четвртак, 10. мај 2012.

ЖИТИЈЕ ПРЕП. АКАКИЈА




Од редакције блога СрбинИП:
На молбу наших читалаца објављујемо житије преп. Акакија, небесног заступника нашег Владике Акакија. Житије је преузето из "Житија светих за април" о. Јустина ћелијског, издање манастира Ћелије 

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
АКАКИЈА НОВОГ АТОНСКОГ

               Преподобни Акакије родио се у Епиру у селу Голици од простих али побожних родитеља, и на светом крштењу добио име Анастасије. Још као дечаку њему умре отац, и он остаде сироче са млађим братом и мајком. Зато је морао да се посвети домаћинству, те није имао времена да учи књигу, иако је то много желео. Тако он остаде неписмен. Но у накнаду за то Небески Творац га умудри вишњом мудрошћу и огради Својим страхом.
               Анастасије са нарочитом ревношћу и љубављу похађаше цркву Божју, и тамо пажљиво слушаше читање светог Јеванђеља и поучне беседе о савршеном јеванђелском животу и о светим подвижницима који тај живот остварише испосништвом. Све то загреваше његово младо срце, те се он стараше да подражава узвишени живот, указан Господом Христом у Његовом светом Јеванђељу.

               Када Анастасије постаде пунолетан, мати му предложи да се ожени. Но целомудрени јуноша не хте ни да чује за женидбу; срце му је горело љубављу према Господу Христу, и вукло га ка усамљеничком животу. Зато се он, у слободно време од домаћих послова, повлачио у самоћу и у тишини узноси молитве к Богу.
               Почетак таквог живота веома се допаде младом подвижнику, и он са необичном ревношћу стаде усрдно проводити врлински живот. Са временом такав живот постаде му неопходна потреба, те је понекад, занесен сладошћу молитве и божанствене радости, заборављао да се из усамљености врати кући. Овакав његов живот узнемиравао је његову мајку, која је имала једну жељу: да јој Анастасије буде потпора у старости. Зато му је често говорила да се жени. Али њега не могаху поколебати ни њене молбе, ни њене претње, јер он беше чврсто одлучио да остане девственик. Његова је душа чезнула за монашким животом, и да служи Господу у повучености од света. И он у двадесет трећој години живота отиде у крајеве Загоре и ступи у манастир Свете Тројице, основан светим Дионисијем Олимпијским. Ту он пошто проведе прописано искушеништво у манастирским послушањима, би пострижен у монаштво и доби име Акакије.
               Прве ноћи после пострига Акакије се удостоји божанственог виђења. Тако, он виде себе као да држи запаљену буктињу, која разливаше светлост на огромно пространство. – Ово виђење означавало је његов потоњи врлински живот, који ће бити светлошћу и примером за оне који с ревношћу траже пут спасења.
               Пошто проживе неко време у манастирским послушањима и у потчињавању себе вољи настојатеља и братије, монах Акакије, вучен срцем ка усамљеничком животу, стаде се често повлачити у пусте шуме и горе, где провођаше време у посту и молитви хранећи се само травом, коју је узимао сваког другог или трећег дана. Овакав начин живота смућивао је братију, па су неки чак мислили да се Акакије налази у прелести, и саветоваху му да се окане удаљавања од братства и иде упоредо с братијом, јер ће Бог, по великој милости Својој, и мале подвиге примити за велике. Међутим, неблаговремено усамљивање и отшелинички живот, говораху братија, многе су упропастили и занавек погубили.
               Иако је Акакије увиђао умесност савета ових паметних мужева и оправданост њиховог мишљења, ипак га је љубав ка отшелничком, пустињачком животу вукла у безмолвије, у усамљеничко молитвено тиховање. И не желећи више да смућује братију, он се занавек уклони из манастира и оде у Свету Гору. Пошто проведе неколико дана у пештери близу скита Свете Ане, он зажеле да види друге скитове и старце, који провођаху узвишен подвижнички живот, да би се од њих напојио духовном философијом. И тако, проходећи Свету Гору, и посећујући скитове и велике старце, он као пчела свуда сабираше слатки мед од њихових медоточивих поука и врлинског живота. У близини Григоријатске обитељи он обрете у једној келији два велика старца, и остаде код њих да научи правити кашике, и још више, да се научи од њих духовној уметности.
