уторак, 02. децембар 2008.

канонизација

ИКОНА СВЕТОГ ФИЛАРЕТА ИСПОВЕДНИКА

(рад јеромонаха Акакија)

akakije,ziloti,catacomb,rocor,philaret,ekumenizam

Икона светог оца нашег Филарета (Вознесенског) трећег по реду првојерарха Руске Заграничне Цркве. Икону је по благослову његовог Високопреосвештенства господина Тихона Архиепископа Омског и Сибирског насликао јеромонах Акакије. Наручена је као икона која је употребљена на канонизацији светитеља Филарета у Одеси 2о. октобра (ст. кал.) 2008. године (погледај видео запис канонизације светитеља Филарета). Икона се данас налази у саборном храму светог праведног Јована Кронштадског (Руска Истински Православна Црква) у граду Одеси.

 

Детаљ иконе: 

Photobucket

Светитељ гази свитак са натписом ЕКУМЕНИЗАМ

(Св. Филарет је као Првојерарх Руске Заграничне Цркве 1983. године анатемисао савремену јерес екуменизма)

уторак, 25. новембар 2008.

Живот по вери


Протопрезвитер Михаил Помазански
ПУТ ХРИШЋАНИНА

Крст Христов – пут, сила и знамење Цркве


Догматско учење Цркве је најтешње повезано са целокупним духовним поретком хришћанског живота, коме даје тачно усмерење. Било какво одступање од догматских истина води ка неправилном схватању духовне дужности хришћанина. Вера захтева «живот по вери».
Спаситељ је духовну дужност човекову кратко одредио двема заповестима Закона: заповешћу о љубави према Богу, свим срцем, свом душом, свим мислима, читавим умом, и заповешћу о љубави према ближњем као самоме себи. Но, при томе, Спаситељ је учио да је истинско испуњавање ових заповести немогуће без самоодрицања у овом или оном степену, без пожртвованости: оно захтева подвиг.
Где ће верујући пронаћи снаге за подвиг? Он ће је добити кроз општење са христом, кроз љубав према Христу, која га подстиче да иде за Њим. Ово следовање у подвигу Христос је назвао «јармом Својим». Узмите јарам Мој на себе... Јер јарам је Мој благ, и бреме је Моје лако. Назвао га је такође крстом. Дуго времена пре Свог распећа на Крсту Господ је учио: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде (Мт. 16,24).


И који не узме крст свој и не пође за мном, није Мене достојан (Мт. 10,38). Православни пут хришћанина, то је пут крста и подвига. Другим речима, то је пут трпљења, подношења невоља, прогона за име Христово и опасности од непријатеља Христових, одбацивања светских блага ради Христа, борба са својим страстима и похотама.

Таквим путем следовања за Христом прошли су Његови апостоли. Са Христом се разапех – пише апостол Павле. А ја Боже сачувај да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свет и ја свету (Гал. 2,19; 6,14). Следујући путем Христовим, апостоли су свој ђивотни подвиг окончали мученичком смрћу.
На подвиг су, по мери својих сила, позвани сви верујући: А који су Христови, распеше тело са страстима и жељама (Гал. 5,24). Духовни живот не може да прође без унутрашње борбе, без уздржања. Јер многи, за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи Крста Христова; њихов је крај погибао, њихов бог је трбух, и слава у смрамоти њихвој, они мисле оно што је земаљско (Фил. 3,18-19).
Целокупна историја Цркве почива на подвизима: испрва на страдањима мученика раног хришћанства, на пожртвованим напорима светитеља – стубова Цркве, а потом на личним аскетским подвизима ради задобијања духа у борби пустињака и других подвижника против тела, на личним аскетским подвизима тих «земаљских анђела и небеских људи», као и «праведника» који су живели у свету али се нису упрљали од њега. Тако се хришћанство до данас украшава исповедницима и мученицима за веру у Христа. Поукама и примерима из Јеванђеља и читавог Светог Писма, затим примерима светих, прописима Црквеног устава, бдењима, постовима и позивањем на покајање, света Црква подржава у верујућима ту дужност самоограничавања и духовног очишћења.
То је судбина не само појединачног хришћанина, него и саме Цркве у целини: «да буде гоњена због крста Христовог» – како је то представљено у виђењима апостола Јована Богослова у Откривењу. Кроз многе периоде своје историје Црква подноси сасвим отворена страдања, прогоне и мученичку смрт својих најбољих служитеља – што је један савремени свештенослужитељ и црквени писац назвао «жетвама Божијим», – док у другим периодима, па и у периодима видљивог благостања, страда од унутрашњих непријатеља, од недостојног начина живота својих чланова, и то посебно људи постављених да јој служе.
Догмат о Крсту се дакле одређује овако:
Крст је пут хришћанина и Цркве.
Но, при томе, он је и сила Цркве. Гледајући духовним очима на Исуса, Начелника и Савршитеља вере (Јевр. 12,2), хришћанин црпи духовне силе из свести о томе да је након крсне смрти Господа уследило васкрсење, да је крстом побеђен свет, да ако са Господом умиремо, са Њим ћемо и да царујемо, и у откривењу славе Његове радоваћемо се и веселити (1. Пет. 4,13).


Крст је, коначно, и знамење Цркве. Од оног дана када је Спаситељ на Својим плећима понео Крст на Голготу и био распет на материјалном крсту, Крст је постао видљиви знак и знамење хришћанства, Цркве, свакога ко верује у Христа.

Немају сви који припадају хришћанству «уопште» такво схватање Јеванђеља. Неке велике хришћанске заједнице одбациле су Крст као видљиво знамење, сматрајући да је он био и остао оруђе поруге. На такву саблазан крста упозоравао је још апостол Павле (Гал. 5,11) када је говорио: да се не обеснажи Крст Христов, јер је реч о Крсту лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо (1. Кор. 1,17-18). Он је саветовао да се не треба стидети Крста, као знамења поруге: изиђимо к Њему (Господу) изван станишта, поругу Његову носећи – поучавао је (Јевр. 13,13-14). Јер поруга на Крсту довела је до васкрсења у слави, и Крст се показао као оруђе спасења и пут ка слави.
Имајући увек пред собом образ Крста, осењујући се знамењем Крста, хришћанин, као прво, подсећа себе да је призван да следи Христа, подносећи у име Његово патње и лишавања због своје вере; као друго, силом Крста Христовог он добија снагу за борбу против зла у самоме себи и у свету; као треће, исповеда да очекује јављање славе Христове, другог доласка Господњег, коме ће претходити јављање на небу Сина Човечијег, сходно божанским речима Самог Господа (Мт. 24,30): то знамење, према једнодушном схватању Отаца Цркве, биће величанствено јављање Крста на небу.
Крсно знамење које стављамо на себе, или изображавамо на себи покретом руке, представља немо, али истовремено громко и јавно исповедање вере.
Са Крстом је повезана сва узвишеност нашег искупљења. Он нас подсећа на неопходност личног подвига за хришћанина. У представи Крста, па чак и у самом његовом називу, сумира се сва јеванђелска историја, а исто тако и историја хришћанског мучеништва и исповедништва, за све време постојања хришћанства.
Удубљујући се у богатство мисли повезаних са Крстом, Црква опева Силу Крста: «Непобедива и недокучива и божанска сило Часног и Животворног Крста, немој да оставиш нас грешне».

четвртак, 20. новембар 2008.

Житије светог Гликерија


ЖИТИЈЕ
СВЕТИТЕЉА ГЛИКЕРИЈА СЛАТИОРСКОГ ИСПОВЕДНИКА И ЧУДОТВОРЦА

Оснивача Румунске Истински Православне Цркве


Светитељ Гликерије рођен је 9. фебруара 1891. године у Буковини, близу древног замка Сучава, у селу Миховено, у сиромашној сељачкој породици Николаја и Рахиље Танасе. На крштењу добио је име Георгије у част светог покровитеља земљеделаца. Отац му је умро када је Георгије био веома мали а без мајке је остао у седмој години живота. Васпитавао га је стриц, Иларион Танасе, који је радио на жељезничкој прузи у Јасама. Иларион Танасе је био благочестив хришћанин који усрдно чува веру у Бога. Сваке недеље и празника он је одлазио у цркву у селу Комешти, седам миља удаљену од његове куће, и са собом је водио младог нећака.

среда, 19. новембар 2008.

Реч отаца


Aрхиепископ Антоније Лос-АнђелскиЗАШТО ЈЕ МОСКОВСКАПАТРИЈАРШИЈА БЕЗБЛАГОДАТНА?
 Чланак блаженопочившег архиепископа Антонија Лос - Анђелског објављујемо ради показивања непоколебивог става исповедничке Руске Заграничне Цркве према „Петој управи КГБ“ – Московској патријаршији, коју је (за разлику од данашње унијатске Лаврове јерархије) до пре само неколико десетина година јерархија Заграничног синода сматрала за безблагодатну, антиканонску, јеретичку установу.
 Стање у коме се налази Србска патријаршија, преко потчињености, раније комунистичкој, данас демо(но)кратској власти (постављање патријарха и епископа од исте), као и активно чланство, делима и идеологијом, у свејеретичком Светском Савету Цркава се по отпадништву много не разликује од њене сестре – Московске патријаршије. Сматрамо за душекорисно да овај чланак архиепископа Антонија представимо нашим читаоцима.

Биографија


СХИАРХИЕПИСКОП ЛАЗАР (ЖУРБЕНКО)
Кратка биографија
Високопреосвећени Лазар (у свету Теодор Јосифович Журбенко), архиепископ одески и тамбовски, председник Архијерејског Синода Руске Истински Православне (катакомбне) Цркве. Родио се 1931. године у време вештачки изазваног, од стране совјетске власти, великог помора од глади 30-их година. Осиротео је: Мајка му је умрла од глади, а деда и баба били су послани у Сибир, где су и погинули. Духовно је васпитан од стране стараца Истински Православне Цркве (ИПЦ) на Кубану. 4/17 септембра 1947. године, са шеснаест година, бива тајно пострижен у монаштво са именом Теодосије, од стране старца Теодосија (Кашињина) кавкаског. 8/21 марта 1950. године као деветнаестогодишњак бива ухапшен од стране совјетских власти због припадности ИПЦ и осуђен на 10 година стаљинових концлогора. Казну је издржавао у Карагандиском концлогору радећи исцрпљујуће послове у бакарним рудницима, каменоломима, сечи шума ит. с. У логору је не једном мучен и понижаван ради вере. У логору је био у тајном контакту са катакомбним исповедницима. 1955. године, после смрти Стаљина и објављивања амнестије, изможден тешким физичким пословима, глађу и болестима због лошег здравственог стања је ослобођен.

