Ко је Нови Патријарх Московске Патријаршије?

КО ЈЕ КИРИЛ ГУНЂАЈЕВ?
Његова личност спаја комунизам и екуменизам у најбезбожнији савез “екукомунизма”
"Избор митрополита смоленског Кирила (Гунђајева) за новог, 16. по реду, руског патријарха, никако не може да се назове сензацијом. Мало ко је очекивао другачији расплет после смрти патријарха Алексеја Другог" – написао је коментатор московског листа "Независимаја газета". У уторак 27. јануара 2009. на Сабору РПЦ одржани су избори за новог патријарха на којима је победа митрополита Кирила била убедљива: добио је 508 гласова, наспрам 169 колико је добио његов противкандидат, митрополит Климент.

Ко је у ствари нови руски патријарх?


Рођен је 20. новембра 1946. године у Лењинграду као Владимир Михаилович Гунђајев. Још на Лењинградској духовној академији истакао се као веома активан и ангажован студент, па је после одбране дипломског рада 1969. године и дисертације 1970. године постао предавач догматског богословља и лични секретар митрополита лењинградског Никодима (Ротова), који му је постао и духовни отац. Од митрополита Никодима је примио монашки постриг, а затим и био рукоположен за јерођакона и потом јеромонаха. 

На овом месту треба рећи неколико речи о личности самог митрополита Никодима (Ротова). Он је још као архимандрит постављен за првог човека Одељења спољних послова Московске патријаршије, где је био главни учитељ и расадник екуменистичке јереси. Након отварања совјетских архива постало је познато да је Никодим (Ротов) био агент КГБ-а са шифрованим именом “Адамант” (“Неумољиви”) и тајни католички епископ коме је папа поверио да предводи све католике у СССР-у!  
За име архимандрита и потоњег митрополита лењинградског Никодима (Ротова) везује се и промена позиције Московске патријаршије у односу на екуменистички покрет. Као што је добро познато, Московска патријаршија се све до 1960. године држала прилично уздржано по питању екуменизма. А онда је патријарх Алексије објавио да она намерава да постепено појачава своје везе са Светским Саветом цркава и да шаље посматраче на његове најважније конференције, али неће постати члан те организације. Ипак, годину и по касније ова позиција је промењена. Патријарх је прихватио препоруку Савета на чијем је челу био Никодим (Ротов), у вези са уласком Руске Православне цркве у чланство Светског Савета цркава и оценио је то као најважнију акцију Руске Православне цркве у њеном деловању у иностранству. "Са којим је циљем Савет за послове Руске Православне цркве препоручио да Руска Црква треба да уђе у Светски Савет цркава? Изгледа зато, да би сакрио антицрквену политику совјетске владе. Сатеравши цркву у ћорсокак, Савет је хтео да у иностранству створи слику слободне и активне Руске цркве…" Дакле, водећи идеолог Московске патријаршије и глава Одељења спољних послова од почетка 60-их година био је управо генерал КГБ-а, митрополит лењинградски Никодим (Ротов). Од времена када је писао своју магистарску тезу о папи Јовану XXIII, човеку који је извео Католичку цркву на екуменистичку сцену, митрополит Никодим је покушавао да исто учини са Московском патријаршијом.
Од КГБ-а изнуђени улазак Московске патријаршије у Светски Савет цркава имао је брзе и разорне последице на положај православних у ССЦ. Јер совјети не само да су чинили бројчано највећу појединачну цркву у ССЦ, него су такође преко КГБ-а контролисали све остале делегате који су долазили с оне стране гвоздене завесе. Тако су се комунизам и екуменизам срели у безбожном савезу “екукомунизма”. 
Како пише ђакон Андреј Курајев, “сергијанизам и екуменизам су се испреплитали. Наша јерархија је своју екуменистичку делатност водила управо према инструкцијама власти, и управо током рада у иностранству проверавана је лојалност свештенства заврбованог од стране КГБ-а”. У Светски Савет цркава Московска патријаршија је ушла на Четвртој Генералној скупштини у Њу Делхију, у децембру 1960.
Митрополит Никодим се истакао и у прогону дисидената. Међу мирјанима најистакнутији дисидент био је философ Борис Талантов, који је био утамничен због тога што је предводио групу верних у Кирову, јавно разобличујући срамно деловање локалног епископа Јована у вези са затварањем цркава и прогоном верних. Он није добио никакву подршку патријаршије, него је на BBC-у јавно оклеветан од стране Митрополита лењинградског Никодима, да би на крају био заточен у кировски затвор где је и умро 1971. године.

А када је 1978. године митрополит Никодим умро – у наручју папе Јована Павла I , баш како и доликује – њега је на месту главног идеолога МП и Митрополита лењинградског заменио други његов ученик, поред митрополита Кирила, будући “патријарх” Алексије II (Ридригер). Алексије, агент КГБ-а од 1958. године, био је активни екумениста готово исто толико дуго као и његов ментор.

Духовни ученици озлоглашеног митрополита Никодима (Ротова): Алексије и Кирило - КГБ "патријарси"
Био је делегат на Трећој Генералној Асамблеји ССЦ у Њу Делхију 1961. (са митрополитима Никодимом Ротовим и Антонијем Блумом), члан Централног комитета ССЦ од 1961. до 1968, председник Светске конференције “Црква и друштво” у Женеви 1966, и члан Комисије “Вера и поредак” ССЦ-а од 1961. до 1968.

Данашњи новоизабрани московски патријарх, Кирил (Гунђајев), наставио је стопама свога духовног оца и претходника на месту Одељења за спољне послове Московске патријарашије, Никодима (Ротова). Био је представник Московске патријаршије при Светском Савету цркава у Женеви и учесник великог броја екуменистичких скупова. Ту је цењен због широког образовања и отвореног приступа дијалогу цркве и друштва. Између осталог, активно је учествовао у уједињавању Московске патријаршије и Руске Заграничне Цркве и у успостављању односа са Католичком црквом. Још од 1989. године предводи Одељење за спољне послове московске патријаршије, што је практично функција шефа дипломатије. Све до смрти патријарха Алексеја Другог важио је за "другог човека" РПЦ.
Године 1989. отворено је одбио да подржи иницијативу Јерусалимског патријарха - који је напустио екуменистички покрет те године - а уздржао се (као и сви други јерарси “светског православља”) од критиковања патријарха Партенија Александријског, који је Мухамеда признао за апостола Божијег! 
Затим, на Седмој Генералној Асамблеји ССЦ у Канбери 1991, на којој су пагани Абориџини позвали учеснике да прођу кроз “очишћујући облак дима” сједињујући тако абориџинску и хришћанску духовност (!), митрополит смоленски Кирил (Гунђајев) је изјавио да је Светски Савет цркава представља “наш заједнички дом, и ми желимо да он буде колевка једне цркве”! 
Такође, свештеник Г. Зиаблицев (службеник Одељења за спољне црквене односе МП) постављен је од стране свог претпостављеног, митрополита Кирила (Гунђајева), у комисију Католичке Цркве (!) за канонизацију једног од њихових светитеља. "Оваква саблажњива чињеница – писало је педесетак клирика – тј. учествовање у хетеродоксним иницијативама канонског карактера, није позната од када су Латини отпали од Цркве Христове 1054... Стиче се утисак да Ватикан покушава да створи слој клира лојалног католичкој доктрини, који служе ствари уније". 


Нови патријарх Кирило познат је као ватрени поборник зближавања са Ватиканом. У другом плану фотографије је и новокалендарски митрополит Јован Пергамски (Зизјулас) 
Миторполит Кирил је поред тога једном приликом изјавио је следеће: "У пракси ми забрањујемо нашим свештеницима да преобраћају људе. Наравно да се дешава да људи дођу и кажу: 'Знате, ја бих волео, једноставно из сопствених убеђења, да постанем православан'. 'У реду, изволите'. Али не постоји стратегија преобраћања људи". На тај начин МП се одрекла сваког права да преобраћа јеретике из различитих јурисдикција са Запада у Православље.

Московска патријаршија показала је потпуну лојалност и новом постсовјетском режиму у Русији, уопште га не критикујући и подржавајаући га како у његовом неосовјетизму, тако и у криминалној економији, у којој је и сама са ентузијазмом узела удела. Тако је име Кирила (Гунђајева) везивано за аферу око увоза цигарета и алкохола без царина, па је понео надимак «тобако митрополит».

"Политика" од 1. фебруара 2009. пише: "Пред новим руским патријархом стоји неколико непосредних задатака: да одлучније дефинише однос Цркве према држави, да се избори са присуством Румунске цркве у Молдавији, Константинопољске патријаршије у Естонији, да онемогући деловање главног конкурента – Константинопоља – на простору бившег СССР-а... На крају, можда и најважније, он треба да учврсти став према Католичкој цркви". Коментатор "Политике" закључује чланак речима: "Иако познат као мајстор за компромисе, Кирил је уочи избора за патријарх био изричит: По питању вере компромиса не може бити" Може ли бити веће ироније? 
На овом линку можете погледати богату фото - биографију новог Руског патријарха:

ПЯТЫЙ СЕРГИАНСКИЙ ПАТРИАРХ

Како ће се остварити долазак антихриста?

