Светом Синоду Руске Истински Православне Цркве
6/19. септембар 2015 г.
Чудо светог архангела Михаила
НАШ ЗАЈЕДНИЧКИ ИМПЕРАТИВ – ЈЕДИНСТВО
ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНИХ У ЉУБАВИ И ИСТИНИ
"По томе ће сви познати да сте Моји
ученици,
ако будете имали љубав међу собом"
(Јн. 13:35)
Ваше Високопреосвештенство, ваша
преосвештенства, многопоштована у Христу Господу браћо архијереји, дозволите да
вам се ваша најмања и најмлађа браћа обрате овим смиреним писмом вапаја за
јединством истински православних хришћана.
Један од највећих благослова нашег рада на
винограду Српске Цркве у ово тешко време, била је истинска братска љубав,
разумевање и подршка вас архијереја, вашег Светог Синода и читаве Руске
Истински Православне Цркве. Ваша брига за нашу још нејаку Српску Истински
Православну Цркву представља нам велику утеху, и ми се молимо да наставимо у
заједничком узрастању, у јединству Свете Вере због које нас је Господ позвао да
будемо саборци. У духу отворености и братског поверења које је између нас
свагда постојало, желели бисмо да започнемо са разменом мишљења о правцу кога би
требало да се држимо у вези са потребом за јединством међу Истински
Православним Црквама.
Као што вам је познато, Свети Оци нас
упозоравају на две велике опасности које могу да нас одвоје од Цркве: јерес и
раскол.
У наше време, огромна већина историјски
Православних Цркава, тачније институција и њихових следбеника, пала је у
екуменистичку јерес, "свејерес" – вероватно највећу јерес свих
времена. А у незнатној мањини која је преостала, међу Истински Православнима,
појавили су се безбројни расколи, па се многи од оних који би потражили
уточиште у Истинској Цркви и који искрено желе да напусте рушевине
"Светског Православља", саблажњени и збуњени, питају: где је Једна,
Света, Саборна и Апостолска Црква? Чистота исповедања вере апсолутно је
неопходна да би неко био у Цркви, али она није и довољна.
Као што настојимо да исповедамо веру, тако
истовремено и са једнаким жаром треба да настојимо да будемо у општењу са онима
који деле наше исповедање. Као што треба да будемо поборници Истинског
Православља, тако треба да будемо и поборници јединства Цркве. Никада не смемо
да будемо задовољни таквим стањем ствари, у коме су они који исповедају
Православну веру црквено ипак раздвојени и не могу да опште у Светим Тајнама
Христовим.
У светлу те велике потребе за јединством
Истински Православних желели бисмо да вас замолимо да поново размотрите ваше
две изјаве:
1. Изјаву од 11. 12. 2014 г. која уједињење
бившег "Синода супротстављених" са Црквом Истинских Православних
Хришћана Грчке карактерише као пад Грчке ИПЦ у јерес криптоекуменизма (тајног,
скривеног екуменизма), или "Кипријанизма", и
2. Саоштење од 11. 08. 2015 г. о примању
грчких клирика под „привремени омофор архијерејског Синода РИПЦ до успостављања
јерархије ИПЦ Грчке“, са намером да РИПЦ успостави епископат Грчке ИПЦ, ради
тога, како се наводи у саопштењу, што је „садашња јерархија одступила од
неповређеног православног вероисповедања, што је последица уједињења са Грчким
Синодом Супротстављених“.
Ми наравно делимо вашу забринутост у вези са
"Кипријанизмом" и опрезни смо у погледу правца који је Грчка ИПЦ
изабрала улазећи у ово уједињење. Будите уверени да стражаримо попут савесних ватрогасаца,
који после угашеног пожара (кипријанизма) бдију над жариштем из кога се на
неким местима покаткад још појави дим. Међутим, Грчка ИПЦ до сада ни на који
начин није испољила пад у јерес, и ми верујемо да није на месту да се они
карактеришу као „отпадници“ и "јеретици". Изричући тако тежак и
коначан суд, ми заправо кажемо "они су готови, они су изван Цркве".
Како бисмо елиминисали сумњу у православност
вероисповедних позиција Грчке ИПЦ након уједињења из марта 2014. године,
сматрамо за потребно да се обратимо представнику Синода Цркве ИПХ Грчке,
непосредно и лично, како бисмо разјаснили ситуацију – вероватно епископу
Фотију, секретару њиховог Синода – па да им поставимо питања на која желимо да
чујемо одговоре, и да се упознамо са њиховим гледиштем. Пречесто у историји
борбе Истински Православних, током протеклих неколико деценија, није било
покушаја да се постигне искрена комуникација и међусобно разумевање међу
јерарсима који се, како би се касније испоставило, нису разликовали по питањима
вере. То неповерење, та хладноће у односима и недостатак ватрене жеље за братовљевим
спасењем – то помањкање хришћанске љубави – водили су у различите расколе, који
су многе душе унесрећили и уништили.