После логора, населио се по благослову катакомбних стараца у манастир Глинска пустиња. Духовно језгро манастира састављали су подвижници који су у њему живели још пре 1922. године, а крајем 20-их припадали су Катакомбној Цркви. 1958 таквих монаха у манастиру је било једна петина. Настојатељ манастира се саосећао са истински православнима и бранио их од напада неких монаха зато што они нису примали тајинства МП. Када су власти затвориле манастир он се вратио на Кубан, тамо се духовно хранио код катакомбних стараца Тимотеја и Герасима. Скривао се од власти, странствовао је и занимао се пчеларством.
Почетком 60-их година посредством светогорских стараца успоставио је тајну преписку са епископом РПЦЗ Леонтијем (Филиповичем) Чилеанским. Та преписка монаха Теодосија је удовствујућoј ИПЦ, свештенству и верном народу омогућила тајну везу са истинским епископом. Они су архиепископа Леонтија почели да сматрају својим епископом. На такав начин успостављено је духовно општење између ИПЦ у Русији и РПЦЗ. Тада је ИПЦ могла да отпочне званично помињање првојерараха РПЦЗ. Пошто је сам примљен под омофор архиепископа Леонтија, монах Теодосије је проследио Молбе у вези регулисања канонског положаја и примања под његов епископски омофор јеромонаха Илариона (Андрејевског), о. Амвросија (Капинуса) и о. Игњатија (Скљарова) из Вороњежа, о. Михаила (Рождественског) из Петрограда и о. Никите (Лехана) из Харкова и као и многих других катакомбних свештенослужитеља. 


На фотографији архијереји РЗЦ Архиепископ Леонтије (Филипович) Чилеански, архиепископ Јован (Максимович) Западно-Амерички и епископ Нектарије (Концевич) Сијетелски
1971. године по писменом благослову и препоруци архиеп. Леонтија, за потребе Катакомбне Цркве монаха Теодосија тајно је рукоположио у чин свештеника архиепископ Вењамин (Новицки), који је одлежао 12-о годишњи затвор у стаљиновим концлогорима на Колими и који је нешто раније (за време рата) рукоположио и самог епископа Леонтија. То рукоположење се може сматрати крајњом икономијом на коју се одлучио архиеп. Леонтије невидећи други начин како да рукоположи о. Теодосија у чин свештенослужитеља. Био је приморан да то препусти епископу МП-а, којега је добро познавао као часног али у исто време слабог да издржи тортуре совјетске власти епископа. Јеромонаха Теодосија је одмах примио под свој омофор, кроз чин покајања, онако како се примају свештенослужитељи из МП. 1975. године је од стране ученика св. старца Амвросија оптинског - схиархимандрита Амвросија (Иванова) био тајно пострижен у малу схиму са именом Лазар. Ново име је такође писмено благословио архиеп. Леонтије. Јеромонах Лазар је покушавао да емигрира из СССР али му то није пошло за руком.

Средином 70-их јеромонах Лазар је основао неколико катакомбних манастира на Кубану. Постригао је у схиму са именом Серафим познатог катакомбног старца- исповедника о. Висариона (Маркова) из Тамбова, који је завештао својој пастви да се по његовој смрти духовно напасају код о. Лазара. Пред своју смрт својој пастви је завештао да пређу под духовно руководство о. Лазара и катакомбни старац- исповедник о. Тимотеј (Несговоров), таквих примера је било још. На тај начин крајем 70-их година, под духовно руководство о. Лазара прешле су многобројне катакомбне обудовевше заједнице од Сибира и Казахстана до Кубана и Украјине. Нико од њих није признавао новојављене катакомбне самосвјатске групе «поздјејевце», «секачевце», «алтејевце» и друге, оријентисали су се искључиво на духовно јединство са РПЦЗ. 
1981. године 11. јануара, у Женеви архиепископ РПЦЗ Антоније (Бартошевич) западно-европски на очиглед свих узводи јеромонаха Лазара у чин архимандрита. 1982. године 27/10 маја, по благослову првојерарха РПЦЗ митрополита Филарета (Вознесенског) архимандрит Лазар бива тајно узведен у чин епископа Катакомбне Цркве руком тајног епископа РПЦЗ Варнаве, допутовавшег ради тога у Русију, који је такође тајно рукоположен у епископа ради хиротоније епископа Лазара. Кандидатуру епископа Лазара лично је потврдио митрополит Филарет (Вознесенски).


Архијерејска грамата, потврда о канонској хиротонији
 еп. Лазара Журбенка издата Синодом Руске Заграничне Цркве


Епископ Лазар је одмах започео подвиг служења Катакомбној Цркви, непрестано се скривајући од власти, прелазио је са места на место, тајно је служио по кућама и рукополагао за обудовљене парохије ИПЦ нове свештенике.
Крајем 80-их и почетком 90-их после објављивања «перестројке» и увођења какве такве слободе, почео је да прима под омофор РИПЦ-РПЦЗ вернике и свештенике МП, почевши са оснивањем легалних, јавних парохија РИПЦ-РПЦЗ. 1990. године катакомбни епископ Лазар члан Архијерејског Сабора РПЦЗ, узведен је у чин архиепископа. 1994. године Архијерејским Сабором РПЦЗ, под председавањем митрополита Виталија, постављен је за председника Архијерејског Савета РИПЦ. 
   


Апостолско прејемство


Кратак историјат Апостолског прејемства
РУСКА ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

Обновљена под омофором РПЦЗ

20/10 маја, 1982 г. ускоро после прослављања, од стране Руске Заграничне Цркве, Сабора светих новомученика и исповедника руских, садејством РПЦЗ и по благослову светитеља митрополита Филарета (Вознесенског) поновно је установљено апостолско прејемство у Истински Православној Катакомбној Цркви у Русији, удовствујућој фактички од 60-их година. 

Успостављање апостолског прејемства у Руској Катакомбној Истински Православној Цркви било је реализовано активним учешћем Западно-Европске Епархије РПЦЗ. Територијално она је била најближа границама безбожног СССР, ради тога је њеним клирицима средином 70-их година пошло за руком да успоставе тајну везу са представницима Катакомбне Цркве у Русији. После упокојења архиепископа Леонтија (Филиповича) чилеанског, ту мисију, после кратког прекида преузео је архиепископ Антоније (Бартошевич) женевски и западно-европски. Његовим благословом у Русију је тајно слана православна литература, а из Русије је су стизала катакомбна издања, сведочанства о прогонима за веру. Крајем 70-их и почетком 80-их година страдајући од обезглављености многи катакомбни истински православни хришћани у СССР почињу да помињу владику Антонија као свог канонског архијереја, обраћају се њему за благослове и савете. Таква веза са архиепископом Антонијем, као раније са архиепископом Леонтијем реализовала се посредством катакомбног јеромонаха Лазара (Журбенка). 11 јануара 1981 године у Крстовоздвиженском храму града Женеве архиепископ Антоније је извршио узвођење јеромонаха Лазара у чин архимандрита. Ради што веће повезаности са прогоњеном Црквом у Русији, благословом митрополита Филарета (Вознесенског, +1996), у потпуној тајности рукоположен је у тајног епископа РПЦЗ клирик западно-европске епархије јеромонах Варнава (Прокофјев), који је за спољашност још дуго времена остао немонахујући протојереј Владимир. Посредством својих рођака који су радили у амбасади Француске у Москви, он је имао могућност да неометано посећује СССР. 
Као обичан туриста почетком 1982. године тајни епископ Варнава посетио је Совјетски Савез, где је по благослову митрополита Филарета и владике Антонија 27/10 маја 1982. године у стану катакомбне монахиње Теодоре у Москви тајно рукоположио у чин епископа Катакомбне Цркве архимандрита Лазара, са титулом епископ томбовски и моршански. Од тада је између две сестринске Цркве - Руске Заграничне и Катакомбне успостављено не само духовно него и евхаристијско јединство. Тачно тада 1982 године, не много времена после тајне хиротоније новог епископа Лазара за Катакомбну Цркву, у Монтреалу (Канада) почела је обилно да мироточи Иверска икона Божије Матере у целом свету позната као «Монтреалска».


Глас Светогорских зилота


ПРОГЛАС

Свештеног манастира Есфигмен

Света Гора – Атос од 25. децембра 2002. г.