ГЛОБАЛНА, СВЕТСКА РЕЛИГИЈА - ЕКУМЕНИЗАМ
Светска Религија се не ствара – ОНА ЈЕ ВЕЋ СТВОРЕНА, она већ постоји и делује!
Антихрист ће своју власт утврдити на три стуба: политика, економија, религија. То јест, још пре него што се антихрист појави, организација која припрема његов долазак – светско масонство – ствoриће три светске подорганизације:

– Светска Политика
– Светска Економија
– Светска Религија

Ако је неопходно ми бисмо могли да у детаље проанализирамо и несумњиво се уверимо да светска Политика већ постоји. Много је примера. Немамо места да у овом кратком раду наведемо све, али већ постоје нови (унификовани) пасоши држава и светска полиција као јединствени орган светске политике.

Светска економија такође постоји. Постоји и светска НОВЧАНА ЈЕДИНИЦА. То није долар (он се користи само у САД) и није евро (он се користи само у Европи). Међународни новац је ЕЛЕКТРОНСКА ИНФОРМАЦИЈА, а монета је – електронска јединица! Све банке света су сједињене у једну мрежу и раде на том монетарном систему.

Комунизам и екуменизам - побуна против Цркве

Владимир Мос
СЕКУЛАРИЗАЦИЈА ЦРКВЕ


Трагедија двадесетог века свима је очигледна: Црква је секуларизована и политизована. Слева она је била сведена на одраз аутократске партијске државе (сергијанска совјетска црква), здесна је попримила облик демократске федерације држава (Светски Савет цркава), а са свих страна националистичко самопоклоњење заменило је поклоњење Човеку Који је умро за све људе, да би створио Нацију која постоји како би обухватила све нације. Црква је почела да се доживљава као слуга, не Богу, него свету, као човеков помагач у његовим палим жељама: “екукомунизам” је укинуо границе између Цркве и света.

Симфонија власти

На слици (мозаик из свете Софије): Flavius Valerius Aurelius Constantinus - први хришћански император свети Константин велики
Владимир Мос
КРСТ И КРУНА
Пре но што ту идеју одбацимо као испразно маштање, хајде да поближе размотримо дубоку везу између Крста и Круне, Православне Цркве и Православног Царства.

Крст је символ истовремено и победе хришћанства и основних хришћанских добродетељи – смирења, љубави и самоодрицања, при чему ово последње служи за достизање првог. И мада се хришћанске добродетељи могу упражњавати у било каквим околностима и под било каквим режимом, укључујући и антихристов, ипак, огањ Духа Светога ће се угасити у многим душама које подлегну слабости и палом стању људске природе, ако Његова дела не буду подржана од стране хришћанске државе хришћанским законодавством. И обрнуто, ако Крст царује у срцима довољно широког круга људи, онда утицај квасца Духа може да нарасте и да у хришћанском правцу усмери чак и оно што представља најокорелији и најнепоправљивији део друштва – његову политичку структуру и политичку философију.

Различита мишљења поводом нових личних докумената

Протојереј Тарасије Кравченко из Одесе (РИПЦ)

ПРАВОСЛАВНИ ПОГЛЕД НА
ЛИЧНЕ ИДЕНТИФИКАЦИОНЕ ПОРЕСКЕ БРОЈЕВЕ
И МИКРОЧИПОВЕ

Циљ овог истраживање није наметање једне одређене тачке гледишта, него свестрано просуђивање различитих мишљења која постоје међу члановима Цркве, како бисмо потом покушали да их проанализирамо и систематизујемо, с тим да се на послетку постигне саборни став о датом проблему. Овај извештај представља само једно такво појединачно мишљење. И неће бити ништа страшно ако се по овом питању појаве несугласице, јер по речима светог Апостола Павла: "Треба и подвајања да буду међу вама, да се покажу који су постојани међу вама" (1. Кор. 11,19). Разматрајући и ово и друга питања имаћемо на уму речи блаженог Августина: "У главном – јединство, у другостепеном – слобода, у свему – љубав".

Прилози за историјска истраживања

ПАД СРПСКЕ ЦРКВЕ

1. део

Побољшање односа са римокатолицима није представљало препреку за побољшање односа са осталим јеретицима. У септембру 1966. у Београду су основане две међуправославне комисије за преговоре са англиканцима и старокатолицима. 
Тај догађај запечатио је улазак последње велике аутокефалне Цркве, Српске, у екуменистички покрет. “Обраћење” Српске Цркве у екуменизам постало је могуће са “избором” патријарха-марионете Германа, након смрти неодлучног патријарха Викентија у јулу 1958.
“Претходно су елиминисани сви опоненти. Владика Василије, у то време Епископ бањалучки, ухапшен је у Београду и од стране УДБ-е (комунистичке тајне полиције). Запрећено му је да ће бити враћен у Бања Луку и предат ‘народном суду’ због тобожње ‘контрареволуционарне делатности’, ако не подржи кандидатуру епископа Германа за патријарха. Чим је подржао његову кандидатуру, захваљујући Германовој ‘милосрдној’ интервенцији, био је ослобођен.
Оцу Макарију, игуману чувеног Дечанског манастира, дали су 200,000 динара (око 650 долара) као плату за принудни глас Герману. По повратку у манастир он је дао новац својим монасима и рекао им да се ‘осећа као Јуда’.
Многим делегатима на избору дате су посебне оловке и папир на коме је требало да гласају, како би доказали да ли су одржали обећање дато агентима тајне полиције (две изјаве сведока под заклетвом). 
Према сведоцима који су били у патријарховој кући, он је имао партијску књижицу. А када је једном приликом оптужен за проневеру велике суме новца и када му је претило суђење, српски КГБ га је спасао и сам платио тај новац. После тога он је наравно у потпуности био ‘њихов човек’.
Године 1960. архимандрит Јустин Поповић, кога су назвали “савест Српске Цркве”, писао је: “… Атеистичка диктатура је већ изабрала двојицу патријараха… На тај начин она је цинично погазила света права Цркве, а такође и свете догмате”.
«По упокојењу последњег канонски изабраног Патријарха, Гаврила Дожића – пише јеромонах Акакије – безбожна комунистичка власт је желела да на чело Српске Цркве постави попустљивијег археијереја, који би одговарао њеним захтевима. Природни и од свих верних прихваћени наследник покојног патријарха Гаврила, био је Митрополит скопски Јосиф. Поред њега, део епископата је сматрао да за патријарха треба да буде изабран Митрополит дабро-босански Нектарије Круљ. Избори су заказани 10. јуна 1950. године. Комунистчки режим је за кандидата хтео да наметне Епископа злетовско–струмичког Викентија Проданова. Пошто им није пошло за руком да сломе одлучност Сабора епископа, па да у ужи избор, који се састојао од тројице епископа, уђе и њихов фаворит, чијој се кандидатури нарочито противио митрополит Јосиф, комунисти су помоћу УДБ-е спречили долазак највећег броја чланова Изборног сабора, и тако онемогућили његов рад. Идуће заседање Изборног сабора заказано је за 30. јун 1950. У међувремену УДБ-а уклања двојицу најозбиљнијих кандидата: митрополита Јосифа хапсе и одводе у заточеништво у манастир Жичу, а на митрополита Нектарија врше притисак да се одрекне своје кандидатуре, на шта овај коначно и пристаје. Застрашени таквом бруталношћу комунистичких власти, остали епископи у тројни предлог, поред двојице митрополита, Загребачког Дамаскина и Црногорско–Приморског Арсенија, стављају и епископа Викентија Проданова. Тако, уз велики притисак УДБ-е, Викентије Проданов са само једним епископским гласом бива изабран за патријарха. Иако у свему послушан властима, новоизабрани патријарх Викентије се ипак одупирао неким Титовим замислима, као што је на пример било стварање македонске цркве. И није дуго остао на патријаршијском престолу – умро је после осам година. 
После Викентија комунистима је требао потпуно одан човек, који ће Српску Цркву увести у службу атеистичком режиму. Таквог кандидата пронашли у лику удовца-свештеника Хранислава Ђорића, који је замонашен са именом Герман и 1951. године постављен за Викентијевог викарног епископа. У изборној кампањи за Германа режим више није скривао своје активно учешће. Сви чланови Изборног сабора су од стране УДБ-е били детаљно 'обрађивани'. Шеф верске УДБ-е за Србију Милан Вилић је члановима Изборног сабора отворено говорио: 'Ми желимо да Герман буде изабран и знајте да ће он и бити изабран, без обзира да ли ви за њега гласали или не. Ми желимо да у личности патријарха имамо сигурног и овејаног пријатеља, а код Викентија смо мало олако поступили'. Свима су подељене коверте са новцем. Један од примера разних уцена и застрашивања пружа студенички игуман Платон Миливојевић, коме су дошли крвави шеф Београдске УДБ-е Милош Минић и још један његов сарадник и саопштили му да ће га ухапсити због вршења јавног неморала и проневере новца приликом продаје манастирске шуме, уколико не буде гласао за Германа. УДБ-а је тврдила да у рукама има доказе свих његових слабости – држање прилежница у манастиру, неколико ванбрачне деце итд.“
Управо у то доба јерарси-ревнитељи унутар Руске Заграничне Цркве почели су да се залажу за промену односа РПЦЗ према Српској патријаршији. Тако је архиепископ Аверкије Џорданвилски писао митрополиту Филарету, првојерарху РПЦЗ: “Када је у питању Српска Црква, њен патријарх Герман је послушник комунисте Тита, што признају и сами Срби, називајући га ‘црвеним патријархом’. Ово смо чули од многих свештеника и мирјана који су побегли из Србије. Како ми можемо признати и имати молитвено општење са “црвеним патријархом” који одржава најближе пријатељске односе са црвеном Москвом? Зар наш Архијерејски Сабор не може да донесе погрешне одлуке? Зар ми у Православној Цркви имамо учење о непогрешивости сваког Архијерејског Сабора?”  
Ипак, став архиепископа Аверкија према Србима није био опште прихваћен у РПЦЗ. Многи јерарси и свештеници РПЦЗ дошли су из Србије где су и школовани, те су из захвалности за гостопримство које су им Срби пружили између два светска рата, сматрали да не треба да их осуђују, нити да прекину општење са њима. У којој је мери тај став био мотивисан заиста захвалношћу, а у којој једноставно страхом РПЦЗ од губитка својих последњих пријатеља у “светском православљу” – питање је за расправу. У сваком случају, то је било противно црквеним канонима, који захтевају прекид општења да свима онима који су у општењу са јереси, као што то захтева и дух истинске хришћанске љубави. Јер истинска љубав према Србима захтевала је да им се покаже у какав их понор води њихов екуменизам – та опомена добила би на озбиљности када би била праћена потпуним прекидом општења…
Године 1963. дошло је до одвајања Америчко-канадске епархије од патријаршије у Београду. Српској Цркви је у САД припадала Епархија Америчко-канадска на челу са епископом Дионисијем Миливојевићем. У САД-у је осим Дионисија од 1946. боравио још и српски епископ Николај Велимировић. Неколико година после рата, он је био активан у дешавањима у српској емиграцији у САД, те као ректор богословије у Либертвилу, а повремено је предавао и на академији Светог Владимира и на богословији у манастиру Свете Тројице у Џорданвилу. Педесетих година владика Николај се повукао из јавног живота, и настанио се у руском манастиру Светог Тихона у Пенсилванији, где је у манастирској богословији предавао догматско и пастирско богословље и омилитику, а касније (1955.) је постао ректор богословије.

