Божићна Посланица

БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА

+АКАКИЈЕ,

милошћу Божијом

истински-православни епископ

Ресавско-шумадијски

Свим верним чедима Светосавске Цркве

По милости Божијој дочекасмо још један радосни и утешни празник силаска на земљу Бога Слова, тј. његовог пречудесног рођења од Духа Светога и Марије Дјеве. Ради нас људи и ради нашега спасења Христос се роди, постаде тело, настани се међу нама и ми на земљи видимо Његову славу, као јединороднога од Оца, пуног благодати и истине. Сва творевина Божија радује се данас и хита да се поклони Цару који се родио, Творцу своме: Анђели му приносе појање, небо - звезду, мудраци - дарове,  пастири - побожно усхићење, земља - пећину, пустиња - јасле, а род људски Мајку Дјеву. Ми, истински православни, приносимо Богу држање истинске вере предане нам од отаца наших на челу са Светим Савом, и жртву хвале – плод усана које прослављају име Његово.

Бог је дошао да своју творевину спасе од зла и пропасти. Христос Спаситељ сишао је на земљу, како је Сам рекао, да би сведочио Истину (Јн. 18,37) кроз коју је једино могуће задобити спасење. Сви Његови верни следбеници, а тим пре пастири Цркве, дужни су да следе Његов пример, да сведоче Истину не допуштајући никакву лаж, ни у својим речима, ни у делима. Данас прослављамо отелотворење Истине, јер сам Христос је Истина. Славимо рођење оснивача Цркве која је једино и незамењиво оруђе спасења рода људског. Уз то, Црква је ризница Божанствене истине -  она је, по светом апостолу Павлу, стуб и тврђава истине. Она је сва преиспуњена божанственом истином и све је у њој – само истина, а истина је једна, као и сама ЈЕДНА Света Саборна и Апостолска Црква. Не постоје многе истине, нити постоје многе Цркве изван истине светог православља. Црква православна јесте једна, али истовремено, у оквирима Православља, она се јавља и у виду помесних цркава.

У Православљу је најважније да оно исповеда једину истиниту веру, ону богооткривену истину коју нису измислили људи у својим нагађањима о Богу и о вери, већ коју је са неба на земљу донео Господ наш Исус Христос, отелотворени Син Божији, Божији разум, Божија сила и премудрост. То је основни догмат Православне Цркве Христове, нарочито данас када православни екуменисти препознају истину и благодат ван граница Цркве православне. Ми се морамо смирити пред недвосмисленим учењем Цркве да ван истине Христове нема спасења. По речима светог Кипријана Картагинског, они који се налазе ван Православне Цркве као необориве чуварке истине (јеретици), могли би се спасити само у случају да се спасао неко од оних који су се налазили ван Нојевог ковчега.

У наше несрећно и смутно време апостасије свејереси екуменизма, води се борба на живот или смрт између светлости и таме, истине и лажи. Почетком XX века појавила се велика подела (слична оној највећој из XI века) за коју се сада већ може рећи да је до краја остварена: од Православне Цркве одвојило се такозвано "светско" или сергијанско, новокалендарско, екуменистичко "православље", које је изгубило везу са Црквом Светих Отаца, Светих Васељенских Сабора и Светог Предања. Основу "светског православља" чини јерархија која је одступила од Христа и која за собом вуче људе који се сматрају православнима, али не знају шта је заправо Православље. За те људе, који су светоотачко учење о Цркви заменили пуком спољашњошћу и некаквом источном верзијом папизма или протестантизма, значај епископа своди се пре свега на функцију црквеног администратора, или на улогу некаквог ауторитета без покрића, тј. епископа који није карика у непрекинутом ланцу отачког правоверја. Он може да буде и јеретик, или у општењу са јеретицима, а да при том због свог кривоверја не потпада под осуду канона. Ако иза њега стоји моћна институција званичне, државне цркве, ако је његово седиште у неком древном манастиру или храму, у њему је, веле, садржана Црква. По светоотачком пак учењу, израженом код светог Максима Исповедника, Црква се састоји "у правом и спасоносном исповедању вере", и сходно томе, у сваком човеку – носиоцу те вере. Ипак, тачно је да без правоверног епископа нема пуноће Цркве и зато док постоји Црква на земљи биће и православних епископа. Обећање Господње да Цркву Његову неће надвладати врата адова, значи искључиво то да Истинска Црква Христова неће ишчезнути са лица земље до самог краја овога века и до Другог Доласка Христовог, али то никако не искључује појаву лажне цркве у хришћанском друштву, цркве лукавих, која носи само спољашње обележје Цркве, али је лишена њенога Духа. Истинита Црква Христова сачуваће се на земљи и онда када у њој остане макар један епископ, са тек неколико свештенослужитеља и верних хришћана.

