документи

Сестринство манастира Светог Јована Крститеља
СТЈЕНИК, планина Јелица

ЗВАНИЧНО САОПШТЕЊЕ
поводом нашег безаконог избацивања из манастира

Манастир Стјеник је задужбина породице Мрњавчевић из XIV века. Од самог настанка манастира његова историја прожета је мучеништвом и исповедништвом његових житеља. По речима једног историографа, сами темељи манастирског храма који је посвећен Рођењу св. Јована Крститеља заливени су мученичком крвљу монаха исповедника. Преподобномученик Јован Стјенички као и велико мноштво србских монаха-исповедника пострадали су на овом светом месту због исповедања православне вере, мучени на најужасније начине, живи спаљивани, набијани на кочеве или посечени од безбожне руке агарјанске. Свети мученик ђакон Авакум и игуман Пајсије су управо из овог манастира кренули на пут исповедања вере Христове, са кочевима на раменима, певајући песму “Нема лепше вере од хришћанске, Срб је Христов, радује се смрти!” У овом светом манастиру подигнута је Хаџи-Проданова буна, крваво угушена у време када је над Србијом још био густо прострт мрачни облак богомрских исмаилћана, који су надахнути својим оцем сатаном водили “свети” рат џихад против хришћана. 
Манастир је неколико пута до темеља разаран, а пре Другог светског рата свештеномученик Николај Жички га је лично обновио и ту настанио монахињу Јулијану, коју је замонашио и духовно руководио. Пошто су се за време рата у манастиру крили четници ђенерала Драже Михајловића, манастир је поново разорен, прво од стране немаца-нациста, а потом од стране срба-комуниста. Свети владика Николај је мати Јулијану утврдио у чувању вере Православне и непристајању на компромисе са безбожницима. Учио ју је како се држи светоотачко предање, што је она верно предала нашем сестринству. Манастир Стјеник је све до скора био потпуно запуштен. До доласка првих искушеница мати Јулијана је живела потпуно заборављена, у пустињи густе шуме на планини Јелици. Много пута ни хлеба није имала. Прва искушеница која је дошла у манастир била је наша игуманија, мати Ефросинија. Од самог нашег доласка у ову светињу, трудиле смо се да живимо по предању светих Отаца, не тражећи никакву светску удобност какву смо виђале другде. Временом све смо почеле да увиђамо у каквом се стању налазе наша и друге епархије у склопу званичне Српске цркве. Духовништво и свештенство нас је више духовно оштетило, него што су нам помогли да се кроз монаштво очистимо и преобразимо. Крштења, као и остале Свете Тајне, безобзирно су извитопераване и скрнављене. У таквом духовном окружењу и под таквим духовним руководством нисмо више могле да замислимо себе као монахиње. Уз све то, полако се пред нашим очима откривало стршно отпадништво и пад наше цркве у свејерес екуменизма. Кад више нисмо имале другог излаза, одбиле смо послушање духовнику архимандриту Венјамину, избегавајући и остале свештенослужитеље званичне Српске цркве. Већ тада смо проглашене за неподобне, опасне и прелешћене. Многим вернима је у проповедима отворено говорено да не долазе у манастир Стјеник. Ми смо пак уз ванредни пост почеле да упућујемо молитвене вапаје Господу да нас изведе из таме отпадништва и приведе Својој неукаљаној Невести – Једној Светој Саборној и Апостолској Цркви, која нема ничег заједничког са новим отпадницима: екуменистима, новокалендарцима, новопасхалцима и осталим богопротивницима, предвођеним богоборним јудејцима и масонима.
Следећи стопама свештеномученика владике Николаја - који је још у време комунистичког патријарха Германа прекинуо општење са Београдском патријаршијом, мада екуменизам у то доба још није узео маха као данас – решиле смо да напустимо отпадничку јурисдикцију Српске цркве. Уз пост и усрдну молитву Господу почеле смо да трагамо за излазом. Тражиле смо да се припојимо онима који не учествују у издаји Христове Истине – светог Православља, и у стварању нове надрелигије чији ће поглавар бити сам антихрист, а која се у свој својој величини пројављује кроз монструозну јеретичку организацију Светски Савет цркава. У нашем трагању постојала је варијанта преласка у Руску Заграничну Цркву, али када смо се дубље упознале са њеним садашњим жалосним стањем и проекуменистичким курсом зближавања са званичним отпадничким православљем, окренуле смо се руским катакомбницима и грчким старокалендарцима. Но, пошто је у Русији велика смутња и немогуће је ступити у контакт са канонским последоватељима руских катакомбника, решиле смо да помоћ потражимо од грчких ревнитеља отачких предања. Убрзо смо сазнале за метох светогорског манастира Есфигмен на Фрушкој Гори и уопште да у Србији постоји истински православна јурисдикција, која има канонско апостолско прејемство од Руске Заграничне Цркве, из њеног славног, исповедничког периода, тачније од новопрослављеног исповедника светитеља Филарета (Вознесенског).
Наше молитве биле су услишене, а радости није било краја када смо ступиле у контакт са Истински Православним Хришћанима Србије, а нарочито са јеромонахом Акакијем који нам је одмах изашао у сусрет помогавши нам да начинимо прве кораке на путу ка истинском Православљу: да прекинемо молитвено општење са Српском црквом и да приступимо истински православном епископу. Када смо се милошћу Божијом упознале са нашим садашњим духовником, јеромонахом Акакијем, добиле смо истински православног духовног руководитеља и од тог тренутка биле смо у могућности да добијемо Свете Тајне, без којих нема спасења. Почеле смо од темеља спасења – Свете Тајне Крштења, пошто смо све без изузетка биле крштене на неправославан и противканонски начин: прскањем или обливањем. После Крштења сестре које су биле монахиње примиле су Велики ангелски образ – схиму. Пре свега тога смо се по први пут истински исповедиле, а после крштења смо се скоро свакога дана причешћивале Светим Тајнама. Оснажене или боље рећи благодатно препорођене у Господу, решиле смо да јавним документом исповедимо прекид општења са екуменистима, наводећи у њему по тачакама разлоге који су нас на такав поступак навели. Документ смо послале лично нашем бившем надлежном епископу Хризостому Банатско-жичком, архимандриту Венјамину, као и чачанском свештенству. Владика Хризостом је и пре но што му је документ био уручен начуо о збивањима у нашем манастиру, тако да је реакција била неочекивано брза и, касније ће се показати, нечувено брутална.
Ево текста тог документа:
 