               По истеку године преподобни Акакије остави старце и дуго тражаше место које би одговарало свима условима безмолвија и пустињске тишине. Али тражење би узалуд, и он поче падати духом и пометати се. У то време, помисли као густ облак наднеше се у његовом срцу и стадоше га узрујавати: једне му саветоваху да се врати у Загору, а друге – да се удаљи на неко пусто острво и тамо преда потпуном безмолвију. Немајући више снаге да се бори са помислима, изнемогао он седе на камен и утону у лак сан. У том сну он угледа где пред њим стоји црн и одвратан џин, који злобно гледаше у њега и шкргуташе зубима. Међутим, неки тих и умиљат глас говораше му: Пази, чувај се! овај џин је ђаво, који хоће да омете твоју добру намеру и да те упропасти.
               Од страха Акакије се пробуди, и сместа оде к духовнику Галактиону који живљаше у усамљености у Катунакији, и откри му помисли које га смућиваху, тражећи савет шта да ради. Саслушавши Акакија, духовник му посаветова да се настани у крају Капсокаливи. Акакије га послуша и настани се тамо у келији, која имађаше цркву у част Преображења Господњег. Ту он стаде проводити живот у бдењу и молитви, изнуравајући тело постом. Јер је као храну употребљавао само хлеб и воду, и то сваког другог, а понекад сваког трећег дана. Штавише, већином се хранио дивљом травом и кестењем, да би тело потчинио духу. И тако, у непрестаној борби са страстима, ђаволским нападима и привидима, он проведе у тој келији двадесет година. При томе, себе је издржавао правећи дрвене кашике.
               Желећи пак да потпуно умртви у себи старог човека, он се настани у пештери, у којој се некада подвизаво преподобни Максим Капсокалива. Ту Акакије удвостручи трудове подвижничког живота свог: поред сталних трудова у бдењу и молитви, мразу и голотињи, он престаде уопште употребљавати хлеб за храну: сушио је дивље траве, мешао их са туцаним мермером, и то употребљавао као храну. Доцније, како он сам казиваше ради користи других, он од такве исхране доби крволиптење. Видећи подвижника Христовог како се сјајно подвизава, демони се силно окомише на њега, наводећи на њега разне страхоте. Понекад удараху тело његово слабошћу и изнемоглошћу. Али храбри војник Христов све демонске нападе одбијаше молитвом. Понекад су се демони, да би уплашили преподобног Акакија, претварали у разне зверове и гадове и прилазили му са риком и шиштањем. Једном, пак, враћајући се у пештеру из које беше изашао ради неке потребе, преподобни угледа пред њом читав логор цигана са женама и децом, који се по обичају свом бављаху домаћим пословима и силно галамљаху. Видећи лукавство препредених демона, преподобни се осмехну, па погледавши у небо рече: „Господе Исусе Христе, молим Те, отерај од мене све вражије нападе, да бих убудуће могао у тишини и спокојно служити Теби, Господу моме“. Онда огради себе крсним знаком и привиђења нестаде. Видећи подвиге и труде угодника Свог, Господ га најзад удостоји дара умне молитве и божанских откровења; срце његово постаде боравиштем Светога Духа; и радост Светога Духа одражаваше се на његовом лицу, те је изгледао као анђео, и сви који би га видели наслађивали су се његовим медоточивим разговорима и анђелским изгледом.
               У то време к преподобном Акакију дође и Роман Карпенисиот, који потом пострада за Христа, и остаде поред њега за дуго време, делећи са њим трудове подвижништва. Али пошто Роман живљаше као да нема никакве везе са овим светом и непрестано жуђаше за мученичким венцем, то се обојица договорише, те удвостручише свој пост и молитву и стадоше просити од Господа откровење: да ли је угодно светој вољи Његовој да Роман преда себе на мученички подвиг. Господ услиша молитву слугу Својих, и брзо им откри да је Богу угодна Романова жеља, и да ће Роман јуначки извршити страдалнички подвиг на посрамљење непријатеља хришћанске вере. После овог откровења Роман прими постриг у анђелски лик, опрости се са преподобним Акакијем, па отпутова у Цариград који беше изабрао за место свога страдања. А Акакије се, ради веће усамљености и ради већег подвига, пресели у пештеру преподобног Атанасија.
               Једном, стојећи на молитви, преподобни Акакије дође у усхићење и угледа преподобномученика Романа где у белој одећи стоји поред њега са лицем које је сијало као сунце. Старац се обрадова што страдалца Христовог види у таквој слави, али се Роман стаде окретати од њега као да је нечим незадовољан. Старац се досети да свети мученик негодује на њега зато што је напустио пређашњу пештеру, у којој су они дуго време заједно провели у испосничким трудовима, и где се он припремао за мученички подвиг. Свестан своје кривице, преподобни Акакије паде пред ноге светом преподобномученику Роману и стаде га молити за опроштај. А када старац устаде на ноге, преподобномученик постаде невидљив.