Свештени манастир Есфигмен, већ деценијама познат свим Грцима, а и даље по свој неравноправној, страдaлачкој и исповедничкој борби за Православље, сада пролази кроз још један период угњетавања и прогона у последњих пар месеци.
На Бадње вече, потпуно незаслужено, наш манастир је примио и завршни ударац од Васељенске патријаршије проглашавањем целокупно братства "расколницима" зато што одбијају да крену њеном јеретичком странпутицом.
Јасно је и очигледно да је наш манастир "камен спотицања", препрека остварењу убрзаних планова патријаршије о стварању јединствене сверелигије екуменизма. А патријаршија Константинопоља, по обичају сама доноси одлуке, угледајући се у својим схватањима на неприкосновену владу папске безрешности и усклађујући се са њеним убеђењима. Међутим, да би одлуке Синода имале ауторативност и валидност, морају бити у складу са Светим Канонима Православне Цркве. Штавише, чињеница је да трон не представља и не осликава Патријарха, већ Православно исповедање вере које треба да буде потврђено и делима, јер су на трону Васељенске патријаршије у прошлости били и многи злославни и јеретични патријарси, што се може видети из историје Цркве.
Стога таквима оглашавамо и г. Вартоломеја и Његов Синод, пред свим православним Хришћанима, као оне који нису вођени православним схватањима, отпалим од Јеванђелске истине, који не следе Сете Каноне И Предање Православне Цркве. Тачније, већ годинама сматрају да јеретичке хришћанске "цркве" Запада и Истока чине заједно са Православљем једну Свету Саборну Цркву Христову, прихватајући њихове тајне и свештенство важећим, а тиме одбијајући и оспоравајући јединственост Православне Цркве као Цркве Христове. Тиме крше и члан Символа Вере који каже "Верујем... у једну Свету Саборну и Апостолску Цркву", па тако деле и комадају истину Јеванђеља са свим јеретичким исповедањима и "црквама". Поврх свега још богохулније прихватају и обједињују под заједничким истинитим Богом све међусобно супротстављене Религије. У случају да их ми неправедно оптужујемо, претерујући у својим тврђењима, што је мало вероватно, јавно их позивамо да их оповргну, премда би их тај чин довео у потпуну контрадикторност са њиховим свеукупним међусобним јавним изјавама и делима. Дубоко жалимо и осталих деветнаест Светогорских манастира, чији млак и равнодушан став према свејереси екуменизма, као и небратски и бескрупулозан однос према нашем манастиру (потписали су документ о нашем прогону) представљају црну мрљу у историји Свете Горе.
Зарад Истине и Православља Осећамо обавезу да разоткријемо и данашњу позицију пред христоименитим Православним стадом. Од њих је као што је већ познато, шест манастира слепо оруђе и одјек васељенске патријаршије, јер са њом имају идентичан став и примају заповести на штету Православља и аутономије Свете Горе. Осталих тринаест Светих манастира, иако се не слажу са злославним екуменистичким ставом Васељенске патријаршије (што је очигледно из неких њихових ранијих притужби) и премда подржавају аутономију, сагласни су са одлуком о нашем прогону, са једне стране збо непосредног притиска и претњи кесара (власти), а са друге стране, из жеље да се ослободе нашег узнемиравајућег присуства, и става нашег манастира да не општи црквено са њима. Било би исправније и богоугодније да испоштују наша Православна убеђења и ставове, него да се поводе за неправославним учењем Фанара и прихватају неканонску патријаршијску одлуку о нама као расколницима.
Наша браћа Светогорци би требало да буду свесни да су, тиме што су потписали погубљење нашег братства, довели себе у конфликт са Заштитницом Свете Горе, заборављајући да смо сви подједнако гости у Њеној Башти, те немају право да искорене и прогнају монахе са места где су дали завете, јер нас је сама пресвета Богородица довела и сместила на Њено Свето Место. Насиље и томе слично понашање нису плод Светог Духа, нити Јеванђелске љубави.
Говорећи шире о патријаршијској, синодској одлуци против нашег братства као расколничког, треба рећи и то да је та одлука донета са циљем и скривеним намерама, већ се и не ослања на Свете Каноне Православне Цркве, односно потпуно је супротна 31. Апостолском Канону, као и 15, Канону I i II Цариградског Сабора. Ови Канони бране и озакоњују став нашег Свештеног Манастира, према општепознатој јереси Фанара. На ове Каноне су се позивали и наши претходни Светогорски Оци пре 700 година, под латиномислећим Патријархом Веком, када су одбили да подрже Лионски унијатски Сабор. Оваква одлука Фанара ће сигурно имати исту судбину као и ондашња (пре 28 година) бесциљна и антимонашка Патријаршијска одлука о екскомуницирању наша четири монаха.
У наставку наводимо мисли наших Црквених Отаца везане за неправедно екскомуницирање и кажњавање од стране Епископа. Свети Максим Исповедник вели: "Ако јерарх без разлога некога изопшти, њему Божији суд неће садејствовати, јер само у сагласности с Божијим законима треба да врши изопштење, а никако по својој вољи.
Неустрашиви исповедник богочовечанске Православне истине, велики Теодор Студит додаје: "Епископи немају овлашћење да крше Свете Каноне, већ само да се усагласе са прописаним и да прате оно што је раније добро установљено. А када треба да везују и одрешују, немају овлашћење да то чине на било који начин, већ само на онај који је исправан са гледишта истине." 
Апостолске установе дају још јасније објашњење: "Као што се одаслани мир, уколико не пронађе достојног примаоца, враћа управо онима који су га и послали, исто тако, и још више, проклетство послано ономе који га ни са чим није заслужио, јер је недужан, враћа на главу управо онима који су га неправедно одаслали."(III књига, 15. Поглавље)
Свети Фотије бележи: "Некад је анатема била ужасна, али само у време када су је проповедници благочешћа користили да осуде кривицу нечестивих јеретика. Од тренутка када је бестидност јеретика прешла у неку врсту лудила, покушавши да окрену анатему, коју они имају на својим главама, против оних који се боре за Православље... Под оваквим околностима, ужасна ова анатема прелази у нешто попут играчке, постајући донекле драга и пожељна благочестивима, али само под условом да је произносе уста нечастивих јеретика." (Игњатију Клаудијополиском)
Потврду за горе наведено имамо у примеру Седмог Васељенског Сабора, када је по целом свету објављено да је анатема, коју су тада бацили 339 јеретичких епископа против Св. Дамаскина и осталих поштовалаца светих икона, остала на њиховим главама у векове векова. "Анатема коју су они непромишљено изговорили остаје на њима у бекове векова." 
Сходно томе, очигледно је да не само што нас не погађа патријаршијска одлука да нас прогласи "расколницима", већ нас доводи још ближе Богу; истовремено расте и јача наш борбени морал, јер је јасно да се патријарх и они који су са њим, по још једанпут у историји, не крећу под окриљем Бога.
Чињеница да су нас и наша сабраћа Светогорци скрнављујуће и злосрећно прогласили "расколницима", са собом носи застрашујуће последице непредвидљивих размера за наше Свето Место, зато што тиме не само што су пришли ближе зловерју Фанара, отуђујући се од Православног исповедања вере, већ су довели до непосредног угрожавања аутономије Свете Горе, а касније и нарушавање строге забране уласка жена на Свету Гору.
Могла се и очекивати ова трагична заједничка погрешна осуда Васељенске Патријаршије, и светог Кинота (општине) Свете Горе, зато што су јој претходиле разне гласине да наш свештени манастир нема никакве намере да учествује у раду Светог Кинота Свете Горе и зато што није сматрао за нужно да пошаље сво представника тамо; као и да смо се изоловали, јер нисмо уписани у Општи Регистар Монаха Светог Кинота. Оваква тврђења су неоснована, јер је Свети Кинот изоловао наш манастир 1972., незаконитим одбацивањем нашег представника. Такође су незаконито одбили (са скривеним намерама) сваку нашу накнадну листу монаха; да би данас дошли до тога да бесрамно тврде да смо узорпатори манастира. Овај наведени чин руши достојанство Светогорских монаха, пошто представља јединствену појаву протеривања монаха у целокупној историји Свете Горе, старијој више од 1000 година. 
Као закључак свега, нека добро знају наши прогонитељи, да имамо у виду речи Светог Теодора Студита: "Свети Златоуст је свима гласно објављивао да непријатељи Бога нису само јеретици, већ и сви они који са њима опште"; тако смо ми одмерили савесно нашу одговорност пред Богом и пред људима, и одлучили смо, благодаћу Христовом, да ни по коју цену не напустимо наш Манастир у коме смо дали монашке завете, стојећи чврсто у својим Православним ставовима, не излазећи у сусрет туђим прохтевима и жељама. У томе имамо непобедиву заштиту и подршку саму Заштитницу Свете Горе, Госпођу – Богородицу, која нас је и позвала у Своју башту, а сада нас јача и управља у нашој свештеној борби.

"Никада се нећемо одрећи тебе, вољено Православље!
Никада те нећемо издати, благочешће отаца!
Никада те нећемо оставити, мајко побожности!
У теби смо рођени, у теби живимо, и у теби ћемо и умрети.
А ако времена то буду тражила, и хиљаде пута умрећемо за тебе!"

  Јосиф Вријеније

У љубави Господњој молитвеник пред Богом игуман Свештеног Манастира Есфигмен
Схиархимандрит Методије и са њим у Христу братија


Савремена Божија чуда


НАЈЧУДЕСНИЈА БОЖИЈА ПОТВРДА
ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА

ТРЕЋЕ БОЖАНСКО ЈАВЉАЊЕ
ЧАСНОГ КРСТА


ПО СТАРОМ ОТАЧКОМ КАЛЕНДАРУ
14. СЕПТЕМБРА 1925.

 Треће Божанствено јављање Часног и Животворног Крста, које се догодило око поноћи уочи велилког празника Воздвижења Часног Крста, 14. септембра 1925. по отачком календару је засигурно најчудеснији Божији знак последњих времена.

