уторак, 05. октобар 2010.

ДАНАС ИЗАБРАН НОВИ ПРВОЈЕРАХ ГРЧКЕ ИПЦ

Новоизабрани Првојерарх Грчке ИПЦ његово Блаженство г. г. Калиник Архиепископ Атински и целе Јеладе

На данашњем заседању Свештеног Синода Грчке Истински Православне Цркве изабран је њен нови Првојерарх његово високопреосвештенство митрополит Ахајски и целог Пелопонеза г. Калиник.

Редакција блога СИП честита новоизабраном Првојерарху Грчке ИПЦ са молитвеним жељама да му Господ да духовну снагу и свако здравље за тако одговорно место и да као Првојерарх и председавајући Синодом Грчке ИПЦ право управља речју Христове истине.

На многаја љета Владико! Ис пола ети Деспота!

Како незванично сазнајемо настројење комплетног епископата које је учествовало у избору новог Првојерарха је било једнодушно у томе да се из поштовања изабере неко од старијих епископа. Најстарији по хиротонији архијереј и по очекивањима многих  сигурни наследник Архиепископског трона, његово високопреосвештенство г. Акакије митрополит Дијавлијски због старости и лошег здраственог стања одрекао се своје кандидатуре. Митрополит Еврипски и Евијски г. Јустин се такође налази у поодмаклим годинама и лошем здравственом стању, те су као једини старији кандидати остали само митрополити Максим Солунски и Димитријадски и Калиник Ахајски и целог Пелопонеза.


Од једанаесточланог бирачког тела састављеног од епископа Грчке ИПЦ 8 је гласало за Митрополита Калиника, а 3 за Митрополита Максима.


Устоличење новог Архиепископа одржаће се 17. октобра (по грађанском календару) у Катедралном храму Атинске Архиепископије светог Атанасија Великог у Атини - Неа Филаделфиа.

понедељак, 04. октобар 2010.

Екуменизам - уместо љубави ка болесном и стремљења за његово исцељење појављује се љубав ка његовој самој болести

Одломак из књиге Александра Каломироса "THE TOUCHSTONE
(Chios, 1976.)

До почетка нашег достојног дивљења века, Православни су веровали у Православље, инославни у своју јерес, безбожници у свој атеизам и сваки се трудио да убеди другога да он поседује истину! Људи су веровали у истину и борили су се за њу – па чак и они, који нису знали Истину. Страшна апостасија данашње епохе уопште није проузрокована тиме што се наш свет испунио јеретицима и безбожницима, који без обзира на њихову бројност, у благочестивим људима могу само да утврде веру. Апостасија има свој корен у томе што су данас људи престали да верују у Истину, престали су веровати да Истина постоји и да треба да чинимо напоре ради борбе за Њу. Јеретик убеђен у своју јерес данас је већ постао реткост, а такође и безбожници идеалисти, убеђени у свој атеизам – што је благословена појава за нашу епоху мада се то чини чудним. Савремени људи изгубили су сваку увереност у било шта. За њих је све релативно, све је стављено под сумњу и неодређеност. За њих нема ништа за шта би требало да се боре, шта би требало да штите, осим њиховог сопственог благостања у овом пролазном животу. У таквом свету безбожник или убеђени јеретик – је као острво живота у сред океана смрти, зато што њихова убеђеност сведочи о стремљењу ка истини, и мада је та њихова убеђеност неразумна, нејасна и страсна, она при свему томе показује да још увек нису срушени сви мостови који, повезују душу са Богом, који и јесте сама Иситина, мада људи то и не знају и не признају.
            И тако, људи нашег века верују само у сопствено благостање. За такво благостање неопходан је миран јавни живот, те је такође неопходна сарадња да би се обезбедили материјалним благима. Да би се то остварило у животу, све границе треба да буду порушене, све религије треба да се уједине, а такође и све идеологије и сви народи. Све што може да буде разлог за ратове, борбе, противречења у ставовима и мислима – треба да ишчезне. Политика „сажитељства“, идеја уједињене Европе, масонски синкретизам,[1] екуменизам, очекивање свесветске државе – све су то изрази неутољивог стремљења човека ка таквом благостању које ништа не би могло да наруши.
            Учење екуменизма састоји се у томе, да Истине нема нигде. Оно је уништење надања, која су одвајкада живела у срцима људи. Оно је одрицање Истине и њена замена човечијим и људским Истинама и уступцима које треба да чине једни другима ради опште користи.
            Екуменизам је последња и најлукавија замка, коју је ђаво припремио човечанству. Он је најопаснији и најподмуклији напад на Цркву Христову. Он је отров, који парализује душу и чини је неспособном да верује, неспособном да види светлост, неспособном чак да има жудњу ка Истини. Он помрачује смисао Православља и уместо љубави ка болесном и стремљења за његово исцељење појављује се љубав ка његовој самој болести. Уместо љубави према јеретику – љубав према његовој јереси.


[1] Синкретизам је грчка реч, која у преводу на српски значи „подобан Криту“. У древности Крићане је карактерисало то да су се у време опасности уједињавали, остављајући по страни све политичке и религиозне несугласице. У данашње време реч „синкретизам“ употребљава се ради означавања безразличне помешаности противречних и неусагласивих, религија, концепција, идеологија, појмова схватања.