“Сестринство манастира Светог Јована Крститеља – Стјеник.
Обавештавамо епископат, свештенство и монаштво у јурисдикцији Српске Православне Цркве да наш манастир Стјеник (целокупно сестринство) прекида свако молитвено општење са вама. Оваква одлука није донета брзоплето и непромишљено. Сагледавши садашње стање СПЦ као и осталих помесних цркава, наша православна свест нам не дозвољава да и даље останемо у општењу са вама. Разлози за такву одлуку су следећи:
1. Антиканонско постављање “патријарха” Германа од стране тито-комунистичке богоборне власти.
2. Дугогодишње пребивање СПЦ као органског члана у антихристовој, јеретичкој организацији Светском Савету цркава, тј. у свејереси екуменизма (саслуживање и заједничке молитве са јеретицима).
3. Пуно евхаристијско општење са отпадницима од светог Православља: сергијанцима (Московска патријаршија), новокалендарским расколницима и новопасхалцима, а преко Александријске и Антиохијске патријаршије чак и са јеретицима монофизитима, анатемисаним од стране четири Васељенска сабора.
4. Скидање анатеме из 1054. године против папске јереси, иако Римски папа остаје непокајан у својим новотаријама, као и склапање Уније од стране православних цркава са католичком црквом, тј. њено потпуно признавање као сестринске цркве, и признавање свих њених светих тајни (Баламанд, 1993).
5. Наплаћивање Светих Тајни од стране клира СПЦ (симонија).
6. Извитоперење Свете Тајне Крштења латинском праксом прскања или обливања.
После дугог тражења излаза из ваше јурисдикције, која је у потпуности пала у свејерес екуменизма, без икаквих изгледа или наде да ће из ње изаћи, одлучиле смо да приступимо јединој канонској и православној јурисдикцији која се налази у Србији – Цркви Истинских Православних Хришћана Србије која се налази под архијерејским омофором Цркве Истинских Православних Хришћана Грчке, чији је првојерарх његово блаженство Архиепископ атински Хризостом II.
Пошто српски манастири засигурно нису грађени за екуменисте – одступнике од Светосавља и Православља, а знајући да су монаси и монахиње дужни да чувају светињу и да је олако не напуштају и не предају у руке непријатељима Божијим, ми остајемо да живимо монашким животом у нашем манастиру и напустиле бисмо га једино ако би нас неко силом натерао.
На могући црквени суд, за који унапред кажемо да га не признајемо, нећемо се одазивати, нити ће за нас било какве одлуке тог суда бити валидне.
Због нашег чврстог става да истрајемо у исповедништву Светога Православља спремне смо да уз Божију помоћ и пострадамо.
Ово обавештење потписујемо све једнодушно, без икакве присиле или било каквих интереса, са чврстом надом у Господа, Пресвету Богородицу, нашег заступника светог Јована Крститеља, светог Саву, светог Мученика Авакума ђакона, и осталих стјеничких мученика-исповедника.
(Следе потписи свих осам сестара и манастирски печат)
У светом манастиру Стјенику, године 2003.
на празник Воздвижења Часног Крста Господњег”