Неколико Срба је у то време прешло под окриље РПЦЗ. Међу њима је био и некадашњи судија Црквеног Суда Жичке Епархије - Јован Сарачевић, кога је

На слици: Димитрије Љотић, Момчило Ђујић и Јован Сарачевић (владика Сава)

Епископ Руске Заграничне Цркве - Србин - Сава Сарачевић

под именом Сава замонашио архиепископ Леонтије Чилеански, и који је најпре у Аргентини рукоположен за јеромонаха, да би касније био изабран за епископа РПЦЗ у Едмонтону - покрајина Алберта у Канади.

Почетком педесетих, због лошег стања у Српској Цркви, Руској Заграничној Цркви је пришао и Михаило Тошовић, такође једна од значајних личности за српско Истинско Православље. Године 1952. био је изабран за наставника Светог Писма и Грчког језика у руској семинарији Свете Тројице у Џорданвилу. У Џорданвилу је и замонашен, добивши име Арсеније. Касније је хиротонисан у јеромонаха, а потом унапређен у звање архимандрита. Средином 50-их година, са благословом митрополита Анастасија, почео је да издаје духовни часопис 'Српски мисионар', у коме је разобличавао отпадништво Српске Цркве, МП и 'светског православља'. Отац Арсеније је убеђивао Србе да је, због поробљености Српске патријаршије од стране комуниста, неопходно да се одвоје од патријаршије, и залагао се за оснивање Српске Заграничне Цркве по узору на Руску Заграничну Цркву.

Јеромонах Арсеније Тошовић велики (али усамљени) исповедник Српске Цркве

Епископ Николај Велимировић је подржао ову замисао оца Арсенија, међутим, већ 1956. он се упокојио. Поводом чланка оца Арсенија "Слободним Србима - слободна и нормализована Црква" епископ Николај је 9. 12. 1954. писао о. Арсенију: "Читао сам Ваше чланке и дивим се Вашем познавању Канонског права. Камо среће да је патријарх Гаврило при одласку у Југославију учинио оно што је патријарх Тихон учинио, то јест да је оставио поруку архијерејима ван Отаџбине да управљају Црквом у дијаспори по својој мудрости, а не да чекају од њега упутства из 'тамнице'. Да је Гаврило то учинио, стање наше Цркве изван Отаџбине било би до сада сасвим другачије. Но пропуштено се не поврати. Но, ипак, надамо се да ће Господ помоћи све на добро и да неће заборавити своју Невесту, Цркву Светосавску. Ово у вези Вашег писања, јасног и енергичног..."

Владика Николај је умро под јако сумњивим околностима и постоји озбиљна сумња да је убијен. Мајевски пише: "У току последњих година живота владике Николаја, код нас, у манастир (Св. Тихона у Пенсилванији), долазио је један Србин, нови емигрант. Владика није био тим нарочито задовољан и туђио се од њега, немајући потпуно поверење. И ето овај Србин, - после одсуствовања више од једне године - наједанпут се поново појавио код нас, у време циче-зиме и велике вејавице, уочи изненадне смрти владичине, а наиме у суботу 17. марта 1956. године. Ради великог снега и немогућности коришћења аутомобила, владика се преселио на неколико дана у зграду семинарије, ближе манастиру и храму. И увече те суботе, после вечере улазио је у собе семинариста. Говорио је с њима о литургији сутрашњег недељног дана, када је семинарист најстаријег разреда имао да проповеда у далекој парохији. Улазио је владика и код секретара семинарије и предао му неке потписане папире... Око 10 часова увече семинаристи су видели како је Србин улазио у спаваћу собу владике. А после 11 часова они су видели како је он са прибором за кафу улазио улазио у умиваоницу по воду, рекавши им да хоће да готови за владику црну кафу. Семинаристи су били много изненађени да је тако доцкан владика зажелео да пије кафу, коју је у последње време уопште избегавао по пропису лекара. Кад је и како Србин отишао од владике, нико није видео. Ту се и прекида све што је уопште познато о последњим часовима Николаја.
Идућег дана, у недељу 18. марта, сви семинаристи, са оцем инспектором и певачима, кренули су у 7 часова ујутру у далеку парохију, на мисионарско путовање. А владика Николај требало је да служи у манастирском храму. У одређено време звоно је звонило и у храму су се спремили за дочек владике. Но, он се није појављивао. Тада је отац Василије отишао у семинарију и закуцао на врата владичине келије, али одговора није било. Вратио се у манастир и обавестио настојатеља; решили су да чекају владику. И баш после 15-20 минута чуло се телефонско звоно: сазнало се да епархијски српски епископ, који се никад раније није интересовао за здравље владике Николаја, наједанпут распитује се за његово здравље... Сви су се изненадили у манастиру, зато што су сви знали да се никад раније није показивала таква пажња према владици Николају. Попричали су, размислили и настојатељ је сам отишао у семинарију. Закуцао је на врата, но такође одговора није било. Тада је силом отворио врата. И видео је овакву слику: у спаваћем рубљу владика је лежао ничице на поду покрај кревета с ногама према вратима, а главом према прозору. Настојатељ је притрчао и покушао да придигне владику, али одмах је приметио да је он мртав. На глави у владике видела се мала рана, а у руци биле су бројанице, које су му поклониле руске монахиње.
Настојатељ је истрчао из собе, позвао из манастира монахе и секретара семинарије. Из оближњег места позвали су лекара, који је установио смрт, а која је наступила неколико часова раније. Узрок смрти, без сецирања, он није могао да каже. (Срби, који су доцније дошли, тражили су да се не врши сецирање).

На слици велики Српски владика - Николај Жички

Тело владике Николаја пренели су на кревет и одслужили први парастос. Обавестили су нашу Митрополију у Њујорку и владику Дионисија у Либертвилу. Такође и српске црквене општине у Њујорку, Лакавани и друге. Очекивао се долазак Срба. Тело владике било је по великом снегу пренесено у манастирски храм и одевено у одежде...

