четвртак, 24. децембар 2009.

Осврт на актуелно стање у СИПЦ

Јеромонах Акакије
ОСВРТ НА ПРОБЛЕМ ЛОШЕГ СТАЊА У КОЈЕМ СЕ НАЛАЗИ СИПЦ И ПРЕДЛОГ ЊЕГОВОГ РЕШЕЊА


Осврнимо се на канонско и статусно стање у којем наша Српска Истински Православна Црква пребива већ 13 пуних година. Почнимо од основног принципа дефинисаности СИПЦ као Црквене структуре која једина на територији Србије верно чува јасно зацртану позицију Истинског Православља које је услед трагичне апостасије свеукупности православних Цркава у 20. веку, преузело свети барјак борбе за веру над екуменизмом савладаним палим црквеним јерархијама. Српске црквене јурисдикцијске границе, Српске помесне Цркве, историјски су црквено признате и данас, када у Србији нема законитих и канонских епископа који чувају веру Православну, и надамо се да то нико не спори.

недеља, 15. новембар 2009.

ОТВОРЕНО ПИСМО ВЛАДИМИРА МОСА И СХИМОНАХИЊЕ ЕФРОСИНИЈЕ АРХИЕПИСКОПУ ХРИЗОСТОМУ АТИНСКОМ


East House, Beech Hill,
Mayford, Woking.
GU22 0SB.
Tel. +44-1483-763218.
e-mail: vladmoss@aol.com

October 25 / November 7, 2009.

Његовом Блаженству Архиепископу Хризостому (Киусису)
Манастир Панахранту
Мегара, Грчка
Ваше Блаженство!
Благословите!

Пишемо вам пре свега, да просимо Ваше молитве за нашег духовног оца, Јеромонаха Акакија, који је озбиљно болестан, а потом и да изразимо нашу изузетну узнемиреност кризном ситуацијом која је настала у Цркви ревизијом одлуке Светог Синода да се уђе у општење са Истинском Православном Црквом Русије под Архиепископом Тихоном Омским.
Одлучили смо да Вам пишемо отворено и директно, без дипломатског изражавања.

уторак, 27. октобар 2009.

Архијерејска посета парохији св. краља Милутина у Смедереву


У недељу 12. октобра по православном календару, верници Српске Истинске православне Цркве прославили су празник Светих мученика Тараха, Прова и Андроника несвакидашње величанствено.

среда, 21. октобар 2009.

ИСТОРИЈСКИ ВИДЕО ЗАПИС

МОМЕНТИ СА ИСТОРИЈСКОГ ПРОЦЕСА СЈЕДИЊЕЊА ГРЧКЕ И РУСКЕ ИПЦ

Јединство Истинских Православних Хришћана ојачало би наше заједничко сведочење Христа пред светом. Заиста, јединство као доказ нашег сведочења је учење предано Апостолима од самога Господа и Спаситеља нашег у његовој молитви Богу Оцу пре Његовог жртвовања на Крсту: „Молим....да сви они буду једно, Оче, као што си Ти у мени и ја сам у Теби. Нека они буду у нама да би свет могао веровати да си Ти послао Мене. Предао сам им славу коју си ти предао Мени, да би могли бити једно као што смо Ми једно: Ја у њима и Ти у Мени. Нека они буду у потпуном јединству да покажу свету да си ме Ти послао и да волиш њих исто као што волиш Мене.“(Јован, 17:20-30)

недеља, 18. октобар 2009.

ПОЛЕМИКА

"ЗА" ИЛИ "ПРОТИВ"

Погледајте полемику која се отворила (у опцији за коментаре) на ову тему прекинутог процеса ступања у општење Грчке и Руске ИПЦ.

Кликни да погледаш!

Ако сматрате за сходно оставите и ваш коментар како би показали своје ставове поводом ове веома актуелне теме.

Било би нам веома драго да се покаже у којем правцу размишљају наши верни читаоци и симпатизери. Сваки коментар је можда једно "за" или "против" у коначном решавању овог веома важног и историјског догађаја.

На овакав начин ослушкујемо глас народа који при решавању оваквих питања није ни мало занемарљив.

Свакако ће се аргументи и ставови који се овде буду износлили у кратким цртама изнети и пред Светим Синодом Грчке ИПЦ.

Редакција блога СИП вам се унапред захваљује

петак, 16. октобар 2009.

Писмо јереја Стефана Алена упућено Синоду Грчке ИПЦ (English version available)


23 август 2009.
Оданије Успења Богородице

Преосвећеном Фотију
Епископу Маратонском
Секретару Светог Синода
Атина, Грчка

Преосвећени, љубим Вашу свету десницу и молим Ваш архипастирски благослов

Драги у Христу Владико, скромно Вас молим да мој глас додате онима који су заинтересовани за предстојеће разговоре са Руском Истинском Православном Црквом под руководством Архиепископа Тихона.

Ово уједињење би било изузетно пожељно за наше сведочење Православља и за наше личне духовне животе. Не бих волео да непотребно буде спречено.

Писмо Владимира Моса упућено Синоду Грчке ИПЦ (English version available)


Aвгуст 23 /Септембар 5, 2009.
Ваша светости, Благословите!

Пишем Вам због забринутости ставом који ће прихватити наш Свети Синод на предстојећем Сабору у Атини. Знам да сам само обичан мирјанин, али, као што је рекао Св. Теодор Студит, у моментима криза у Црквеној историји, од животног је значаја за сваког разумног и независног Хришћанина, какав год његов положај у животу био, да узме учешће у Црквеним пословима и да покуша, да свим законски дозвољеним средствима, заштити Цркву од јереси и шизме.

уторак, 13. октобар 2009.

АКТУЕЛНОСТИ


ОБАВЕШТЕЊЕ О НОВОМ ТОКУ ДОГАЂАЈА ПОВОДОМ ПРОЦЕСА СТУПАЊА У ОПШТЕЊЕ ГРЧКЕ И РУСКЕ ИПЦ (Истински Православне Цркве)
Од нашег објављивања извештаја о коначним одлукама са сусрета Грчких и Руских епископа, поводу успостављања општења међу тим двема Црквама, прошло је нешто више од две недеље. Информација коју смо тада објавили било је недвосмислен закључак састанка Грчких и Руских Архијереја. 

Тек по одласку из Грчке до нас су стигле вести да је Грчка страна прекинула процес ступања у општење због противљења митрополита Калиника Коринтског. 

субота, 26. септембар 2009.

ЕКСКЛУЗИВНА РЕПОРТАЖА ИЗ ГРЧКЕ


На фотографији Његово Високопреосвештенство Архиепископ Тихон и Његово Блаженство Архиепископ Хризостом
ТРЕЋИ СУСРЕТ ГРЧКЕ И РУСКЕ ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

(први у Лесни Француска, други у Одеси Украјина, 2008.)



Успостављањо општење између Грчке и Руске Истински Православне Цркве.

Грчка, 23 – 26 септембар 2009.