Овде би се свакако могло отпочети и са
дијалогом о решавању проблема који је Грчка ИПЦ изазвала брзоплетим и
непромишљеним примањем у општење митрополита Агатангела, што представља грубо
мешање у нерешене унутрашње проблеме Руске Цркве.
Веома добро знам да је и ваше и наше искуство
са Синодом Грчке ИПЦ често било мучно, али ми смо без обзира на то и даље
призвани да тежимо ка јединству Цркве и да показујемо истински хришћанску
љубав, трпљење и праштање, што подразумева остављање по страни свих личних
разлога и осећања, како бисмо непристрасно вршили вољу Божију.
Вероватно у овом тренутку на свету нема
јерараха којима би било теже да обнове дијалог са архиепископом Калиником и
његовим Синодом од нас српских епископа. Ипак, искрено верујемо да је то оно
што смо призвани да урадимо. Ако суд да су они пали у јерес није тачан, ако су
они заправо од "Кипријанизма" начинили ствар прошлости и ако су
повели процес формирања велике и уједињене заједнице Истински Православних –
укључујући ту и велику и еклисиолошки врло строгу Румунску Старокалендарску
Цркву – онда је за нас императив да покренемо дијалог са њима у циљу
успостављања нормалних црквених односа. Не учинити то, значило би супротставити
се Христу Који нас је позвао на јединство – Он Који је Својим ученицима рекао:
"По томе ће сви познати да сте Моји ученици, ако будете имали љубав међу
собом".
Шта, дакле, да се ради? Ваш свети Синод може
да саопшти како ћете, упркос разлозима због којих критички гледате на уједињење
Грчке ИПЦ и Синода Супротстављених, на захтев ваше братске Српске Истински
Православне Цркве, привремено и условно повући своје две изјаве, у ишчекивању
даљег испитивања и дискусије. Ми, српски архијереји смо спремни да узмемо
учешће у заједничкој седници наше две сестринске Цркве како бисмо размотрили
цео проблем и донели заједнички став о том питању. Онда можемо заједно да се
обратимо епископима Грчке ИПЦ, објашњавајући им нашу забринутост и тражећи од
њих да појасне своје позиције о овим питањима. А ако ово не отпочнемо и не
изведемо до краја, и ако им не дамо прилику да се изјасне, постаћемо "тужиоци
судије и егзекутори" који не делују у складу са својом позицијом у овој
ствари, нити са начином на који су велики и свети Оци излазили на крај с таквим
ситуацијама у прошлости.
Јер ако поштено погледамо и историју Руске
Заграничне Цркве, приметићемо да наши оци у вери, од којих водимо апостолско
прејемство, укључујући и светог Филарета, никада на саборном нивоу нису објавили
тако јасну и опсежну осуду екуменизма, какву видимо у Еклисиолошкој изјави
Грчке ИПЦ из марта 2014. Они никада нису изјавили да је нека јурисдикција
"Светског Православља" била "безблагодатна". Они никада
формално нису прекинули општење било са киме, изузев са Московском
Патријаршијом, Северно-Америчком Митрополијом и Евлогијевцима. Никада се нису
сложили о томе шта Анатема из 1983. заправо значи, на кога се односи, и да ли
је у њиховој власти било да је примене ван своје сопствене пастве. Све тврдње
да је Анатема из 1983. имала васељенски значај, представљале су мишљења која су
изнели појединци, од којих ни један није био архијереј Руске Заграничне Цркве.
А то је управо она Црква која је хиротонисала
Архиепископа Лазара, који се, као што је познато, у погледу валидности Светих
Тајни Московске Патријаршије и других екумениста увек држао ставова врло
сличних оним "кипријановским". Руска Загранична Црква из које се изнедрила
јерархија РИПЦ била је скоро једну деценију у општењу са Кипријановцима. И тек
је на Црквено-народном Сабору у Одеси 2008. године јасно дефинисан став против
кипријанизма.
Ви сте узрастали у своме разумевању стварног
стања у Светском Православљу, па сте одлучили да заузмете тврђу позицију. Када
су вас епископи Дионисије и Иринеј напустили, то је било управо зато што сте ви
променили своју позицију према Светим Тајнама „Светског Православља“. Нису сви
Истински Православни једнако брзо долазили до ових строжих схватања, него
постепено, онако како су бивали просветљени од Бога. Ако наш Истински
Православни Синод дође на строжу позицију извесно време пре другог Истински
Православног Синода, да ли то нас чини "Црквом", а њих
"расколницима и јеретицима"? И да ли сад они треба да се покају пред
нама, иако смо недуго пре тога делили исте погледе?