Реч отаца


Од оца нашега кир Никодима Агиорита
ТУМАЧЕЊЕ 50-ог КАНОНА СВЕТИХ АПОСТОЛА
ВЕЗАНОГ ЗА СВЕТУ ТАЈНУ КРШТЕЊА

Грчки Пидалион (Крмчија)

  
Ако неки епископ или свештеник не изврши три потапања приликом једног крштења, већ једно потапање, оно које се даје за смрт Господњу, нека се рашчини. (Мат. 28,19) „Идите дакле и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. „


Тумачење

 Беспоговорна догма наше православне вере јесте да је смрт Исуса Христа била неоспорно средство за спасење целог људског рода, као и за помирење са Богом. Јер, без ње није било да се човек икада помири са Богом, већ је морао да остане до вечности његов непомирљиви непријатељ. Павле је сведочио то, говорећи: „Јер када смо се као непомирљиви помирили са Богом кроз смрт Сина Његова; много ћемо се пре, већ помирени спасити животом Његовим.“. (Рим. 5,10) Стога, и да би вазда сећање на то неизрециво доброчинство Божије према човеку било делотворно, као и да би спасење људи, које из те смрти следи, било увек делотворно убудуће, заповедио је, с једне стране, Сам онај ко је ту смрт поднео у телу, тј. вожд нашег спасења – Господ, а са друге, Његови божански ученици и сви богоносни Оци, да се у свакој Тајни, сваком свештенодејству и освештавању у нашој Цркви, обавезно и неопходно одражава образац и лик те смрти. Али, на изузетан начин, образац смрти Господње испољава се у Тајни крштења преко три потапања која се врше том приликом. Рекох на изузетан начин, пошто се у свим осталим Тајнама, у којима човек не учествује, одражава образац смрти Господње. Приликом светог Крштења, човек сам по себи одражава смрт Господњу; то јест, онај који се крштава симболично умире и сахрањује се је се са Христом у води крштења. Сведок томе јесте апостол Павле, који каже: „Сви који се крстисмо у Христа, у смрт Његову крстисмо се. Тако се с Њим погребосмо кроз крштење у смрт.“ (Рим. 6, 3-4). Дакле, како би смо се уподобили смрти Христовој, као и Његовом тродневном погребењу, нужна су три потапања; друкчије је то немогуће постићи. Па, почуј колико је у сагласју, са Светим Писмом и са апостолским канонима, отачко Предање које је у вези са нужношћу потапања. Ево како ово образлаже, својим уобичајено велелепним изразом, апостолски савременик и мистик Дионисије (Ареопагит): „Символично учење упућује, онога који се на свештени начин крштава, како да се, трима потапањима у воду, уподоби богоначалној, тридневној и триноћној, смрти Исуса животодавца.“ И још: „На погодан начин се потпуно прекривање водом претаче у слику смрти и невидљивог погребења.“ А на другом месту опет: „Трипут га (тј. катихумена) свештеник крштава, вршећи три урањања и израњања, призивајући троструку Личност Божанског блаженства.“ Кирил Јерусалимски, у својим катихуменским списима, на символичан начин тумачи тродневно погребење Христово: „Јер, као што је Спаситељ наш провео три дана и три ноћи у утроби земљиној, тако се и ми, при израњању, уподобљавамо дану на земљи, а приликом потапања – ноћи. И опет, као што је Исус, преузевши васељенске грехе, умро како би те, усмртивши грех, на правди васкрсао, тако и ти, заронивши у воду, и на неки начин будући погребен, као и Он у гробу, тако и ти устајеш и идеш препорођен. И опет, биваш доведен до свете крстионице Божанског крштења, као што је Христос донет до оближњег гроба. И још, као што је Христос, окупавши се у реци Јордан и преневши тим водама део светости Богојављења, изашао оданде, а суштаствени силазак Светог Духа се извршио над Њим, поверивши тако слично сличним, тако се и нама, који изађемо из крстионице са светом водом, даје помазање слично ономе којим је био помазан Христос.“ Свети Атанасије, тумачећи онај апостолски канон, каже да смо ми преко сличности постали сродници са смрћу његовом. „Постали смо сродници“, односно учесници, јер, као што је тело Господње, погребено у земљу, посејало спасење свету, тако је и наше тело, погребено у крштењу, посејало правду нама самима. А овако се објашњава сличност: Као што је Христос умро и у трећи дан васкрсао, тако и ми, умирући приликом крштења, васкрсавамо. Наиме, троструко потапање и израњање детета у крстионици означава тродневну смрт и васкрсење Христово. Па и Василије каже да се у три потапања, и исто толико призивања, врши Тајна крштења. И то, како би се изобразио и образац смрти, као и то како би душе нас, који се крштавамо, биле просветљене богоспознајним предањем. На другом месту каже да ми знамо за једно спасоносно крштење, будући да се десила једна смрт за човечанство и једна за васкрсење из мртвих, а чији је образац крштење. И још: „Како, дакле, успевамо да се приближимо силаску у Ад?“ Тако што се уподобљавамо погребењу Христовом. Наиме, као да се тела, оних који се крштавају, сахрањују у води.“ Мало даље, он каже да вода пружа слику смрти, а да Дух удахњује животворну силу. Григорије Ниски, у својој катихетској књизи, каже: „Потапање у воду, као и то што се човек нађе у њој три пута, садржи у себи другачију тајну...“ И још: „Бог наш и Спаситељ, испуњавајући устројство на нашу добробит, ушао је у четврти елемент – земљу, а ми, примајући крштење по узору на Господа, као нашег учитеља и предводника, не сахрањујемо се у земљи, већ улазимо у, земљи сродан елемент – воду, њоме се прекривамо управо као Спаситељ земљом, и чинећи то три пута сами изображавамо тридневну благодат васкрсења.“ Свети Јован Златоусти у 24. беседи на Јеванђеље по Јовану каже: Који је значај крштења? У њему се врше божански симболи: погребење, смрт, васкрсење и живот; И све се то заједно догађа одједном. Јер, као што се, када главе потапамо у воду, стари човек сахрањује као у некоме гробу, и цео одједном потопивши се остаје скривен, тако исто потом, будући да се тада препорађамо, поново израња као нов човек.“ И још (Бес. 40. на 1. посл. Коринћ.): „То што се приликом крштења потапамо, и то поновљено, јесте симбол силаска у ад и изласка одатле. Стога Павле крштење назива и погребењем, говорећи: „Јер са Њиме смо погребени крштењем“. И још: „Оно што је материца плоду, то је вернику вода; јер, у води се обликује и образује“. Свети Јован Дамаскин наводи: „Трима потапањима крштење означава три дана погребења Господњег“. Али, зашто као сведочанство за неопходност потапања при крштењу наводимо старе и нове Оце? Ко жели, нека прочита код мудрог човека и латинског богослова Кордерија, па ће видети, у његовој књизи о крштењу, како он оповргава изопачено мишљење Томе Аквинског , који сматра да је небитна ствар то да се крштење врши или не врши са три потапања; видећи и како се изјашњава за то да се не измењеним одржавају та три потапања и зарањања, у складу са начином крштења у нашој Источној Цркви. Па и само име „крстионица“ (купалиште), у којима су се људи крштавали и потапали, може само по себи да прикаже нужност ових потапања, без многих других доказа. Наиме, у Апостолским Установама (Књ. 7, погл. 45) пише да се катихумен спушта под воду. И још: „Заиста се крштење врши по обрасцу смрти Господње; вода је уместо погребења, а уље уместо Духа Светога. Печаћење уместо Крста. Помазање, као потврда исповедања... Потапање, као заједничко умирање. Израњање, као заједничко васкрсење.“ (Књ. 3, погл.17). Стога, је и до данас био и остао обичај да се у ноћи Велике суботе катихумени крштавају као што то показују саме Апостолске Установе у књ. 5, погл. 19, као и 45. кан. Сабора у Лаодикији. А разлог за то је, према Валсамону и Зонари, што је ноћ те Велике суботе управо она када је извршено погребење и васкрсење Господње, по чијем се обрасцу врше потапања и израњања при крштењу. Другим речима, катихумен не само да се заједно сахрањује и васкрсава са Христом, у потапањима и израњањима приликом крштења, него се то врши и у исто време. А у речнику Франциска Пивата записано је да је и Свети Отон крштавао са три потапања . Каже се и то да је овај, из страха да ће Латини, поништивши Апостолске каноне, у вези са крштењем, овима нанети неку штету, наредио да се начине крстионице од мермера и да се уграде унутар цркава, изнад пода у висини колена, како би у њима са лакоћом могла да се потапају деца. Стога се и у цркви Светог Марка у Венецији до дана данашњег налази крстионица, на срамоту паписта. Па и папа Пелагије, у складу са тим, изјављује да су три потапања приликом крштења нужно потребна. Из свега овога, дакле, што је досада речено, какав закључак следи? То да су три потапања и израњања на крштењу неопходна како би се изобразила тридневна и триноћна смрт, погребење и васкрсење Спаситељево, а тиме се од Бога човеку дарује спасење, опроштај и спокој. Али латинско кропљење, које је лишено погружења и израњања, следствено томе, лишено је обрасца тридневне и триноћне смрти, погребења и васксрсења Господњег. Из тога је очигледно и јасно да је оно лишено и сваке благодати и светости, као и отпуштања грехова. Иако се Латини опиру да њихово кропљење пружа светост и благодат путем призивања Свете Тројице, ипак нека знају да се крштење не врши само путем самих призивања Тројице, већ и да му је неопходан и образац смрти, погребења и васкрсења Господњег.“ Наиме, ни сама вера у Тројицу не спасава катихумене, већ је, неопходна и вера у смрт Месијину, па се тако катихумен, помоћу обе те вере, смешта унутар спасења и блаженства. „У три потапања (добро је, наиме, поновити речи Василија Великог) и исто толико призивања, врши се тајна крштења, и то како би се одсликао и образац смрти, као и то како би душе нас, који се крштавамо, биле просветљене богоспознајним предањем.“ Међутим, имај на уму да, исто онако како говоримо да је латинско крштење јеретичко и неприхватљиво, из раније поменутих разлога, и ми православни треба добро да пазимо да се наше сопствено крштење не врши у некаквим посудама и коритима, у којима се потапа само мали део ногу деце која се крштавају. Нећу рећи то да се често преврћу и таква корита и да се света вода пролива. Јер, ако прекоревамо Латине да су поништили апостолско крштење, ми треба, насупрот томе, да наше одржавамо чистим и беспрекорним. За то, као и за све друго, брига и дужност леже на пастирама душа. Ми ипак вршимо нашу дужност и позивамо информишући, а они нека се постарају да своје дужности изврше и оправдају поверње. Томе додајемо још и оно што каже велики Григорије Солунски: „Ако нам је Господ унапред показао силазак у ад и повратак оданде, то је учинио како би верници вршили крштење у њему, које се потом врши на спасење.“ (Бес. 2. о крштењу). Православно крштење није само образац погребења тела Господњег, као што је рекао Апостол и остали Оци, већ и силаска у ад душе Његове, као што су претходно рекли Василије и Златоусти; наиме, према истом овом Григорију, преко обрасца погребења Христовог обожује се тело онога који се крштава, а преко обрасца силаска у ад, обожује се његова душа. Дакле, као код семена и биљака, уколико се не посаде дубоко у земљу, већ остану горе на површини, не могу да проклијају, него или се суше или бивају згажене или их разграбе птице, исто то се дешава и несрећним Латинима, пошто не постају сродници Божији, према Апостолу, то јест не срастају са Христом, попут биљака, на крштењу. Ово „сродници“, према Василију, значи следеће: „Погребени заједно са Христом, ми не примамо трошност смрти, већ погребење, и као да се уподобљавамо некаквом сејању. И опет, посејани заједно под видом смрти, свакако и заједно поново ничемо. Јер, таква је последица која проистиче из тог сејања.“ (Бес. 1. о крштењу, стр. 636 у 2. тому). И заиста, и Господ је упоредио себе са семеном жита, а своје погребење са сејањем жетве, рекавши: „Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре (односно не буде посејано и сахрањено), онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси“ (Јов. 12,24). Ја кажем, пошто Латини не сеју Христовим зрном у води крштења, ни њихово тело се не обожује, а ни њихова душа, и једноставно речено, не могу да изникну ка спасењу, већ се суше и пропадају. Наиме, Господ својим апостолима није рекао, када их је слао да проповедају: „Крштавајте у смрти мојој“ – не! Већ им је река: „Идите и подучите све народе, крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа.“ Другим речима, крштавајте их трима потапањима и израњањима, и при сваком потапању изговарајући по једно име Свете Тројице. Јер, нити се са једним потапањем и израњањем, смрт Спаситељева од три дана и три ноћи не представља верно, нити се потпуно обзнањује тајна и богоспознаја Свете Тројице. Стога је, и такво крштење будући лишено, како богословља тако и оваплоћеног устројства, веома безбожно и јеретичко. А са три потапања и израњања јасно се изражава вера у Свету Тројицу и исто тако се изображава смрт од три дана и три ноћи, погребење и васкрсење Спаситељево. Сходно томе, наше крштење тиме у себи садржи две основне догме наше православне вере – мислим на богословље животворне Тројице и на домострој оваплоћења Бога Логоса. 