Овај трећи сусрет између Руских и Грчких архијереја почео је  у манастиру Панахранду у месту Мегари недалеко од Атине, иначе седишту Првојерарха Грчке Истински Православне Цркве Архиепископа Хризостома. Руску делегацију су представљала три јерарха, архиепископ Вењамин, архиепископ Гермоген на челу са Првојерархом архиепископом Тихоном уз пратњу протопрезвитера Виктора Мелехова.

среда, 22. јул 2009.

ВИДЕО КЛИП: Разговор са о. Стефаном


Разговор са новорукоположеним свештеником о. Стефаном Николићем (јул 2009.)

Први утисци после његове хиротоније.

На снимку се виде попадија Јефимија и њихова ћерка Михаила. 

Нека његова свештеничка делатност буде на корист Српској Цркви и многима на спасење!




четвртак, 09. јул 2009.

Нови свештеник


Наша отачаствена Црква је добила још једног свештенослужитеља. У СветоЈовањском храму Новостјеничког манастара на Кучају о манастирској слави - Ивањдан (ове 2009. године) његово високопреосвештенство епископ Фотије рукоположио је новог свештеника оца Стефана Николића.

среда, 24. јун 2009.

Актуелности


ОСВРТ НА НЕДАВНО (ОД СТРАНЕ ПРИПАДНИКА ЗВАНИЧНЕ ГРЧКЕ ЦРКВЕ) ОБЈАВЉЕН АНТИЕКУМЕНИСТИЧКИ ДОКУМЕНТ „ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ“

Међу Српском црквеном јавношћу, појавио се недавно документ под називом ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ (април 2009.). Ово антиекуменистичко Исповедање саставила је група клирика, монаха и лаика - чланова Грчке званичне новокалендарске цркве. До сада су тај документ потписали многи, међу њима чак и два новокалендарска епископа.

Само исповедање је у суштини добро, али не улази у суштину проблема. Сама чињеница да су га саставили новокалендарци и да у њему нису ни поменули, макар и у форми апела, опцију повратка на Отачки календар, нити су нови календар осудили као папску новотарију која је као инсталација екумениста изазвала у Православној Цркви велики новокалендарски раскол, говори о томе да дато Исповедање није исправно, и у најмању руку није искрено. Такође, ни једном речју се не помињу њихова браћа старокалендарци - Истински Православни који већ деценијама уназад упозоравају на сву озбиљност опасности погубне свејереси екуменизма.

Ипак, најважнија критика овог Исповедања је нејасност његове поруке, његовог циља. Шта под овим подразумевамо?

Новокалендарска Грчка црква је активни органски члан Светског Савета Цркава. Активни је учесник свих планетарних екуменистичких дешавања. Састављачи и потписници овог Исповедања су верна чеда ове помесне цркве. Пошто је Црква органска заједница свих њених чланова, самим тим они, без обзира на противљење, непосредно сауествују у јереси екуменизма као и новокалендарског раскола.
Суштински, ово Исповедање вере је не валидно пошто је непотпуно, тј. не прати га дело. Не прати га испуњење на делу, тј. прекидање општења са екуменистима и новокалендарским расколницима и присаједињење Истински Православној Цркве.
Да ли можемо да замислимо на пример, Свете Оце Васељенских Сабора како осуђују неку јерес, а не одстрањују је од себе, него најнормалније и даље живе у таквој јеретичкој цркви општећи и даље са дотичним јеретицима.
Наравно да се тако нешто не може ни замислити. Јер ПРАВОСЛАВНО ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ носи неодвојиво са собом и остварење тог Исповедања на делу, тј. прекидање сваког општења са онима који и даље упорствују у тој јереси, у овом случају јереси екуменизма.

Било је у Грчкој новокелендарској цркви доста таквих апела и протестних исповедања вере. Сетимо се протеста светогораца (оних који се потчињавају екуменистичком – новокалендарском Цариграду). Какву корист су такви њихови протести донели Цркви? Напротив, екуменизам Цариграда се безобзирно све више и више разбуктавао. Сетимо се и код нас Сопоћанског апела који су потписали хиљаде клирика, монаха и лаика, а који на крају није ни узет на разматрање на заседању синода званичне СПЦ.

Постоји чак и сумња у искреност намере таквих вероиспведних антијеретичких протеста. Шта ако иза тога стоје сами непријатељи Цркве екуменисти који на овакав начин обмањују искрене али лакомислене и неупућене вернике. Зар права порука таквих Исповедања није потпуно нешто друго од онога што би требало да буде: „Останите ту где сте јер ево и овде постоје они који се противе екуменизму. Останите да се боримо против екуменизма заједно.“ То значи отприлике ово: Останите у јереси како би се борили против ње. Уз то та иста јерес све више и више напредује и гута у своју пропаст све више и више људи. Такозвана борба изнутра које је ово Исповедање пропагира је осуђена на пропаст. Да ли се кућа коју је захватио стравичан пожар гаси изнутра? И да ли се путници са брода који тоне позивају да остану на том броду како би га заједнички спасили од вртлога који га силно увлачи у водену пропаст?

Овај осврт завршавамо речима великог савременог светог оца Игњатија Бранчањинова везаним за Отапдништво и однос савремених хришћана према том застрашујућем феномену данашњице. Он нам даје овакво драгоцено упутство: „Отпадништво је по Божијем допуштењу – не покушавај да га зауставиш својом немоћном руком. Одвоји се од њега и чувај се – то ти је довољно. Упознај дух времена и проучи га, да би, ако је могуће, избегао његов утицај.“

Текст Испведања вере преведен на Српски језик (Кликни!)

понедељак, 15. јун 2009.

О ОТПАДНИШТВУ



НЕМАМО МИ, нити снаге нити ауторитета да зауставимо Апостасију, као што је Епископ Игњатије нагласио: "Не покушавај да је зауставиш својом слабом руком..." 

Али, шта онда треба да радимо?

 "Издвоји се из ње, заштити себе од ње, и то је за тебе доста. Упознај дух времена, проучи га да би могао избећи утицаје његове кадгод је могуће" - овоме нас учи исти Епископ Игњатије.

А зар његове речи, написане пре више од 100 година и које се тако очигледно односе на наше време, не изјашњавају истинску пророчку инспирацију и несумњиво просвећење са Небеса.: "Судећи по духу времена и интелектуалном врењу, мора се предпоставити да ће се структура-институција Цркве, која се већ дуго клима, срушити страшно и изненада. Никога нема ко би ово могао зауставити или му се супротставити. Средства која су усвојена да је одрже су позајмљена од земаљских елемената који су непријатељски настројени према Цркви и који ће само убрзати њен пад, пре него га спречити. Да милостиви Господ заштити остатак оних који верују у Њега! Али, овај остатак је мали, и постаје све мањи."

Тако, очито смо доживели да видимо овај "страшни и брзи пад структуре-иституције Цркве!"