Слично је и са митролитом Агатангелом, који је
своју засебност у односу на друге руске архијереје правдао њиховим
антикипријанизмом, називајући га болесним и по цркву разорним екстремизмом. На
темељу кипријановске доктрине створена је јурисдикција „Агатангелов синод“.
Ипак, уједињење из марта 2014. сврстало је, и поред свих његових недостатака, и
митрополита Агатангела у ред оних који су стали на чврсти правослани темељ
Еклисиолошке изјаве из марта 2014. године, која посредно означава јасно
одбацивање кипријановског учења.
Овде није реч о неслагању у погледу догматског
учења Цркве, да се јеретици налазе изван Ње и да свете тајне оних изван Цркве
не доносе спасење, него пре о неслагању у примени тог учења у нашој ситуацији.
Покушавајући да створе основ за разумевање начина на који то учење треба да се
примењује, Кипријановци су заблудели у догматску погрешку, тврдећи да знају
како благодат Божија остаје са јавним и непокајаним јеретицима све док не буду
анатемисани од некаквог нарочитог органа, названог "уједињујући
сабор". Онај ко се држи таквог учења, на крају ће доћи до закључка да ниједан
јеретик никада није одлучен од Цркве – јер испада да нико није јеретик, ако
претходно није одлучен од Цркве. Међутим јеретика Црква одлучује баш зато што
исповеда јеретичко учење, а не чини га јеретиком Њено одлучење. Но, они су
овакве ставове одбацили, као што се јасно види из Еклисиолошке изјаве дате у
марту 2014. године, где се каже да Црква не тврди да је међу јеретицима
присутна светотајинска благодат. Епископи који су их примили у општење,
архијереји Грчке ИПЦ, изабрали су, зарад јединства Цркве, да од њих не траже
јавно покајање због јереси, прихватајући њихово објашњење да ове теорије нису
биле прихваћене у виду догмата, него само као један истраживачки покушаj да се
изађе на крај са сложеним богословским питањима. Ако бивши епископи Синода
Супротстављених нису били искрени када су ово устврдили, нека грех иде на
њихову душу. Грчка ИПЦ је снисходљиво изабрала да прихвати ово објашњење,
премда је управо она највише пропатила због невоља изазваних догматским погрешкама
и расколом покојног митрополита Кипријана. Пошто су схватили да паства Синода Супротстављених
према митрополиту Кипријану гаји велико поштовање, те да би његово постхумно
анатемисање непотребно одбило ове људе од уједињења Цркве, решили су да његове
погрешке покрију својим милосрђем.
Уместо да прекоревамо архијереје Грчке ИПЦ
због њиховог поступка, није ли боље да разговарамо са њима о томе, свесни
чињенице да смо се и сами много година борили како бисмо разумели ствари и
дошли до своје еклисиологије, те да смо, такође, с муком расудили како да ту
еклисиологију применимо у пастирској ситуацији у којој смо се нашли.
Догматска погрешка Кипријанизма састојала се у
тврдњи да они знају да је међу јеретицима присутна благодат, и да ће јеретици
имати благодат Божију до краја времена, сем ако буду осуђени од стране једног
замишљеног тела, названог "уједињујући сабор". Позиција наших отаца
из Руске Заграничне Цркве, с друге стране, била је да они још увек не знају ко
је у официјелном Православљу заправо изван Цркве, у ситуацији каква је владала
у двадесетом веку, и да се не усуђују да доносе суд о томе.
Стога, уколико ми сада, у нашим околностима,
неколико деценија касније, нађемо за потребно да јавно устврдимо ко јесте а ко
није у Цркви, хајде да то учинимо са страхом и трепетом, и увек имајући у виду
јединство Цркве. Црква ИПХ Грчке и Истински Православне јурисдикције које су са
њом у општењу разговарају о одржавању општег сабора свих Истински Православних,
управо како би разрешиле тај проблем практичне примене црквеног учења „изван
Цркве нема спасења“ на екуменисте. Зар их нећемо подржати у томе? Зар ми не
желимо да будемо део тог Сабора?
Такође, наша је жеља да се Руска Црква
консолидује и ојача уједињењем вашег Светог Синода са Синодима митрополита
Агатангела и митрополита суздаљског Теодора. То су три сродна дела Руске Цркве,
који се данас држе идентичног исповедања вере и чак имају исти извор апостолског
прејемства. Љубав и ревност за јединство Цркве могу све некадашње ране
зацелити, а свету Руску Цркву приближити оном славном високом месту које је она
у породици православних Цркава увек заузимала.
Молим за опроштај због наше дрскости, уважени
оци и љубљена браћо у Христу архијереји Руске ИПЦ, и да наше речи примите у
духу братске љубави у Христу, с којом су и изречене.
+Епископ Акакије Утешитељевски,
председник Светог Архијерејског Савета
Српске Истински Православне Цркве
+Епископ Нектарије Шумадијски
Нема коментара:
Постави коментар