               Због овог виђења преподобни Акакије се врну натраг у своју пређашњу пештеру, где се удостоји да још  неколико пута види преподобномученика Романа, који се, очигледно је, и после мученичке кончине своје није одвајао духом од свога старца. Касније преподобни Акакије својим трудом подиже крај ове пештере малу келију, у којој је безизлазно пребивао све до своје кончине. Излазио је само ради посетилаца који су му били блиски по духовном животу. Међутим, глас о његовом созерцатељном животу пронесе се надалеко, те су многи из далека долазили к њему за савет. Неки се, добивши поуке од њега, нису враћали натраг, већ су остајали код њега, градили за себе келије крај његове пештере, и као његови ученици препуштали себе његовом руководству.
               Једном, вршећи своје молитвено правило, преподобни Акакије постаде изван себе: угледа светлозрачног мужа који га узе за руку и одведе на пространо поље, на коме је било врло много дивних грађевина, али без житеља у њима. Зачуђен тиме, преподобни упита лучезарног мужа: Зашто су све те тако дивне зграде празне, и за кога су спремљене? – ове чудесне зграде, одговори светлозарни муж, спремљене су за оне хришћане који Турцима плаћају данак и дају друге дажбине, подносећи своје робовање са захвалношћу Христу Богу који све устројава на добро.
               По завршетку овог виђења, преподобни дозва своје ученике и рече им: Ако имате новаца, онда идите и платите Турцима данак, да бисмо и ми имали удела са оним слугама Божјим који им дају дажбине. – При томе преподобни исприча ученицима својим своје виђење.
               Преподобни Акакије имађаше молитвено страхопоштовање према свима светима, а нарочито према преподобном Максиму Капсокаливи, који га је, како сам говораше, много пута удостојавао свога јављања. Тако, када је враг наводио на њега униније, потиштеност, мрзовољу, он је призивао у помоћ овог светитеља, и осећао његово благодатно покровитељство. Преподобни Максим јављао му се обично у свештеничком одјејању, обасјан небеском славом и праћен безбројним мноштвом монаха, озарених рајском светлошћу.
               Поред ових божанствених радости, које је Господ слао Своме угодинку кроз откровење, преподобни Акакије би удостојен од сладчајшега Господа Христа дара прозорљивости: многима предсказиваше шта ће им се догодити и откриваше тајне срца њихових. Сама појава преподобнога имала је чудесан утицај на оне што страдају од помисли. Требало је само погледати на његово лице, да би се срце и чувства умирили. Име Исусово он је стално носио у свом срцу. А када је изговарао то Име, из његових уста увек је излазио пламен, што се удостојио видети много пута један побожни духовник, јеромонах Силвестар.
               Блистајући тако светим животом, преподобни Акакије се удостоји спремити на мученички подвиг за исповедање имена Христова, сем преподобномученика Романа, и другог мученика Никодима. Благосиљајући га на страдалнички подвиг, он му уручи свој жезал, са речима: „Иди с Богом, чедо, на пут који си изабрао; ево ти мога жезла у помоћи“.
               Са временом се у преподобног Акакија увећао број ученика, који су правили себи келије, те се на тај начин образовао Капсокаливијски скит који, молитвама и посредништвом преподобнога цвета до данашњег дана. Пошто на том месту не бејаше воде, да братија не би оскудевала у томе, преподобни једном изађе насред скита, усрдно се помоли Богу и нареди једноме брату, по имену Тимотеју, да копа на указаном месту. Када Тимотеј стаде копати, одједном се, на удивљење свих, показа вода веома пријатна и здрава, и то тако обилна да су и воденицу подигли.
               Желећи да Богом сабрано братство у своме скиту привикне на јеванђелско сиромаштво, он заведе правило: да братија у својим келијама не могу имати постељу него се ограничити само на одећу. А да би искоренили страсти у себи, он је поучавао братију да се клоне сувишног сна. И говорио је: Ништа тако не умножава страсти као сувишно спавање. Осим тога, да би победио страсти, монаху је неопходно да упражњава пост и бдење.
               Упитан једном приликом, колико монах треба да спава, преподобни Акакије одговори: За правог монаха, који љуби Господа свом душом својом и свом мишљу својом, доста је пола сата спавања. Он је то говорио из сопственог искуства, пошто је сам спасавао само пола сата, иако је био болестан и већ у годинама.