Непријатељ људске расе користи све своје напоре и сва своја средства да га повуче доле, и широко га у овоме подржавају отворени и тајни отпадници од истинске вере и Цркве, укључујући чак и оне који су изневерили своја висока звања и заклетве као свештеници и чак јерарси који су на челу одређених појединачних цркава.

 Ваистину, преживљавамо страшна времена - времена каква никада пре нису била виђена у историји Хришћанства, у историји човечанства! Времена, скоро потпуне нестабилности!

 И онолико колико желимо остати верни Истинском Православљу, многе обавезе су нам постављене.

 Ми морамо, како нам налаже Епископ Игњатије, избегавати и штитити себе од Отпадништва које тако брзо расте по свету. Морамо бранити себе од кварљивог духа времена да би избегли његов утицај.

А за то, пре свега, морамо разумети и никад не заборављати:
да није све, што носи најсветије и најдраже име Православља заиста Православље - сада постоји и псеудо-Православље, кога се треба бојати и од кога треба бежати као од ватре;


да је Истинско Православље само оно које не прихвата нити дозвољава ни у чему, нити у предању нити у црквеној пракси, никакве новотарије које су супротне Речи Божијој и декретима Јединствене Цркве;

да Истинско Православље не благосиља нити се предаје новим модама - моралу и обичајима модерног, исквареног света, који, чак и више него у Апостолским времена, лежи у злу, јер је то свет који је напустио Бога; 

да Истинско Православље води рачуна само да задовољи Бога и спасава душе, а не о удешавању привремене, земаљске среће, каријере и земаљских користи и имовина;

да је Истинско Православље духовно, а не природно и телесно, не везано за земљу - за земаљска осећања и искустава. 

Архиепископ Аверкије Таушев


 



 

среда, 27. мај 2009.

ЛЕТОПИС ВЕЛИКЕ БИТКЕ

ЛЕТОПИС ВЕЛИКЕ БИТКЕ, Историја Православне Цркве у ХХ веку
Аутор: Др. Владимир Мос

петак, 01. мај 2009.

Актуелности


На слици Архиепископ Тихон Омски и Сибирски председник Синода Руске Истински Православне Цркве

Од уредништва блога: Поводом коначних припрема за уједињујући Сабор двеју Истински Православних Цркава - Грчке и Руске објављујемо званичну преписку између та два Синода

ПИСМО ГРЧКОЈ ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ

Упућено од стране Руске Истински Православне Цркве

Драгим у Господу Архијерејима – Првојерарху Истински Православне Цркве Грчке Најблаженијем Хризостому Архиепископу Атинском и целе Грчке, и целом Светом Синоду – поздрављамо Вас у Васкрслом тридневно Господу нашем Исусу Христу!

Срдачно Вас честитамо Светло Христово Васкрсење и желимо свим чедима Истински Православне Цркве у Грчкој, на челу са светим Синодом, духовне радости и јединство у Христу! 

Са радошћу Вас обавештавамо да је писмо које смо примили од секретара Вашег Светог Синода епископа Фотија Маратонског у нама утврдило наду да је у скоријој будућности могуће, после заједничког договора у вези свих комплексних питања и проблема, који се тичу осуде јереси екуменизма и сергијанизма и нарочито питања у вези чина примања клирика и мирјана из разних јеретичких и расколничких група, а исто тако после завршне заједнички донешене позитивне одлуке, установити Евхаристијско и молитвено општење међу нашим Црквама. Надамо се на Божији благослов за ово свето дело јединства Светих Божијих Цркава и на Његову милост ка нама који чекамо братско општење у истини. 
Тражимо опроштај за кашњење нашег одговора које је изазвано ванредним обавезама свих наших Архијереја обилажењем епархија у време Великог поста и надамо се Вашем разумевању.
Сагласно питању Вашег секретара епископа Фотија о могућем времену наше посете Грчкој саопштавамо вам, да је после саветовања са нашим Архијерејима били одређени могући датуми наше посете – почињући од 10/23 јуна (св. Јона митрополит Тобољски и преп. Теофан Антиохијски) па до 22/5 јула (свештмуч. Евсевије Самосатски) ове године. Ако ви имате предлог за неки други датум, молимо да нас обавестите.
Са љубављу у Господу и надом на пуноћу општења у Христу, у име свих Архијереја Синода РИПЦ,

Архиепископ Тихон, Омски и Сибирски, председник Архијерејског Синода РИПЦ. 12/25 априла, 
преп. Василије, еп. Паријски, исповедник.  



Актуелности


На слици архиепископ Атински и целе Грчке архиепископ Хризостом, председник Синода Грчке Истински Православне Цркве
Поводом коначних припрема за уједињујући Сабор двеју Истински Православних Цркава - Грчке и Руске објављујемо званичну преписку између та два Синода
ПИСМО СВЕТОМ СИНОДУ РУСКЕ ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Упућено д стране светог Синода Грчке Истински Православне Цркве   

Атина 3/16 март, 2009. г


Најблаженијем Архиепископу Омском Тихону, Првоjерарху Истински Руске Православне Цркве и Светом Синоду који га окружује.

среда, 08. април 2009.

Житије Светога Филарета Њујоршког - новог исповедника


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГА
ФИЛАРЕТА НОВОГ ИСПОВЕДНИКА


Првојерарха Руске Заграничне Цркве (+1985.)


Оставите да дечак служи


 Светитељ Филарет, у свету Георгије Николајевич Вознесенски, потицао је из благочестиве Руске православне породице. Родио се 22. марта 1903. год. у граду Курску. Његов отац био је свештеник и касније Архиепископ Руске Заграничне Цркве, Димитрије Хајларски. Године 1909. породица Владике Филарета преселила се на Далеки Исток, и до 1920 будући светитељ живео је у Благовештенском, где је завршио гимназију.


млади првојерарх

Ево шта је сам владика причао о свом детињству у беседи приликом наречања за епископа Брисбенског: „У моме животу, у годинама детињства и младости, једва да има нечега што би завређивало пажњу, осим, можда, ове успомене из најранијег детињства, када сам као дечак од шест или седам година, онако дечачки наивно, волео да се играм „службе“ – направио бих себи одећу као црквену и тако „служио“. А кад су родитељи стали то да ми бране, Владика Евгеније, епископ Благовештенски, наишавши код куће на такву „службу“, на запрепашћење мојих родитеља тврдо их је зауставио: „Оставите, нека дечак „служи“ по своме. Добро је да воли службу Божију.“ Из ове епизоде се види да будућа висока црквена служба Владики као да је била тајновито предсказана још у његовом детињству.

четвртак, 19. март 2009.

Богословски огледи - Епископ и његова Црква


јерођакон Теофан
ЕПИСКОП И ЊЕГОВА ЦРКВА


Верни не могу да се спасавају одвојено од свога епископа, као што тело не може да живи одвојено од главе – то је основ православне еклисиологије!

атање природе Цркве Христове.  
Суштина свештене јерархије

 Епископска служба представља највишу јерархијску службу у Цркви Христовој. Црква као богочовечански организам, као "Тело Логоса", има своју структуру. Из Светог Писма нам је познато да јерархија у Цркви као телу Христовом не представља људску, него Божанску установу.