Светоотачко слово


ОД СВЕТОГ ОЦА НАШЕГА САВЕ СРПСКОГ
ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ИЗОБРАЖЕЊА ВЕРЕ

(тј. Верујем у једнога Бога)


Из Законоправила светога Саве првог Архиепископа Српског



Ово Свето изображење знамење је вернику, јер сваки правоверно верујући овим поучењем истинито исповеда правоверну веру, како су нам и светих шест сабора, утврдивши је, предали. Овако, дакле, говори правоверно верујући: 
Верујем у једнога Бога Оца сведржитеља.
Не говорим како многи мисле, да два начела постоје – једно добро а друго лукаво, то јест зло; и да добро влада оним на небу а зло оним у нама на земљи. А ја, не тако, него верујем у једнога Бога који свима влада и који је Отац свега постојећег.
 Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
То јест, свега откривеног и неоткривеног, јер оно што је доле, под небесима, откривено је и можемо га видети, а оно што је на небесима, горе, није откривено и човек га не може видети.
 И у једнога господа Исуса Христа Сина Божијег јединородног. Када се каже и Господа то име казује Божаство и човечаство, јер рече онај који верује: не само да верујем у једнога Бога, то јест у Бога – у Сина Божијег јединородног, пошто су Бог и Син што је и Дух Свети, него верујем да је Исус постојао, то значи човек, а опет не верујем да је Он обичан човек него Христос који јесте и Бог а и Човек. 
 Од Оца рођенога пре свих векова.
Да се дакле од Оца роди – верујем, а у које време или како се роди – не испитујем.
 Светлост од светлости.
Верујем у светлост, у Сина Божијег у којем је светлост, који се роди од светлости Оца, Бога истинитог.
 У Бога истинитог, рођеног од Бога истинитог, рођеног а не створеног, јер Син се родио а није створен био.
 Јединосушног Оцу, јер Син је раван Оцу по свему осим рођења; Син је рођен, а Отац нерођен.
 Кроз кога је све постало, јер кроз реч је све постало, а Реч је Син Божији.
 Ради нас људи и ради нашега спасења, уистину ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, не одвојивши се од Очевих недара.
 И оваплотио се од Духа Светога и од Пречисте крви свете и Приснодјеве Марије, и очовечио се, и распет за нас при Понтијском Пилату, мучен и погребен.
 И Који је васкрсао у трећи дан по Писму.
Јер не само да је примио тело и очовечио се, то јест постао човек, него је и распет био за нас од Јудејаца, при Понтијском Пилату који беше од Понта. А мучен је био као зликовац, јер Жидови имаху обичај да разбојнике распињу на крст. 
 И погребена, јер је погребен, али у трећи дан васкрсе као што рече Писмо. У Јеванђељу се говори: „Могу разорити ову цркву и за три дана сазидати је“ (Мт 26,61; уп. Јн. 2,19; Мт 27,40). А црквом називаше тело своје које разорише Јудејци, али по вољи Његовој, јер да Господ није хтео не би га Јудејци ни распели. И поред тога што Јудејци разорише Цркву, то јест тело Господа нашега, сам га је васкрсао у трећи дан. Због тога и верујемо у Њега да је Бог, који је пострадао ради нас и васкрсао трећег дана.
 И Који се узнео на небеса и седи с десне стране Оца. И који ће опет доћи да суди живима и мртвима; Његовом царству неће бити краја. Јер Бог који је ради нас пострадао и био погребан, и васкрсао, сео је с десне стране Оца. И верујемо да ћемо Га опет видети како долази са славом да суди живима и мртвима, то јест праведнима и грешнима. Праведни дакле, који добра дела учинише, живе вечно, а грешници су мртви, верујем.
 И у Духа Светога, Господа животворнога, који од Оца исходи, који је са Оцем и Сином сапоклањим и славим.
Не само да говорим да постоји Дух Свети, него и верујем у Њега као у Светог, као у Господа, као у Животворног, јер даје живот и другима а и сам је живот.
 Који од Оца исходи, јер се не рађа од Оца него исходи, (и са Њим) се слави и бива поклањим са Оцем и Сином као једнобитан.
 И који је говорио кроз пророке.
 У једну, свету, саборну, апостолску цркву.
Јер, иако Дух Свети на свима местима говораше, и кроз многе пророке, ипак све су цркве једно, то јест Једна, Саборна и Апостолска Црква. 
 Исповедам једно крштење за опроштење грехова. Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века. Амин.
(Ово) одбацује оне који хоће по други пут да се крсте, говорећи: „ Сагрешисмо по крштењу, него да се опет крстимо и спасени будемо.“ Због тога, одбацујући два крштења, каже: „ Исповедам једно крштење и то за опраштање грехова“, јер опрашта сва прегрешења. А онима који говоре да мртвима неће бити васкрсења ни живота у будућем веку, опет каже: „Чекам васкрсење мртвих“, односно очекујем васкрсење мртвих и „живот будућег века. Амин.“



СВЕТИЊА РУСКЕ ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Odeska kopija
БЛАГОУХАЈУЋА КОПИЈА МОНТРЕАЛСКЕ МИРОТОЧИВЕ ИКОНЕ