Другог дана ујутро дошао је и сам владика Дионисије, који нас је од првог тренутка изненадио у манастиру и семинарији. У присуству монаха и семинариста, који су се вратили, он је узвикнуо крај одра умрлог: 'За живота ти си ме много мучио... а после смрти натерао си ме да путујем по непогоди'.
Затим, са неколико Срба који су допутовали са њим, он се трчећи устремио у собе владике Николаја (у нашем дому у семинарији) и подвргао их потуном опустошењу: покупили си кофере и сандуке, грабили су све што им је допало шака, а особито их је интересовала кореспонденција владике и његове белешке. Натоварили су то на своје аутомобиле и одвезли...
Кад сам допутовао, собе владике Николаја представљале су неописиву слику опустошења: све је било испретурано и на поду лежале су стотине писама, листова, кутија и др.. Слика, какву ја дотле никад у животу нисам видео! И најжалосније било је то да су тако поступили према успомени и наслеђу највећег православног јерарха, великану Цркве и богословске науке... Све то се могло догодити тако само ради мога одсуства. Да сам ја био на месту, то, осим доктора, никог не бих пустио к телу владике, до позива полиције из суседњег места, која би произвела ислеђење и запечатила собе владичине. Затим само према решењу суда, биле би владичине собе отпечаћене и све детаљно записано, доведено у поредак и евиденцију. Осим тога, ја нимало не сумњам да код таквог човека, каквим смо ми сви знали владику Николаја, и при његовом карактеру, није могло а да не буде писмене воље за случај смрти, или чак формалног тестамента. У то мене убеђује не само његово карактер, него и друге околности. Но о томе, такође други пут." 
Године 1963. дошло је до раскола између Америчко-канадске епархије и Српске патријаршије, односно до одвајања епископа Дионисија. Повод за раскол било је стављање епископа Дионисија под суспензију маја 1963. године, због моралних и дисциплинских преступа. Дионисије је тврдио да је суспендован због свог антикомунизма и да су оптужбе измишљене по налогу комунистичких власти, са циљем да га уклоне и тако потчине српску дијаспору, преко њима оданих епископа.
Августа 1963. одржан је Црквено-народни сабор Америчко-канадске епархије, на коме је одбијена послушност српској патријаршији. Дионисијеви следбеници су тврдили да је кривица њиховог владике измишљена, па су и сами изнели неколико оптужби на рачун патријаршије, као што су постављање патријарха Германа од стране комунистичке власти и његова потчињеност тој власти, затим стварање тзв. "Македонске православне цркве", цепање Американско-канадске епархије на три дела уз постављање нових епископа, све по налогу комуниста, као и оптужбу да су нови епископи комунистички људи итд. 
Иако је већина оптужби на рачун патријаршије била основана, па је самим тим Дионисије имао заиста више него довољно разлога да се одвоји, многе чињенице указују на то да је његова искреност под великим знаком питања.

Прилози за историјска истраживања

ПАД СРПСКЕ ЦРКВЕ
2. део

Ђоко Слијепчевић, историчар Цркве анти-комунистичке оријентације, али уједно присталица патријарха Германа, 1963. године је писао: "Дионисије покушава да се брани својим антикомунизмом, који је дуго времена био врло проблематичан, а касније ништа друго него гомила шупљих и штурих фраза – прапорац који звечи... Како, стварно, стоји са антикомунизмом владике Дионисија? 'Српска борба' од 28. јуна 1962. године, данас главни савезник и бранилац владике Дионисија, навела је неколико његових 'антикомунстичких исклизнућа'. Ево, која су то: у једном своме чланку од 7. новембра 1957. године, објављеном у 'Американском Србобрану' од 16. јануара 1959. године, владика Дионисије је четницима указивао на пример Карла Маркса да се уједине. 'Српска борба' пише: 'Али, можда ипак има логике у овом поступку г. Дионисија, јер и начин на који је он водио акцију за 'српско окупљање' и идеје које је изложио у свом чланку о стварању Савеза равногораца, заиста су много ближи Карлу Марксу и његовим 'пролетерима', него светињама и интересима српског народа и Српске Православне Цркве.

канонизација

ИКОНА СВЕТОГ ФИЛАРЕТА ИСПОВЕДНИКА

(рад јеромонаха Акакија)

Икона светог оца нашег Филарета (Вознесенског) трећег по реду првојерарха Руске Заграничне Цркве. Икону је по благослову његовог Високопреосвештенства господина Тихона Архиепископа Омског и Сибирског насликао јеромонах Акакије. Наручена је као икона која је употребљена на канонизацији светитеља Филарета у Одеси 2о. октобра (ст. кал.) 2008. године (погледај видео запис канонизације светитеља Филарета). Икона се данас налази у саборном храму светог праведног Јована Кронштадског (Руска Истински Православна Црква) у граду Одеси.

 

Детаљ иконе: 

Светитељ гази свитак са натписом ЕКУМЕНИЗАМ

(Св. Филарет је као Првојерарх Руске Заграничне Цркве 1983. године анатемисао савремену јерес екуменизма)

Живот по вери

Протопрезвитер Михаил Помазански
ПУТ ХРИШЋАНИНА

Крст Христов – пут, сила и знамење Цркве

Догматско учење Цркве је најтешње повезано са целокупним духовним поретком хришћанског живота, коме даје тачно усмерење. Било какво одступање од догматских истина води ка неправилном схватању духовне дужности хришћанина. Вера захтева «живот по вери».
Спаситељ је духовну дужност човекову кратко одредио двема заповестима Закона: заповешћу о љубави према Богу, свим срцем, свом душом, свим мислима, читавим умом, и заповешћу о љубави према ближњем као самоме себи. Но, при томе, Спаситељ је учио да је истинско испуњавање ових заповести немогуће без самоодрицања у овом или оном степену, без пожртвованости: оно захтева подвиг.
Где ће верујући пронаћи снаге за подвиг? Он ће је добити кроз општење са христом, кроз љубав према Христу, која га подстиче да иде за Њим. Ово следовање у подвигу Христос је назвао «јармом Својим». Узмите јарам Мој на себе... Јер јарам је Мој благ, и бреме је Моје лако. Назвао га је такође крстом. Дуго времена пре Свог распећа на Крсту Господ је учио: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде (Мт. 16,24).


И који не узме крст свој и не пође за мном, није Мене достојан (Мт. 10,38). Православни пут хришћанина, то је пут крста и подвига. Другим речима, то је пут трпљења, подношења невоља, прогона за име Христово и опасности од непријатеља Христових, одбацивања светских блага ради Христа, борба са својим страстима и похотама.

Таквим путем следовања за Христом прошли су Његови апостоли. Са Христом се разапех – пише апостол Павле. А ја Боже сачувај да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свет и ја свету (Гал. 2,19; 6,14). Следујући путем Христовим, апостоли су свој ђивотни подвиг окончали мученичком смрћу.
На подвиг су, по мери својих сила, позвани сви верујући: А који су Христови, распеше тело са страстима и жељама (Гал. 5,24). Духовни живот не може да прође без унутрашње борбе, без уздржања. Јер многи, за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи Крста Христова; њихов је крај погибао, њихов бог је трбух, и слава у смрамоти њихвој, они мисле оно што је земаљско (Фил. 3,18-19).
Целокупна историја Цркве почива на подвизима: испрва на страдањима мученика раног хришћанства, на пожртвованим напорима светитеља – стубова Цркве, а потом на личним аскетским подвизима ради задобијања духа у борби пустињака и других подвижника против тела, на личним аскетским подвизима тих «земаљских анђела и небеских људи», као и «праведника» који су живели у свету али се нису упрљали од њега. Тако се хришћанство до данас украшава исповедницима и мученицима за веру у Христа. Поукама и примерима из Јеванђеља и читавог Светог Писма, затим примерима светих, прописима Црквеног устава, бдењима, постовима и позивањем на покајање, света Црква подржава у верујућима ту дужност самоограничавања и духовног очишћења.
То је судбина не само појединачног хришћанина, него и саме Цркве у целини: «да буде гоњена због крста Христовог» – како је то представљено у виђењима апостола Јована Богослова у Откривењу. Кроз многе периоде своје историје Црква подноси сасвим отворена страдања, прогоне и мученичку смрт својих најбољих служитеља – што је један савремени свештенослужитељ и црквени писац назвао «жетвама Божијим», – док у другим периодима, па и у периодима видљивог благостања, страда од унутрашњих непријатеља, од недостојног начина живота својих чланова, и то посебно људи постављених да јој служе.
Догмат о Крсту се дакле одређује овако:
Крст је пут хришћанина и Цркве.
Но, при томе, он је и сила Цркве. Гледајући духовним очима на Исуса, Начелника и Савршитеља вере (Јевр. 12,2), хришћанин црпи духовне силе из свести о томе да је након крсне смрти Господа уследило васкрсење, да је крстом побеђен свет, да ако са Господом умиремо, са Њим ћемо и да царујемо, и у откривењу славе Његове радоваћемо се и веселити (1. Пет. 4,13).


Крст је, коначно, и знамење Цркве. Од оног дана када је Спаситељ на Својим плећима понео Крст на Голготу и био распет на материјалном крсту, Крст је постао видљиви знак и знамење хришћанства, Цркве, свакога ко верује у Христа.