уторак, 17. март 2009.

Видео

ВИДЕО ЗАПИС НЕДЕЉЕ ПРАВОСЛАВЉА

2009. г. (Други део)

ИЗ БЕСЕДЕ АРХИЕПИСКОПА АВЕРКИЈА ЏОРДАНВИЛСКОГ 

На Недељу православља

Свако зна шта је то кривотворена новчаница. То је новчаница која је веома налик на праву, толико налик да је и прихватају као такву. Но у ствари, ради се само о варљивој спољашности – заправо, реч је о имитацији, о лажној новчаници која нема истинску вредност.
 Управо у том смислу може да се говори и о "лажном православљу". Страшно је рећи, али ми смо изгледа доживели време када се, упоредо са многим другим кривотвореним "вредностима", појавило и кривотворено православље, које само наоко има истинску вредност Христову, само је споља показује, док је заправо лишено истинске унутарње вредности, те тако представља тек фалсификат који обмањује поглед.
 Апологети таквог "православља" сасвим нетачно тврде да је његова суштина само у голом, хладном, формалном прихватању одређеног скупа догмата. Православље није конгломерат апстрактних истина, одвојених од живота. Православље – то је дух живота, како је посведочио и Сам Господ наш Исус Христос, када је рекао: Речи које вам Ја говорим, дух су и живот су (Јн. 6,63).
 Управо с те тачке гледишта ми треба да у садашње зло време разликујемо истинско Православље, које је дух и живот, од лажног "православља", које представља тек више или мање успешан фалсификат истинског хришћанства без одговарајућег унутарњег садржаја...

 Екуменизам јача, обухватајући сада готово цело Правосавље, осим наше Руске Заграничне Цркве!
 Не долази ли време када ће и изван граница Совјетског Савеза, изван наше отаџбине поробљене од стране богоборних комуниста, морати да настане Катакомбна Црква Истински - Православних Хришћана, који себе тако називају ради разликовања од кривотвореног православља, које је издало истинско православље и носи само његова спољашња обележја? 
 А да ће такво време једном сигурно да дође, о томе јасно, на основу учења древних Отаца Цркве о последњим временима, говори наш велики руски светитељ Теофан Затворник у свом познатом тумачењу Друге Посланице Св. Апостола Павла Солуњанима:

"Тада, иако ће се име хришћанско чути посвуда, иако ће посвуда бити храмова и црквених богослужења, све ће то бити – само привид, а изнутра биће право одступништво".
 

Не наступа ли већ то време?


Видео

ЗАБОРАВЉЕНА СЛУЖБА ЧИНА НЕДЕЉЕ ПРАВОСЛАВЉА

(прва недеља Великог поста)

Недеља правослаља је служба која се у званичним екуменистичким црквама већ деценијама изоставља. Ако се понегде и служи, служи се у скраћеном симболичном, уопштеном виду без анатемизама на јереси. Анатематизме још само произносе Руска Загранична Црква (Она која није отпала са Лавром у унију са МП), Руска Катакомбна Црква и Грчки старокалендарци. Српска Истински Православна Црква спојила је разне анатематизме како из Руских тако и Грчких служби, те је служба или чин Недеље православља у Србији и ове године произнесен у целини.

Ова служба је намерно предата забораву јер како да се анатемишу они са којима су званични православци у органском јединству Екуменистичког Савеза Цркава? Лепо је чути да је у Србији барем на једном месту торжествено произносе. Овај снимак је сведок да Србија још дише православљем, макар и у илегали Истинског Православља.

понедељак, 02. фебруар 2009.

Ко је Нови Патријарх Московске Патријаршије?


КО ЈЕ КИРИЛ ГУНЂАЈЕВ?
Његова личност спаја комунизам и екуменизам у најбезбожнији савез “екукомунизма”
"Избор митрополита смоленског Кирила (Гунђајева) за новог, 16. по реду, руског патријарха, никако не може да се назове сензацијом. Мало ко је очекивао другачији расплет после смрти патријарха Алексеја Другог" – написао је коментатор московског листа "Независимаја газета". У уторак 27. јануара 2009. на Сабору РПЦ одржани су избори за новог патријарха на којима је победа митрополита Кирила била убедљива: добио је 508 гласова, наспрам 169 колико је добио његов противкандидат, митрополит Климент.

Ко је у ствари нови руски патријарх?

novi patrijarh
Рођен је 20. новембра 1946. године у Лењинграду као Владимир Михаилович Гунђајев. Још на Лењинградској духовној академији истакао се као веома активан и ангажован студент, па је после одбране дипломског рада 1969. године и дисертације 1970. године постао предавач догматског богословља и лични секретар митрополита лењинградског Никодима (Ротова), који му је постао и духовни отац. Од митрополита Никодима је примио монашки постриг, а затим и био рукоположен за јерођакона и потом јеромонаха. 

На овом месту треба рећи неколико речи о личности самог митрополита Никодима (Ротова). Он је још као архимандрит постављен за првог човека Одељења спољних послова Московске патријаршије, где је био главни учитељ и расадник екуменистичке јереси. Након отварања совјетских архива постало је познато да је Никодим (Ротов) био агент КГБ-а са шифрованим именом “Адамант” (“Неумољиви”) и тајни католички епископ коме је папа поверио да предводи све католике у СССР-у!  
За име архимандрита и потоњег митрополита лењинградског Никодима (Ротова) везује се и промена позиције Московске патријаршије у односу на екуменистички покрет. Као што је добро познато, Московска патријаршија се све до 1960. године држала прилично уздржано по питању екуменизма. А онда је патријарх Алексије објавио да она намерава да постепено појачава своје везе са Светским Саветом цркава и да шаље посматраче на његове најважније конференције, али неће постати члан те организације. Ипак, годину и по касније ова позиција је промењена. Патријарх је прихватио препоруку Савета на чијем је челу био Никодим (Ротов), у вези са уласком Руске Православне цркве у чланство Светског Савета цркава и оценио је то као најважнију акцију Руске Православне цркве у њеном деловању у иностранству. "Са којим је циљем Савет за послове Руске Православне цркве препоручио да Руска Црква треба да уђе у Светски Савет цркава? Изгледа зато, да би сакрио антицрквену политику совјетске владе. Сатеравши цркву у ћорсокак, Савет је хтео да у иностранству створи слику слободне и активне Руске цркве…" Дакле, водећи идеолог Московске патријаршије и глава Одељења спољних послова од почетка 60-их година био је управо генерал КГБ-а, митрополит лењинградски Никодим (Ротов). Од времена када је писао своју магистарску тезу о папи Јовану XXIII, човеку који је извео Католичку цркву на екуменистичку сцену, митрополит Никодим је покушавао да исто учини са Московском патријаршијом.
Од КГБ-а изнуђени улазак Московске патријаршије у Светски Савет цркава имао је брзе и разорне последице на положај православних у ССЦ. Јер совјети не само да су чинили бројчано највећу појединачну цркву у ССЦ, него су такође преко КГБ-а контролисали све остале делегате који су долазили с оне стране гвоздене завесе. Тако су се комунизам и екуменизам срели у безбожном савезу “екукомунизма”. 
Како пише ђакон Андреј Курајев, “сергијанизам и екуменизам су се испреплитали. Наша јерархија је своју екуменистичку делатност водила управо према инструкцијама власти, и управо током рада у иностранству проверавана је лојалност свештенства заврбованог од стране КГБ-а”. У Светски Савет цркава Московска патријаршија је ушла на Четвртој Генералној скупштини у Њу Делхију, у децембру 1960.
Митрополит Никодим се истакао и у прогону дисидената. Међу мирјанима најистакнутији дисидент био је философ Борис Талантов, који је био утамничен због тога што је предводио групу верних у Кирову, јавно разобличујући срамно деловање локалног епископа Јована у вези са затварањем цркава и прогоном верних. Он није добио никакву подршку патријаршије, него је на BBC-у јавно оклеветан од стране Митрополита лењинградског Никодима, да би на крају био заточен у кировски затвор где је и умро 1971. године.