Много пута је пресвета владичица Богородица пружала своју помоћ људима земље Руске. Многе је крепила и подржавала у најтежим моментима живота, нарочито у време страшних искушења и горког мучења Свете Русије од стране безбожне власти, када је Истинска Црква Православна била принуђена сићи у катакомбе. Када се приближава крај слабим силама људским и када крст који се носи, својом тежином вуче све до земље, само тада долази неочекивана помоћ свише, која помаже даље кретање на не тако лаком путу спасења. Такву неочекивану помоћ примили су истински православни хришћани Русије од Пресвете Владичице наше у ово жалосно и претешко време за свету Цркву. Свима је, надамо се позната мироточива Иверска икона, познатија као Монтреалска. У целој историји Цркве такво обилно мироточење није никада забележено. Ко се удостоио видети Монтреалску икону у време богослужења када је у моменту натапала велику парчад вате положене у доњи део рама - ладицу, тако да се миро преливало, а свештеници нису стизали да замене вату, може то да потврди. Многи су преко ње добили исцељење, а миро које је из ње точило хиљаде људи је направило причастницима благости Царице Небеске. Та икона је обишла готово цео свет и једино место на којем није однешена била је Русија. То је много жалостило благочестивог власника - чувара чудотворне иконе Мотреалске – иконописца брата Јосифа Муњоза, духовног сина архијереја Леонтија чилеанског. Желећи да се благодат коју точи чудотворна икона Иверска, дотакне и Руске свете земље, брат Јосиф је по посебном унутрашњем призиву решио да преда Русији копију те иконе.
brat Josif Изабраник Мајке Божије - брат Јосиф Муњоз
Даску за ту икону је наручио тако да буде индетична чудотворној икони. У њу је поставио честице пет угодника Божијих – преподобномученице Велике Кнегиње Јелисавете, св. Бесребреника мученика Козме и Дамјана, св. муч Трифуна и св. мученика Виктора. Затим је брат Јосиф са посебном бригом припремио даску, позлатио је и са молитвом отпочео иконописање. За боје је изабрао најквалитетније пигменте. Рад на икони је тешко ишао, али је на крају успешно завршена. Готову икону брат Јосиф ставио је у пређашњи рам оригиналне чудотворне Монтреалске иконе, која је у то време већ имала нови скупљи и раскошнији рам. Почео је размишљати, коме да уручи ту нову икону. И баш тада у току ноћи 30 септембра/12 августа 1993. године, иконописац је у сну видео свога духовног оца – архиепископа чилеанског Леонтија, који је сијао у епископској одежди, са жезлом. Владика је рекао да икона треба да буде уручена стубу Истинске Цркве. Када је брат Јосиф упитао ко је тај стуб, владика је произнео име архиепископа Лазара. Владика је још рекао да ће се та нова икона прославити многим чудима, а као знак да његове речи нису лажне, отпашће покров са чудотворне Иверске иконе. Када се пробудио, брат Јосиф је одмах отишао Иверској икони и видео је да покров лежи на поду. То је веома изненадило брата Јосифа јер у собу где се чувала икона нико не улази. Тада је брат Јосиф разумео, да је тај сан – знамење са Оног света и чврсто је решио да испуни вољу Божије Матере, предану му владиком Леонтијем. Није прошло ни 6 дана, на навечерје празника Преображења Господњег благочестива мирјанка Јелена Сергејевна Навар – Голицина на молбу брата Јосифа отишла је у Москву да би предала копију Иверске иконе архиепископу Лазару. Последњу ноћ пред одласком за Русију копија је била прислоњена лицем на чудотворну икону, затим је стављена у рам Монтреалске иконе и у њему је 18/31 августа милошћу Божијом предана првојерарху Руске Истински Православне Цркве владики Лазару Журбенку одескоме. Заједно са иконом предана је и вата са миром од чудотворне иконе и делић ризе светитеља Јована (Максимовича) шангајског. Све те бесцене светиње које су донете у Одесу и које су радосно дочекане од стране старца – архиепископа Лазара и парохијана саборног храма св. праведног Јована кронштадског Руске Истински Православне Цркве, где се и сада са великим поштовањем чувају. Акатист Божијој Матери пред чудотворном иконом Иверском Благоухајућом чита се у храму св. пр. Јована кронштадског постојано ево већ 15 година, а душе верујућих истинских православних хришћана испуњавају се радошћу од сазнања да их Владичица Богородица није оставила у ово страшно време и они чврсто верују, да ходе правилним путем, који води ка спасењу. Посебан промисао и брига Божија за свету Руску Истински Православну Цркву, као и смисао виђења брата Јосифа Муњоза открио се тек после његове мученичке кончине, и тајанственог нестанка оригиналне мироточиве иконе Мајке Божије Монтреалске, из просторија синода Руске Православне Цркве Заграничне баш у тренутку када су њени јерарси чврсто заузели курс, супротан курсу св. Филарета - курс ка зближавању са Светским православљем. Подсетимо се, Господ је показао да је Њему угодан ревнитељски пут којим је ишао светитељ Филарет: године 1982. пројавило се велико чудо милости Божије – чудотворна мироточива икона Мајке божије Иверске – Монтреалске, која је током петнаест година непрестано точила миро да би чудесно нестала 1997. године. Тада се Одеска благоухајућа икона Иверске Мајке Божије показала јединственом. То је посебно постало јасно, када је нестала и сама РПЦЗ, која се Сјединила са Светским православљем. Светилник Истински Православне Вере и Цркве пренео се тако обратно у свету Русију, у У Цркву Катакомбну, Истински Православну, чија глава је промислом Божијим био старец – архиепископ Лазар одески. Његов данашњи наследник је његово високопреосвештенство архиепископ омски и сибирски г. Тихон.  
Tihon i Lazar Владике Тихон и Лазар са благоухајућом копијом Монтреалске Портаитисе

Реч отаца


Архиепископ Аверкије (Таушев)
ЗНАЧАЈ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА
Седам Васељенских Сабора, после Јеванђеља Христовог, јесу основ и потврда наше Православно-хришћанске Вере, јер наша вера није само Апостолска, она коју су проповедали Свети Апостоли, ученици Самога Господа Исуса Христа, него је и Отачка, пошто су је растумачили и објаснили Свети Оци, као законити благодатни прејемници Светих Апостола. Дух Свети, који је сишао на Свете Апостоле у дан Педесетнице, који их је просветио и умудрио, почивао је и на Светим Богоносним Оцима, просвећујући и умудрујући и њих.

Oмологија вере РИПЦ


ОМОЛОГИЈА ВЕРЕ
РУСКЕ ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Одређење Свештеног Сабора
о вероисповедним и еклисиолошким основама
Руске Истински Православне Цркве


У име Оца и Сина и Светога Духа.
Руска Истински Православна Црква исповеда и чува православну хришћанску веру онако како је чува Свето Предање од оснивања Свете Саборне и Апостолске Православне Цркве Хистове, као што је то било до 1927. године у Помесној Руској Цркви, и као што ју је исповеднички чувала Катакомбна Црква, а и Руска Загранична Црква све до 2000. године.
Ми верујемо у Троједног Бога Пресвету Тројицу, као што је изложено у Никејско-Цариградском Символу вере, и у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, коју је створио Господ наш Исус Христос и која је стуб и тврђава Истине (1. Тим. 3,15). Верујемо да је Црква Тело Христово, Богочовечански организам и да сви ми, верни, чинимо његово Тело, а Глава Цркве је Господ Исус Христос (Кол. 1,18). Верујемо да је врата пакла не могу надвладати (Мт. 16,18). Она не може да буде уништена, разорена или подељена, као ни Сам Господ, те јој стога није потребно "спасавање" људским силама.
У потпуном једномислију са Символом вере ми исповедамо једно крштење за отпуштење грехова. Руска Истински Православна Црква се строго придржава црквених правила која прописују да се оно обавља трикратним и потпуним погружењем у воду, у име Оца и Сина и Светога Духа.
Оно што су примили и утврдили Свети Апостоли и Свети Оци Цркве, то и ми примамо и утврђујемо, а што су они одбацили и анатемисали, то и ми одбацујемо и анатемишемо, без додавања или одузимања. Заједно са Оцима Седмог Васељенског Сабора објављујемо: "Ми следујемо древним предањима Васељенске Цркве; чувамо одредбе Отаца; предајемо проклетству оне који Васељенској Цркви било шта додају или одузимају".
Руска Истински Православна Црква представља неодвојиви део Помесне Руске Цркве и аутономна је на саборним начелима, у складу са Одлуком Најсветијег Патријарха Тихона, Светог Синода и Вишег Црквеног Савета Руске Цркве бр. 362 од 7/20. новембра 1920. године. Ми имамо канонску прејемственост од Катакомбне Руске Цркве и Руске Православне Заграничне Цркве, као два равноправна и духовно јединствена дела истинске Руске Цркве, која су под разним црквеним управама пребивале у евхаристијском и канонском општењу, као што је то било у време Светог Мученика Митрополита Петра Крутицког, и као што је благословио последњи законити првојерарх Руске Заграничне Цркве митрополит Виталије. Ми исповедамо духовно и еклисиолошко јединство са Светим Новомученицима Руским и Оцима - Исповедницима Катакомбне Цркве, а такође са првојерарсима Руске Заграничне Цркве и Њеним истакнутим јерарсима и пастирима.
Исповедајући да Црква спасава човека, а не човек Цркву, ми одбацујемо сергијанство које исповеда Московска Патријаршија, названо тако по митрополиту Сергију (Страгородском), као посебан облик апостасије и еклисиолошку јерес. Ово лажно учење је неспојиво са учењем Светих Отаца о Цркви и о власти, јер сергијанство – то је унутрашња спремност православног хришћанина на компромис са богоборством, а у ширем смислу – на компромис са лажима, са сваким злом, са стихијама овог света. Та спремност долази из срца, из духовног стања самог човека, стога тврдимо да је Московска патријаршија лукава када сергијанство назива привременом појавом, условљеном политичком ситуацијом. Уздижући сергијанство, то јест компромис са богоборством, као норму црквеног живота, Московска патријаршија самим тим припрема своју паству за признавање власти антихриста као законите, и за примање жига звери на десну руку њихову (Отк. 13,16). Ми тврдимо да истинско Православље у страдалној Отаџбини не може да се препороди без свести о сергијанском паду и без покајања због тог пада.
Ми смо једнодушни са Светим Новомученицима и Исповедницима Руским, и Катакомбним Оцима - Исповедницима, а такође и са истакнутим јерарсима и пастирима Руске Заграничне Цркве у оцени да је сергијанство – јерес, а да Московска патријаршија, која је из њега рођена, "новообновљенски раскол", који је ступио у симфонију са богоборачком влашћу и на који се могу применити одлуке и канонске казне које је Руска Црква изрекла против обновљенаца и њихове јерархије. Пошто је настала као раскол, Московска патријаршија себе незаконито назива "Мајком - Црквом".
Наша вера у јединство и јединственост Свете Саборне и Апостолске цркве неспојива је са екуменизмом, стога ми екуменизам сматрамо за јерес која гази Православну веру. Исповедајући јединство са наслеђем Руске Заграничне Цркве, ми потврђујемо осуду јереси екуменизма и саборску анатему те јереси "и оних који имају општење са овим јеретицима или им помажу или штите њихову нову јерес екуменизма" изречену на Сабору Заграничне Цркве 1983. године. Учешће Московске патријаршије у екуменистичком покрету не представља појединачно иступање одређених архијереја, него курс цркве саборно утврђен на Архијерејском Сабору МП из 1961. године. Ступивши у "Светски савет цркава" Московска патријаршија је себе одредила не само као новообновљенски раскол, него и као јеретичку заједницу која је потпала и под анатему Светог Патријарха Тихона и Сверуског Сабора против комуниста и свих њихових сарадника, и под анатему Сабора Руске Заграничне Цркве.
Под саборску анатему против јереси екуменизма из 1983. године потпадају и сви јерарси и клирици официјелних Помесних Цркава који исповедају евхаристијско јединство и тако саучествују у свејереси екуменизма, примања новог календара, модернизма, у успостављању новог светског поретка. Зато ни са ким од њих Руска Истински Православна Црква не може имати евхаристијског општења и јединства, и, следујући светоотачком учењу, одређује да је официјелно светско православље отпало од Цркве Христове и да су његове свете тајне неделотворне за спасење. Овим ми исповедамо сведочанство црквеног Предања о томе да благодат Духа Светога спасоносно делује само у Истинској Цркви Христовој, којој расколници и јеретици не припадају.
Ми се одричемо погубног мишљења које постоји, да јеретици и расколници нису отпали, него представљају такозване "болесне удове Цркве", на које благодат Божија делује једнако спасоносно као и на чланове Истинске Православне Цркве. Исповедамо да су сви чланови Цркве који живе у свету и носе тело, болесни од својих грехова, и да само у Истинској Цркви Христовој могу да добију право исцељење и спасење. А скретање у јереси и расколе није ништа друго него отпадање од Тела Истинске Православне Цркве. Стога Московска патријаршија, као што су учили Руски Свети Новомученици, не представља истинску Цркву Христову и њене тајне не могу бити делотворне за спасење.
Ипак, ми овим не преузимамо Суд Божији нити дрско изјављујемо како Господ није у стању да обрати у покајање и спасе искрену хришћанску душу која пребива у официјелној Цркви, него тврдимо да је спасење могуће само уласком у Цркву Христову.
Одређујемо да клирике који из Московске патријаршије долазе у Истинску Цркву треба примати кроз покајање и обављање допунског полагања руку (хиротесије) архијереја Истинске Православне Цркве, са циљем допуне рукоположења које су ти клирици добили од одступничке јерархије Московске патријаршије.
Поводом форме примања из јеретичких и расколничких заједница Руска Истински-Православна Црква, као део некад јединствене Помесне Руске Цркве, наставља да чува Њено наслеђе, историјски настала помесна предања и саборске одлуке, којима је у основ био положен принцип црквене икономије, како, по речима Првојерарха Руске Заграничне Цркве Светитеља Филарета (Вознесенског), "од Цркве не би били одгурнути многи".
Без обзира на то што данас у пракси појединих истински-православних Цркава постоји допустива разлика по питању чина примања световњака, ми сматрамо да је неопходно ићи ка превладавању тих разлика, полазећи од догматског учења Цркве. У први мах према тој разлици у чиновима пријема можемо се односити онако како је писао свети Кипријан Картагински: "Неко ће рећи: шта ће бити са онима који су пре овога, када су се из јереси обратили Цркви, били примљени у Цркву без крштења? Господ је, по милосрђу Своме, у стању да им дарује опроштај, и да оне који су након примања у Цркву починули не лиши дарова Своје Цркве".
Као основ за измену чина пријема световњака из Московске патријаршије могу да послуже, на пример, факти отвореног, званичног саслуживања јерараха Московске патријаршије са римокатолицима или другим јеретицима.
Исповедајући РИПЦ као истинску Руску Цркву, канонску наследницу Катакомбне и Заграничне Цркве, ми се не осамљујемо, нити ћемо се дрзнути да о себи мислимо као о "јединој истинитој Цркви".
Ми исповедамо јединство вере са нашом браћом – старокалендарским истински православним хришћанима у Грчкој и другим земљама, који су одбацили унију са екуменистичким и новокалендарским официјелним православљем, не прихватајући јерес екуменизма како у отвореном исповедању, тако и скривену у учењу о удовима Цркве "болесним у вери".
Свети Сабор Руске Истински-Православне Цркве потврђује важност одлука Сабора Руске Заграничне Цркве од 15/28. августа 1932. године, који је решио "да осуди масонство, као учење и организацију непријатељску хришћанству, да осуди такође сва учења и организације сродне масонству". У складу са овом саборском одлуком осуди подлежу и идеја о стварању "новог светског поретка" коју је изнедрило масонство, а такође и процеси глобализације и глобалне контроле над човечанством који се са тим циљем уводе, усмерени на припремање људског друштва за успостављање будуће власти антихриста.
Чувајући верност наслеђу Светих Новомученика и Исповедника Катакомбне Цркве, ми сведочимо да је за истински - православне архипастире и пастире недопустиво учешће у политичкој делатности, као једном од облика светских процеса апостасије. У своме служењу православни пастир треба да чува своју паству од погубног утицаја "овог света" и официјелног православља које иде у корак са њим, као и од његове веште подвале, тзв. "алтернативног православља", објашњавајући својој пастви погубност оваквих појава. Обе ове појаве, које окружују Цркву и слева и сдесна, воде порекло од једног те истог извора апостасије овог света и туђи су Истинском Православљу.
Ми исповедамо своју приврженост "царском" средњем путу црквеног служења. Одбацујемо како крајње слева, тако и крајње сдесна удаљавања од Православља – секташтво, лажно православље и лажну мистику, фанатизам, политиканство и партијашење, сумњичавост и мржњу – те нехришћанске особине које су толико раширене у савременој црквеној средини. Све оне су, по речима апостола, назване "ревношћу не по разуму", а лажно се издају за "исповедништво" и "ревност за чистоту православља".
Заједно са истакнутим Светитељима Васељенске и Руске Цркве ми верујемо да је Богом установљена власт – православно Царство. Тугујемо због тога што су наши преци изгубили Богом дано Руско Царство и молимо се Господу за његову обнову. Ипак, сведочимо такође да истинско Православно Царство у Русији може бити успостављено само после покајања руског народа и његовог повратка у Истинску Цркву, јер у лажној цркви не може бити ни истинског покајања, ни обнове православне монархије. Монархија, установљена са благословом цркве лукавих, у самом свом темељу имаће лукавство. Такво царство Богу није угодно. Чак и ако би било велико и моћно, оно би само припремало терен за долазак антихриста.
Позивамо све православне хришћане на стојање у Истини, на усиљену покајну молитву и јединство око своје Свете Мајке – Истинске Православне Цркве. Духовни препород и сваке поједине људске душе, и друштва у целини могућ је само кроз покајање и саборно учешће свих нас у Телу Христовом, у Коме дејствује Дух Свети – Дух Истине и Љубави. Губитак истинске саборности у људском друштву води ка губитку причасности Телу Христовом, па дакле и ка губитку благотворног дејства благодати Духа Светога на то друштво. Такво благодатно дејство могуће је само кроз Истинску Цркву Христову.
Схватајући то, савремени свет покушава да Истинску Цркву замени духовним сурогатима и лажним црквама. Стога за православног хришћанина ништа не може да буде важније од правог препорода Истинске Православне Цркве, чисте Невесте Христове, која чува верност свом Небеском Женику. Изван Цркве немогуће је истинско духовно исцељење душе поражене страстима и спасење. Амин.