Немају сви који припадају хришћанству «уопште» такво схватање Јеванђеља. Неке велике хришћанске заједнице одбациле су Крст као видљиво знамење, сматрајући да је он био и остао оруђе поруге. На такву саблазан крста упозоравао је још апостол Павле (Гал. 5,11) када је говорио: да се не обеснажи Крст Христов, јер је реч о Крсту лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо (1. Кор. 1,17-18). Он је саветовао да се не треба стидети Крста, као знамења поруге: изиђимо к Њему (Господу) изван станишта, поругу Његову носећи – поучавао је (Јевр. 13,13-14). Јер поруга на Крсту довела је до васкрсења у слави, и Крст се показао као оруђе спасења и пут ка слави.
Имајући увек пред собом образ Крста, осењујући се знамењем Крста, хришћанин, као прво, подсећа себе да је призван да следи Христа, подносећи у име Његово патње и лишавања због своје вере; као друго, силом Крста Христовог он добија снагу за борбу против зла у самоме себи и у свету; као треће, исповеда да очекује јављање славе Христове, другог доласка Господњег, коме ће претходити јављање на небу Сина Човечијег, сходно божанским речима Самог Господа (Мт. 24,30): то знамење, према једнодушном схватању Отаца Цркве, биће величанствено јављање Крста на небу.
Крсно знамење које стављамо на себе, или изображавамо на себи покретом руке, представља немо, али истовремено громко и јавно исповедање вере.
Са Крстом је повезана сва узвишеност нашег искупљења. Он нас подсећа на неопходност личног подвига за хришћанина. У представи Крста, па чак и у самом његовом називу, сумира се сва јеванђелска историја, а исто тако и историја хришћанског мучеништва и исповедништва, за све време постојања хришћанства.
Удубљујући се у богатство мисли повезаних са Крстом, Црква опева Силу Крста: «Непобедива и недокучива и божанска сило Часног и Животворног Крста, немој да оставиш нас грешне».

Житије светог Гликерија

ЖИТИЈЕ
СВЕТИТЕЉА ГЛИКЕРИЈА СЛАТИОРСКОГ ИСПОВЕДНИКА И ЧУДОТВОРЦА
Оснивача Румунске Истински Православне Цркве

Светитељ Гликерије рођен је 9. фебруара 1891. године у Буковини, близу древног замка Сучава, у селу Миховено, у сиромашној сељачкој породици Николаја и Рахиље Танасе. На крштењу добио је име Георгије у част светог покровитеља земљеделаца. Отац му је умро када је Георгије био веома мали а без мајке је остао у седмој години живота. Васпитавао га је стриц, Иларион Танасе, који је радио на жељезничкој прузи у Јасама. Иларион Танасе је био благочестив хришћанин који усрдно чува веру у Бога. Сваке недеље и празника он је одлазио у цркву у селу Комешти, седам миља удаљену од његове куће, и са собом је водио младог нећака.

Реч отаца

Aрхиепископ Антоније Лос-АнђелскиЗАШТО ЈЕ МОСКОВСКАПАТРИЈАРШИЈА БЕЗБЛАГОДАТНА?
 Чланак блаженопочившег архиепископа Антонија Лос - Анђелског објављујемо ради показивања непоколебивог става исповедничке Руске Заграничне Цркве према „Петој управи КГБ“ – Московској патријаршији, коју је (за разлику од данашње унијатске Лаврове јерархије) до пре само неколико десетина година јерархија Заграничног синода сматрала за безблагодатну, антиканонску, јеретичку установу.
 Стање у коме се налази Србска патријаршија, преко потчињености, раније комунистичкој, данас демо(но)кратској власти (постављање патријарха и епископа од исте), као и активно чланство, делима и идеологијом, у свејеретичком Светском Савету Цркава се по отпадништву много не разликује од њене сестре – Московске патријаршије. Сматрамо за душекорисно да овај чланак архиепископа Антонија представимо нашим читаоцима.

Биографија

СХИАРХИЕПИСКОП ЛАЗАР (ЖУРБЕНКО)

Кратка биографија

Високопреосвећени Лазар (у свету Теодор Јосифович Журбенко), архиепископ одески и тамбовски, председник Архијерејског Синода Руске Истински Православне (катакомбне) Цркве. Родио се 1931. године у време вештачки изазваног, од стране совјетске власти, великог помора од глади 30-их година. Осиротео је: Мајка му је умрла од глади, а деда и баба били су послани у Сибир, где су и погинули. Духовно је васпитан од стране стараца Истински Православне Цркве (ИПЦ) на Кубану. 4/17 септембра 1947. године, са шеснаест година, бива тајно пострижен у монаштво са именом Теодосије, од стране старца Теодосија (Кашињина) кавкаског. 8/21 марта 1950. године као деветнаестогодишњак бива ухапшен од стране совјетских власти због припадности ИПЦ и осуђен на 10 година стаљинових концлогора. Казну је издржавао у Карагандиском концлогору радећи исцрпљујуће послове у бакарним рудницима, каменоломима, сечи шума ит. с. У логору је не једном мучен и понижаван ради вере. У логору је био у тајном контакту са катакомбним исповедницима. 1955. године, после смрти Стаљина и објављивања амнестије, изможден тешким физичким пословима, глађу и болестима због лошег здравственог стања је ослобођен.

После логора, населио се по благослову катакомбних стараца у манастир Глинска пустиња. Духовно језгро манастира састављали су подвижници који су у њему живели још пре 1922. године, а крајем 20-их припадали су Катакомбној Цркви. 1958 таквих монаха у манастиру је било једна петина. Настојатељ манастира се саосећао са истински православнима и бранио их од напада неких монаха зато што они нису примали тајинства МП. Када су власти затвориле манастир он се вратио на Кубан, тамо се духовно хранио код катакомбних стараца Тимотеја и Герасима. Скривао се од власти, странствовао је и занимао се пчеларством.
Почетком 60-их година посредством светогорских стараца успоставио је тајну преписку са епископом РПЦЗ Леонтијем (Филиповичем) Чилеанским. Та преписка монаха Теодосија је удовствујућoј ИПЦ, свештенству и верном народу омогућила тајну везу са истинским епископом. Они су архиепископа Леонтија почели да сматрају својим епископом. На такав начин успостављено је духовно општење између ИПЦ у Русији и РПЦЗ. Тада је ИПЦ могла да отпочне званично помињање првојерараха РПЦЗ. Пошто је сам примљен под омофор архиепископа Леонтија, монах Теодосије је проследио Молбе у вези регулисања канонског положаја и примања под његов епископски омофор јеромонаха Илариона (Андрејевског), о. Амвросија (Капинуса) и о. Игњатија (Скљарова) из Вороњежа, о. Михаила (Рождественског) из Петрограда и о. Никите (Лехана) из Харкова и као и многих других катакомбних свештенослужитеља. 

На фотографији архијереји РЗЦ Архиепископ Леонтије (Филипович) Чилеански, архиепископ Јован (Максимович) Западно-Амерички и епископ Нектарије (Концевич) Сијетелски

1971. године по писменом благослову и препоруци архиеп. Леонтија, за потребе Катакомбне Цркве монаха Теодосија тајно је рукоположио у чин свештеника архиепископ Вењамин (Новицки), који је одлежао 12-о годишњи затвор у стаљиновим концлогорима на Колими и који је нешто раније (за време рата) рукоположио и самог епископа Леонтија. То рукоположење се може сматрати крајњом икономијом на коју се одлучио архиеп. Леонтије невидећи други начин како да рукоположи о. Теодосија у чин свештенослужитеља. Био је приморан да то препусти епископу МП-а, којега је добро познавао као часног али у исто време слабог да издржи тортуре совјетске власти епископа. Јеромонаха Теодосија је одмах примио под свој омофор, кроз чин покајања, онако како се примају свештенослужитељи из МП. 1975. године је од стране ученика св. старца Амвросија оптинског - схиархимандрита Амвросија (Иванова) био тајно пострижен у малу схиму са именом Лазар. Ново име је такође писмено благословио архиеп. Леонтије. Јеромонах Лазар је покушавао да емигрира из СССР али му то није пошло за руком.

Средином 70-их јеромонах Лазар је основао неколико катакомбних манастира на Кубану. Постригао је у схиму са именом Серафим познатог катакомбног старца- исповедника о. Висариона (Маркова) из Тамбова, који је завештао својој пастви да се по његовој смрти духовно напасају код о. Лазара. Пред своју смрт својој пастви је завештао да пређу под духовно руководство о. Лазара и катакомбни старац- исповедник о. Тимотеј (Несговоров), таквих примера је било још. На тај начин крајем 70-их година, под духовно руководство о. Лазара прешле су многобројне катакомбне обудовевше заједнице од Сибира и Казахстана до Кубана и Украјине. Нико од њих није признавао новојављене катакомбне самосвјатске групе «поздјејевце», «секачевце», «алтејевце» и друге, оријентисали су се искључиво на духовно јединство са РПЦЗ. 
1981. године 11. јануара, у Женеви архиепископ РПЦЗ Антоније (Бартошевич) западно-европски на очиглед свих узводи јеромонаха Лазара у чин архимандрита. 1982. године 27/10 маја, по благослову првојерарха РПЦЗ митрополита Филарета (Вознесенског) архимандрит Лазар бива тајно узведен у чин епископа Катакомбне Цркве руком тајног епископа РПЦЗ Варнаве, допутовавшег ради тога у Русију, који је такође тајно рукоположен у епископа ради хиротоније епископа Лазара. Кандидатуру епископа Лазара лично је потврдио митрополит Филарет (Вознесенски).