А када је 1978. године митрополит Никодим умро – у наручју папе Јована Павла I , баш како и доликује – њега је на месту главног идеолога МП и Митрополита лењинградског заменио други његов ученик, поред митрополита Кирила, будући “патријарх” Алексије II (Ридригер). Алексије, агент КГБ-а од 1958. године, био је активни екумениста готово исто толико дуго као и његов ментор.
Photobucket
Духовни ученици озлоглашеног митрополита Никодима (Ротова): Алексије и Кирило - КГБ "патријарси"
Био је делегат на Трећој Генералној Асамблеји ССЦ у Њу Делхију 1961. (са митрополитима Никодимом Ротовим и Антонијем Блумом), члан Централног комитета ССЦ од 1961. до 1968, председник Светске конференције “Црква и друштво” у Женеви 1966, и члан Комисије “Вера и поредак” ССЦ-а од 1961. до 1968.

Данашњи новоизабрани московски патријарх, Кирил (Гунђајев), наставио је стопама свога духовног оца и претходника на месту Одељења за спољне послове Московске патријарашије, Никодима (Ротова). Био је представник Московске патријаршије при Светском Савету цркава у Женеви и учесник великог броја екуменистичких скупова. Ту је цењен због широког образовања и отвореног приступа дијалогу цркве и друштва. Између осталог, активно је учествовао у уједињавању Московске патријаршије и Руске Заграничне Цркве и у успостављању односа са Католичком црквом. Још од 1989. године предводи Одељење за спољне послове московске патријаршије, што је практично функција шефа дипломатије. Све до смрти патријарха Алексеја Другог важио је за "другог човека" РПЦ.
Године 1989. отворено је одбио да подржи иницијативу Јерусалимског патријарха - који је напустио екуменистички покрет те године - а уздржао се (као и сви други јерарси “светског православља”) од критиковања патријарха Партенија Александријског, који је Мухамеда признао за апостола Божијег! 
Затим, на Седмој Генералној Асамблеји ССЦ у Канбери 1991, на којој су пагани Абориџини позвали учеснике да прођу кроз “очишћујући облак дима” сједињујући тако абориџинску и хришћанску духовност (!), митрополит смоленски Кирил (Гунђајев) је изјавио да је Светски Савет цркава представља “наш заједнички дом, и ми желимо да он буде колевка једне цркве”! 
Такође, свештеник Г. Зиаблицев (службеник Одељења за спољне црквене односе МП) постављен је од стране свог претпостављеног, митрополита Кирила (Гунђајева), у комисију Католичке Цркве (!) за канонизацију једног од њихових светитеља. "Оваква саблажњива чињеница – писало је педесетак клирика – тј. учествовање у хетеродоксним иницијативама канонског карактера, није позната од када су Латини отпали од Цркве Христове 1054... Стиче се утисак да Ватикан покушава да створи слој клира лојалног католичкој доктрини, који служе ствари уније". 

kiril i papa
Нови патријарх Кирило познат је као ватрени поборник зближавања са Ватиканом. У другом плану фотографије је и новокалендарски митрополит Јован Пергамски (Зизјулас) 
Миторполит Кирил је поред тога једном приликом изјавио је следеће: "У пракси ми забрањујемо нашим свештеницима да преобраћају људе. Наравно да се дешава да људи дођу и кажу: 'Знате, ја бих волео, једноставно из сопствених убеђења, да постанем православан'. 'У реду, изволите'. Али не постоји стратегија преобраћања људи". На тај начин МП се одрекла сваког права да преобраћа јеретике из различитих јурисдикција са Запада у Православље.

Московска патријаршија показала је потпуну лојалност и новом постсовјетском режиму у Русији, уопште га не критикујући и подржавајаући га како у његовом неосовјетизму, тако и у криминалној економији, у којој је и сама са ентузијазмом узела удела. Тако је име Кирила (Гунђајева) везивано за аферу око увоза цигарета и алкохола без царина, па је понео надимак «тобако митрополит».

"Политика" од 1. фебруара 2009. пише: "Пред новим руским патријархом стоји неколико непосредних задатака: да одлучније дефинише однос Цркве према држави, да се избори са присуством Румунске цркве у Молдавији, Константинопољске патријаршије у Естонији, да онемогући деловање главног конкурента – Константинопоља – на простору бившег СССР-а... На крају, можда и најважније, он треба да учврсти став према Католичкој цркви". Коментатор "Политике" закључује чланак речима: "Иако познат као мајстор за компромисе, Кирил је уочи избора за патријарх био изричит: По питању вере компромиса не може бити" Може ли бити веће ироније? 
На овом линку можете погледати богату фото - биографију новог Руског патријарха:

ПЯТЫЙ СЕРГИАНСКИЙ ПАТРИАРХ




петак, 30. јануар 2009.

Како ће се остварити долазак антихриста?


ГЛОБАЛНА, СВЕТСКА РЕЛИГИЈА - ЕКУМЕНИЗАМ
Светска Религија се не ствара – ОНА ЈЕ ВЕЋ СТВОРЕНА, она већ постоји и делује!
Антихрист ће своју власт утврдити на три стуба: политика, економија, религија. То јест, још пре него што се антихрист појави, организација која припрема његов долазак – светско масонство – ствoриће три светске подорганизације:

Светска Политика
Светска Економија
Светска Религија

Ако је неопходно ми бисмо могли да у детаље проанализирамо и несумњиво се уверимо да светска Политика већ постоји. Много је примера. Немамо места да у овом кратком раду наведемо све, али већ постоје нови (унификовани) пасоши држава и светска полиција као јединствени орган светске политике.

Светска економија такође постоји. Постоји и светска НОВЧАНА ЈЕДИНИЦА. То није долар (он се користи само у САД) и није евро (он се користи само у Европи). Међународни новац је ЕЛЕКТРОНСКА ИНФОРМАЦИЈА, а монета је – електронска јединица! Све банке света су сједињене у једну мрежу и раде на том монетарном систему.