Свештени Сабор Руске Истински Православне Цркве

Овај документ ОМОЛОГИЈЕ усвојен је на Свештеном Сабору РИПЦ у Богоспасаваном граду Одеси, Украјина.
17/30. октобра 2008. год.
спомен Светог Пророка Осије
и Праведног Лазара Четвородневног, Епископа Китијског


Документи



Да ли тумачење догмата Искупљења које је дао Најблаженији Митрополит Антоније (Храповицки), Првојерарх Руске Заграничне Цркве, представља званично учење Руске Истински Православне Цркве?

Е-mail од Владике Тихона датиран 19. септембар 2008. 19.04



СПРАВКА

В Канцелярию Председателя Архиерейского Синода поступил вопрос, является ли толкование догмата Искупления Блаженнейшим Митрополитом Антонием (Храповицким), Первоиерархом Русской Православной Церкви Заграницей, официальным учением РИПЦ. Отвечая на вопрос, извещаем, что толкование Блаженнейшим Митрополитом Антонием догмата Искупления – это частное богословское мнение, оно не является официальным учением Русской Истинно-Православной Церкви, также как не являлось таковым в Русской Зарубежной Церкви.

+Тихон,
Архиепископ Омский и Сибирский,
Председатель Архиерейского Синода
Русской Истинно-Православной Церкви

Превод на Српски језик:

ОБАВЕШТЕЊЕ


У Канцеларију Председника Архијерејског Синода стигло је питање, да ли тумачење догмата Искупљења које је дао Најблаженији Митрополит Антоније (Храповицки), Првојерарх Руске Заграничне Цркве, представља званично учење Руске Истински Православне Цркве. Одговарајући на питање, извештавам да тумачење догмата Искупљења које је дао Најблаженији Митрополит Антоније представља појединачно богословско мишљење и да не представља званично учење РИПЦ, као што није било такво ни у Руској Заграничној Цркви.

+ Тихон
Архиепископ Омски и Сибирски,
Председник Архијерејског Синода
Руске Истински Православне Цркве



БОГОСЛУЖЕЊЕ


ЧИН НЕДЕЉЕ ПРАВОСЛАВЉА

(ДОДАТАК НА СРПСКОМ) 




АНАТЕМИСАЊЕ

Пророци како видеше, апостоли како научише, Црква како је примила, учитељи како су одогматили васељена како се сагласила, благодат како је засијала. Истина како се доказала, лаж како је протерана, премудрост како се смело исказа, Христос како је наградом потврдио- тако мислимо, тако говоримо, тако проповедамо.
Ово је вера Апостола. Ово је вера отаца. Ово је вера православних. Ова вера васељену утврди.
Од тога, ми примамо и потврђујемо Саборе Светих Отаца и њихова предања и списе, како и оне који су у сагласности са Божанским откровењем.
И премда има непријатеља Православља и одступника од промислитељског и спасоносног Откровења Господа нашег, ипак је Господ узео у обзир срамоћења слугу својих, јер је Он оборио хулитеље и непријатеље Православља као подле и бегунце.
Стога ми благосиљамо и хвалимо оне који су приклонили ум свој у послушности Божанском Откровењу, и који су се борили за то, и тако, следујући Светом Писму и чувајући предања древне Цркве, ми одбацујемо и анатемишемо све који се противе Њеној Истини, ако они, док се чека на њихово обраћање и покајање, одбијају да се покају пред Господом.

Онима који поричу постојање Божије, и тврде да је свет самопостојећи, и да су све ствари у њему настале случајем, без промисла Божијег- АНАТЕМА. (народ: анатема три пута)

Онима који кажу да Бог није Дух, него тело, или да он није праведан, милостив, мудар, свезнајући, и друге такве хуле- АНАТЕМА.

Онима који се усуђују да кажу да Син Божији, а исто тако, и Свети Дух, да нису једно по суштини, и исте части са Оцем, и који исповедају да Отац и Син и Свети Дух нису Један Бог- АНАТЕМА.

Онима који говорећи булазне да долазак у овај свет Сина Божијег у телу и његово вољно страдање, смрт и васкрсење нису били потребни за наше спасење и искупљење од греха - АНАТЕМА.