Архијерејска грамата, потврда о канонској хиротонији
 еп. Лазара Журбенка издата Синодом Руске Заграничне Цркве

Епископ Лазар је одмах започео подвиг служења Катакомбној Цркви, непрестано се скривајући од власти, прелазио је са места на место, тајно је служио по кућама и рукополагао за обудовљене парохије ИПЦ нове свештенике.
Крајем 80-их и почетком 90-их после објављивања «перестројке» и увођења какве такве слободе, почео је да прима под омофор РИПЦ-РПЦЗ вернике и свештенике МП, почевши са оснивањем легалних, јавних парохија РИПЦ-РПЦЗ. 1990. године катакомбни епископ Лазар члан Архијерејског Сабора РПЦЗ, узведен је у чин архиепископа. 1994. године Архијерејским Сабором РПЦЗ, под председавањем митрополита Виталија, постављен је за председника Архијерејског Савета РИПЦ. 
   

Апостолско прејемство

Кратак историјат Апостолског прејемства
РУСКА ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

Обновљена под омофором РПЦЗ

20/10 маја, 1982 г. ускоро после прослављања, од стране Руске Заграничне Цркве, Сабора светих новомученика и исповедника руских, садејством РПЦЗ и по благослову светитеља митрополита Филарета (Вознесенског) поновно је установљено апостолско прејемство у Истински Православној Катакомбној Цркви у Русији, удовствујућој фактички од 60-их година. 

Успостављање апостолског прејемства у Руској Катакомбној Истински Православној Цркви било је реализовано активним учешћем Западно-Европске Епархије РПЦЗ. Територијално она је била најближа границама безбожног СССР, ради тога је њеним клирицима средином 70-их година пошло за руком да успоставе тајну везу са представницима Катакомбне Цркве у Русији. После упокојења архиепископа Леонтија (Филиповича) чилеанског, ту мисију, после кратког прекида преузео је архиепископ Антоније (Бартошевич) женевски и западно-европски. Његовим благословом у Русију је тајно слана православна литература, а из Русије је су стизала катакомбна издања, сведочанства о прогонима за веру. Крајем 70-их и почетком 80-их година страдајући од обезглављености многи катакомбни истински православни хришћани у СССР почињу да помињу владику Антонија као свог канонског архијереја, обраћају се њему за благослове и савете. Таква веза са архиепископом Антонијем, као раније са архиепископом Леонтијем реализовала се посредством катакомбног јеромонаха Лазара (Журбенка). 11 јануара 1981 године у Крстовоздвиженском храму града Женеве архиепископ Антоније је извршио узвођење јеромонаха Лазара у чин архимандрита. Ради што веће повезаности са прогоњеном Црквом у Русији, благословом митрополита Филарета (Вознесенског, +1996), у потпуној тајности рукоположен је у тајног епископа РПЦЗ клирик западно-европске епархије јеромонах Варнава (Прокофјев), који је за спољашност још дуго времена остао немонахујући протојереј Владимир. Посредством својих рођака који су радили у амбасади Француске у Москви, он је имао могућност да неометано посећује СССР. 
Као обичан туриста почетком 1982. године тајни епископ Варнава посетио је Совјетски Савез, где је по благослову митрополита Филарета и владике Антонија 27/10 маја 1982. године у стану катакомбне монахиње Теодоре у Москви тајно рукоположио у чин епископа Катакомбне Цркве архимандрита Лазара, са титулом епископ томбовски и моршански. Од тада је између две сестринске Цркве - Руске Заграничне и Катакомбне успостављено не само духовно него и евхаристијско јединство. Тачно тада 1982 године, не много времена после тајне хиротоније новог епископа Лазара за Катакомбну Цркву, у Монтреалу (Канада) почела је обилно да мироточи Иверска икона Божије Матере у целом свету позната као «Монтреалска».

Глас Светогорских зилота

ПРОГЛАС

Свештеног манастира Есфигмен

Света Гора – Атос од 25. децембра 2002. г.

Свештени манастир Есфигмен, већ деценијама познат свим Грцима, а и даље по свој неравноправној, страдaлачкој и исповедничкој борби за Православље, сада пролази кроз још један период угњетавања и прогона у последњих пар месеци.
На Бадње вече, потпуно незаслужено, наш манастир је примио и завршни ударац од Васељенске патријаршије проглашавањем целокупно братства "расколницима" зато што одбијају да крену њеном јеретичком странпутицом.
Јасно је и очигледно да је наш манастир "камен спотицања", препрека остварењу убрзаних планова патријаршије о стварању јединствене сверелигије екуменизма. А патријаршија Константинопоља, по обичају сама доноси одлуке, угледајући се у својим схватањима на неприкосновену владу папске безрешности и усклађујући се са њеним убеђењима. Међутим, да би одлуке Синода имале ауторативност и валидност, морају бити у складу са Светим Канонима Православне Цркве. Штавише, чињеница је да трон не представља и не осликава Патријарха, већ Православно исповедање вере које треба да буде потврђено и делима, јер су на трону Васељенске патријаршије у прошлости били и многи злославни и јеретични патријарси, што се може видети из историје Цркве.
Стога таквима оглашавамо и г. Вартоломеја и Његов Синод, пред свим православним Хришћанима, као оне који нису вођени православним схватањима, отпалим од Јеванђелске истине, који не следе Сете Каноне И Предање Православне Цркве. Тачније, већ годинама сматрају да јеретичке хришћанске "цркве" Запада и Истока чине заједно са Православљем једну Свету Саборну Цркву Христову, прихватајући њихове тајне и свештенство важећим, а тиме одбијајући и оспоравајући јединственост Православне Цркве као Цркве Христове. Тиме крше и члан Символа Вере који каже "Верујем... у једну Свету Саборну и Апостолску Цркву", па тако деле и комадају истину Јеванђеља са свим јеретичким исповедањима и "црквама". Поврх свега још богохулније прихватају и обједињују под заједничким истинитим Богом све међусобно супротстављене Религије. У случају да их ми неправедно оптужујемо, претерујући у својим тврђењима, што је мало вероватно, јавно их позивамо да их оповргну, премда би их тај чин довео у потпуну контрадикторност са њиховим свеукупним међусобним јавним изјавама и делима. Дубоко жалимо и осталих деветнаест Светогорских манастира, чији млак и равнодушан став према свејереси екуменизма, као и небратски и бескрупулозан однос према нашем манастиру (потписали су документ о нашем прогону) представљају црну мрљу у историји Свете Горе.
Зарад Истине и Православља Осећамо обавезу да разоткријемо и данашњу позицију пред христоименитим Православним стадом. Од њих је као што је већ познато, шест манастира слепо оруђе и одјек васељенске патријаршије, јер са њом имају идентичан став и примају заповести на штету Православља и аутономије Свете Горе. Осталих тринаест Светих манастира, иако се не слажу са злославним екуменистичким ставом Васељенске патријаршије (што је очигледно из неких њихових ранијих притужби) и премда подржавају аутономију, сагласни су са одлуком о нашем прогону, са једне стране збо непосредног притиска и претњи кесара (власти), а са друге стране, из жеље да се ослободе нашег узнемиравајућег присуства, и става нашег манастира да не општи црквено са њима. Било би исправније и богоугодније да испоштују наша Православна убеђења и ставове, него да се поводе за неправославним учењем Фанара и прихватају неканонску патријаршијску одлуку о нама као расколницима.
Наша браћа Светогорци би требало да буду свесни да су, тиме што су потписали погубљење нашег братства, довели себе у конфликт са Заштитницом Свете Горе, заборављајући да смо сви подједнако гости у Њеној Башти, те немају право да искорене и прогнају монахе са места где су дали завете, јер нас је сама пресвета Богородица довела и сместила на Њено Свето Место. Насиље и томе слично понашање нису плод Светог Духа, нити Јеванђелске љубави.
Говорећи шире о патријаршијској, синодској одлуци против нашег братства као расколничког, треба рећи и то да је та одлука донета са циљем и скривеним намерама, већ се и не ослања на Свете Каноне Православне Цркве, односно потпуно је супротна 31. Апостолском Канону, као и 15, Канону I i II Цариградског Сабора. Ови Канони бране и озакоњују став нашег Свештеног Манастира, према општепознатој јереси Фанара. На ове Каноне су се позивали и наши претходни Светогорски Оци пре 700 година, под латиномислећим Патријархом Веком, када су одбили да подрже Лионски унијатски Сабор. Оваква одлука Фанара ће сигурно имати исту судбину као и ондашња (пре 28 година) бесциљна и антимонашка Патријаршијска одлука о екскомуницирању наша четири монаха.
У наставку наводимо мисли наших Црквених Отаца везане за неправедно екскомуницирање и кажњавање од стране Епископа. Свети Максим Исповедник вели: "Ако јерарх без разлога некога изопшти, њему Божији суд неће садејствовати, јер само у сагласности с Божијим законима треба да врши изопштење, а никако по својој вољи.
Неустрашиви исповедник богочовечанске Православне истине, велики Теодор Студит додаје: "Епископи немају овлашћење да крше Свете Каноне, већ само да се усагласе са прописаним и да прате оно што је раније добро установљено. А када треба да везују и одрешују, немају овлашћење да то чине на било који начин, већ само на онај који је исправан са гледишта истине." 
Апостолске установе дају још јасније објашњење: "Као што се одаслани мир, уколико не пронађе достојног примаоца, враћа управо онима који су га и послали, исто тако, и још више, проклетство послано ономе који га ни са чим није заслужио, јер је недужан, враћа на главу управо онима који су га неправедно одаслали."(III књига, 15. Поглавље)
Свети Фотије бележи: "Некад је анатема била ужасна, али само у време када су је проповедници благочешћа користили да осуде кривицу нечестивих јеретика. Од тренутка када је бестидност јеретика прешла у неку врсту лудила, покушавши да окрену анатему, коју они имају на својим главама, против оних који се боре за Православље... Под оваквим околностима, ужасна ова анатема прелази у нешто попут играчке, постајући донекле драга и пожељна благочестивима, али само под условом да је произносе уста нечастивих јеретика." (Игњатију Клаудијополиском)
Потврду за горе наведено имамо у примеру Седмог Васељенског Сабора, када је по целом свету објављено да је анатема, коју су тада бацили 339 јеретичких епископа против Св. Дамаскина и осталих поштовалаца светих икона, остала на њиховим главама у векове векова. "Анатема коју су они непромишљено изговорили остаје на њима у бекове векова." 
Сходно томе, очигледно је да не само што нас не погађа патријаршијска одлука да нас прогласи "расколницима", већ нас доводи још ближе Богу; истовремено расте и јача наш борбени морал, јер је јасно да се патријарх и они који су са њим, по још једанпут у историји, не крећу под окриљем Бога.
Чињеница да су нас и наша сабраћа Светогорци скрнављујуће и злосрећно прогласили "расколницима", са собом носи застрашујуће последице непредвидљивих размера за наше Свето Место, зато што тиме не само што су пришли ближе зловерју Фанара, отуђујући се од Православног исповедања вере, већ су довели до непосредног угрожавања аутономије Свете Горе, а касније и нарушавање строге забране уласка жена на Свету Гору.
Могла се и очекивати ова трагична заједничка погрешна осуда Васељенске Патријаршије, и светог Кинота (општине) Свете Горе, зато што су јој претходиле разне гласине да наш свештени манастир нема никакве намере да учествује у раду Светог Кинота Свете Горе и зато што није сматрао за нужно да пошаље сво представника тамо; као и да смо се изоловали, јер нисмо уписани у Општи Регистар Монаха Светог Кинота. Оваква тврђења су неоснована, јер је Свети Кинот изоловао наш манастир 1972., незаконитим одбацивањем нашег представника. Такође су незаконито одбили (са скривеним намерама) сваку нашу накнадну листу монаха; да би данас дошли до тога да бесрамно тврде да смо узорпатори манастира. Овај наведени чин руши достојанство Светогорских монаха, пошто представља јединствену појаву протеривања монаха у целокупној историји Свете Горе, старијој више од 1000 година. 
Као закључак свега, нека добро знају наши прогонитељи, да имамо у виду речи Светог Теодора Студита: "Свети Златоуст је свима гласно објављивао да непријатељи Бога нису само јеретици, већ и сви они који са њима опште"; тако смо ми одмерили савесно нашу одговорност пред Богом и пред људима, и одлучили смо, благодаћу Христовом, да ни по коју цену не напустимо наш Манастир у коме смо дали монашке завете, стојећи чврсто у својим Православним ставовима, не излазећи у сусрет туђим прохтевима и жељама. У томе имамо непобедиву заштиту и подршку саму Заштитницу Свете Горе, Госпођу – Богородицу, која нас је и позвала у Своју башту, а сада нас јача и управља у нашој свештеној борби.