понедељак, 26. јануар 2009.

Комунизам и екуменизам - побуна против Цркве


Владимир Мос
СЕКУЛАРИЗАЦИЈА ЦРКВЕ


Трагедија двадесетог века свима је очигледна: Црква је секуларизована и политизована. Слева она је била сведена на одраз аутократске партијске државе (сергијанска совјетска црква), здесна је попримила облик демократске федерације држава (Светски Савет цркава), а са свих страна националистичко самопоклоњење заменило је поклоњење Човеку Који је умро за све људе, да би створио Нацију која постоји како би обухватила све нације. Црква је почела да се доживљава као слуга, не Богу, него свету, као човеков помагач у његовим палим жељама: “екукомунизам” је укинуо границе између Цркве и света.

Симфонија власти



На слици (мозаик из свете Софије): Flavius Valerius Aurelius Constantinus - први хришћански император свети Константин велики
Владимир Мос
КРСТ И КРУНА
Пре но што ту идеју одбацимо као испразно маштање, хајде да поближе размотримо дубоку везу између Крста и Круне, Православне Цркве и Православног Царства.

Крст је символ истовремено и победе хришћанства и основних хришћанских добродетељи – смирења, љубави и самоодрицања, при чему ово последње служи за достизање првог. И мада се хришћанске добродетељи могу упражњавати у било каквим околностима и под било каквим режимом, укључујући и антихристов, ипак, огањ Духа Светога ће се угасити у многим душама које подлегну слабости и палом стању људске природе, ако Његова дела не буду подржана од стране хришћанске државе хришћанским законодавством. И обрнуто, ако Крст царује у срцима довољно широког круга људи, онда утицај квасца Духа може да нарасте и да у хришћанском правцу усмери чак и оно што представља најокорелији и најнепоправљивији део друштва – његову политичку структуру и политичку философију.

уторак, 13. јануар 2009.

Различита мишљења поводом нових личних докумената



Протојереј Тарасије Кравченко из Одесе (РИПЦ)

ПРАВОСЛАВНИ ПОГЛЕД НА
ЛИЧНЕ ИДЕНТИФИКАЦИОНЕ ПОРЕСКЕ БРОЈЕВЕ
И МИКРОЧИПОВЕ


Циљ овог истраживање није наметање једне одређене тачке гледишта, него свестрано просуђивање различитих мишљења која постоје међу члановима Цркве, како бисмо потом покушали да их проанализирамо и систематизујемо, с тим да се на послетку постигне саборни став о датом проблему. Овај извештај представља само једно такво појединачно мишљење. И неће бити ништа страшно ако се по овом питању појаве несугласице, јер по речима светог Апостола Павла: "Треба и подвајања да буду међу вама, да се покажу који су постојани међу вама" (1. Кор. 11,19). Разматрајући и ово и друга питања имаћемо на уму речи блаженог Августина: "У главном – јединство, у другостепеном – слобода, у свему – љубав".

понедељак, 12. јануар 2009.