Онима који одбацују благодат и искупљење проповедано Јеванђељем као једина средства нашег оправдања пред Богом - АНАТЕМА.

Онима који се усуђују да говоре да Пречиста Дјева Марија није била Девојка пре рађања, при рађању и после рађања - АНАТЕМА.

Онима који не верују да је Дух Свети надахњивао пророке и апостоле, а преко њих упућује и нас на истински пут вечног спасења и потврђује исто чудесима, и сада обитава у срцима свих верних и истинских хришћана, и води их у свакој истини - АНАТЕМА.

Онима који одричу бесмртност душе, крај века, будући суд и вечну плату за добродетељи на небесима, а за грехе вечну осуду - АНАТЕМА.

Онима који одбацују Свете Тајне држане од стране Цркве Христове - АНАТЕМА.

Онима који се одричу Сабора Светих Отаца и њиховог Предања, које је у сагласности са Божанским Откровењем, и побожно чувано од стране Православне Саборне Цркве - АНАТЕМА.

Онима који вређају и хуле на свете иконе, које Црква прима у спомен дела Божијих и оних који су му угодили, да би оне који их гледају надахнуле побожношћу и подстакле их да се угледају на њихове примере, и онима који кажу да су они идоли - АНАТЕМА.

Онима који измишљају да се православни цареви и краљеви узводе на престол не по посебном Божијем благовољењу, и да се при чину помазања на њих не изливају дарови Светога Духа, и тако се дрзну против њих на бунт и преврат - АНАТЕМА.

Масонима, окултистима, спиритистима, врачарима и свима који у Бога јединог не верују, него демоне поштују, и не предају смирено живот свој Богу, него врачањем и чаробњаштвом демоне призивају, покушавајући сазнати будуће - АНАТЕМА.

Онима који одступају од православља, и друге вере и исповедања примају, на саблазан браћи нашој и отпадајућим у расколе - АНАТЕМА.

Гонитељима Цркве Христове, нечастивим одступницима, који су дигли руку на миропомазанике Божије, који су убијали свештенослужитеље, уништавали светиње, рушили храмове Божије, истјазавали браћу нашу и опоганили отачаство наше - АНАТЕМА.

Онима који говоре да страха ради оних који убијају тело треба Цркву спасавати, покушавајући да сачувају земно устројство Цркве - одричући се Христове Истине, и учећи да је безбожна власт, служење њој као и поштовање ње, тобоже законско и од Бога постављено, као и испуњавање њихових наређења чињених у циљу разрушења и уништења Цркве, Сергију старогородском и његовим последоватељима - АНАТЕМА.

Онима који не следе обичаје Цркве о светој Пасхи и Календару онако како су нам предати од седам Светих Васељенских Сабора, који су их за нас добро установили да их следимо, него желе да прате григоријанску пасху и календар - АНАТЕМА.

Теософима и осталим јеретицима који су се дрзнули да безумно уче, како Господ наш Исус Христос није једном дошао на земљу сишавши и оваплотивши се, него се тобоже много пута оваплоћавао, исто тако и онима који одричу да је истинска премудрост Очева - Његов Син Јединородни, и насупрот Божанском Писму и учењу Светих Отаца траже нове премудрости - АНАТЕМА.

Онима који Цркву Христову нападају мудровањем да је она подељена на тзв. гране које се разликују учењем и начином живота, и онима који тврде да Црква не постоји на видљив начин, него ће настати у будућности када се све гране или секте или чак религије уједине у једно тело, и онима који не разликују истинско свештенство и Тајне Цркве од јеретичких, него веле да су крштење и причешће јеретика довољни за њихово спасење, и онима који опште са горе поменутим јеретицима, или помажу или бране њихову јерес екуменизма под изговором братске љубави или као пут сједињења одељених Хришћана - АНАТЕМА.

Махнитим учесницима сабора против православне вере у Константинопољу 1923. године и на Светој Гори 1931. године - АНАТЕМА.

Јоакиму III, патријарху константинопољском, Мелетију Метаксакису и Хризостому Пападопулосу, зачетницима злославног екуменизма- АНАТЕМА.





ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ

Свима онима који су заступали православље речима, списима, учењем, страдањем и богоугодним животом, као своје заштитнике и бранитеље, Црква Христова, сада, у овом помену објављује:
Јеремији тиранском, Силвестру александријском и Софронију јерусалимском, који су се борили за православну веру, и свима осталима који су борили за Православну веру, и свима осталима који су учествовали на свеправославним саборима, 1583, 1587, и 1593. године, који су осудили календарску новотарију и одсекли од тела Цркве оне који су је примили и који ће је примити - ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ (народ: вјечнаја памјат три пута)

Антиму, васељенском патријарху и онима који су учествовали на Константинопољском сабору 1848. године - ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ.

Свим учесницима Мансовилског сабора Руске Заграничне Цркве 1983. године, који су предали осуди јерес екуменизма - ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ.

Свима који су се борили делима и речима за православну веру против новотарије новог календара и јереси екуменизма - ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ.

Светом благоверном и равноапостолном цару Константину, и његовој матери Јелени, православним јелинским царевима: великом Теодосију, Теодосију млађем, Јустинијану, Царици Пулхерији, Ирини, Теодори и последњој византијској царици Јелени Драгаш у монаштву Ипомонији и осталим православним царевима и царицама Јелинско - Ромејским - ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ.

Светом благоверном и равноапостолном цару србском Стефану Немањи и царици Ани у монаштву Симеону и Анастасији, Стефану првовенчаном у монаштву Симону, Стефану Владиславу, Стефану Урошу првом, Стефану Урошу другом - Милутину, Стефану Драгутину у монаштву Теоктисту, Стефану Урошу трећем Дечанском, цару Лазару мученику и кнегињи Милици у монаштву Јефтимији, кнезу Стефану Штиљановићу, Вожду Георгију Петровићу, кнезу Александру Карађорђевићу, краљу Петру првом великом ослободитељу, мученички убијеном благоверном и Христољубивом краљу Александру Карађођевићу, краљевима Милану и Александру Обреновићима, благоверном господару и краљу Црногорском Николи и краљици Љубици Петровић - ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ.

Благоверном и равноапостолном великом кнезу Владимиру и матери његовој великој кнегињи Олги, господару и цару Александру трећем Романову, мученички убијеним: благочестивом господару императору Николају другом, благочестивој господарици императорки Александри Теодоровној, благоверном господару наследнику цесаревићу и великом кнезу детету Алексеју Николајевићу, благоверним господарицама великим кнегињама Олги, Татјани, Марији и Анастасији Николајевнима, великој кнегињи Јелисавети Теодоровној и осталим благоверним царевима и царицама, великим кнезовима и кнегињама, и свим од рода царева и великих кнезова руских - ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ.

Светим православним патријарсима и папама Римским Константинопољским, Александријским, Антиохијским, Јерусалимским, сверуским и Србским, високопреосвећеним митрополитима, архиепископима и епископима православним, последњим православним патријарсима Србским: Димитрију, мученички убијеном Варнави и Гаврилу - ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ.

Новим свештеномученицима Тихону патријарху московском и целе Русије, Владимиру кијевском, Јосифу петроградском, Петру крутицком, Кирилу казанском, Димитрију гдовском, Максиму серпуховском и свим новим исповедницима Цркве руске - ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ.

Митрополитима загграничним Антонију, Анастасију и Филарету новом исповеднику, архиепископима Теофану полтавском, Аверкију џорданвилском, Никодиму великобританском, Антонију лосанђелском, Јовану санфранцисканском, Леонтију чилеанском, Серафиму чикашком и осталим архијерејима заграничним који су се упокојили у православном исповедању - ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ.

Митрополитима Хризостому првом и Герману кикладском, епископу Матеју брестенском, архиепископима Акакију и Авксентију, митрополитима Калисту и Антонију, Епифанију китијском и свим истински православним епископима Јеладске Цркве који се упокојише у православном исповедању вере - ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ.

Митрополиту Гликерију са осталим румунским епископима који се упокојише у православном исповедању вере - ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ.

Пострадавшим и убијеним у различитим походима за одбрану православне вере и отаџбине наше кнезовима, војводама, христоименој војсци и свим православним хришћанима који су се упокојили у православној вери и благочешћу у нади васкрсења - ВЈАЧНАЈА ПАМЈАТ.



МНОГОЉЕТСТВИЈЕ

Православна Христова Црква, која овако победоносно врши спомен оних који су се у прошла времена подвизавали у благочешћу, поред тога што побуђује христоимениту своју децу да подржавају њиховом примеру, има такође дужност да велича и подвиге оних који сада делају за православље, и спасоносном вером и врлинама припремају себе за вечно блаженство.

Најблаженијем господину нашем ХРИЗОСТОМУ милошћу Божијом првојерарху Цркве Истинитих Православних Хришћана Грчке, архиепископу атинском целе јеладе и дијаспоре подај му Господе миран и дуговечан живот, здравље и спасење, обиље плодова земаљских и сачувај га на многа љета- МНОГАЈА ЉЕТА!

Високопреосвећеном господину нашем ТИХОНУ милошћу Божијом председнику Архијерејског Синода Руске Истински Православне Цркве, Архиепископу Омском и Сибирском подај му Господе миран и дуговечан живот, здравље и спасење, обиље плодова земаљских и сачувај га на многа љета- МНОГАЈА ЉЕТА!

Свим истинским православним архиепископима, митрополитима и епископима који исправно управљају речју Христове истине, часним презвитерима у Христу ђаконима и свом клиру, онима који монахују и свим истинским православним хришћанима који правилно држе спасоносну веру и који живе у послушности Цркви Христовој, подај Господе мир, тишину, добре дане, дуговечност, здравље и спасење и обиље плодова земаљских и сачувај их на многа љета - МНОГАЈА ЉЕТА.



Саставио и уприличио за богослужбену употребу на Србском језику по Грчком и Руском изворнику чина Недеље православља и додао делове који се односе на Србију и нашу отачаствену Цркву, лета Господњег 2006. у току прве седмице великог поста у СветоЈованском Новостјеничком манастиру, недостојни јеромонах Акакије