"Никада се нећемо одрећи тебе, вољено Православље!
Никада те нећемо издати, благочешће отаца!
Никада те нећемо оставити, мајко побожности!
У теби смо рођени, у теби живимо, и у теби ћемо и умрети.
А ако времена то буду тражила, и хиљаде пута умрећемо за тебе!"

  Јосиф Вријеније

У љубави Господњој молитвеник пред Богом игуман Свештеног Манастира Есфигмен
Схиархимандрит Методије и са њим у Христу братија

Савремена Божија чуда

НАЈЧУДЕСНИЈА БОЖИЈА ПОТВРДА
ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА

ТРЕЋЕ БОЖАНСКО ЈАВЉАЊЕ
ЧАСНОГ КРСТА

ПО СТАРОМ ОТАЧКОМ КАЛЕНДАРУ
14. СЕПТЕМБРА 1925.

 Треће Божанствено јављање Часног и Животворног Крста, које се догодило око поноћи уочи велилког празника Воздвижења Часног Крста, 14. септембра 1925. по отачком календару је засигурно најчудеснији Божији знак последњих времена.

Реч отаца

Од оца нашега кир Никодима Агиорита
ТУМАЧЕЊЕ 50-ог КАНОНА СВЕТИХ АПОСТОЛА
ВЕЗАНОГ ЗА СВЕТУ ТАЈНУ КРШТЕЊА

Грчки Пидалион (Крмчија)

  
Ако неки епископ или свештеник не изврши три потапања приликом једног крштења, већ једно потапање, оно које се даје за смрт Господњу, нека се рашчини. (Мат. 28,19) „Идите дакле и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. „