Истинска Православна Црква која се издвојила из апостасије, тврдо чува православно учење о Цркви које је део светог Предања. Ми хоћемо да будемо верна чеда наших светих Отаца, учитеља Православља, и да живимо управо у оној Цркви у којој живе свети Апостоли, Пророци, Мученици и сви Свети, зато нећемо ићи са одступничким "православљем" овога света, које дрско гази црквено учење и исмева се са светима који су на бранику вере проливали своју крв и давали своје животе. Нећемо ићи са такозваним "патријарсима", са њиховим јерархијама и "духовним старцима" који их подражавају, са заблуделим пастирима и паством, јер смо научени од светих да постоје два пута – пут живота и пут смрти, пут светлости и пут таме, пут Светих Отаца и пут одступника и јеретика, прогонитеља и мрзитеља истине и љубитеља лажи. Пут истине је пут голготе, узак трновит пут кога следе малобројни. Такође, малобројни људи су у давнини препознали Божанског младенца Који се родио у  Витлејему и поклонили му се. И више од тога, за Њега чак не беше места у домовима људским. Но, када пастири, који чуше појање анђеоско, дођоше да виде Онога Кoга је небо славило, они нађоше Дете где лежи у сточним јаслама, баш онако како је то много раније прорекао богонадахнути пророк Авакум: „Господе чух реч Твоју и уплаших се, између две животиње познаћу Те“.

Међу животињама лежао је Цар Небески Који дође да спасе свет, јер су Га људи потпуно напустили. И као што је гоњен био младенац Кога роди пренепорочна Дјева, тако је била прогоњена и данас се гони Његова непорочна Невеста – Света Црква.

Борба која је почела у Витлејему, између Онога Који је на земљу донео небески мир и земних и подземних сила зла, води се непрекидно и све је јача. Данас се нарочито осећа ово раздељење које је најавио Онај у чију славу данас ангели поју – „слава на висини Богу и на земљи мир; међу људима добра воља.“

Као што је тада оваплоћени Сведржитељ благоволео лежати у витлејемским јаслама, тако данас Агнец Божији лежи у скромним олтарима наше Српске Истински Православне Цркве, у њеним топлим гнездашцима. Дакле, не у велелепним базиликама, небопарним катедралама, саборним храмовима, стародревним славним задужбинама и црквама украшеним многоценим уметничким благом, златом, богатством и светињама које држе у својој власти одступници од светог предања и вере православне, били они са запада или истока - јер Бог не пребива тамо где није истина или где је истина помешана с лажју.

Пођимо и ми, верна чеда светог Саве, ка скривеној од овога света пећини витлејемској коју представљају наши храмови, јер у њима од Дјеве рођени Богомладенац Христос не лежи привидно него заиста. Поклонимо се Њему, уклањајући се од зла и чинећи добро. Принесимо на дар покајање за наше грехе, исповедимо их и окусимо Његово Пречисто Тело и Крв. Припаднимо Њему у страху, смирењу и радости, јер засија лучезарна звезда Витлејемска!

„Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља.“

МИР БОЖИЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Срећна и благословена нова 2012. година!

+Епископ Акакије

О Божићу 2011.