз саборе и доношење одлука од стране сабраних епископа, чиме се осигурава и апостолско прејемство унутар поједине епархије, и организационо јединство Православне Цркве у целини.
У суштини, та два нивоа црквене организације – поједине епархије и митрополитске или архиепископске области – јесу једини нивои црквене организације који су потребни како би Црква могла да обавља све своје основне функције...


2. Патријаршијски систем

Трећи ниво црквене организације који нам је данас познат, онај патријаршијски, формално говорећи није се појавио пре четвртог века, мада су неке његове назнаке постојале већ у другом веку. Он несумњиво представља плод природног развоја и зато је био брзо прихваћен од стране Цркве. Успостављање патријаршијског система састојало се у томе да су главни центри политичке моћи и културног живота Римског царства постали уједно главни центри црквеног живота и црквене власти. Реч је о пет центара – најпре Риму, Антиохији и Александрији, а касније и Константинопољу и Јерусалиму (Јерусалим није био значајан у политичком смислу, него духовно и историјски, као "Мајка свих Цркава").