Тумачење

 Беспоговорна догма наше православне вере јесте да је смрт Исуса Христа била неоспорно средство за спасење целог људског рода, као и за помирење са Богом. Јер, без ње није било да се човек икада помири са Богом, већ је морао да остане до вечности његов непомирљиви непријатељ. Павле је сведочио то, говорећи: „Јер када смо се као непомирљиви помирили са Богом кроз смрт Сина Његова; много ћемо се пре, већ помирени спасити животом Његовим.“. (Рим. 5,10) Стога, и да би вазда сећање на то неизрециво доброчинство Божије према човеку било делотворно, као и да би спасење људи, које из те смрти следи, било увек делотворно убудуће, заповедио је, с једне стране, Сам онај ко је ту смрт поднео у телу, тј. вожд нашег спасења – Господ, а са друге, Његови божански ученици и сви богоносни Оци, да се у свакој Тајни, сваком свештенодејству и освештавању у нашој Цркви, обавезно и неопходно одражава образац и лик те смрти. Али, на изузетан начин, образац смрти Господње испољава се у Тајни крштења преко три потапања која се врше том приликом. Рекох на изузетан начин, пошто се у свим осталим Тајнама, у којима човек не учествује, одражава образац смрти Господње. Приликом светог Крштења, човек сам по себи одражава смрт Господњу; то јест, онај који се крштава симболично умире и сахрањује се је се са Христом у води крштења. Сведок томе јесте апостол Павле, који каже: „Сви који се крстисмо у Христа, у смрт Његову крстисмо се. Тако се с Њим погребосмо кроз крштење у смрт.“ (Рим. 6, 3-4). Дакле, како би смо се уподобили смрти Христовој, као и Његовом тродневном погребењу, нужна су три потапања; друкчије је то немогуће постићи. Па, почуј колико је у сагласју, са Светим Писмом и са апостолским канонима, отачко Предање које је у вези са нужношћу потапања. Ево како ово образлаже, својим уобичајено велелепним изразом, апостолски савременик и мистик Дионисије (Ареопагит): „Символично учење упућује, онога који се на свештени начин крштава, како да се, трима потапањима у воду, уподоби богоначалној, тридневној и триноћној, смрти Исуса животодавца.“ И још: „На погодан начин се потпуно прекривање водом претаче у слику смрти и невидљивог погребења.“ А на другом месту опет: „Трипут га (тј. катихумена) свештеник крштава, вршећи три урањања и израњања, призивајући троструку Личност Божанског блаженства.“ Кирил Јерусалимски, у својим катихуменским списима, на символичан начин тумачи тродневно погребење Христово: „Јер, као што је Спаситељ наш провео три дана и три ноћи у утроби земљиној, тако се и ми, при израњању, уподобљавамо дану на земљи, а приликом потапања – ноћи. И опет, као што је Исус, преузевши васељенске грехе, умро како би те, усмртивши грех, на правди васкрсао, тако и ти, заронивши у воду, и на неки начин будући погребен, као и Он у гробу, тако и ти устајеш и идеш препорођен. И опет, биваш доведен до свете крстионице Божанског крштења, као што је Христос донет до оближњег гроба. И још, као што је Христос, окупавши се у реци Јордан и преневши тим водама део светости Богојављења, изашао оданде, а суштаствени силазак Светог Духа се извршио над Њим, поверивши тако слично сличним, тако се и нама, који изађемо из крстионице са светом водом, даје помазање слично ономе којим је био помазан Христос.“ Свети Атанасије, тумачећи онај апостолски канон, каже да смо ми преко сличности постали сродници са смрћу његовом. „Постали смо сродници“, односно учесници, јер, као што је тело Господње, погребено у земљу, посејало спасење свету, тако је и наше тело, погребено у крштењу, посејало правду нама самима. А овако се објашњава сличност: Као што је Христос умро и у трећи дан васкрсао, тако и ми, умирући приликом крштења, васкрсавамо. Наиме, троструко потапање и израњање детета у крстионици означава тродневну смрт и васкрсење Христово. Па и Василије каже да се у три потапања, и исто толико призивања, врши Тајна крштења. И то, како би се изобразио и образац смрти, као и то како би душе нас, који се крштавамо, биле просветљене богоспознајним предањем. На другом месту каже да ми знамо за једно спасоносно крштење, будући да се десила једна смрт за човечанство и једна за васкрсење из мртвих, а чији је образац крштење. И још: „Како, дакле, успевамо да се приближимо силаску у Ад?“ Тако што се уподобљавамо погребењу Христовом. Наиме, као да се тела, оних који се крштавају, сахрањују у води.“ Мало даље, он каже да вода пружа слику смрти, а да Дух удахњује животворну силу. Григорије Ниски, у својој катихетској књизи, каже: „Потапање у воду, као и то што се човек нађе у њој три пута, садржи у себи другачију тајну...“ И још: „Бог наш и Спаситељ, испуњавајући устројство на нашу добробит, ушао је у четврти елемент – земљу, а ми, примајући крштење по узору на Господа, као нашег учитеља и предводника, не сахрањујемо се у земљи, већ улазимо у, земљи сродан елемент – воду, њоме се прекривамо управо као Спаситељ земљом, и чинећи то три пута сами изображавамо тридневну благодат васкрсења.“ Свети Јован Златоусти у 24. беседи на Јеванђеље по Јовану каже: Који је значај крштења? У њему се врше божански симболи: погребење, смрт, васкрсење и живот; И све се то заједно догађа одједном. Јер, као што се, када главе потапамо у воду, стари човек сахрањује као у некоме гробу, и цео одједном потопивши се остаје скривен, тако исто потом, будући да се тада препорађамо, поново израња као нов човек.“ И још (Бес. 40. на 1. посл. Коринћ.): „То што се приликом крштења потапамо, и то поновљено, јесте симбол силаска у ад и изласка одатле. Стога Павле крштење назива и погребењем, говорећи: „Јер са Њиме смо погребени крштењем“. И још: „Оно што је материца плоду, то је вернику вода; јер, у води се обликује и образује“. Свети Јован Дамаскин наводи: „Трима потапањима крштење означава три дана погребења Господњег“. Али, зашто као сведочанство за неопходност потапања при крштењу наводимо старе и нове Оце? Ко жели, нека прочита код мудрог човека и латинског богослова Кордерија, па ће видети, у његовој књизи о крштењу, како он оповргава изопачено мишљење Томе Аквинског , који сматра да је небитна ствар то да се крштење врши или не врши са три потапања; видећи и како се изјашњава за то да се не измењеним одржавају та три потапања и зарањања, у складу са начином крштења у нашој Источној Цркви. Па и само име „крстионица“ (купалиште), у којима су се људи крштавали и потапали, може само по себи да прикаже нужност ових потапања, без многих других доказа. Наиме, у Апостолским Установама (Књ. 7, погл. 45) пише да се катихумен спушта под воду. И још: „Заиста се крштење врши по обрасцу смрти Господње; вода је уместо погребења, а уље уместо Духа Светога. Печаћење уместо Крста. Помазање, као потврда исповедања... Потапање, као заједничко умирање. Израњање, као заједничко васкрсење.“ (Књ. 3, погл.17). Стога, је и до данас био и остао обичај да се у ноћи Велике суботе катихумени крштавају као што то показују саме Апостолске Установе у књ. 5, погл. 19, као и 45. кан. Сабора у Лаодикији. А разлог за то је, према Валсамону и Зонари, што је ноћ те Велике суботе управо она када је извршено погребење и васкрсење Господње, по чијем се обрасцу врше потапања и израњања при крштењу. Другим речима, катихумен не само да се заједно сахрањује и васкрсава са Христом, у потапањима и израњањима приликом крштења, него се то врши и у исто време. А у речнику Франциска Пивата записано је да је и Свети Отон крштавао са три потапања . Каже се и то да је овај, из страха да ће Латини, поништивши Апостолске каноне, у вези са крштењем, овима нанети неку штету, наредио да се начине крстионице од мермера и да се уграде унутар цркава, изнад пода у висини колена, како би у њима са лакоћом могла да се потапају деца. Стога се и у цркви Светог Марка у Венецији до дана данашњег налази крстионица, на срамоту паписта. Па и папа Пелагије, у складу са тим, изјављује да су три потапања приликом крштења нужно потребна. Из свега овога, дакле, што је досада речено, какав закључак следи? То да су три потапања и израњања на крштењу неопходна како би се изобразила тридневна и триноћна смрт, погребење и васкрсење Спаситељево, а тиме се од Бога човеку дарује спасење, опроштај и спокој. Али латинско кропљење, које је лишено погружења и израњања, следствено томе, лишено је обрасца тридневне и триноћне смрти, погребења и васксрсења Господњег. Из тога је очигледно и јасно да је оно лишено и сваке благодати и светости, као и отпуштања грехова. Иако се Латини опиру да њихово кропљење пружа светост и благодат путем призивања Свете Тројице, ипак нека знају да се крштење не врши само путем самих призивања Тројице, већ и да му је неопходан и образац смрти, погребења и васкрсења Господњег.“ Наиме, ни сама вера у Тројицу не спасава катихумене, већ је, неопходна и вера у смрт Месијину, па се тако катихумен, помоћу обе те вере, смешта унутар спасења и блаженства. „У три потапања (добро је, наиме, поновити речи Василија Великог) и исто толико призивања, врши се тајна крштења, и то како би се одсликао и образац смрти, као и то како би душе нас, који се крштавамо, биле просветљене богоспознајним предањем.“ Међутим, имај на уму да, исто онако како говоримо да је латинско крштење јеретичко и неприхватљиво, из раније поменутих разлога, и ми православни треба добро да пазимо да се наше сопствено крштење не врши у некаквим посудама и коритима, у којима се потапа само мали део ногу деце која се крштавају. Нећу рећи то да се често преврћу и таква корита и да се света вода пролива. Јер, ако прекоревамо Латине да су поништили апостолско крштење, ми треба, насупрот томе, да наше одржавамо чистим и беспрекорним. За то, као и за све друго, брига и дужност леже на пастирама душа. Ми ипак вршимо нашу дужност и позивамо информишући, а они нека се постарају да своје дужности изврше и оправдају поверње. Томе додајемо још и оно што каже велики Григорије Солунски: „Ако нам је Господ унапред показао силазак у ад и повратак оданде, то је учинио како би верници вршили крштење у њему, које се потом врши на спасење.“ (Бес. 2. о крштењу). Православно крштење није само образац погребења тела Господњег, као што је рекао Апостол и остали Оци, већ и силаска у ад душе Његове, као што су претходно рекли Василије и Златоусти; наиме, према истом овом Григорију, преко обрасца погребења Христовог обожује се тело онога који се крштава, а преко обрасца силаска у ад, обожује се његова душа. Дакле, као код семена и биљака, уколико се не посаде дубоко у земљу, већ остану горе на површини, не могу да проклијају, него или се суше или бивају згажене или их разграбе птице, исто то се дешава и несрећним Латинима, пошто не постају сродници Божији, према Апостолу, то јест не срастају са Христом, попут биљака, на крштењу. Ово „сродници“, према Василију, значи следеће: „Погребени заједно са Христом, ми не примамо трошност смрти, већ погребење, и као да се уподобљавамо некаквом сејању. И опет, посејани заједно под видом смрти, свакако и заједно поново ничемо. Јер, таква је последица која проистиче из тог сејања.“ (Бес. 1. о крштењу, стр. 636 у 2. тому). И заиста, и Господ је упоредио себе са семеном жита, а своје погребење са сејањем жетве, рекавши: „Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре (односно не буде посејано и сахрањено), онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси“ (Јов. 12,24). Ја кажем, пошто Латини не сеју Христовим зрном у води крштења, ни њихово тело се не обожује, а ни њихова душа, и једноставно речено, не могу да изникну ка спасењу, већ се суше и пропадају. Наиме, Господ својим апостолима није рекао, када их је слао да проповедају: „Крштавајте у смрти мојој“ – не! Већ им је река: „Идите и подучите све народе, крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа.“ Другим речима, крштавајте их трима потапањима и израњањима, и при сваком потапању изговарајући по једно име Свете Тројице. Јер, нити се са једним потапањем и израњањем, смрт Спаситељева од три дана и три ноћи не представља верно, нити се потпуно обзнањује тајна и богоспознаја Свете Тројице. Стога је, и такво крштење будући лишено, како богословља тако и оваплоћеног устројства, веома безбожно и јеретичко. А са три потапања и израњања јасно се изражава вера у Свету Тројицу и исто тако се изображава смрт од три дана и три ноћи, погребење и васкрсење Спаситељево. Сходно томе, наше крштење тиме у себи садржи две основне догме наше православне вере – мислим на богословље животворне Тројице и на домострој оваплоћења Бога Логоса.