Прилози за историјска истраживања


ПАД СРПСКЕ ЦРКВЕ

1. део


Побољшање односа са римокатолицима није представљало препреку за побољшање односа са осталим јеретицима. У септембру 1966. у Београду су основане две међуправославне комисије за преговоре са англиканцима и старокатолицима. 
Тај догађај запечатио је улазак последње велике аутокефалне Цркве, Српске, у екуменистички покрет. “Обраћење” Српске Цркве у екуменизам постало је могуће са “избором” патријарха-марионете Германа, након смрти неодлучног патријарха Викентија у јулу 1958.
“Претходно су елиминисани сви опоненти. Владика Василије, у то време Епископ бањалучки, ухапшен је у Београду и од стране УДБ-е (комунистичке тајне полиције). Запрећено му је да ће бити враћен у Бања Луку и предат ‘народном суду’ због тобожње ‘контрареволуционарне делатности’, ако не подржи кандидатуру епископа Германа за патријарха. Чим је подржао његову кандидатуру, захваљујући Германовој ‘милосрдној’ интервенцији, био је ослобођен.
Оцу Макарију, игуману чувеног Дечанског манастира, дали су 200,000 динара (око 650 долара) као плату за принудни глас Герману. По повратку у манастир он је дао новац својим монасима и рекао им да се ‘осећа као Јуда’.
Многим делегатима на избору дате су посебне оловке и папир на коме је требало да гласају, како би доказали да ли су одржали обећање дато агентима тајне полиције (две изјаве сведока под заклетвом). 
Према сведоцима који су били у патријарховој кући, он је имао партијску књижицу. А када је једном приликом оптужен за проневеру велике суме новца и када му је претило суђење, српски КГБ га је спасао и сам платио тај новац. После тога он је наравно у потпуности био ‘њихов човек’.
Године 1960. архимандрит Јустин Поповић, кога су назвали “савест Српске Цркве”, писао је: “… Атеистичка диктатура је већ изабрала двојицу патријараха… На тај начин она је цинично погазила света права Цркве, а такође и свете догмате”.
«По упокојењу последњег канонски изабраног Патријарха, Гаврила Дожића – пише јеромонах Акакије – безбожна комунистичка власт је желела да на чело Српске Цркве постави попустљивијег археијереја, који би одговарао њеним захтевима. Природни и од свих верних прихваћени наследник покојног патријарха Гаврила, био је Митрополит скопски Јосиф. Поред њега, део епископата је сматрао да за патријарха треба да буде изабран Митрополит дабро-босански Нектарије Круљ. Избори су заказани 10. јуна 1950. године. Комунистчки режим је за кандидата хтео да наметне Епископа злетовско–струмичког Викентија Проданова. Пошто им није пошло за руком да сломе одлучност Сабора епископа, па да у ужи избор, који се састојао од тројице епископа, уђе и њихов фаворит, чијој се кандидатури нарочито противио митрополит Јосиф, комунисти су помоћу УДБ-е спречили долазак највећег броја чланова Изборног сабора, и тако онемогућили његов рад. Идуће заседање Изборног сабора заказано је за 30. јун 1950. У међувремену УДБ-а уклања двојицу најозбиљнијих кандидата: митрополита Јосифа хапсе и одводе у заточеништво у манастир Жичу, а на митрополита Нектарија врше притисак да се одрекне своје кандидатуре, на шта овај коначно и пристаје. Застрашени таквом бруталношћу комунистичких власти, остали епископи у тројни предлог, поред двојице митрополита, Загребачког Дамаскина и Црногорско–Приморског Арсенија, стављају и епископа Викентија Проданова. Тако, уз велики притисак УДБ-е, Викентије Проданов са само једним епископским гласом бива изабран за патријарха. Иако у свему послушан властима, новоизабрани патријарх Викентије се ипак одупирао неким Титовим замислима, као што је на пример било стварање македонске цркве. И није дуго остао на патријаршијском престолу – умро је после осам година. 
После Викентија комунистима је требао потпуно одан човек, који ће Српску Цркву увести у службу атеистичком режиму. Таквог кандидата пронашли у лику удовца-свештеника Хранислава Ђорића, који је замонашен са именом Герман и 1951. године постављен за Викентијевог викарног епископа. У изборној кампањи за Германа режим више није скривао своје активно учешће. Сви чланови Изборног сабора су од стране УДБ-е били детаљно 'обрађивани'. Шеф верске УДБ-е за Србију Милан Вилић је члановима Изборног сабора отворено говорио: 'Ми желимо да Герман буде изабран и знајте да ће он и бити изабран, без обзира да ли ви за њега гласали или не. Ми желимо да у личности патријарха имамо сигурног и овејаног пријатеља, а код Викентија смо мало олако поступили'. Свима су подељене коверте са новцем. Један од примера разних уцена и застрашивања пружа студенички игуман Платон Миливојевић, коме су дошли крвави шеф Београдске УДБ-е Милош Минић и још један његов сарадник и саопштили му да ће га ухапсити због вршења јавног неморала и проневере новца приликом продаје манастирске шуме, уколико не буде гласао за Германа. УДБ-а је тврдила да у рукама има доказе свих његових слабости – држање прилежница у манастиру, неколико ванбрачне деце итд.“
Управо у то доба јерарси-ревнитељи унутар Руске Заграничне Цркве почели су да се залажу за промену односа РПЦЗ према Српској патријаршији. Тако је архиепископ Аверкије Џорданвилски писао митрополиту Филарету, првојерарху РПЦЗ: “Када је у питању Српска Црква, њен патријарх Герман је послушник комунисте Тита, што признају и сами Срби, називајући га ‘црвеним патријархом’. Ово смо чули од многих свештеника и мирјана који су побегли из Србије. Како ми можемо признати и имати молитвено општење са “црвеним патријархом” који одржава најближе пријатељске односе са црвеном Москвом? Зар наш Архијерејски Сабор не може да донесе погрешне одлуке? Зар ми у Православној Цркви имамо учење о непогрешивости сваког Архијерејског Сабора?”  
Ипак, став архиепископа Аверкија према Србима није био опште прихваћен у РПЦЗ. Многи јерарси и свештеници РПЦЗ дошли су из Србије где су и школовани, те су из захвалности за гостопримство које су им Срби пружили између два светска рата, сматрали да не треба да их осуђују, нити да прекину општење са њима. У којој је мери тај став био мотивисан заиста захвалношћу, а у којој једноставно страхом РПЦЗ од губитка својих последњих пријатеља у “светском православљу” – питање је за расправу. У сваком случају, то је било противно црквеним канонима, који захтевају прекид општења да свима онима који су у општењу са јереси, као што то захтева и дух истинске хришћанске љубави. Јер истинска љубав према Србима захтевала је да им се покаже у какав их понор води њихов екуменизам – та опомена добила би на озбиљности када би била праћена потпуним прекидом општења…
Године 1963. дошло је до одвајања Америчко-канадске епархије од патријаршије у Београду. Српској Цркви је у САД припадала Епархија Америчко-канадска на челу са епископом Дионисијем Миливојевићем. У САД-у је осим Дионисија од 1946. боравио још и српски епископ Николај Велимировић. Неколико година после рата, он је био активан у дешавањима у српској емиграцији у САД, те као ректор богословије у Либертвилу, а повремено је предавао и на академији Светог Владимира и на богословији у манастиру Свете Тројице у Џорданвилу. Педесетих година владика Николај се повукао из јавног живота, и настанио се у руском манастиру Светог Тихона у Пенсилванији, где је у манастирској богословији предавао догматско и пастирско богословље и омилитику, а касније (1955.) је постао ректор богословије.

Неколико Срба је у то време прешло под окриље РПЦЗ. Међу њима је био и некадашњи судија Црквеног Суда Жичке Епархије - Јован Сарачевић, кога је

ljotic djujic saracevic

На слици: Димитрије Љотић, Момчило Ђујић и Јован Сарачевић (владика Сава)

vladika sava saracevic

Епископ Руске Заграничне Цркве - Србин - Сава Сарачевић

под именом Сава замонашио архиепископ Леонтије Чилеански, и који је најпре у Аргентини рукоположен за јеромонаха, да би касније био изабран за епископа РПЦЗ у Едмонтону - покрајина Алберта у Канади.

Почетком педесетих, због лошег стања у Српској Цркви, Руској Заграничној Цркви је пришао и Михаило Тошовић, такође једна од значајних личности за српско Истинско Православље. Године 1952. био је изабран за наставника Светог Писма и Грчког језика у руској семинарији Свете Тројице у Џорданвилу. У Џорданвилу је и замонашен, добивши име Арсеније. Касније је хиротонисан у јеромонаха, а потом унапређен у звање архимандрита. Средином 50-их година, са благословом митрополита Анастасија, почео је да издаје духовни часопис 'Српски мисионар', у коме је разобличавао отпадништво Српске Цркве, МП и 'светског православља'. Отац Арсеније је убеђивао Србе да је, због поробљености Српске патријаршије од стране комуниста, неопходно да се одвоје од патријаршије, и залагао се за оснивање Српске Заграничне Цркве по узору на Руску Заграничну Цркву.

Arsenije Dzordanvilski

Јеромонах Арсеније Тошовић велики (али усамљени) исповедник Српске Цркве

Епископ Николај Велимировић је подржао ову замисао оца Арсенија, међутим, већ 1956. он се упокојио. Поводом чланка оца Арсенија "Слободним Србима - слободна и нормализована Црква" епископ Николај је 9. 12. 1954. писао о. Арсенију: "Читао сам Ваше чланке и дивим се Вашем познавању Канонског права. Камо среће да је патријарх Гаврило при одласку у Југославију учинио оно што је патријарх Тихон учинио, то јест да је оставио поруку архијерејима ван Отаџбине да управљају Црквом у дијаспори по својој мудрости, а не да чекају од њега упутства из 'тамнице'. Да је Гаврило то учинио, стање наше Цркве изван Отаџбине било би до сада сасвим другачије. Но пропуштено се не поврати. Но, ипак, надамо се да ће Господ помоћи све на добро и да неће заборавити своју Невесту, Цркву Светосавску. Ово у вези Вашег писања, јасног и енергичног..."