               Преподобни Акакије беше неписмен, али имајући ум чист и просвећен Духом Светим, он је темељно знао Свето Писмо, и понекад је решавао врло тешка питања и дубоке тајне. При својој посети Светој Гори, јерусалимски патријарх Хрисант чу за узвишени живот преподобног Акакија, и како он, иако неписмен, изврсно тумачи Свето Писмо. Патријарх изјави жељу да види овог великог и Духом Светим просвећеног мужа. И чувши из уста преподобнога оно што му други казиваху о њему, патријарх прослави Бога који лудама Својим даје премудрост да посраме мудраце овога света. После разговора са преподобним Акакијем, патријарх свуда и свима говораше како се удостојио видети светило вере и чути дубоке тајне Светог Писма од новог Илије и Јована Претече.
               О созерцатељном животу преподобног Акакија ученик његов, јеромонах Јона, казује ово: Једном читајући Слова светог Симеона Новог Богослова, наиђох на ове речи: „Ако хришћанин не угледа Христа овде, у овом животу, онда Га неће угледати ни у будућем“ (Слово треће). У недоумици поводом ових речи, Јона упита старца Акакија о каком то виђењу Христа пише свети Симеон. – Чедо, не сумњај у то, одговори старац; свети Симеон говори истину, јер сваки хришћанин дужан је још овде гледати Христа очима срца и уобличити Га у срцу свом, као што то вели свети апостол Павле (Гал. 4,19). А ти оче, јеси видео Христа? Простодушно упита Јона. Видео сам, одговори старац анђеоски кротко. А шта ти је Он говорио и говори? упита Јона опет. Он ми стално говори једно исто: „Хајде за мном“ (Мт. 4,19), то јест испуњавај заповести моје. Међутим ја, по лености својој, не следујем Његовом божанственом позиву. Рекавши то, Акакије заплака горко. Бога ради, свети оче, допусти ми још једно питање: Ти кажеш да је могуће видети у срцу Христа. Молим те, објасни ми, како је могуће видети Га? – Знај чедо, тога  се дара мало њих удостојавају. За то је неопходно очистити себе од страсти. И тек када Господ Бог увиди да је тело потчињено духу и срце очишћено од свих страсних жеља, тада се у њега усељује Исус Христос са Оцем и светим Духом, и онда такав изабраник Божији у срцу своме види Христа умним очима као телесним.
               Неки ученици преподобног Акакија, саблажњавајући се погледањем на лепа лице, упиташе га како да сачувају себе од такве саблазни. – Ја не знам, одговори он, шта да на то кажем, јер никада при погледу на лепа лица ја не осећам у себи никакав страсни покрет. Напротив, када ми се деси да видим прекрасне црте лица, тада се ја нехотично окренем мишљу ка Творцу небеском и славим Створитеља мог за Његова велика и диван дела, што је Он из ништавне прашине створио тако дивно створење. И верујте ми, децо моја мила, да ја после тога у срцу осећам такву радост да чак и на храну заборавим.
               Најзад, на заходу дана својих преподобни Акакије посла испред себе к Богу још и мученика светог Пахомија Руса, који молитвама великог наставника свог јуначки изврши свој страдалнички подвиг. И потом одмах за њим и чиста и блажена душа преподобног Акакија отиде из земљаног тела ка Господу Богу, дванаестог априла 1730. године, када преподобноме беше 98 година. О блаженој кончини својој преподобни Акакије би обавештен од Бога на неколико дана раније. То преподобни откри једноме иноку Атанасију, који му из скита Свете Ане дође у посету. Атанасије, рече свети Акакије, опрости! ја идем на далеки пут, и ми се више нећемо видети овде!
               Молитвама преподобног Акакија нека се и ми удостојимо предстојања у слави светих, славећи Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове, амин. 

 Тропар преподобном Акакију Кавсокаливијском
глас 8.

Богоносни преблажени Акакије, од младости све телесно мудровање духу си покорио, настанивши се у пештери божанственог Максима, строгим уздржањем и разноврсним страдањем, сасуд частан постао си Духа Пресветог.
Сабравши монахујућих мноштво, поукама твојим као неком лествицом која усходи на небо, послао си ученике твоје: Романа, Пахомија и Никодима на подвиг мучеништва. Са њима оче непрестано се моли Христу да нам дарује опроштај сагрешења наших.
                       
               

1 коментар:

Анониман је рекао...

Blagodarim na objavljivanju zitija prep. Akakija novog jer ga na internetu u celosti nigde nema