Владика Николај је умро под јако сумњивим околностима и постоји озбиљна сумња да је убијен. Мајевски пише: "У току последњих година живота владике Николаја, код нас, у манастир (Св. Тихона у Пенсилванији), долазио је један Србин, нови емигрант. Владика није био тим нарочито задовољан и туђио се од њега, немајући потпуно поверење. И ето овај Србин, - после одсуствовања више од једне године - наједанпут се поново појавио код нас, у време циче-зиме и велике вејавице, уочи изненадне смрти владичине, а наиме у суботу 17. марта 1956. године. Ради великог снега и немогућности коришћења аутомобила, владика се преселио на неколико дана у зграду семинарије, ближе манастиру и храму. И увече те суботе, после вечере улазио је у собе семинариста. Говорио је с њима о литургији сутрашњег недељног дана, када је семинарист најстаријег разреда имао да проповеда у далекој парохији. Улазио је владика и код секретара семинарије и предао му неке потписане папире... Око 10 часова увече семинаристи су видели како је Србин улазио у спаваћу собу владике. А после 11 часова они су видели како је он са прибором за кафу улазио улазио у умиваоницу по воду, рекавши им да хоће да готови за владику црну кафу. Семинаристи су били много изненађени да је тако доцкан владика зажелео да пије кафу, коју је у последње време уопште избегавао по пропису лекара. Кад је и како Србин отишао од владике, нико није видео. Ту се и прекида све што је уопште познато о последњим часовима Николаја.
Идућег дана, у недељу 18. марта, сви семинаристи, са оцем инспектором и певачима, кренули су у 7 часова ујутру у далеку парохију, на мисионарско путовање. А владика Николај требало је да служи у манастирском храму. У одређено време звоно је звонило и у храму су се спремили за дочек владике. Но, он се није појављивао. Тада је отац Василије отишао у семинарију и закуцао на врата владичине келије, али одговора није било. Вратио се у манастир и обавестио настојатеља; решили су да чекају владику. И баш после 15-20 минута чуло се телефонско звоно: сазнало се да епархијски српски епископ, који се никад раније није интересовао за здравље владике Николаја, наједанпут распитује се за његово здравље... Сви су се изненадили у манастиру, зато што су сви знали да се никад раније није показивала таква пажња према владици Николају. Попричали су, размислили и настојатељ је сам отишао у семинарију. Закуцао је на врата, но такође одговора није било. Тада је силом отворио врата. И видео је овакву слику: у спаваћем рубљу владика је лежао ничице на поду покрај кревета с ногама према вратима, а главом према прозору. Настојатељ је притрчао и покушао да придигне владику, али одмах је приметио да је он мртав. На глави у владике видела се мала рана, а у руци биле су бројанице, које су му поклониле руске монахиње.
Настојатељ је истрчао из собе, позвао из манастира монахе и секретара семинарије. Из оближњег места позвали су лекара, који је установио смрт, а која је наступила неколико часова раније. Узрок смрти, без сецирања, он није могао да каже. (Срби, који су доцније дошли, тражили су да се не врши сецирање).

vl. nikolaj

На слици велики Српски владика - Николај Жички

Тело владике Николаја пренели су на кревет и одслужили први парастос. Обавестили су нашу Митрополију у Њујорку и владику Дионисија у Либертвилу. Такође и српске црквене општине у Њујорку, Лакавани и друге. Очекивао се долазак Срба. Тело владике било је по великом снегу пренесено у манастирски храм и одевено у одежде...

Другог дана ујутро дошао је и сам владика Дионисије, који нас је од првог тренутка изненадио у манастиру и семинарији. У присуству монаха и семинариста, који су се вратили, он је узвикнуо крај одра умрлог: 'За живота ти си ме много мучио... а после смрти натерао си ме да путујем по непогоди'.
Затим, са неколико Срба који су допутовали са њим, он се трчећи устремио у собе владике Николаја (у нашем дому у семинарији) и подвргао их потуном опустошењу: покупили си кофере и сандуке, грабили су све што им је допало шака, а особито их је интересовала кореспонденција владике и његове белешке. Натоварили су то на своје аутомобиле и одвезли...
Кад сам допутовао, собе владике Николаја представљале су неописиву слику опустошења: све је било испретурано и на поду лежале су стотине писама, листова, кутија и др.. Слика, какву ја дотле никад у животу нисам видео! И најжалосније било је то да су тако поступили према успомени и наслеђу највећег православног јерарха, великану Цркве и богословске науке... Све то се могло догодити тако само ради мога одсуства. Да сам ја био на месту, то, осим доктора, никог не бих пустио к телу владике, до позива полиције из суседњег места, која би произвела ислеђење и запечатила собе владичине. Затим само према решењу суда, биле би владичине собе отпечаћене и све детаљно записано, доведено у поредак и евиденцију. Осим тога, ја нимало не сумњам да код таквог човека, каквим смо ми сви знали владику Николаја, и при његовом карактеру, није могло а да не буде писмене воље за случај смрти, или чак формалног тестамента. У то мене убеђује не само његово карактер, него и друге околности. Но о томе, такође други пут." 
Године 1963. дошло је до раскола између Америчко-канадске епархије и Српске патријаршије, односно до одвајања епископа Дионисија. Повод за раскол било је стављање епископа Дионисија под суспензију маја 1963. године, због моралних и дисциплинских преступа. Дионисије је тврдио да је суспендован због свог антикомунизма и да су оптужбе измишљене по налогу комунистичких власти, са циљем да га уклоне и тако потчине српску дијаспору, преко њима оданих епископа.
Августа 1963. одржан је Црквено-народни сабор Америчко-канадске епархије, на коме је одбијена послушност српској патријаршији. Дионисијеви следбеници су тврдили да је кривица њиховог владике измишљена, па су и сами изнели неколико оптужби на рачун патријаршије, као што су постављање патријарха Германа од стране комунистичке власти и његова потчињеност тој власти, затим стварање тзв. "Македонске православне цркве", цепање Американско-канадске епархије на три дела уз постављање нових епископа, све по налогу комуниста, као и оптужбу да су нови епископи комунистички људи итд. 
Иако је већина оптужби на рачун патријаршије била основана, па је самим тим Дионисије имао заиста више него довољно разлога да се одвоји, многе чињенице указују на то да је његова искреност под великим знаком питања.


Прилози за историјска истраживања


ПАД СРПСКЕ ЦРКВЕ
2. део

Ђоко Слијепчевић, историчар Цркве анти-комунистичке оријентације, али уједно присталица патријарха Германа, 1963. године је писао: "Дионисије покушава да се брани својим антикомунизмом, који је дуго времена био врло проблематичан, а касније ништа друго него гомила шупљих и штурих фраза – прапорац који звечи... Како, стварно, стоји са антикомунизмом владике Дионисија? 'Српска борба' од 28. јуна 1962. године, данас главни савезник и бранилац владике Дионисија, навела је неколико његових 'антикомунстичких исклизнућа'. Ево, која су то: у једном своме чланку од 7. новембра 1957. године, објављеном у 'Американском Србобрану' од 16. јануара 1959. године, владика Дионисије је четницима указивао на пример Карла Маркса да се уједине. 'Српска борба' пише: 'Али, можда ипак има логике у овом поступку г. Дионисија, јер и начин на који је он водио акцију за 'српско окупљање' и идеје које је изложио у свом чланку о стварању Савеза равногораца, заиста су много ближи Карлу Марксу и његовим 'пролетерима', него светињама и интересима српског народа и Српске Православне Цркве.